Priča prva: Abdul, porodični odnosi

[Haralampije]

Abdul je turski kamiondžija arapskog porekla kojeg smo sreli već na početku putovanja, kod Smedereva. Vozio nas je odatle do Istanbula, bez pauze za spavanje.

Autor: Dejan Ačanski
Pročitajte ceo tekst

[Ivana]

bravo na temi!!!

već sada je veoma zanimljivo i naravno poučno..
hvala na trudu, ideji i želji da to podelite (posebno s nama koji još nismo išli na tu stranu)

[Marina]

a mi sto smo ishli...
hihihi
odlicno ispricano...  

[Nenad]

Bravo! Sjajna analiza, sjajno napisano! Iscekivah ovaj blog i mogu reci da sam vec odusevljen...

[slavica]

sjajna prica kao i ideja
posebno mi se svidja kada pises o njihovim kucama i ponasanju u kucama, mi smo na nasem putovanju bliskim istokom imali neprestanu zelju da vidimo neku porodicnu kucu arapsku ili tursku, ali imali smo samo poziv od Zohera iz starog grada Damaska, koji smo naravno prihvatili ali on zivi sam
pa bila bih zahvalna ako nadjes vremena da nekom narednom prilikom jos malo pises o njihovim kucama
jedva cekam sledecu pricu..

[Jelena]

Lepa prica...i da se nasmejes, ali i da ti bude tesko...ako si zenski rod...

[бјути]

Сирота Ајлин, баш ме занима како се понашају према њој кад нема гостију и када се врата затворе.

[Dejan]

Vau... hvala na pozitivnim komentarima.  

@slavica - ni mi zapravo nismo odsedali po kucama na nasem putovanju, ovo je bio izuzetak; uglavnom smo bili po hostelima - delimicno zato su jako jeftini, a delimicno zato sto smo hteli da predupredimo potencijalne nesporazume zbog "opsesivnog gostoprimstva" domacina; tako da, nazalost, nemam bas sta da kazem o enterijeru sirijskih domova

@bjuti - da, to je pitanje... medjutim, bilo nam je ocigledno da ima ljubav muza i dece, a i njegovu podrsku (u pomenutim stvarima); to je ipak neki oslonac, pretpostavljam

[Lazar]

Dobar tekst. Sviđa mi se iz više razloga, ali mislim da mi se najviše sviđa zato što predstavlja dosta radikalan zaokret u odnosu na većinu drugih putopisa, na ovom sajtu a i šire.

Većina putopisa piše se iz jednog jako ličnog ugla, u kome je autor glavni junak, i u kome je sav akcenat na tome šta je autor video, osetio, doživeo, pomislio, kako se on osećao, šta mu se dogodilo, a sve ostalo - ljudi koje je usput upoznao, mesta koja je prošao, itd - stavljeno je u drugi plan, kao kulise za epopeju o glavnom junaku.

Ovde je upravo suprotno. Autor je samo pripovedač, koji nam priča o nečemu što se dešava nekome drugom, o drugim ljudima, koji ovde nisu dati isključivo kroz svoje postupke prema njemu, autoru, nego nezavisno od njega, u kontekstu svojih sopstvenih života.

Nisam siguran koliko će čitalačka publika to primetiti, ali ovakvi tekstovi su izuzetno retki. Možda će prebacivanje težišta sa sebe na okolinu, u pisanju, postati češće kada još malo odrastemo, kao pojedinačni putopisci i kao Klub putnika.

[Tatjana]

Lazar je sve rekao. ::

[bjuti]

Дај још, изгорешмо.