Prva nagrada na konkursu Spasimo putopis 2020.

Nasledili smo nešto što nikada nije ni postojalo. Šta čovek da radi sa tako nečim?

Neko je jednom rekao da je kamionisanje mnogo pišanja, mnogo jaja i krivina. Posle Eu Klera, kraj granice sa Minesotom...

“Ako ti se kenja, ti slobodno kenjaj. Samo nemoj da te vide da pišaš!”

Kamion stoji kraj puta duž krivine udesno – stoji tako da prikolica zaklanja kabinu. Dobacuje sa vozačevog mesta: “Ne sme da se piša na putu, samo da se kenja e!", kaže: "Dobiješ kaznu – nema zajebancije, čučni kenjaj slobodno, samo pazi kako se napinješ e!”

Pišao sam sa stepenika držeći se za dršku i... sneg je pao, izgleda. Ili smo samo otišli predaleko na sever. Zovu je “severnom zemljom”, “zemljom Vikinga”, tako je zovu, iz ovog ili onog razloga, pretpostavljam. Kao što to obično biva u ovoj zemlji... Pao je sneg. Pada sneg, a mi smo sve vreme jurcali dole po jugu gde je Bojan širio ruke, pokazivao je na procvetale šume i vikao: “Pogle' bre ovde već proleće počelo, jebem ti Čikago!”. Pišam sa tog stepenika u šorcu, mirišem snežni vazduh – april je i ovo bi mogao biti poslednji sneg ove zime. Nikada nisam bio u Minesoti...

“Zima zima!”, trljao je dlanove, seo je za vozačevo mesto nakon pišanja. Kamion je zabrundao – cvokotanje migavaca. I nastavili smo ka zapadu.

Sneg me je, izgleda, razbudio. Negde kraj Mineapolisa pitao sam jesmo li tu osvojili medalju u košarci – ali nije znao. "Verovatno srebro, ili bronzu", rekao je. Bilo je čudno prolaziti pored tih mesta koja su ti bliska, bude neka nepostojeća sećanja a ipak strana. Sinoć smo, na primer, prešli preko čeličnih mostova Point Plezenta, gradića u kome je Ričard Gir istraživao ono krilato stvorenje pre nekih dvadesetak godina. Prolazili smo noću, oči otvorene, uprte u visoko drveće – i taj zvuk devedesetih, taj glas za koji bih se mogao zakleti da je ženski, Cigarettes After Sex, taj nostalgični glas... Je l' to stvarno muški glas? Ruralna, srednja, Amerika.

Pa onda Seint Pol u Minesoti i pesma Džonija Keša. Dulut, zamrznuta luka na jezeru Supirior i Bob Dilan. Devedesetčetvorka vodi dalje ka zapadu, vodi ka Fergus Folsu čija skladišta čekaju palete konzervi za reciklažu – i polako pada mrak. Pada mrak i diskutujemo o tome koliko serijskih ubica zapravo potiče iz Ohaja, Ohaja kroz koji smo skoro prošli. Još jedan interesantan gradić posle Fergus Folsa – Fargo.

Većinu vremena provodio sam na gornjem krevetu, gledao kroz mali trouglasti prozor kraj jastuka, čitao sam knjigu koje se ni ne sećam. Noću sam se spuštao do suvozačevog mesta. Čudo jedno kako čovek tako mali prostor može podeliti na još manje delove. Ne znam zašto, ali naši večernji razgovori uvek su bili daleko prijatniji od onih dnevnih. Znao je dosta o serijskim ubicama. Gleda nekad Netflix, kaže, dok vozi.

Skočio je sa sedišta i viknuo: “Pogle' ovo!” – par crnih tragova vodili su kroz sneg sa autoputa, i na njihovom kraju – beli kombi, parkiran u tom mraku, migavci trepere u snegu, crvena svetla. “Taj neće izaći do sutra.”, procenio je.

Dalje ka zapadu, do Fergus Folsa, sačekaće nas još četiri-pet sličnih prizora; pogašeni u mraku kao sveće, stoje mirno, zaglavljeni u snegu sa tim dugim crnim repovima što vode od puta. Pitam se ima li još uvek nekog unutra... čekaju li nekog? Ili su samo otišli?

Rekao je da bi poludeo da ne radi ništa drugo osim kamionisanja – imao je tu klavijaturu na frižideru, želeo je da mi odsvira nešto. Prešli smo nabrekli Misisipi kod Memfisa, prešli smo u Arkanzas, uputili smo se u mali gradić po imenu Palestina. Palestina... čudo jedno. Kamion je još brundao kada je izašao i otišao u to skladište izvan grada. Ponoć je, a kada se vratio, vratio se da uzme novčanik, da kaže: “Da vidiš šta radi dva'es dolara Meksikaneru!”, i da opet nestane unutra. Garažna vrata su se otvorila, pojavio se Meksikanac, mahnuo je rukom gde da parkira i ovaj je seo za vozačevo mesto, gledao u retrovizor – posmatrao sam čitav proces sa ivičnjaka, posmatrao sam ga kako nišani prikolicom; palo mi je na pamet kako je to jedno zaista lepo veče, moje prvo veče na putu, palo mi je na pamet da ću spavati u kamionu i da to nikada pre nisam radio, i nisam imao nikakvih misli o tome. Osim da je veče lepo. Istežem se na trotoaru, čuje se crnačka muzika iz nabudženog bjuika niz ulicu – stoji na semaforu, odlazi. Na pumpi, pred televizorom, plavičasto lice u dlanovima Arapina, vidim ga kroz izlog – proleće je, ovde, u Arkanzasu sam, i u Arkanzasu sam prvi put, kažem sebi, prvi put u životu, kao da sam zaboravio to, zaboravio sam kako je kada probaš nešto prvi put. I vozim se kamionom po Americi, posle jedne duge, duge zime.

Ugasio je kamion, gledam ga kako dolazi 'vamo i kaže: “Nek' oni istovaruju to a mi ćemo da blejimo malo pa idemo tu pola sata odavde da pokupimo šta treba za sutra. I da odspavamo”, trlja ruke, “Kako ti se čini?”

Dobro je, kažem, kažem zabavno je, tako, kad smo dvojica.

“Devetsto dolara brate. Malo li je...”

Želeo je da odsvira nešto, ohrabrivao sam ga ali na kraju smo samo ostali tu napolju, ostali smo još neko vreme, slušali zujanje lokalnih svitaca negde izvan nekog zaboravljenog naselja usred ruralne Amerike. Čulo se brundanje paleta i točkova u prikolici u ogromnom skladištu. Čulo se belo ulično svetlo. Huk naselja u daljini, jedva je tu, kao davno zaboravljeno zujanje u ušima. Mlako veče, nekako izdaleka sveže, jedno od onih večeri što ti pune jedra vetrom, onda kada si na izmaku.

Arkanzas.

Probudio sam se u predgrađu Memfisa, nazad, preko Misisipija. Tip je pokucao na prozor, čuo sam Bojana kako ustaje a onda je kamion zabrundao i posle par minuta stao – zvuk metala i točkova u prikolici. Nastavio sam da spavam. Kasnije je neko opet pokucao, pružio papir i nestao. Motor se upalio i kamion je počeo da vibrira. A onda je nastavio dalje.

"Čovek pokušava da uradi pravu stvar većinu vremena ili deo vremena ili makar s' vremena na vreme, svaki put kad može...", držao je kamion vrhom prsta na putu, "i uvek imaš nekog ko hoće da te sjebe, da te, da te unakazi onako kao da si govno ono najgore, razumeš, ljudi su takvi brate, oni ni ne znaju da su takvi, ne znaju oni to, ti na njih ne možeš čak ni da se naljutiš zbog toga; najlakše je reći ‘ne znam’ ili ‘izvini’..."

Klimao sam glavom.

"Treba da naučiš da budeš sebi dovoljan, da naučiš maltene da se ljutiš na takve ljude, ne smeš da prećutiš te stvari. ‘Jebi se ćao zdravo’ i idemo dalje."

Brat mu je umro mesec dana nakon oca, i majci je to bilo dovoljno. I bilo je dovoljno. Došao je u Ameriku. Bilo je malo zavisti u svemu tome, dok mi je govorio o depresiji tokom tih godina – nije to depresija, rekao sam, nije ako ima smisla. Odgovorio je da on zna da sam ja depresivan, vidi to, kaže vidi po meni. Piša mi se već miljama unazad. U gužvi, Sinsinati.

Naši dnevni, naši mučni dnevni razgovori. Govorio mi je o tom Srbinu kojeg sam ja poznavao još iz Beograda, zajebao ga za neke pare i nije hteo da mu plati, udarao je o volan govoreći o njemu. “Ne akaj se s' našima”, rekao sam mu.

“Ne akaj? Šta znači ne akaj? Kakva je to reč? Ne akaj.” Prestao sam da pominjem tog tipa, naučen iskustvom. Počeo je da mi priča o pečurkama kao jedinom rešenju. Poželeo sam da ga pitam da mi ih nabavi, bez ikakvog drugog odgovora. Ali nisam.

Oko devet uveče stigli smo u Leksinton gde su radnici u skladištu odbili istovar. Popizdeo je. Nudio im je pare ali su odbijali da rade. Izdato je upozorenje za nevreme i pozvali su nas da se spustimo sa njima u sklonište. “Ma jebi se i ti i sklonište”, rekao je i vratio se u kamion. Zvao je dispečera, ovaj mu je rekao da sedi, i da čeka.

Kiša nas je zatekla dok smo prali zube na travnjaku kraj kamiona. Spavalo mi se, inače sam rđavo spavao i želeo sam da uhvatim taj talas dobrog sna koji sam imao prethodne noći u Arkanzasu. Legao sam a on je prao zube na kiši a kad je ušao unutra rekao je: “Šta je mačko plašiš se kiše?”, a onda je legao i sam u krevet. Posle par minuta tišine čuo sam ga ispod kako psuje.

“Izgubićemo sutra celo jutro zbog ove stoke...”

Ne znam koliko je bilo sati kad je počela oluja. Probudila me je, čuo sam je, čuo sam je onako u snu kao neki sporedni zvuk, a onda sam se setio da je prozor otvoren i postao sam svestan svojih misli i digao sam glavu i zatvorio trouglasto prozorče i sad je zvuk kiše ponovo bio prijatan, stran. Primetio sam da je napolju prilična oluja. Drvo se spuštalo do kamiona pored uličnog svetla, grane klize preko prikolice, senke lude po betonu i posle nekog vremena ponovo sam zaspao. Bio je to tornado u malenom gradiću Šelbiju, par milja dalje. Četrnaesti april, dvehiljadevetnaeste – ja, insomničar, prespavao sam ga u kamionu izvan nekog skladišta Ohaja.

Jutro je, još uvek Leksinton, još uvek Ohajo, prošlo je deset sati i radnici skladišta još nisu istovarili delove za kran iz prikolice. Mislio sam da će Bojan pizdeti ali izgleda da je i njemu prijao san. Konačno je neko pokucao na prozor, Bojan je prišao u gaćama, “A sad može je l'? A sinoć nije moglo? E baš ti hvala. Jebem te u usta ja”, psovao je dok je terao kamion u rikverc bliže garažnim vratima. Uzalud sam pokušavao da se vratim spavanju, težak zvuk metala o metal lupao je sa druge strane kabine, klackao kamion sa točka na točak. Na telefonu je pisalo “upozorenje – eskstremno nevreme!” Podne je.

Kad se istovar završio, odvezli smo se do najbliže stanice za kamiondžije, istuširali se, pojeli još jedan omlet u nizu. Uvek odradi sto sklekova pre tuširanja, čisto da mu ne atrofiraju mišići – zato se, kaže, zadržao. A onda smo se vratili na put. Nismo stali sve do magacina na suprotnom kraju Virdžinije.

Počeo sam da primećujem te striptiz barove kraj svake pumpe za kamione, ali rekao je da nikad nije bio, rekao je da nije to za njega. “Ja čak i u Amsterdamu kad sam bio nisam ništa radio. Tj jesam, ubio sam se od trave”. Bio je rđavo raspoložen zbog čitave te zavrzlame u Leksingtonu, nije mogao da oprosti sebi što toliko daleko vozi prazan kamion, bio je na gubitku tih par stotina milja. Palo mi je na pamet da ga oraspoložim brojkama o zaradama – na primer ta prva tura do Arkanzasa, devetsto dolara. Ko zna koliko je ova do Leksintgtona bila. Šta je par sati praznog hoda. Ali shvatao sam u čemu je problem. Mrzeo je on, mrzeo je kamione kao što ja mrzim barove i mislim da u principu imamo identično viđenje vremena koje provodimo radeći nešto što ne volimo. Nešto što nam takoreći ne pripada. Guramo nos gde mu nije mesto.

Ali posle nekog vremena, čovek oseti slobodu, tako, sav uzaludan. Smeškao se sada, u sred bela dana, sa sve praznom prikolicom iza, smeškao se i pričao mi o toj Korejanki, Lin se zove, kaže obožava te njihove rupice u obrazima, Azijatkinje, obožava ih i imao je tu senku u glasu, kao da je ideja o Korejanki visila kao omča oko čitave Amerike, spreman da se saplete i pokupi stvari i samo ode. Ali znao je vrlo dobro da od toga nema ništa, znao je kao što ja znam o svojoj – video je ono što je nazivao “depresijom” u meni, ja eto vidim uzaludnost u Korejanki Lin negde u Seulu. I sam kaže – šta on da radi u Koreji. Nema nikog tamo.

“A ona neće 'vamo. Za Srbiju da ne pričam... Ne znam, ne znam...”, kaže, “Možda jednog dana, ako ne bude kasno... Nego jebeš Ameriku, idem ja u Peru!”

Ako ne bude kasno. Nije mogao bolje opisati čitavu srž svega što muči jednog imigranta. Govorili su nam “Zakasnili ste vi u Ameriku”, ovi stariji, i dan danas nam govore, govore nam da je ovo bila zemlja meda do pre dva'es godina, da si mogao da sedneš u kamion u januaru i do kraja godine budeš milioner – ne znam, nisam bio tu devedesetih ali ja ni tada ne bih mogao u kamion, kao što ni sada neću. Šta ja tražim tu, osim što gledam žitna polja kroz staklo. Osim što upadam iz gužve u gužvu.

Čitav biznis sa kamionima strašno je usporio 2019, usporio je do granice toga da odricanje više nije bilo vredno svega. I dalje su zarađivali dobre pare, bolje nego ja svakako, ali daleko manje nego što su navikli i bilo im je teško da to svare. On je već planirao odlazak. Već je sve isplanirao – kako će da opelješi banke i pokupi se i ode. Ode u Peru, gde belce tretiraju kao careve, gde kad čuju engleski na kolena padaju, gde jedeš ko čovek za dolar-dva i jebeš šta stigneš i kako stigneš – “Da vidiš kako se devojka odjednom zaljubi u tebe kad čuje da imaš pare? Milina”, rekao je. “Ma milina...”

Odlučio je šta ćemo: “Utovarićemo ta govna što imamo pa ćemo negde da odspavamo ko ljudi.”

Tornado u Ohaju je sve okrenuo naopako – sada smo imali višak vremena i bilo je još rano kada smo parkirali na toj pumpi. Kada je legao da spava. Meni – Beograd, motao mi se po glavi. Pečurke, ključ svega... to što se sapleo o nešto užasno; a šta ja radim, stojim u mestu, saplićem se bez ičeg oko sebe – najednom, osetio sam se progutanim u svu slabost koju držim u sebi, tako nezreo i nezdrav, truo, sklupčan kraj neonskog svetla pumpe negde na drugom kraju sveta, još uvek na drugom kraju sveta. Poželeo sam da pošaljem pismo. Poželeo sam Beograd, ali ne čak ni taj Beograd, neki drugi Beograd, neki treći Beograd, neki kojeg nema; Beograd kojeg će tek biti, jednoga dana, radim na tome da ga bude, biće ga, samo, nemam snage, više... za to.

Spustio sam nogu u mrak, sišao sa kreveta. “Gde ćeš?”, pita kroz jastuk, zatvaram vrata.

Prešao sam preko parkinga i ušao u taj stari dajner, sa crvenim kožnim klupama, sa crno-belim pločicama i neonskim svetlima. Seo sam do prozora, čitao sam knjigu koje se još uvek ne sećam. Na stranicama kao da je pisalo sve o vremenu kojim sam plaćao svoj odlazak iz Beograda. “Ko zna, možda jednog dana, ako ne bude kasno...”. A već je kasno. Kasno je za spavanje, u osam sati na nekoj pumpi u Virdžiniji; kasno je da se broje dani i datumi i kasno je sada kada pokušavam da se setim koliko sam dugo u Americi – nikako ne mogu da izračunam koliko sam godina već ovde. Postaneš senilan među svim tim ljudima sa zalivanim međuljudskim odnosima – držiš svoju vodu na dlanu i treba ti svaka kap za nešto drugo, nešto što ne razumeš u potpunosti ali je u drveću kraj autoputa, zna ti ime – i svi fluroscentni znakovi ti govore da grešiš. Uvek sam osećao da je deo ovog života ostao tamo, da radi, da se pita šta bi bilo kad bi bilo; sve je ovo neka prašnjava prečica, a tamo, u daljini, vidim glavni put kroz visoku travu, i huči motor preko njega. I ne mogu da se okrenem dalje od toga.

Želeo sam da pošaljem pismo ali ne znam kome. Ne znam nikog ko još uvek čita pisma.

Čitav jedan svet – a u njemu nema mesta za tebe, jedne takve večeri.

Doručkovali smo u tom dajneru, i jutro u njemu je bilo toplije iskustvo.

“Idemo u Minesotu.”, kaže punih usta. 

Nikada nisam bio u Minesoti. To znači da prolazimo kroz Čikago. Čikago gde me ništa nije čekalo i znao sam zašto – ali nisam razumeo zašto i nisam mogao da prestanem da razmišljam o tome. Godinama već ne mogu da prestanem da razmišljam o tome. Nešto mora biti užasno duboko ukorenjeno u čoveku, neki strani objekat, pa da mu pokriva tu njegovu prirodu, kakva god ona bila.

Vidi da razmišljam, kaže ako ne želim gore, može da me ostavi u Čikagu. “Kako ti hoćeš”, kaže, “Nije problem.”

Čikago... Čikago je upravo imao najgoru zimu u istoriji. Voda se ledila u vazduhu. Jezero Mičigen je zaleđeno daleko, tako daleko od obale, deca se klizaju po njemu i ogromni šiljci vire iz leda na mestima gde je voda udarala u betonske dokove. Užasna, zaista jedna užasna zima.

Ali sada je april i zima je gotova. Tek poneki sneg, tu i tamo. Ipak, želim u tu Minesotu, iz sve snage želim tamo i ta želja je još veća kad se dogovorimo da ću kući posle nje. Kući posle Minesote. I sve je bilo još jednom lakše nego pre. Kako smo samo lepo pričali tog dana, nakon doručka, bez ama baš ikakve žurbe, znajući da nećemo stići te večeri. Da nećemo stići do Fergus Folsa.

Pitao sam ga i, negde u Indijani, seo sam za volan. Govorio je stvari tipa: “Krivine, pazi na krivine.” i “Prikolica ide kud i kabina”. Govorio je: “Pazi, pazi na liniju dole, gledaj retrovizor” i “Znaš kako je kad ideš nizbrdo a puna prikolica iza tebe, ne da ti da staneš”. Činilo se dovoljno lako, čak i za početnika. Kamiondžije su, primetio sam, dobri matematičari, naročito znaju geometriju – ja obožavam geometriju. Počeo sam da pretičem; da vozim preko dozvoljene brzine, kao što činim kad se opustim kad vozim auto. “Brzina...”, opominjao je kad bih se zagledao i seo na gas. A kada smo stali na sledećoj pumpi, vratio sam se na suvozačevo mesto i tu sam proveo čitav jedan dan, bez želje da se odvojim, da legnem u krevet.

Prolazili smo kraj Čikaga, kraj skretanja za moj stan, baš tim putem kojim sam se čitave zime vraćao sa posla i bilo je potpuno strano osećanje samo nastaviti pravo, znajući da si tako blizu a da nećeš spavati u tom krevetu kojeg čak ni sada ne mogu nazvati svojim. Čikago. Amerika. Jedna loša transplatacija. Čak i sada.

Zelenilo Virdžinije zamenile su vejavice, kasnije i snežni bregovi severne zemlje – i ljubičasti oblaci. Prolazili smo kraj Itake, u Viskonsinu, i boje sa kojima sam se susreo nikad pre nisam video na nebu. Tada to nismo znali, ali u tom kraju postoji nekoliko staklenika koji emituju tu ultraljubičastu svetlost, tu svetlost koja boji oblake, koja čini drveće crnim pokraj belih dolina i sneg svetlijim kao obasjan neonskom lampom, i sam vazduh koji dišeš kad staneš da pišaš ima neku purpurnu boju.

Pustio sam glas mrtvog Karlina na radiju. Duboka je noć, rana ali gotovo zimska, duboka noć, još uvek na autoputu, u onom delu Amerike bez uličnih svetiljki, gde je ono u čemu sediš jedna svetlost puta. Pitao sam se kako vozi u tom mraku, kao da i sam to nisam stotinu puta činio. Razmišljao sam o čitavoj floti pesnika, doktora, automehaničara i zanatlija, poslatih u prazno, u tamno kao prošlovekovne rakete sa sveta koji umire, da lunjaju i kruže, bez znakova kraj puta koji nose ime jednog mesta, jednog ostrva koje niko nema, niko od njih; bez ostrva kojem bi se vratili, gde su stvari onakve kakve bi trebale biti i gde nema patnje za mrtvim svetom koji nikada nije ni bio tu.

“Vanzemaljci?”, prozborio je, brade na volanu, gledajući gore u to purpurno nebo.

“Mi smo, Boki, vanzemaljci”, odgovorio sam, kotrljajući se dalje ka severu pokraj dalekih, nemih prozora Itake.