Haralampije

Members
  • Content Count

    631
  • Joined

  • Last visited

    Never

About Haralampije

  • Rank
    putnik dugoprugaš

Profile Information

  • Gender
    Not Telling

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Haralampije

    Svakodnevna Kina

    Jedina misao o Kini bilo je sivilo zagađenog neba  koje prožima velike zgrade otkrivajući jednako siv nepregledni trg, na kome se, pod teškim vetrom, vijori crvena zastava. Pakovala sam jedan kofer, pa je izbor morao biti jako ograničen u vidu sentimentalnih stvari, kojih imam ponajviše. U mojim mislima nije bilo mesta za drvo, osmeh i cvet. Danas je godina i po kako živim u Kini. Nikada ne kažem da sam u poseti, nego da sam došla, doselila se, živim; i Kinezima i našima je to smešno, jer sam ja ovde "samo" stranac. Stranci ne žive negde, nego dođu, prođu i odu svojoj zemlji, čije ime je neko ispisao na pasošu ne pitavši vas želite li je uopšte. Putovanja se, kao i selidbe, u ovom delu sveta ne smatraju životom, već nekom pauzom od njega. Ili su bar tako Kinezi navikli; stoga se ne vezuju, što ću shvatiti na teži način. Stranac u prodavnici i na ulici, stranac i u metrou, na poslu, kao sused u zgradi. Nekada opazim pogled starijih prolaznika dok pokrivaju svoje unučiće štiteći ih od klime u metrou,... Pročitajte Svakodnevna Kina
  2. Zatekao sam jednog sredovečnog gospodina, u tamnom odelu, gde sedi u trskanoj naslonjači (na maloj terasi koja završava tunel od vinove loze) pušeći. On ima plave oči koje gledaju pomalo ispod obrva, mršave potšišane brkove. U dvorištu se susrećem sa tri ljupke gospođice Stanković koje reduju po kući; na ulazu sa Gospođom koja me dovodi do terase. – Ah, razgovori, intervjui! – počinje g. Stanković preko duvanskog dima, jednim vrlo dubokim i tihim glasom. – Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu... Pročitajte Bora Stanković: Ne hvata se ptica kad jednom odleti
  3. Haralampije

    Smrt u Konfučijevom gradu

    Na samom ulazu u varoš očekivao me je jedan neprijatan događaj. Baš na sredini malo šire glavne ulice bio se iskupio silan svet, koji je nešto posmatrao. Kad sam se probio kroz gomilu, video sam... Autor: Milutin Velimirović (1930) Pročitajte Smrt u Konfučijevom gradu
  4. Haralampije

    U krošnji bijelih topola

    Živim u gradu, na četvrtom katu stambene zgrade čija arhitektura vjerno čuva duh socijalizma. Kad sam prvi put došla u razgledavanje iznenadila su me protuprovalna vrata – smatrala sam ih luksuzom. No, dok sam kuhala večeru, susjedu su provalili u stan. On je bio jedan od rijetkih s običnim ulaznim vratima i djelovao je vješto u popravljanju obijene brave. Južno od rijeke Save zadržavam se zbog prostranih zelenih površina i parkova, ali i zbog malih kvartovskih trgova na kojima je vrijeme stalo – beton i lim, sivilo, konobarica u plavim borosanama, ćevabdžinice i slastičarnica, izrada ključeva, kiosci s cvijećem i kafići u kojima se od 8 ujutro ispijaju pelinkovac i loza. Novi Zagreb počeo se graditi nakon Drugog svjetskog rata. Njegov razvoj vezan je uz izgradnju Mosta slobode, 1959. – kažu da je visokourbaniziran i moderan dio grada, a meni je bitno to što mogu živjeti u krošnji bijelih topola i što svakog jutra kada otvorim oči promatram godišnja doba. Navikla sam ustajati uz cvrkut ptica. U ranim... Pročitajte U krošnji bijelih topola
  5. Krenem ja tako vidjeti  grad u kojem nisam bila... Priličan broj godina. Budimpešta moje mladosti. Idem posjetiti kćer koja tamo studira, rekla bih, glumu. Mislim, glumi da studira i ide joj jako dobro. Vlak. Njime se nisam vozila, mogu reći, dvadeset godina (a ti uljudno pretpostavi da sam tada imala 17). Još sam na peronu u Zagrebu i već prisustvujem drami. Dvije minijaturne Grkinje trčkaraju po peronu, mlate ruksacima po nevinim prolaznicima, zaviruju u vagone. Pokušavaju se sporazumjeti s osobom u odori (nadam se da nije pilot). Mojoj prijateljici su u vlaku dok je spavala ukrali torbicu sa svim pripadajućim novcem i dokumentima. Kad je vlak stao u Zagrebu, obrušila se na prvu odoru koju je vidjela. Kad mu je sve ispričala panično tražeći da hitno nešto poduzme, čovjek joj je smirenim glasom priopćio da je on pilot. Vratimo se Grkinjama. Nakon nekoliko neuspjelih pokušaja da saznaju je li to njihov vlak ugledale su, a koga drugog, nego mene. Ja sam od one vrste koja traži prazan kupe, nađe ga... Pročitajte Ne daj bože da te stisne u Budimpešti
  6. Haralampije

    Bez cilja

    Meka šapa izvlači iz dubokog sna. Dok me miluje po obrazu, dvije stvari mi prolaze kroz glavu; prvo, Potjeh nikada ne izvuče kandže kad budi mene ili Evu, i drugo, ja danas ne mogu ići na posao. Ta druga ideja manifestirala se iz ničega, kao da mi ju je netko jednom posadio u glavu i sad je počela cvjetati. Ustajem i obavljam higijenske rituale u kupaonici, poput zombija. Još jedno jutro bezumnog mrtvaca koji je nedavno napunio dvadeset i šest godina. Eva si toči kavu u kuhinji. Potjeh joj sjeda u krilo, igraju se. Oblačim jaknu. ''Ne idem na posao.'' ''Nego?'' upitala je. ''Sjest ću na vlak i idem negdje.'' Uozbiljila se. ''Stvarno?'' ''Da.'' ''Jesi dobro?'' ''Ne znam.'' ''Hoćeš da idem s tobom?'' ''Ne, ne. Moram biti sam.'' Kratka pauza. ''Gdje ideš?'' ''Nemam pojma'', odgovaram, kao da sam izvan vlastitog tijela. Jutro u Zagrebu, kasna jesen, Evin zabrinut pogled, zaleđene Potjehove šape u zraku dok čeka nastavak igre – sve je poput isječka iz filma, trenutak... Pročitajte Bez cilja
  7. Haralampije

    U Maroku će svanuti dan

    Selam, kako ste svi? Sretno smo sletjeli sinoć u Rabat. Let je kasnio, kao i taksi, kao i recepcioner sa ključevima za našu sobu. Prvi sam stereotip o arapskoj izgubljenosti u vremenu i nesvjesnosti njegove vrijednosti potvrdio. Čini se da ovi ljudi nemaju predstavu o tome kolika je razlika između dolazim odmah i dolaska nakon sahat vremena. To nam je recepcioner uradio. Izgleda i u Maroku, kao i u ostalim sjevernoafričkim zemljama koje smo dosad oplovili, prejahali i preletjeli, svi odreda - vjernici i nevjernici - svaku nadu i misao na budućnost zaogrču u jedno inšala, iznimno apstraktnu prilošku odredbu za vrijeme. Jutros smo rano krenuli po te Minine isprave u Gradskoj upravi ili Ministarstvu za brodogradnju; nisam siguran koja je institucija u pitanju, ovdje su sve iste. Ispred svake državne zgrade vihori se crvena zastava sa zelenom zvijezdom, a iznad glavne porte je uvijek kaligrafski natpis na arapskom. Mina tečno čita i kaže da su nazivi institucija i zgrada poetski napisani i da se savršeno... Pročitajte U Maroku će svanuti dan
  8. Haralampije

    Kennedy, div dobra srca

    Treća nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2019. —  – Prve san postole obuka sa 14 godina kad me mister Kefa doveo u školu. Prije ih nisan ima. Nisan ima od čega kupit – na ručku u Hotelu Iroko ispriča mi je jednom prilikom Kennedy, inače moj učenik. Dugo san ga gleda u oči i čeka kad će se nasmijat i reć da se zajebaje, al on je i dalje glođa kost od kokoše. Postalo mi je jasno da Kennedy ne misli da je tu nešto smišno il zajebancija. Kad čovik ima život ko on, malo toga je za zajebanciju. Priznajem, skoro dva metra visok 16-godišnjak bio mi je omiljeni učenik. S naslijeđem plemena Turkana, jednog od onih di odstranjuju klitorise ženama, a starci žene curice od desetak lita, Kennedy je s famejom doša u Kitale. Familija mu je brojila sedmero, a danas ih je šest. Otac mu je umra dok je bio dite, a materi je osta teret od petero dice. Ovi nježni div, ko najstariji muškarac u obitelji, podmetnio je leđa. Ne živi s ostatkom obitelji, nego je priselio u skromnu kapunjericu. Bliže mu je školi, svega... Pročitajte Kennedy, div dobra srca
  9. Haralampije

    Mesoreznica

    Druga nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2019.  — Znao sam da će mi se ova odluka obiti o glavu. U Čikagu živi deset miliona ljudi, a ja sam nabasao na dvoje verovatno najgorih. Nisam imao mnogo opcija kada sam se doseljavao u grad. Neko ko zna nekog, ko, opet, zna nekog drugog ko zna babu i dedu koji imaju slobodnu sobu u Čikagu je tipično srpska netvorking priča novopečenih imigranata, žrtava tranzicije sada bačenih u vihor sukoba generacija. Mantra koja mi je bila uteha u svemu bila je "To je samo privremeno". Koja je šansa da nijedno od njih dvoje neće biti u kuhinji kad siđem dole? Treba samo da doručkujem na brzinu i da se izvučem na posao. Dosta je rano, ali matori vampiri su sigurno ustali do sad. Kako i ne kad ležu dok je napolju još svetlo.        Nemam sreće, baba je u kuhinji. Nema problema, na brzinu tostiraj malo hleba, pekmez, i na vratima si. - Dobro jutro! Kako ste? - E, moj sine, kako mogu biti dobro? Samo po doktorima idem, samo me... Pročitajte Mesoreznica
  10. Haralampije

    Medeni mjesec

    Prva nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2019.  — Beograd. Ulica Braće Jerković. Rafalna paljba reže suton iznad Voždovca. Ana sjedi kraj prozora i gleda krovove. Okreće se prema meni: - Netko nešto slavi. Možda venčanje? Bablje ljeto. Rastežemo pizzu, film, mokre plahte. Udišem joj kožu, kosu, znoj. Sve što volim. Poslije perem suđe, ona prostire veš. Rijetki trenuci spokoja u našem braku na daljinu. Propuh joj diže lanenu haljinu, otkriva butine. Prilazi mi s leđa, naslanja glavu na moje rame. Trnci jure kičmom prema dolje. - Ponovi molim te. Što znači ugodno, a što zanimljivo? - Zanimljivo znači nešto neobično. Nesvakidašnje. Recimo Minsk - odgovaram. - Ugodno je - štajaznam - Malta? Oči joj sjaje. Po dogovoru, to je jedino što može birati. Neće znati kamo idemo, ni koliko ostajemo. Nekada, u narednih šest mjeseci, samo ću joj javiti - sat vremena prije polaska - sada krećemo. Prošle godine pisao sam joj iz istanbulskih slumova. Na tom putovanju prvi put sam snimao ljude s... Pročitajte Medeni mjesec
  11. Haralampije

    Vrlo divlja Sonja

    Nekoliko dana januara ove godine provela je na Azovskom moru, u napuštenoj ribarskoj kućici na Dolžanskoj padini. Stigla je autostopom, iz Moskve. Sa sobom je donela zmaja. Puštala je zmaja, odleteo je u more. Sonja je potrčala za njim, skvasila se, ispustila ranac. U rancu je bio mobilni -- pokvario se. Eh, kažem, kakva neprijatnost. „Nema veze“, smeši se Sonja, „Nije mi nešto mnogo potreban“. Kako je čudna. Pre nekoliko meseci, slučajno sam pročitao ovu njenu pesmu: a baš njoj se, od svih ostalih bogorodica, čiji je sveti lik samo jedan rodio ružnjikavi sin ličio joj je na klicu krompira nosila je sokne priviđale su joj se crkve zakopala je bebu u krompiru baš na mestu, gde sam izgubila zvončić za biciklu i otišla je niz krompirovo polje kaljače su joj upadale u izbrazdanu zemlju grančice stabala mrsile su joj se u maramu ovde ne pamte događaje i brojeve nikad ni za kim ne žale niz crvenkaste uglove ikona spušta se niska krvavih... Pročitajte Vrlo divlja Sonja
  12. Haralampije

    Rezultati konkursa 2019.

    Na konkurs "Spasimo putopis – 2019." pristiglo je oko 500 radova, najvećim delom iz Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Čitajući ih uživali smo u bogatstvu ideja, senzibiliteta, doživljaja i tehnika. Ostavili smo sebi 30 dana za čitanje i izbor, uz posvećivanje dužnog poštovanja svakom autoru i delu. Nagrađeni radovi: 1. nagrada: Medeni mjesec, Nikola Kuprešanin 2. nagrada: Mesoreznica, Filip Mitričević 3. nagrada: Kennedy – div dobra srca, Aldo Franičević Posebna pohvala žirija – uža selekcija: Izokrenute riječi – Vladimir Papić U Maroku će svanuti dan – Damir Bešlija Razglednice iz Splita – Sara Marković Bio sam na Kineskom zidu i od kamena je – Luni U posjetu bolivijskom zatvoru – Goran Subašić Crno-beli svet – Ana Đorđević Priče iz Zemlje medveda – Pavle Aleksić Rožava – Nikola Kuprešanin Bez cilja – Mile Božičević Pohvala žirija – šira selekcija: Grad za umiranje – Ozren Majerić Moskva – Milica Špadijer U krošnji bijelih... Pročitajte Rezultati konkursa 2019.
  13. Putopis je oboleo od podmukle, smrtonosne bolesti: dosadan je. Vreme je da mu pomognemo. Klub putnika raspisuje regionalni nagradni konkurs "Spasimo putopis".  IDEJA Kada je Marko Polo u 13. veku opisao Peking, njegova čitalačka publika uglavnom nije imala načina da tamo ode. Zato su njegovi putopisi imali smisao i funkciju. Danas u Peking možete otići na mnogo načina - avionom ili vozom, sami ili u društvu, samostalno ili preko agencije. Na internetu možete pronaći bezbroj fotki Zabranjenog grada. Ili Sahare, ili Ognjene zemlje, ili polarne svetlosti. U visokoj rezoluciji, iz svih uglova, snimljenih pomoću dronova i druge napredne opreme. Satelitske mape, milijarde fotografija, dokumentarci o svim mogućim kulturama i fenomenima, onlajn arhive naučnih radova, digitalizovani muzeji, galerije i biblioteke – sve je lako dostupno i najvećim delom besplatno. Lakoća putovanja i dostupnost informacija učinili su putopisanje suvišnim. Putopis je postao, u sasvim bukvalnom smislu, tehnološki... Pročitajte Regionalni nagradni konkurs "Spasimo putopis"
  14. Haralampije

    Nožice i kralj majmuna

    Pileće nožice Avion poleće. Sedim do prolaza. Do mene sedi par Azijaca, riba i tip. Mladi su. Imaju burme. Oboje su lepi ljudi. Na sreću riba je do mene. Mužjak je čak tamo do prozora. Šteta što nije još malo dalje. Još metar u tom pravcu bilo bi izvrsno. Jedva smo se otkačili od piste a oni već vade kutiju punu mariniranih pilećih nogu. Odvratno zaudara. Na svoje desne ruke navlače najlonske rukavice. I počinju da mljackaju i glođu. Ja nemam predrasuda prema drugim kulturama ali posle dva sata planiram da udarim Azijca pesnicom u oko. Fantaziram o tome. Smiruje me. Teško je iz ovog ugla, udarac neće imati snagu. Morao bih se rotirati u kukovima. Treba mi udarac velikog dometa jer mora preskočiti ribu. Znači – kroše. Desni kroše. To mi ide u prilog. Jer sam dešnjak. - Zašto si mi nokautirao muža? – pitaće me lepa Azijka. - Jer je glodao to smrdljivo govno – odgovoriću staloženo. - Mogao si reći ako ti smeta – pobuniće se ona. - Mogli ste pretpostaviti da mi smeta – reći ću joj. – Svako ko... Pročitajte Nožice i kralj majmuna
  15. Agios Nikolaos, septembar. Iz smolastog mirisa smreka, i borova jara je cedila tromost podneva. I zvuk trenja krila cvrčaka bio je otegnut i spor. Čudno je, na tom ostrvu gde je Zeus obesna bića raspolutio i razbacao,  da bolom čežnje tragaju za svojom polovicom, sve je opijalo tom čežnjom, i tog dana, i tog podneva ispod pospanih podrhtavajućih kapaka očiju u kojima su bleskale slike na granicama sna i jave. Drvenast zvuk grana borova šumeo je u vetru, ni slabom ni jakom, vetru koji je odnekud donosio opor miris čempresa. Razvejavao usnama,  i nozdrvama, miris vina. Mamio da u snenom naporu tek pruži ruku, i pod prstima oseti glatku nožicu čaše. Ta žeđ za omamom, slatkom i tihom predajom, strujala je i kao taj vetar šumila krvlju, i bojila san. Svetlosti i senke se prožimaju, trepere. Znao je da sanja jučerašnji dan, nekako je znao, osećajući kako kap znoja polako i uporno krivudavo klizi kroz sitne malje grudi, kroz jednolične udisaje vreline, i olakšanja izdisaja. Znao je da to svakako... Pročitajte Senke putopisnog mastila: Agios Nikolaos