Sećaš se, ja sam svojevremeno imao svoju galeriju na Fotopicu (Sličice sa drumova i bezdrumlja), dok Fotopic nije pukao.
Kada se vratim sa ture obično imam u glavi delimično formulisane neke impresije. Onda sednem i probam da od toga sklopim pravi putopis, ali se često (najčešće ustvari) desi da nemam snage (ili materijala, ako je kraća tura) za neprekinutu priču koja bi celim tokom bila na nekom makar pristojnom literarnom nivou, nego samo za slabo međusobno povezane
crtice. E onda sam ukapirao da je taj fotopiski format odličan za takvu isprekidanu priču, pa sam svakoj crtici pridruživao po jednu sliku koja ne mora nužno da predstavlja poentu crtice. Vremenom sam počeo na takav način da razmišljam i na putu, i da okidam fotke koje pravi smisao dobijaju tek u kontekstu pratećeg teksta. Kada dozvoliš sebi da se raspišeš (a ja sam često pisao i po nekoliko rečenica ispod jedne slike), onda možeš da dobiješ i nešto što dosta liči na pravi, hronološki jasan, bogato ilustrovan putopis. Ali zadržavaš slobodu da povremeno izgubiš nit i da preskočiš deo priče, a da to ne zazvuči rogobatno. (Ja sam se vazda trudio - Jonetova škola valjda - da priča koju pišem bude tehnički jasna, i kolko tolko logistički korisna nekom ko reši da ide mojim tragom, neko ko drukčije pristupa pisanju verovatno nema moj problem sa imperativom jasnosti.)
Ti umeš da pišeš i neopterećeno tehnikom, pa ti je ovaj koncept manje zanimljiv nego meni, ali sam siguran da postoji prostor u kome imaš/želiš da kažeš više od slike, a manje od pripovetke, i u tom prostoru ti koncept koji sam upravo izložio može biti dosta zanimljiv. A možeš i da ga shvatiš i kao stilsku vežbu razmišljanja u drukčijem formatu
.
Author