Do graničnog prelaza stigle smo (drugarica i ja) ujutru oko 10, do Nikozije došle prvim jutarnjim autobusom iz Paphosa. Na južnom Kipru obeležava se Veliki Petak, svi nervozni što moraju da rade, ali u prodavnicama obavezno na kraju ide "srećni predstojeći praznici".
Granicu jedva prepoznasmo – kiosci u kojima bi se inače prodavala hrana u nekom drugom gradu ovde služe za pasošku kontrolu. Oko njih trakice koje zapravo predstavljaju granicu i ponegde neki suncobran, kao pozajmljeni iz bašte kafića pored – jedino su čisto beli, nemaju oznake brendova piva i coca-cole.
Na granici gužva, kod južnih uredno sačekali u redu pod suncobranima koji nas ovog puta štite od kiše, jer je vreme nikakvo... sipi kiša, oblaci se spustili – ali barem ne duva. To "barem ne duva" stalno ponavljamo sebi, sećajući se oluje koja nas je prethodnog dana uhvatila na Paphosu.
Na drugoj strani granice – već ozbiljna gužva. Četiri šaltera rade, i mi uredno stajemo u red, čekajući da možemo da dohvatimo papiriće koje treba popuniti za vizu. Taman smo stigli da prekoračimo crvenu liniju, kada dve devojke sa šaltera ustaju, stavljaju table "closed" i uzimaju kafu. Piju kafu pred nama, popravljaju šminku, nervoza u redovima raste. Jedan tip ispred nas udara na staklo šaltera i poziva ih da se vrate da rade, a one odmahuju rukom i uzimaju ogledalca.
Nama debelo curi vreme, gužva sve veća, diže se tenzija u celom redu, i svi pomalo postaju nervozni.
Granične službenice konačno se vraćaju na svoja mesta, uz obavezno prevrtanje očima, i igrom slučaja, baš na šalter pored kog smo mi – brzo dajemo pasoše i papiriće, još brže ih uzimamo, kada nam ih za trideset sekundi vrati i izvlačimo se jedva iz gungule.
Vremena za Severnu Lefkosiju više nemamo... možda u povratku, razmišljamo. Ali, treba nam hitno bankomat, kao i turističke informacije, ne bismo li dobile karte severnog Kipra. Iako u svim vodičima piše da su informacije odmah kod granice "samo se spustite ulicom dalje" – mi ih ne nalazimo. Ulećemo u pijačni deo, naziremo banku i upućujemo se pravo ka njoj. Dok se drugarica mota oko bankomata, ja ulazim i pitam ih za kurs evra, radno vreme, turističke informacije. Šalterska službenica ne govori najbolje engleski, ali njen kolega govori dobro. Ona se okreće svaki čas ka njemu, da ga pita za poneku dodatnu reč i on joj odgovara, ali se ne uključuje u razgovor sa mnom.
Pored mene prolazi žena potpuno zabrađena, sva u crvenom, noseći poslužavnik, i na svaki šalter spušta po čašu vode i šoljicu kafe. Izgleda kao da to radi svakog jutra. Fina službenica koja slabo govori engleski me poziva da im se pridružim na kafi. Jako je slatka, i čak i ja koja ne volim preterano ćaskanja na putovanjima sam u iskušenju da im se pridružim. Ipak, samo joj se nasmešim i odbijem uz žaljenje – jednostavno nemamo vremena.
Drugarica je otkrila da bankomat ne prima njene kartice, i fina službenica izlazi i pokazuje nam put do bankomata na kome primaju sve kartice. Strčavamo se do njega, podižemo 200TYL i kako nismo našli turističke informacije, rešavamo da ne gubimo vreme, i odokativno hvatamo pravac severozapada, ne bismo li stigle do Kyrenia gate – tačke od kojih dolmuši voze od Lefkosije do Kyrenie.
Uličice su krivudave u gornjem delu severne Lefkosije i oko pijace, pa stalno skrećemo sa pravca. Ljubazni ljudi nam pokazuju pravac, i za nekih 20 minuta mi stižemo da utrčimo u dolmuš koji je već krenuo. Dvadeset minuta vožnje od Lefkosie do Kyrenie u punom dolmušu košta 5 TYL, ili 2 Eur.
Kyrenia
U Kyreniju stižemo po pljusku. Potoci se slivaju uz ivičnjake i po ulicama. Ipak, vozač ne želi da sačeka da prođe par minuta, hoće da ide nazad, i mi svi istrčavamo iz dolmuša i tražimo skloništa pod slabim uskim nadstrešnicama okolnih lokala. Svuda je gužva, ali ljudi se sabijaju, prave nam mesta. Opet ponavljamo "bitno je da nema vetra". To nam je postalo nešto kao mantra tokom putovanja.
Kako je pljusak oslabio krećemo da istražujemo. Cilj našeg dolaska na severni Kipar je bio Zamak Sv. Hilariona, veličanstveno utvrđenje koje sam želela godinama unazad da obiđem, jedinstveni primer vizantijske arhitekture – ne toliko očuvan, ali magičan i mističan, na jednom od vrhova planine iznad Kyrenie. Međutim, do njega se ide taksijem koji nije jeftin, a zatim nas čeka uspon pesaka. Ako je kiša i vetar okolo – praktično je nemoguće uspeti se, i džabe bismo plaćale prevoz. Ujedno smo želele da obiđemo i Bellapais, divne ruševine gotičkog manastira, na nekoliko kilometara od Kyrenie.
Dok razmišljamo šta da radimo, nalećemo na turističke informacije. Ulazimo unutra, gde dve devojke uz obaveznu kaficu i smeh jedva prekidaju razgovor, ali nam daju sve informacije precizno i jasno – a uz to dobijamo i sve mape koje imaju. One nam ne savetuju da idemo u zamak Sv. Hilariona danas – kažu može da bude opasno.
Severni Kiprani su se mnogo više potrudili da urede turističke atrakcije od južnih – legende su ispisane na zidovima i tablama, voštane figure ubačene da dočaraju neke slike, muzej sadrži impozantne eksponate, istorija je detaljno (i zaista prilično realno) ispisana.
Snuždene krećemo u krug oko Kirenijske tvrđave, koja je i sama veličanstvena na svoj način. Svakako mnogo veća i impozantnija od svih na južnom Kipru (Paphos, Limasol, Larnaca). Ulazimo u nju, bez blama kupujući studentske ulaznice, koje su tri puta jeftinije od redovnih (redovna cena 12 TYL ili 4.5 Eur, studentska 4,5 TYL ili 1.5 Eur). Niko nam ne traži indekse ili kartice. Obilazak nam oduzima vise od sat vremena. Ja bih ostala i mnogo duže – severni Kiprani su se mnogo više potrudili da urede turističke atrakcije od južnih – legende su ispisane na zidovima i tablama, voštane figure ubačene da dočaraju neke slike, muzej sadrži impozantne eksponate, istorija je detaljno (i zaista prilično realno) ispisana. Uvek čitam lokalne izvode iz istorije, jer me zabavlja kako se podaci šteluju u hodu. Ali ovde su zaista solidno opisali dešavanja. Proporcionalno mesta je dato hrišćanstvu – i iako neke priče jesu ekstremizovane (odabrane najmračnije varijante) – ipak nisu preterane, i moguće ih pripisati težnji da se podstakne mašta i interesovanja turista.
Pogled sa Kirenijske tvrđave je lep, šetamo po svim bedemima u krug. Ima pasa lutalica na koje niko ne obraća pažnju, koji trče uz turiste i deluju prilično uhranjeno. U muzeju nalećemo na prve Srbe na Kipru – ni manje ni vise nego pripadnike Ujedinjenih Nacija. Imaju slobodan dan i prave izlete po ostrvu. Tog jutra su već bili do zamka Sv. Hilariona, i kada ih pitamo "da li vredi?", dobijamo jednoglasno oduševljeno "vredi!" Vade fotoaparate, listaju slike... Razmenjujem pogled sa drugaricom, i već vidimo da je presuđeno – idemo, pa šta bude!
Kyrenia je veliki grad, ima luku, i divnu sređene kamene uličice oko nje i oko zamka. Puno restorana, po dosta jakim cenama nude razne varijante paketa ručkova i pića. Vina koja sam videla da nude uglavnom su sa južnog Kipra. Plaže su dalje od grada, kao i većina hotela.
Razvijamo kartu Kyrenie, tražimo najbliže taksi stanice, i kako se kiša malo smiri, krećemo ka jednoj od njih – odmah iznad Kyrenia Zamka. Dok prilazimo, jedan taksista mi nudi taksi, i dok drugarica ide da kupi grickalice – ja pregovaram sa njim oko cena.
Regularne cene su sledeće: 20TYL od Kyrenie do Bellapaisa i isto toliko nazad. 100TYL od Bellapaisa/Kyrenie do Hilariona, čekanje 1 sat i povratak nazad. Kod Bellapaisa postoji taksi stanica i od nje se obično ide nezavisno. Mi za celi izlet imamo oko 5 sati vremena, i ne želimo da ga gubimo na nova pregovaranja, ali važno nam je da se na zamku zadržimo duže, nekih 2 sata, kao i da se ne pravi problem ako počne kiša, pa moramo da sačekamo u nekom trenutku još pola sata da prođe.
Relativno lako se dogovorimo. Odvešće nas i do jednog i do drugog mesta, usput ćemo se dogovoriti kojim redom, zavisno od toga kako se bude kretao veliki olujni oblak koji se već nadneo nad Kyrenijskom lukom. I na jednom i na drugom mestu će nas sačekati koliko želimo, nije problem i ako potrošimo i više od dva sata na usponu, a vratiće nas na stanicu dolmuša za Lefkosiju u povratku. Ukupna cena 120 TYL ili oko 40 Eur. Jasno je da smo mogle da prođemo i jeftinije, ali on je bio jedini taksi na toj stanici, pa bi smo morali da tražimo dalje, a i dopao mi se – jednostavan, praktičan. Ne govori najbolje engleski, ali sasvim dovoljno.
Sv. Hilarion
Prvobitna ideja je bila da u Kyreniji ostanemo par dana, i da pešaka odemo do Bellapaisa, pa i do zamka Sv. Hilariona. Njegov vrh se nalazi na oko 740m nadmorske visine, i činilo nam se kao fina pešačka tura. Međutim, to nije moguće, jer put do Sv. Hilariona vodi kroz vojnu bazu, i tu je zabranjeno zaustavljanje i pešačenje. Autobusa i dolmuša takođe nema, pa je zapravo jedina opcija taksi. Dobra strana je što ako ide četvoro ljudi, to može da ispadne veoma povoljno – 10–12 Eur po osobi.
Ono što može da se desi usput, i čega smo se mi pribojavali zbog ograničenog vremena je da kada se dođe do vojnog poseda u toku budu vojne vežbe, kada se put zatvara na oko pola sata, i ne može se ništa drugo do da se zastane i sačeka da vežbe prođu.
Krenuli smo pravo ka Hilarionu iz Kyrenie, vožnja traje oko 25 min. Nije nas zadesilo zaustavljanje ni u jednom pravcu.
SV. HILARION, POGLED SA DRUGOG NIVOA ZAMKA. fotografija: HERMESA
Još u vožnji iza jedne krivine otvorio se prvi pogled na zamak Hilarion. Veličanstven, mističan, prostire se obroncima celog brda, sa vrhovima u magli i oblacima tog dana. Nisam nigde na internetu naišla na sliku iz tog ugla, a nije bilo moguće ni uslikati, jer mesto sa kog se pruža taj pogled pripada vojsci, i zaustavljanje nije moguće.
Vozač staje kod ulaza, pokazuje nam na jedini kafić u okruženju i kaže da će nas tu sačekati. Oduševljeno ulazimo, plaćamo karte i krećemo uzbrdo. Utvrđenje ima tri dela, donji je sličan svim našim balkanskim utvrđenjima, dosta razrušen, ali ogroman i moguće je nazreti rasporede prostorija, dvorišta, štala... Imala sam ideju da treba malo istražiti taj deo, ali povukao nas je pogled na gornje delove zamka, i krećemo odmah uzbrdo. Relativno brzo se ulazi u drugi deo, koji je sav u lavirintima prostorija i hodnika, sa bezbroj vidikovaca sa kojih se pruža pogled daleko u svim pravcima. Za oko 50 minuta prošle smo skoro sve prostorije, bez mnogo zadržavanja, osim za slikanja. Nije gužva, ima svega nekoliko ljudi pa je sve prolazno i svuda se mogu praviti odlične fotke. Klizavo je, ne uvek najbolje obezbeđeno (svakako u Evropi ne bi lako prošle metalne ogradice kao sredstvo obezbeđenja), ali beskrajno zanimljivo. Očuvani su kameni lukovi prozora i vrata, stara crkva, kuhinja, prostorije za različite svrhe, bezbroj terasa. Zidovi se nastavljaju na stene, hodnici na udubljenja u stenama, perfektno isprepletani. Vidi se da je građeno iz etapa, a raspored prostorija menjan.
Već je prošlo sat vremena, i krećemo na gore, pravo u oblak do najviših delova planine – zamka – rezervisanih za kraljevske prostorije. Uspon je uz klizave, kamene stepenice, sa metalnim dograđenim rukodržačima. Kako idemo sa sve rancima, nije uopšte lako, i hvatamo sebe kako nam prija sto je kiša počela ponovo da pada. Samo kažemo "barem ne duva", i nastavljamo.
Na kraju stepenica ulazimo u oblak na vrhu planine, i gotovo ništa više se ne vidi. Novim stepenicama se spuštamo u ono sto je nekada bila unutrašnjost zamka, i tu se stvarna magija Hilariona otvara pred nama: zaštićen od olujnih vetrova nalazi se centralni deo, sav zelen, sa par četinara nekako izraslih tokom proteklih vekova između stena i zidina, i travom ispod njih. Pramičci magle i oblaka promiču kroz taj divlji vrt stvarajući osećanje mističnog i vanvremenskog. Spoljašnje zidine su očuvane, sa veličanstvenim lukovima iza kojih se tog dana ne vidi ništa osim guste svetle magle, koja baca čudne odbleske po vrtu. Nalazimo se na vrhu stene, u zamku starom 10 vekova, a osećanje je kao da smo konačno kod kuće. Mirno je, nema ljudi. Tamnozelene boje četinara daju kontrast belim bojama stena i zidina okolo. Nema vetra, ikako se čuje kako glasno huče okolo. Toplije je nego izvan zidina, i prosto vuče da se ostane još malo, i još malo, i još...
Još iznad nalazi se vrh zamka i prinčevske prostorije – koje zaista ostavljaju utisak da prkose gravitaciji. Dok se krećemo najvišim bedemom, vetar ozbiljno udara, i krećemo se jako pažljivo i sporo. Na najvišem vrhu je platforma koja toga dana deluje sablasno, jer izgleda kao da lebdi na magli – ne vide se čelične osnove na koje je naslonjena. Na njoj stoji figura vojnika kome na štitu pase "čestitamo, uspeli ste se na najviši vrh zamka Sv. Hilariona". Dok sedimo pored njega, ne usuđujući se da pređemo na drugi kraj platforme – čujemo da nas neko daleko odozdo doziva na spikerfon: "please, come down, storm is coming!...please come down, storm is coming". Zagledamo se i pitamo da li je to nama upućeno, ali nikoga nismo videle još od kada smo krenule da istražujemo mistični vrt. Shvatamo da misle na nas, i naglo nam skače adrenalin – u jednom skoku već smo na vrhu stepenica, silazimo ka dole, i ne uspevamo da odolimo da napravimo još par fotki. Na drugom nivou zamka već pada ozbiljna kiša, i shvatamo da nema žive duše vise okolo. Vetar je sve jači.
Odjednom začujemo praske, osetimo detonacije, i zastanemo – zagledamo se. Provirimo kroz lukove zamka, i vidimo ispod njega u predelu vojne baze crveno-žute odbleske eksplozija. Vojne vežbe su počele, i vide se čak i sitni vojnici okolo. Nije prijatan prizor, ali bar nije previše blizu...
Za brzinsko silaženje kroz sva tri nivoa treba nam oko 15-20 minuta, i dok dođemo do ulaza skroz smo mokre. Vozač je već u kolima, ali ga zamolimo da uđemo u kafić i ugrejemo se malo pre polaska. Pristaje, i provodimo još pola sata do prestanka kiše u razgovoru sa njim.
BELLAPAIS. ZAMAK SV. HILARIONA JE U OBLAKU IZA. fotografija: HERMESA
Odatle se spuštamo do Bellapaisa. Gotika na Kipru, koja svojim šupljim lukovima prkosi gravitaciji, i izaziva divljenje. Lepo uređeno, malo mesto, sa crkvom, prvobitno katoličkom, zatim pravoslavnom, a danas uređenom kao neki polu-muzej. Čudno je šetati pravoslavnom crkvom u kojoj nema nikakvog tabua – sve je izloženo da se turisti upoznaju sa pravoslavnim običajima, nekako demistifikovano i praznjikavo. Nema mirisa tamjana, nema atmosfere crkve, već samo serija kandila da se vidi kakve razlike postoje, serija ikona nasumično poređanih tamo gde bi trebalo da bude oltar, nekoliko stolica u kojima se može slikati, i na plafonu divni stari gotski lukovi. Rezbareni delovi su divni, ali su samo eksponati, nemaju nikakvu drugu vrednost, što zbunjuje.
I pogled sa Bellapaisa je divan, ali posle Sv. Hilariona sve deluje manje upečatljivo. Oko Bellapaisa je divno malo mestašce, male uličice, kamene zgradice, restorančići, fina atmosfera. Realno, može se praviti izlet i samo do njega, i provesti lepo vreme.
Ulaz u Sv. Hilarion je 12 TYL (4.3 Eur), Bellapais (čini mi se ) 9TYL (3.2 Eur).
Povratak u Lefkosiju
Nas vozač Ismail nas vozi do stanice dolmuša, kiša opet pljušti, pa se samo pozdravljamo i pretrčavamo. On juri dalje, jer su ga već zvali neki Rusi da ih preveze, ali on je hteo da ispoštuje nas i da nas pusti da istražujemo koliko želimo, kako smo se dogovorili. Ostavlja nam za kraj vizit-kartu, i kaže "slobodno možemo se dogovoriti i SMS-om, bilo gde na severnom Kipru mogu da vas odvezem." Zahvaljujemo se. Ismail se zaista pokazao kao odličan i fer vodič. Odabrao je da bude vozač jer nije želeo da se bavi kazinom i kockom koja tu na severu nosi najviše para. Kako on kaže: "novac se kod nas zarađuje u tri branše: u vojsci i u kocki mnogo, u prosveti/obrazovanju manje ali dosta. Ja nisam bio za prosvetu, nisam za školu – a sa vojskom i kockom nisam želeo da se bavim". Poljoprivreda ne postoji na severnom Kipru. Žali se kako su ljudi lenji, i ne žele da rade, kaže da jedino rade Turci koji su došli sa kopna, Kiprani ne rade uopšte, i samo gledaju kako da uzmu što više novca ne radeći ništa.
U nastavku od Kyrenie krećemo dolmušem u 17h ka Lefkosiji. Međutim, nismo uračunale da je Lefkosia ipak i njima glavni grad, i da je ogromna gužva na prilazima, posebno petkom u to vreme. Vučemo se ulicama kroz saobraćajnu gužvu, a vreme prolazi. Nama je poslednji autobus po prazničnom redu vožnje za Famagustu iz južnog dela Kipra u 18.30. U pet minuta do 18h konačno izlazimo iz dolmuša, i po kiši trčimo ka granici. I dalje nemamo kartu, ali pokušavamo da naciljamo ka jugu, i usput pitamo ljude. Na pijaci se za trenutak pogubimo, ali par britanskih penzionera nam kaže "hajdete vi deco sa nama". Krenule bi mi sa njima, ali su spoooori, a nama vreme odmiče. Pokazuju nam pravac, mi dotrčavamo do granice, severni deo brzo prelazimo, nema gužve, čekale smo 2–3 minuta da završe ljudi pre nas u redu. Još dok drugarica čeka pasoše za nazad, ja trčim na južnu granicu da zauzmem mesto u redu, jer vidim gomilu. Ispred nas Filipinci koje ispituju i preispituju, dok mi cupkamo sa strane. Kada su konačno završili, objašnjavamo koliko žurimo i zašto, a graničar na brzinu završi sa pasošima, pokaže nam prečicu do stanice, vikne "good luck, happy holidays!" mašući nam. Trčale smo sa sve rancima kroz Lefkosiju, pljusak opet počeo. Ne ostaje nam se u gradu preko noći, imamo planove za sutra....Ljudi ljubazni, kada vide da stojimo na raskrsnici izlaze iz radnje da nas pitaju šta tražimo. Pet minuta pred polazak autobusa stižemo na stanicu, i nastavljamo dalje...
Ukupno od jedne do druge strane stare Nikozije sa graničnim prelazima na sred prešle smo za 30 minuta, i čini mi se da teško da može brze od toga, a da bi realno vreme bilo 60 minuta.
***
Kada smo planirale put, želela sam jako da posetim i Kantaru i još neke zamke severnog Kipra. Međutim, Sv. Hilarion je bio na prvom mestu, a na žalost nije bilo vremena i resursa za druge. Nije bilo ni dovoljno informacija po internetu da bi se isplaniralo unapred.
Hoteli na Severnom Kipru su skuplji nego na južnom, pa ako neko hoće da prođe jeftinije, nije zgodno spavati na Severnom.
Nama dvema ovo je bio divan prvi susret sa severnim Kiprom, i raduje me jako sto sam zamak Hilarion videla bas u ovom svetlu, maglovitom i mističnom, jer nikada ne bih ni pokušala da namerno ciljam loše vreme na Kipru.
—
Temu o Severnom Kipru, u kojoj se nalazi ovaj tekst, možete pratiti na našem forumu.
