Čitate li časopise? Nekada su se mnogo čitali, ali su se, sa pojavom interneta, skoro sasvim izgubili. Ne mislim na one koji se čitaju dok čekamo kod frizera, nego na one druge, koji su kao mali udžbenici, male enciklopedije. U časopisu Saudi Aramco World nabasao sam na jedan tekst koji mi se posebno dopao. Radi se o detalju jedne zemlje u kojoj nikada nisam bio:

U Saudijskoj Arabiji, madžlis je naziv prostorije u kojoj se primaju gosti. U svakoj kući postoje dva madžlisa; jedna za muškarce i druga, samo za žene. U regiji Asir, zidove majlisa žene su tradicionalno ukrašavale šarama, floralnim elementima, razgranatim oblicima, trouglovima i pravougaonicima. Ove apstraktne forme protezale su se po zidovima cele prostorije. Ta umetnost se na arapskom zove nagaš. Predstavljala je ponos doma svake žene, pošto su one same ukrašavale madžlise u svojim domovima.

Apstraktni elementi imaju svoja značenja. Veliki trouglovi predstavljaju planine tog regiona, cik-cak linije vodu i gromove. Mali trouglovi, pogotovo oni sa širim delom pri vrhu, dolaze iz preislamskog vremena i predstavljaju ženske figure.

Nekada su se boje pravile od prirodnih sastojaka, od kamena, kore drveta i raznih biljaka, a pre nekih 70-80 godina počele su da pristižu i komercijalno proizvedene boje, pre svega iz Jemena. Na početku, paleta je bila siromašna: samo braon i zelena. Vremenom su dolazile crne, bele i crvenkaste, a potom i plave i žute nijanse.

Arapi su ove šare, kažu, preneli preko Afrike, sve do Španije. Pominje se i da su neka plemena u Afganistanu i Persiji na sličan način ukrašavala svoje šatore. Međutim, tačno poreklo nagaša nije poznato.

Jedna od najpoznatijih umetnica u Asiru bila je Fatima Abou Gahas. Živela je od nagaš-slikarstva. Podučavala je i druge. Crnim linijama je iscrtavala konture i osnovne linije, a potom je obeležavala mesta koja druge žene treba da popune bojom.

Ova veština počela je da nestaje pre otprilike četrdeset godina, kada je vlada Saudijske Arabije počela da modernizuje regiju Asir. Porodice su se preselile iz starih kuća, građenih od kamena ili blata, ostavivši tamo i tradiciju slikanja po zidovima. Danas je Saudijska Arabija mnogo konzervativnija nego ranijih decenija. Više nije prihvatljivo da žene odlaze kod neznanaca i tamo provode dane oslikavajući zidove. Vremenom su i muškarci počeli da slikaju nagaš-motive, ali danas u vidu ulja na platnu ili mustra za posude. U modernim madžlisima nema oslikanih zidova.

Zatvaram časopis, a potom zatvaram i oči. Čovek se ne mora kretati da bi putovao. Zamišljam kako drugi žive, negde daleko. Ali ne samo komešanje gomile, ne, zamišljam kako Fatima, ili neko poput nje, hoda uz stado ovaca, kako pirka hladnjikav vetar sa planine. Vidim ono šta ona vidi, čujem, osećam. Iza nje se, u daljini, vidi njeno selo. Kamene kuće, nekoliko dvospratnica. U jednoličnom ritmu se čuju udarci kovača, poneka ovca bekne. Fatima se saginje, podiže kamen koji leži pored staze i pritiskom pesnice, kamen ostavlja tamno sivi, skoro crni trag na njenom dlanu. Pokupi još nekoliko takvih kamenova i položi ih u vreću, a onda napravi novu boju.

Otvaram oči. Bezbroj nevidljivih niti pruža se po planeti, uzimamo reči jedni od drugih, običaje, tehnologiju, zajedno stvaramo gradove, porodice i kuće, reči i predmete, trouglove i pravougaonike.

Crtam po zidu. U svetu gde ne nestaje samo umetnost, nego i jezici i čitave kulture, želim da čuvam sitne detalje koji svakoga od nas čine posebnim i jedinstvenim, ali nas u isto vreme i povezuju i čine nas delom jednog većeg, zajedničkog sveta.

nagash3