Srećko Stanković

Članak je sjajan, po meni, veoma pismen i akribičan, i zato se nadam da nećemo dugo čekati na novi, jednako kvalitetan doprinos upoznavanju naših, ili, što da ne, evropskih, svetskih, skrivenih znamenitosti i lepota, iz pera Brane Vladić.

Zaslepljeni kleronacionalističkim fatamorganama, smešni narodi sa ex-jugoslovenskog prostora, ostavši bez samopoštovanja i nacionalnog ponosa, dopuštaju da u ovom milenijumu budu ponižavani na najbesprizornije načine. Tako i slučaju impozantnih i veličanstvenih u svojoj vanvremenskoj lepoti spomenika nastalih u slavu herojskih i , pre svega, tragičnih, događaja iz Drugog svetskog rata, primetan je jasni ideološki otklon i maliciozni tretman ovih sjajnih umetničkih dela, sada je to jasno- remek-dela koja pripadaju vrhu svetske spomeničke arhitekture Dvadesetog veka. Zato, kada ovaj, on kaže: "ne istoričar, već umetnik", danima čeka odgovarajuće osvetljenje, tmurno, oblačno, mračno okruženje, "atmosferu hladnoće", time najbolje pokazuje koliko je u stvari "pseudoistoričar", a ne umetnik, jer tim nasilnim stvaranjem konstruisanih fotografija- koje nisu ilustracija stvarnosti već njegovih političkih predrasuda, on stvara niz lažnih, političkih fotografija, koje siluju istinu. Vedro, sunčano, puno svetlosti i ptica, nebo, je pravi ambijent, pravi bekgraund za sve fotografije tih spomenika. Jugoslovenski socijalizam nije bio tamna noć, već vedar, sunčani dan. Ovi veličanstveni spomenici su proizvodi i svedoci jednog baš takvog socijalizma. A onda su došli kleronacionalisti, i - pala je noć!