datum: decembar 2004.
učesnici: Darja, Lazar
Kako je, uopšte, došlo do toga? Eto, jedna prijateljica iz Moskve, Darja, mi je napisala mejl, dolazim u petak, ajmo na neku planinu, smisli nešto, kao da ja držim planine u džepu. Bez ikakvog planinarskog iskustva, vođen isključivo megalomanijom, jednostavno sam raširio mapu Srbije na podu i pogledao gde je papir najtamniji, a najtamniji je upravo na Midžoru, i to ne zato što su tamo svi upirali masnim prstima nego jer je to najviši vrh trenutne verzije ove naše zemlje.
Okrenuo sam par telefona, svi su se jednoglasno složili da bi po takvom kijametu samo totalni ludaci išli da se pentraju na planinu, da će nas pojesti sneg, zatrpati vukovi, ili nešto slično, što je samo bio lepši način da kažu kako nemaju nameru da idu sa nama. Pa dobro, idemo nas dvoje, i nekoliko sardina u konzervi, kojima je i tako bilo svejedno, sudbina im je već uradila sve što je mogla.
veseli gradić Knjaževac i hladna rečica Timok jednog decembarskog jutra
Večernjim vozom od Novog Sada do Beograda, onda noćnim za Niš, i to dremajući ispred klozeta jer su kupei i hodnici bili pretrpani ljudima koji su spavali jedni drugima na glavama. Kasnije smo otkrili da je za voz prikačen jedan ogroman vagon pun kaveza sa pilićima koji i nisu loše društvo za noćnu vožnju sem što su prilično glasni, ali bar te čitavu noć ne preskaču sa komadićem toalet-papira u ruci. U Nišu u sitne jutarnje sate prolazimo kroz sablasno prazan gradski centar i sedamo u prvi autobus za Knjaževac.
iznad oblaka, u carstvu tišine i nepomičnosti
Knjaževac je lep gradić, sa puno starih kuća, mostićima preko hladne rečice Timok, i neizbežnom kafanicom sa kariranom stolnjacima u samom centru grada, u kojoj, od rane zore, sede ovejane barske mušice bistreći politiku, mašući rukama ili pričajući sami sa sobom, sjajno mesto za nas, a sem toga napolju je bilo i poprilično hladno za dvoje neispavanih ljudi koji su proveli noć sklupčani pred vratima wc-a. U kafanici smo okrepili dušu sa par ćevapa, pečenih paprika i po kojom čašicom, taman da proradi krvotok i rumenilo se vrati u obraze.
Knjaževac inače ima sjajan muzej čiji je kustos totalni zaljubljenik u arheologiju, proveo nas je kroz sve moguće i nemoguće postavke i sa sjajem u očima nam dozvolio da krišom pogledamo kolekciju starinskih pletenih čarapa u raznim bojama koja je pod zaštitom unesco-a, iako muzej nije ni bio otvoren te je kategorički odbio da primi ma i jednu paru za tih 40ak minuta tokom kojih smo čuli gomilu neobičnih pričica o istoriji grada i okoline.
Imali smo broj telefona planinarskog doma pod Babinim Zubom, i ispostavi se da baš tog dana jedna rasklimatana pickup-Dacia ide gore radi snabdevanja, te se mi lepo zaglavismo unutra i zahvaljujući altruizmu ljudi iz plan. društva, kretosmo lagano kolima put doma.
Prolazi se kroz nekoliko sela, o kojima više reči kasnije, a za sada samo to da ima par totalno neverovatnih starih kuća zgodnih za proučavanje ako ne stare balkanske arhitekture a onda bar različitih stadijuma pankosmičke entropije neopterećene kulturološkim granicama. Onda teren postaje stenovit, ide se između strmih stena i zatim kroz zaleđenu igličasto-belu šumu ispunjenu gotovo neprozirnom maglom, na direku pored puta stoji neka ogromna ptičurina, i posle izvesnog vremena, kada se više ne vidi ni metar ispred kola, svet doživljava krajnje neverovatnu i neočekivanu metamorfozu i more oblaka ostaje ispod, da upravo tako, ispod nas, kao što vidite na slici.
U domu je i previše udobno, osoblje je sasvim ljubazno, hrana je jeftina, a smeštaj toga decembra 2004. godine platismo 250 dinara po osobi, ako to danas još ikome išta znači jer se do sada sigurno već pet puta promenilo. Sutradan se probudismo zorom ranom (skoro kao Kraljević Marko) i, opremljeni hlebom i paštetom (koja je njemu nedostajala) kretosmo, nogu pred nogu, ka Midžoru, koji se žuteo negde u magličastim daljinama.
narandžasta tačka predstavlja Darju u kontroverznoj zen pozi
E sad, da smo mi krenuli da se penjemo utabanom stazom koja ide skroz do vrha, pa ni po muke, ali to naravno nije bilo nimalo izazovno ni egzotično a bogami ni ekscentrično te smo jednostavno morali da napustimo put i veremo se po stenju. Posle ne znam koliko sati pentranja uz strme litice i potpuno novog iskustva straha za goli život dok visim na vertikalnoj litici i razmišljam da li sam uredio sve svoje ovozemaljske poslove ili ću morati da se vraćam sa onog sveta, konačno dospevamo do koliko-toliko normalnih strmina obraslih travom koje su zapravo pravo uživanje u smislu sigurnosti nastavka lične egzistencije.
evo i tih opakih snežnih vejavica na koje su nas upozoravali :)
Dakle, posle savladane Golgote sa stenama i zakletve da više nikada neću kročiti nigde gde nema stepenica, ograde, sigurnosnog pojasa, vazdušnog jastuka, padobrana ili bar kišobrana, kape sa propelerom i dušeka sa federima, dolazimo do prostranih livada obraslih gustom žućkastom travom, upravo kao ova na slici iznad. Slep za lepotu koja nas okružuje, ja ležim u travi i čvrsto grlim svoj ponovo pronađeni život, a Darja već nastavlja gotovo trčećim korakom ka horizontu koji mene, u tom trenutku, ni najmanje ne privlači.
himalajski prizor... ispod oblaka se naziru zamrznuti šumarci
U lovu na najviše vrhove postoji jedno veoma prosto i uz to veoma korisno pravilo, naime dokle god u vašoj neposretnoj blizini postoji neka tačka viša od vas, znači da niste tamo gde biste trebali da budete. Postoji i jedno manje očigledno ali mnogo podlije pravilo koje kaže da će uvek postojati neka tačka viša od vas.
skoro na vrhu...
Naravno, ni strpljenje reljefa nije neiscrpno, sve ima svoje granice, kako u visinskom tako i u teritorijalnom smislu, jer naposletku stigosmo na Midžor, najviši vrh Stare Planine koji je, istovremeno, i granica sa Bugarskom. Na granici, naravno, nema žive duše, i slobodni ste da uđete par metara u Bugarsku, ako to još ikome može da pričini neko zadovoljstvo.
Eto, konačno, i tog najvišeg vrha. Iza mojih leđa je Bugarska i, kao što se sasvim lepo može videti, ne nije u pitanju montaža nego egzaktna činjenica, nebo je savršeno vedro jer su svi oblaci nad Srbijom (a gde bi drugde i bili). Tu smo upriličili jedan mali pir uz dva-tri parčeta 'leba paštete i jednu pomorandžu koja se ne znam kako tu našla.
evo, to sam ja. sem što izgledam glupo, ne radim ništa drugo.
Do doma smo se, naravno, vratili stazom, i već smo dobrano zagazili u noć kada ugledasmo svetla u daljini, a svetla znače pre svega šolju toplog čaja a potom i krevet.
Sutradan ujutru vreme je da se kreće kući, jer Darja već narednog dana ima avion za Moskvu a mi nemamo pojma ni kako ćemo se dovući do Beograda. Krećemo lagano kroz šumu i posle sat ili možda dva stižemo u jedno veoma malo selo po imenu Crni Vrh. Tu smo malo prošetali, raspitali se kod koga je ključ od crkve, obišli, zaključali, vratili ključ i zatim krenuli peške u sledeće selo. Inače ovo prvo je totalno malo, napušteno, tu živi još samo par bakica i dekica, a crkva je zaključana jer naravno nema sveštenika, a jedna bakica čuva ključ u slučaju da nekome padne na pamet da se moli na svoju ruku.
ima nečega... nekakvog... u ovom prizoru :)
Tu je navodno trebala da bude autobuska stanica iz koje svakog drugog dana ide jedan jedini autobus za Knjaževac, i to kreće oko 11:30. E sad, mi stigosmo još u 11 i upadosmo pravo u seosku kafanu, koja zapravo nije kafana nego samousluga, pošta, kao i autobuska stanica, u kojoj sedi par dedica sa šajkačama i srdačno nas pozdravlja uz sporedno obaveštenje da je autobus otišao, "on tako dođe, vidi nikoga nema, a i tako nikad nikoga nema, okrene rakiju i ode" pri čemu nije jasno ko okrene dotičnu rakiju, autobus ili vozač, al u svakom slučaju možemo da čekamo dva dana ili da krenemo peške, od čega se opredeljujemo za ovo drugo.
Put ide kroz predivan krajolik, povremeno sretnete neku bakicu koja tera ovce pa se malo ispričate, lepo vreme, izašlo sunce, da da izgrejalo, Novi Sad, daleko je to, jeste bogami, a kako vi ovde, pa vidite kako, nikako, i tako dalje. Takođe nema ni kola koja bi nas pokupila, pa tako nastavljamo peške, a posle izvesnog vremena nailaze i prva kola i eto nama prevoza do Knjaževca.
No, kad stigosmo do sela Donja Kamenica, ugledasmo jednu totalno neobičnu crkvicu te zaustavismo vozača i zahvalismo mu se, ode naša vožnja za Knjaževac, ali kako da ne obiđemo staru crkvu sa dva tornja. Prošetasmo po selu, saznasmo kod koga je ključ, kuc kuc, dobar dan, mi bismo da vidimo crkvu, našu crkvu, jelda je lepa, pa ne znam, nismo je još videli iznutra, a ovako spolja zaista jeste, i druga bakica tog dana nam predade takođe drugi tog dana veliki crni gvozdeni ključ.
crkva u selu Donja Kamenica
Crkva je dobrim delom oslikana, popesmo se i u jedan zvonik, i u drugi, zatim zaključasmo, inače odmah ispred crkve, desetak metara, nalazi se spomenik crvenoarmejcu Timofeju Ivanoviču koji je tu poginuo 1944. godine, po starom pravilu da ispred crkve mora da stoji komunistički spomenik, a pošto je Darja i sama Ruskinja ne mogasmo da se ne zapitamo ko je bio taj nesrećni Timofej Ivanovič i za čije babe dušu je poginuo u ovim planinama te davne 1944, i šta je to uradio da mu podignu toliki spomenik, pa umiru ljudi svaki dan, verovatno se našao u pravo vreme na pravom mestu, slobodno možemo reći da je imao sreće iako mu to, kada se sve uzme u obzir, i nije uteha.
a evo ih i dva stara nadgrobna kamena koja nađosmo u blizini
Konačno vratismo ključ bakici, tu nam se pridruži i njen suprug, iznese se rakija, video snimak venčanja njihove unuke, skupilo se i još par dedica te uzesmo malo da diskutujemo o raznim temama, moja radoznalost gradskog deteta za sve što se tiče života na selu apsolutno je beskrajna kao, na sreću, i strpljenje seljaka, i tako reč po reč, rakiju po rakiju, umalo ne zaboravismo da treba i kući da idemo. Rekoše nam da iz ovog sela ima autobus, ipak je to veliko selo, i tako uskoro bejasmo u Knjaževcu, pa opet busom do Niša, već je i mrak pao, opet peške dijagonalno kroz grad od autobuske do železničke stanice, kasnimo 15 minuta na voz za Beograd ali on kasni 20 minuta tako da, verovali ili ne, stižemo tačno pet minuta pre polaska voza.
za kraj, jedan prizor koji se ne zaboravlja lako... :)
