Jedna Malezija

4 posts in this topic

Ili: Kako u jednoj zemlji žive tri različite rase, tri naroda, tri veroispovesti? Šta se vidi na površini, a šta se sazna slušajući priče njenih stanovnika? Kako vlada rešava multietničke sukobe i probleme?*Po dolasku u Maleziju turista će odmah primeti da tu zemlju naseljavaju Malajci, Kinezi i Indijci. I brzo će shvatiti da žive izmešano – u kući do kuće stanuju pripadnici različitih naroda. Jedino u velikim gradovima postoje etničke četvrti koje su više turistička atrakcija nego etnički i religijski – jer reč je i o tri religije: muslimanskoj, budističkoj i hinduističkoj – čiste oblasti. Obično se zovu Mala Indija, Kineska četvrt,i Malajski market. Turisti se tako čini da svi Maležani žive u idealnoj slozi. I neretko, u blogovima putnika mogu se pročitati hvalospevi tom prvom – i površnom – utisku o upešnom miksu tri naroda, tri rase, tri vere.Jednom sam videla Malajca sa Kineskinjom, a čula sam priču o Kinezu i Malajkinji koji su se venčali. Roditelji navodno nisu bili...

Pročitajte Jedna Malezija

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odličan tekst, Snežana!

Podsetio me je na "Demokratske kontradikcije multikulturalizma", čiji je prikaz nedavno izašao u Vremenu.

"Autori su odabrali jednu zemlju za svojevrsnu case study nečega što je ponajviše nalik na ostvarenu utopiju multikultualizma doteranog do relativno radikalnih konsekvenci. Ne, to nije neka od zemalja 'prvog sveta' (njima za to ipak 'smeta' izvorno liberalna ustavna konstitucija, da i ne govorimo o 'kulturološkim' faktorima) nego – Malezija. To je zemlja sa muslimanskom većinom, u kojoj relativno značajan postotak stanovništva čine i građani indijskog i kineskog porekla (a tu su i poneki bledoliki, jakako). U Maleziji je pitanje vašeg 'identiteta' presudno u mnogo čemu, baš kako pravoveni multikulturalizam i podučava. Ako niste pripadnik većine, za vas su zatvorena mnoga istaknuta mesta u društvu, ma kakve vrednosti i kvalitete da posedujete. Ako, pak, jeste, onda su vam svi putevi otvoreni, ali zato nemojte ni pomisliti na neku sasvim običnu stvar – recimo, da popijete pivo u kakvom klubu! Što vaši nemuslimanski prijatelji mogu da čine legalno jer, bože moj, taki im identitet... A pogotovo nemojte da sanjate o mogućnosti apostazije, tj. napuštanja islama: to će vam strogo zabraniti ne samo imami, nego i sama država, sve sa sudstvom! Da se razumemo, svako "normalan" bi milion puta radije živeo i u takvoj Maleziji nego u onakvom Iranu ili Saudijskoj Arabiji, ali to nisu relevantni faktori poređenja, to jest, pitanje je: čemu sve to, kad bi se naprosto moglo živeti u nekoj trivijalno slobodnoj zemlji... Ne, nije šala, nego se radi o ključnom pitanju: Malezija jeste slobodnija od klasičnih teokratskih država jer, recimo, ne tera nemuslimane da se pokoravaju islamskim običajima i shvatanjima, ali je istovremeno i vrlo represivna prema svima: prema 'inovernim' manjinama tako što ih na razne načine marginalizuje, a prema pripadnicima većine tako što ih doslovno drži zatočene u identitetskom kavezu. To je, dakle, multikulturalizam doveden do svoje konačne konsekvence: tu niko nije slobodno ljudsko biće koje ima presudnu i poslednju reč oko toga šta jeste a šta nije i kako želi da provede svoj jedini zemni život, nego je rob nebiranog, rođenjem zadatog identiteta, u skladu s kojim ima da proživi sav svoj vek, milom ili silom."

"Bizarna je to stvar, kažem, jer je posledica jednog velikog nesporazuma (i još većeg neznanja). Nacionalisti su, doduše, u pravu da multikulturalizam (MK) obznanjuje nepovratan kraj nekog 'dobrog, starog' monohromnog sveta iz desničarskih tlapnji, ali pažnja, MK ne samo da nije 'zaslužan' za nestanak takvog sveta, nego, naprotiv, pokušava da iz tog sveta spase što se još spasiti dade. 'Progresivci', pak, naivno zamišljaju MK kao ideologiju i praksu blagorodne koegzistencije 'identitetskih različitosti' koje žive u umerenom međusobnom razumevanju, čak i prožimanju. Tome nasuprot, u stvarnom svetu MK je ideologija manje ili više tvrdog (jer ni MK, naravno, nije svugde isti, ni načelno ni manifestno) ukopavanja etničkih, verskih i opšte kulturano-identitetskih kolektiviteta u "svoje" nasuprot "drugom" kojem se, doduše, priznaje pravo na postojanje, ali gotovo a u nekoj vrsti paralelne realnosti. Što manje dodira, to bolje..."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala, Uroše.

Nisma znala za ovu knjigu a ni za Teofilov prikaz. Lepo je kad otkriješ da tvoji zaključci nisu samo tvoji i da nije reč samo o ličnom utisku.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ima stvari gde se Teofil i ja razilazimo, ali drago mi je što odabrao ovu knjigu i napisao ovu recenziju. Mislim da je ovde baš ubo poentu. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now