Sign in to follow this  
Followers 0

Negativne strane putovanja

13 posts in this topic

Naleteo sam na ovaj tekst (ovde:http://www.vesti-online.com/Slobodno-Vreme/Putovanja/511591/Mracna-strana-putovanja-o-kojoj-niko-ne-govori):

Mračna strana putovanja o kojoj niko ne govori

Fotografije na Fejsbuku tako prikazuju pređene kilometre, mesta boravka i posećene turističke atrakcije, ali realnost je da svako putovanje nosi određenu dozu anksioznosti, remeti prirodni ritam organizma i razdvaja osobu od porodice i prijatelja, piše "Hafington post".

- Zaista je fascinantno kako se sve negativne osobine putovanja uopšte ne pominju. Nisam primetio da je na Fejsbuku bilo ko ikad diskutovao o problemima na putovanju - navodi Stefan Gosling, jedan od istraživača.

U ovoj studiji obuhvaćene su sve vrste prethodnih istraživanja koja za predmet izučavanja imaju česta putovanja.

Sa medicinske tačke gledišta, česta putovanja nose povećani rizik od izlaganja zračenju i neprekidan džet-leg sindrom, dok ostala istraživanja ukazuju na to da roditelji koji su najčešće odsutni imaju prilično drugačiji odnos sa svojom decom od ljudi čiji posao ne uključuje česta putovanja.

Ljudi koji su gotovo uvek u pokretu takođe se teže vezuju za mesta i poistovećuju s ljudima zbog konstantne preterane izloženosti novim stimulansima, odnosno okruženju, navodi Gosling.

Ali to - na osnovu priloženog na Instagramu – nikada ne biste pomislili.

Društvene mreže ove osobe navode na to da svoj identitet zasnivaju na tome koliko često su i gde su putovale. Fejsbuk, na primer, uključuje mapu svih posećenih lokacija i gradova u kojima je korisnik živeo. Ako se tome dodaju i foto-albumi posebno prilagođeni ovoj opciji, ispada da se glorifikuje sposobnost pokrivanja velikih razdaljina za kratko vreme, navode Gosling i njegove kolege.

Sve u svemu – putovanja imaju mnogo dobrih strana, ali se treba setiti da su često naporna i da, ako su dugotrajna, mogu narušiti zdravlje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni je jedina negativna strana putovanja WC. Ja jednostavno ne mogu da se "opustim" i koristim neki javni WC, a tek Toi-Toi. Kad znam da cu dugo biti u busu, odmah mislim, ako mi se bude islo, kako cu, gde cu. Ako su jednodnevni izleti, ne daj boze da me pritera (nikad nije do sada, ali pomisao). 

Mislim da mi treba strucna pomoc.  ::crazy:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja sam nekako uspio da obidjem 50-ak zemalja i ne sretnem te lopove  :shockkk:

U Barsi je bilo blago neprijatno ali tamo ti svi piju mozak upozorenjima o dzeparosima na svakom koraku tako da nema nekih problema. U rimskom metrou je izgledalo rizicno takodje ali nije bilo neprijatnosti.

Najnegativnije na putovanjima mi je sto ne mogu da se naspavam. Hocu da sto vise obidjem, vidim, dozivim, uradim... i onda kad konacno dodjem kuci spavam tri dana po 15 sati  :bag:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Najnegativnije na putovanjima mi je sto ne mogu da se naspavam.

...i što budeš žedan. flowers::

Share this post


Link to post
Share on other sites

Za mene bi negativna strana putovanja bila:

- gubitak vremena (zalutas negde/pogresno skretanje/promasen let,itd.;ostanes duze nego sto si planirao)

Pa ovo je sve samo ne negativno...cak garantovano, nesto najbolje  na putovanju ce uslediti iza toga...u moru isplaniranog, obaveznog itede, ovo tek dovodi do makar granice onog pravog putovanja...

No...tekst (ne tvoj, nego taj novinski) u istom obuhvata fejsbuk i negativno, sto je nemoguce - ne kod putovanja, nego kod bilo cega...

Za mene je mozda najnegativnije sto svi, hteli ili ne, nosimo sa sobom virus globalizacije i sirimo zarazu...cak i kad krenemo zesce neprohodnim putem, ustvari samo predvodimo proces...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Moj koncept nije baš uobičajen putnički, ali ono što vidim kao najnegativniju stranu putovanja je ova stavka o nevezivanju, odnosno, nemogućnosti ili smanjenoj mogućnosti pravljenja dubljih kontakata. Mada, ne verujem da to može biti problem kod standardnih putovanja ma koliko ona bila česta. A kod nestandardnih, koja traju dugo vremena, ona je preduslov jer sasvim je jasno da osobe sa izraženom potrebom za vezivanjem (za ljude, mesta...) teško da bi i krenule na dugo putovanje. Ali verujem da niko ni jedne ni druge neće proglasiti manje normalnim zbog toga što se vezuju ili ne vezuju.

Što se tiče konkretno mog 'života na putu' protekle četiri godine, najveća mana je ono što sam često i pominjala na tribinama a što je jako dobro obrađeno u jednom članku koji je ovde prenet na naslovnici -- prezasićenost novim i blaziranost koja dolazi sa njom. No i to nije nerešivo, ako se dugoprugaš privremeno negde skrasi dok se ponovo ne uželi putovanja i ne oseti onu radoznalost da što više toga vidi i sazna. 

Inače, što se inicijalnog teksta tiče, nekako mi se čini da je kritički postavljen najviše u odnosu na društvene mreže i 'paradu' na njima, ali isti takav osvrt mogao bi se napraviti i za 'neputnike' na društvenim mrežama koji ne govore o lošim aspektima svojih konvencinalnih života. Pa društvene mreže zato i postoje da bi svi prikazivali/gledali sebe kroz ružičaste naočari. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni je jedina negativna strana putovanja WC. Ja jednostavno ne mogu da se "opustim" i koristim neki javni WC, a tek Toi-Toi. Kad znam da cu dugo biti u busu, odmah mislim, ako mi se bude islo, kako cu, gde cu. Ako su jednodnevni izleti, ne daj boze da me pritera (nikad nije do sada, ali pomisao). 

Mislim da mi treba strucna pomoc.  ::crazy:

To prođe s vremenom i kad nemaš više izbora - nakon par dana, recimo :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odlična tema! Baš sam intenzivno razmišljao o tome u posljedne vrijeme, nažalost gore navedeni tekst je škrt i suhoparan, ali eto, tu je.

Šta je sad tačno putovanje je ono dubioza pitanje, ali eto za nas koji se cimamo biciklom par godina ili povremenim sedmičnim/mjesečnim izletima negdje( mislim da sam u toj grupi) sigurno nosimo i dark strane, nekad i posljedice. Iz ličnog iskustva, evo nekoliko

- Propuštaš: jbg,uvijek nešto propustiš. krštenje, svadbu, rođendan, smrt, matursko veče. zaista se trudim da uklopim sve, ali desi se nekada. koliko god bili kul ljudi, zna nekad ostaviti prazninu. možda bih se isto ponašao da imam bitan dan. budi tu, molim te.

- stvaranje paralelne stvarnosti: na sreću, čini mi se da više nemam taj problem. na putovanjima se susrećeš i imaš veću mogućnost izbora ljudi i situacija. ako se vraćaš, neće moći dalje tako. morao sam da razlučim, jedno par godina.treba odmah upasti u mašinu, po povratku.

- finansije: išao bi svugdje, stalno. zaboravljaš prioritete, odn put ti je jedini prioritet. desilo mi se da sam zapostavio manji zdravstveni problem za koji je trebalo izdvojiti svoticu, kad je eskaliralo, tek sam onda bio broke. ali, snašao sam se, riješio, odn rješavam. ne treba zaboraviti na prioritete kojima ne možeš potpuno upravljati a potrebni su ti ili će biti potrebni.

- nemogućnost objašnjavanja, dekomunikacija: sjediš na krsnoj slavi i počinje diskusija o kosovu. naravno, niz dezinformacija, zabluda...a ti bio tamo recimo 5 puta po nekoliko sedmica...prije par godina sam upadao u različite nelagodne diskusije, sad ih limitiram i pokušavam preskočiti. its worthless...krsna slava nije def mjesto za to, i to treba razlučiti: gdje ćeš korisno iscuriti...

- gubitak volje: dešava se kada se društvene anomalije za koje smo mislili da su nama tipične, se počnu učestalo ponavljati na raznim neočekivanim mjestima. tipa, vidiš masnu korupciju u njemačkoj, razočaraš se. nekada je bolje misliti da je tamo negdje bolje, ne treba izgubiti volju da stremiš.treba uvijek stremiti.

-gubitak energije: usko vezano za prethodno, možda malo drugačije. koliko god to dobro ili loše bilo, jedan dio tebe ostane negdje. najčešće se manifestuje kroz iscrpljenost. možeš imati volju da ideš na svirku, ali nemaš snage ( živaca, što bi se reklo). treba uvijek ići na svirku, bez obzira,

- sebičnost I (usko vezano za dekomunikaciju koja može nastati u poodmakloj fazi): da se ne lažemo, neki ljudi ti se dive. bio si ovdje, bio si onde, pitaju te, ti odgovaraš, preuzimaš palicu razgovora u ruke, svjesno ili ne. okolina može dobiti neki strah od tebe, jer imaš odgovore na brojna pitanja i uopšte ne zvuče loše.u prvim mahovima zauzimaš značajan prostor, u podmakloj fazi možeš se dovesti do radikalne faze u kojoj prekidaš odnose, jer smatraš da nema ko šta da kaže.

- sebičnost II odn nerazumijevanje: oni koji putuju, cimaju se. nekad nemamo razumijevanja za nečije bojazni. ne shvatamo da je nekome veliki problem da hoda po sumraku u savršeno sigurnom rodnom gradu poslije 21h. nismo svi imali isto iskustvo. treba imati razumijevanja ali neće moći da ne pokušaš uticati. samo je pitanje, gdje je tačka pucanja. ne treba je preći.

i tako....

š

to se tiče "vezivanja za mjesto", mislim da treba postaviti pitanje KAKO si vezan, a ne da li si vezan. ako provodiš 10 sati u fabrici u nekom gradu, teško da si vezan za grad tj okruženje, osim za fabriku i eventualno jednu kafanu. takvi najčešće znaju oblikovati niz glupavih komentara. to treba ignorisati, kontam...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Provodeći mnogo vremena na putu, tokom mnogo godina, možemo propustiti da izgradimo sebe i, shodno tome, svoj život. Putovanja namiruju nekoliko snažnih ljudskih potreba: recimo, potrebu za intenzitetom u životu, kao i potrebu za osećajem postignuća. Odavno povremeno imam ideju da na zid okačim džinovsku mapu sveta i pobodem čiode u mesta gde sam bio. Ali svaki put kažem sebi, razmisli još malo, da bih ujutru shvatio koliko je ta ideja zapravo loša, koliko bi ta mapa sa čiodama bila štetna za mene. Jer svako je brojanje pogubno i ništa ne treba brojati: ni kilometre, ni pare, ni prijatelje, ni partner(k)e, ni diplome, ni godine... Tako se uvek malo ražalostim kad neki od mojih fejsbučnih poznanika okače fotke svojih polica sa knjigama, jer je to svojevrsno brojanje knjiga. Ne smeta mi tu razmetljivost svojom navodnom pameću, kao što mi kod mape sa čiodama (ili njenog virtuelnog ekvivalenta) ne smeta to što se neko hvali time koliko je sveta obišao. Mislim da je brojanje pre svega loše za onoga koji broji. Jer zavodi na krivi put, navodeći nas da verujemo kako taj kvantitet sam po sebi nešto znači i vredi. A to nije dobro, da sebe kljukamo banalnim osećajem postignuća. Jer, kao što rekoh, tako možemo propustiti da izgradimo sebe, zadovoljivši se lako dostupnim, lako ostvarivim surogatom.

Mislim da bi putovanje trebalo posmatrati isključivo kao kontekst, a nikako kao svrhu. Na taj način možda možemo izbeći da padnemo u ovu klopku. Ako ga posmatramo tako, kao ram (a ne kao sliku), onda ćemo ubrzo shvatiti koliko je besmisleno brojati ramove, pa ćemo s vremenom od toga odustati. Lako je putovati, lako je otići na putovanje, ali nije lako napraviti dobro putovanje. Lako je sesti i pročitati knjigu, ali nije lako dobro pročitati knjigu ili dobro pogledati film. Lako je imati prijatelje, ali nije lako izgraditi i održati dobro prijateljstvo. Možda na putovanje ne treba odlaziti olako, u nadi da će sama množina novih ljudi, utisaka i događaja iznedriti neki životni kvalitet ukoliko joj budemo dovoljno dugo izloženi.

Naravno, kad sam imao dvadeset godina nisam ovako razmišljao, dovoljno mi je tada bilo da se krećem, da gledam i doživljavam nešto novo pa samim tim i osećam nešto novo, ili što makar deluje kao novo. Ponekad žalim što to više nije moguće. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Слажем се са свим горенаведеним негативним странама путовања, али бих додала још једну која се (барем мени) неизоставно јави након завршетка било какве авантуре ван граница Србије. Та "повратничка депресија" и безвољност умеју да буду веома дуге, тешке, зезнуте и напорне.

Како се ви обично враћате у нормалу када схватите да је путовање готово и да сте опет у својој кући?

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Meni se čini da to nema veze sa Srbijom ili bilo kojom zemljom u kojoj živiš i u koju se vraćaš, nego sa nivoom adrenalina ili tako nečim. Svakodnevni život se sastoji mahom od monotonih, repetitivnih aktivnosti: buđenje, doručak, posao, ručak, posao, večera, šetnja itd, sutra isto tako, prekosutra isto tako itd, manje-više možeš predvideti kako će izgledati ceo dan, i onaj posle njega, i onaj posle njega. Dok na putovanju ide recimo buđenje, autostop u vukojebini, čudne situacije sa novim ljudima, naporno pešačenje, očajanje, prizor koji oduzima dah, panika gde ćeš spavati, oduševljenje kad ti neko ponudi krov nad glavom itd, ujutru ne možeš predvideti koga ćeš sve sresti tog dana i kuda će te dan odvesti, nemaš pojma šta te čeka sutra itd. Neki moj utisak je da se mozak jednostavno navikne na taj nivo životnog intenziteta.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni je i povratak u Beograd sa putovanja po Srbiji izazivalo postputnu depresiju (mada je to najčešće bila postfestivalska).  Al se u principu slažem da je sedenje kod kuće posle XY dana akcije, vrlo tragično..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0