Haralampije

Members
  • Content Count

    644
  • Joined

  • Last visited

    Never

About Haralampije

  • Rank
    putnik dugoprugaš

Profile Information

  • Gender
    Not Telling

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Regionalni nagradni konkurs "Spasimo putopis" pokrenuli smo prošle godine. Bili smo prijatno iznenađeni odzivom, kvalitetom, i raznovrsnošću pristiglih radova. Neke od tih priča ušle su u našu štampanu zbirku Divlji gradovi, objavljenu u oktobru 2019. Sada raspisujemo putopisni konkurs za 2020. godinu. Ideja, ciljevi i propozicije isti su kao prošle godine, pa prošlogodišnji tekst u nastavku prenosimo uz minimalne izmene. Nagrađene priče iz 2019, kao i neke od pohvaljenih, možete pronaći ovde. IDEJA Kada je Marko Polo u 13. veku opisao Peking, njegova čitalačka publika uglavnom nije imala načina da tamo ode. Zato su njegovi putopisi imali smisao i funkciju. Danas u Peking možete otići na mnogo načina - avionom ili vozom, sami ili u društvu, samostalno ili preko agencije. Na internetu možete pronaći bezbroj fotki Zabranjenog grada. Ili Sahare, ili Ognjene zemlje, ili polarne svetlosti. U visokoj rezoluciji, iz svih uglova, snimljenih pomoću dronova i druge napredne opreme. Satelitske mape, milijarde... Pročitajte Regionalni nagradni konkurs: Spasimo putopis 2020.
  2. Haralampije

    Prvi put

    Pohvala žirija na konkursu Spasimo putopis 2019. KADA? Kad sam jednom bio mali, moj najbolji drug je bio jedan Kosta. On poslušan – strelac, ja neposlušan – jarac. Imao sam utisak da je rođen u debelom hladu i da je tu, pod krošnjom, mirno provodio ovaj život, bez nerviranja, naglih pokreta i zainteresovanosti za fudbal. Sve polako, bez žurbe i na vreme, stvari u njegovom životu su se tiho događale kako treba, kao kad nakon preskočenog kozlića ulegneš na mekanu strunjaču. Kosta je bio na svom mestu, a ja sam bio van sebe, kao u nevreme, uvek tražio što ne postoji, kao zimo-grožđivi ljudi: to su oni kojima se u sred zime jede grožđe, ili lubenico-prolećni: oni koji u maju znaju reći: „Joj da mi je sada jedna kriška!“ – pa se oblizuju,.. Postoje i recimo, slanino-letnji; oni, ili možda – naravno svi mi, koji u julu prekoravamo sebe: „Što nisam sačuvao/la kaiš one domaće slanine, ala bi mi hladna legla uz paradajz!“ Da ne spominjem one jagodo-jesenje ljude, već mi kreće voda na usta... U suštini, Kosta je... Pročitajte Prvi put
  3. Haralampije

    Putopis glumice

    Spasimo putopis 2019 - pohvala žirija. PRIČA 1 Sjedim u kombiju u kojem se nalazi još sedam ljudi. Polusneno sjedenje. Zvukovi, smijeh. Kupovina muzičkog CD-a u vremenu kada je kupovanje muzičkih CD-ova davno prošlo. Na Balkanu i dalje postoje kućice kraj puta gdje su izloženi izlizani CD-ovi. Pronašli smo dvije prihvatljive kompilacije. Ne sviđa mi se ni jedna pjesma. Mnogo je razrušenih kuća uz put. Smisao za humor inače dragih i voljenih kolega mi nije zanimljiv. Svakako sam čudna. Bar mi čitav život svi to govore. Možda sam i snob. Razgovori su trivijalni, komentari puni dvosmislenosti, a muškarci ne gledaju žene u oči. Inovatian komentar dočekujem s radošću dočeka sunčanog dana na godišnjem odmoru gdje konstantno pada kiša. Već par mjeseci mijenjam vođenje pisanog dnevnika za crtanje. Crtam događaje, slike iz života koje su časak divljenja, brzo se zaborave i jedino se vraćaju kroz podsvijest, u snovima. Razrušene kuće su uz put. Ostaci života. Čudno je na Balkanu prolaziti kroz mjesta gdje su... Pročitajte Putopis glumice
  4. Haralampije

    Vuk koji je voleo vozove

    Pohvala žirija na konkursu Spasimo putopis 2019. Studiram i živim u Nišu, a rodom sam iz Zaječara. Tamo retko idem, delom zato što su odatle otišli ljudi, delom zato što je vrlo naporno preći tih stotinu kilometara. Naročito mi je ranije bilo teško uputiti se na to putešestvije, dok sam još išao vozom. Tri i po sata kuvanja u vagonu, a i to pod uslovom da voz ne kasni ili se ne pokvari na pola puta. U poslednjih mesec dana vozovi su tri puta iskliznuli sa pruge između Niša i Zaječara. To se svaki put desilo na deonici puta kod Jasenovika. Uzroci ovih nezgoda nisu neprilagođena brzina niti posebno zahtevne krivine, već užasno stanje pruge. Zbog toga, vozovi su na tom delu puta mileli brzinom od 10 (slovima: deset) kilometara na sat. Sada više ne mogu da postignu ni te brzine, pošto je ceo pravac zatvoren za saobraćaj do završetka rekonstrukcije pruge. Sećam se da su, baš kući u Zaječaru, pre deset-petnaest godina Rumuni kopali po ulicama kako bi nam bile uvedene digitalne telefonske centrale. Znam da im... Pročitajte Vuk koji je voleo vozove
  5. Haralampije

    Razglednice iz Splita

    Spasimo putopis 2019. - posebna pohvala žirija. RAZGLEDNICA 1 Shvatila sam. Došla sam u Split da bih se lečila od mojih bolesti zavisnosti. Prva među njima je društvenost. Ovde sam da bih videla da li umem da provodim vreme sama, i ako ne umem, da naučim. Juče sam šetkala sama glavnim putem Marjana, predivnog zaštićenog poluostrva-brdašume, i toliko mi je bilo lepo da sam se drznula da šetam putićem kroz gustu šumu. Iznenadila sam sama sebe, i osećala se hrabro. Doduše, kada sam shvatila da me može ujesti zmija, pohitala sam da sustignem nekog čoveka koji je hodao dalje od mene. Sve mi je postalo smisleno – ustajaću rano, ići ću na trčanje Marjanom, voziću bajs po njemu! Moram naći novi smeštaj blizu Marjana jer to je prava stvar u Splitu! Preporodiću se! Ponosna, ispričavši vlasniku hostela i njegovoj majci šta sam radila, oni mi rekoše da je pre par godina neki lik usred Marjana nožem izbo meksičku turistkinju. Ona se tako šetkala kao ja, divila se krasoti i tišini, i paf, dođe Rexi i zakolje... Pročitajte Razglednice iz Splita
  6. Haralampije

    U posjetu bolivijskom zatvoru

    Spasimo putopis 2019 - posebna pohvala žirija. Uh jebote, ne mogu više!!! Povratit ću srce i pluća, mozak će mi na uši iscuriti – vikao je potpisnik ovih redaka dok se penjao uz nenormalno strmu ulicu glavnoga grada Bolivije, prema zatvoru. La Paz, najviši glavni grad na svijetu (3.650m) u kojemu sve reprezentacije svih sportova svijeta redovito gube od domaćina (znate ono – visina, nedostatak kisika… ako ne znate, guglajte). U La Pazu se nalazi jedan od najzloglasnijih i najbizarnijih zatvora u cijeloj Južnoj Americi, a možda i svijetu – zatvor San Pedro. Poznat je postao nakon što je Rusty Young, pisac vrlo poznate knjige „Marching Powder“ koja je, iz meni nepoznatih razloga, ostala neprevedena na naš jezik, opisao život u tom zatvoru. Standardna isfurana priča – neki Englez odlučio je prokrijumčariti kokain iz Južne Amerike, uhvaćen je i strpan u San Pedro. Rusty Young je lunjao po Boliviji i čuo za engleskog dilera koji je organizirao ilegalne posjete zatvoru svakome tko je voljan to platiti i... Pročitajte U posjetu bolivijskom zatvoru
  7. Haralampije

    Divlji gradovi u Beogradu

    U nedelju 17. novembra u 18.00 h predstavićemo vam našu knjigu "Divlji gradovi" u kafe-knjižari Meduza u Beogradu. Adresa je Gospodar Jevremova br. 6, a razgovor će trajati otprilike sat vremena. Razgovaraćemo o motivaciji za nastanak "Divljih gradova", procesu stvaranja knjige, kao i pozadini nekih od priča koje čine ovu zbirku.  Veče će voditi Ivana Peško, a govoriće Nikola Kuprešanin, jedan od autora "Divljih gradova", i Uroš Krčadinac, jedan od osnivača Kluba putnika i koautor knjige "Bantustan". Iskoristite ovu priliku da saznate nešto o našoj najnovijoj knjizi, ali i procesu pisanja, izrade i samostalnog izdavanja knjiga — nečemu čime se Klub putnika bavi već deset godina, od izlaska naše prve knjige, "Neutabanim stazama".  Ovim ujedno otvaramo novi ciklus književnih razgovora koje organizuje Beogradska literarna nedelja.  Ako dolazite, možete kliknuti na event na fejsbuku, kako bismo znali koliko ljudi da očekujemo. Vidimo se u nedelju! Pročitajte Divlji gradovi u Beogradu : nedelja 17.11.
  8. Šta krije naličje gradova? Iza geometrije fasada prostiru se lavirinti divljine. Šta vreba iza fasada prolaznika, iza miliona lica u mimohodu? Svaki korak docrtava sliku, svaki je dodir stapanje slojeva, proboj granica, eksplozija značenja. Svaki je grad beskrajna biblioteka priča, nevidljivih i neispričanih. Hodamo i otkrivamo priče, stvaramo ih doživljavanjem, u večitoj potrazi za onom tankom crvenom niti koja ih – koja nas – sve povezuje. Divlji gradovi su treća knjiga Kluba putnika. Prethodile su joj Neutabanim stazama (2009) i Bantustan (2015). Ova knjiga zajednički je projekat Kluba putnika i izdavačke kuće Imprimatur. Divlji gradovi imaju 234 stranice, sedam autora, jedanaest priča i isto toliko mapa. Divlji gradovi vode vas od narkofantastike do emigrantskih borbi za opstanak, od kontemplativnih tišina do ratnih eksplozija, od ledenih vrhova Aljaske, preko razrušenih kvartova Bliskog istoka, do novorođenih azijskih megalopolisa. Ušli smo u gradove i pustili ih da nam pričaju... Pročitajte Divlji gradovi: nova knjiga Kluba putnika!
  9. Haralampije

    Kalmička zajednica u Beogradu

    Opis života društvene grupe koja se raspala pre više desetleća i zatim se skoro bez tragova zagubila povezan je, bez sumnje, sa posebno vrućim problemima metodološke i metodičke prirode. Moguća je, naime, samo delimična rekonstrukcija, koja je utoliko teža zbog skromnih ili čak nepostojećih primarnih izvora (informatora, arhivskih dokumenata, podataka u štampi) i koja se oslanja pre svega na usmena predanja po sećanju spoljnih posmatrača (1). Subjektivnost takvih interptetacija moguće je samo delimično ispraviti korišćenjem uporedne literature koja se u našem primeru odnosi na kulturu Kalmika u carskoj Rusiji, Sovjetskom Savezu i emigraciji. Uporedna literatura nam u osnovnim crtama takođe pomaže da premostimo praznine u osnovnoj mreži informacija. Za etnološku struku beogradska kolonija Kalmika, zapadnomongolskog naroda sa područjeg donjeg toka Volge, zanimljiva je kao primer male zajednice u kosmopolitskom velegradu, kao doprinos etnološkom izgledu Beograda i, konačno, kao fragment istorije Kalmika u... Pročitajte Kalmička zajednica u Beogradu
  10. Haralampije

    Wae Rebo, selo u oblacima

    Promatrala sam maglu kako se razvlači preko drveća i ispijala kavu uzgojenu u vrtovima Manggarai zajednice. Jutra su u planinama svježa, a selo Wae Rebo smješteno je u kotlini – zbog čega do izražaja dolazi igra svjetla, ali i miris tropske kišne šume. Sedam kuća okruženo je sa sedam planina, a članovi zajednice vjeruju da, uz njih, ovdje žive još i duhovi njihovih predaka. Primili smo kršćanstvo, no uz to smo i animisti. Vjerujemo da sve oko nas ima dušu – i stablo i životinja i izvor rijeke. Vjerujemo u duhove naših predaka, a prema prirodi se odnosimo s poštovanjem. Marcelinus je jedan od rijetkih koji se može sporazumjeti na engleskom jeziku. Legenda kaže da je u davna vremena, njegov predak Empo Maro, napustio indonezijski otok Sumatru i zajedno s obitelji doplovio do Floresa. Tu je podignuo nekoliko sela, među kojima i Wae Rebo ili Selo u oblacima, do kojega je moguće doći samo pješice (tri sata penjala sam se na 1782 m, a zatim sam se spustila na 1117 m). Selo je dio veličanstvene tropske šume... Pročitajte Wae Rebo, selo u oblacima
  11. Haralampije

    Sirija, zvijer u ljepotici

    Brkati granični službenik u kožnjaku lagano ispija jutarnju kavu ispod ogromne Bashar Al Assadove slike na libanonsko-sirijskom prijelazu Masnaa. Pomalo sumnjičav predajem putovnicu i zgužvani komad papira koji predstavlja sirijsku vizu. Dobio sam ju preko whatsappa tek večer prije polaska, od Sawsan, koja navodno radi kao lokalni vodič, i čiji sam kontakt dobio od jednog putnika u Siriju. Upućuju me na drugi šalter za plaćanje ulazne takse, i to je to. Tri mjeseca pregovora oko vize za dvadeset minuta na granici. Upadam u grupu sa još 5 Europljana koje sam upravo upoznao, i čini se da smo jedini stranci koji taj dan idu prema sat vremena udaljenom Damasku. U hotelu Crystal Palace  dočekuje me Sawsan, koja će bit će moj „vodič“ u idućim danima. Zbog zadnjeg slučaja kad je Nijemac po imenu Felix uhićen jer je išao u zabranjenu zonu, Ministarstvo turizma Sirije odlučilo je da svi stranci tijekom svog boravka u Siriji moraju imati pratnju. Naviknutom na solo putovanja, teško mi pada činjenica da se neću... Pročitajte Sirija, zvijer u ljepotici
  12. Haralampije

    Nasuh Matrakčija

    Nasuh Matrakčija Visočak (po njegovoj vještini u matraku, borilačkoj vještini koju je sam izumio), poznat i kao Nasuh el-Silahi (Mačevalac), bio je Bošnjak u službi Osmanlijskog carstva, polimat, matematičar, učitelj, historičar, geograf, kartograf, majstor mačevanja, navigator, izumitelj, slikar, poljoprivrednik i minijaturist. Obrazovanje je stekao u Istanbulu, a kasnije je služio nekoliko sultana i postao predavač u školi Enderun. Živeo je od 1480. do 1564. Alepo Rođen je u Visokom od oca Abdullaha. Bio je nadaren janjičar koji je prošao kroz sistem devširme (danak u krvi), nadaren mačevalac i strijelac dobro poznat po svom intelektu; govorio je pet jezika. Iako je rođen u muslimanskoj porodici, uzet je u sistem devširme, koji je inače bio rezerviran za kršćane u Osmanlijskom carstvu. Izuzetno, međutim, U Bosni je devširma bila proširena i na lokalne muslimanske porodice. Bagdad Nakon dugog perioda provedenog u studiranju matematike i geometrije napisao je djela Cemâlü'l-Küttâb i Kemalü'l-Hisâb... Pročitajte Nasuh Matrakčija
  13. Haralampije

    Svakodnevna Kina

    Jedina misao o Kini bilo je sivilo zagađenog neba koje prožima velike zgrade otkrivajući jednako siv nepregledni trg, na kome se, pod teškim vetrom, vijori crvena zastava. Pakovala sam jedan kofer, pa je izbor morao biti jako ograničen u vidu sentimentalnih stvari, kojih imam ponajviše. U mojim mislima nije bilo mesta za drvo, osmeh i cvet. Danas je godina i po kako živim u Kini. Nikada ne kažem da sam u poseti, nego da sam došla, doselila se, živim; i Kinezima i našima je to smešno, jer sam ja ovde "samo" stranac. Stranci ne žive negde, nego dođu, prođu i odu svojoj zemlji, čije ime je neko ispisao na pasošu ne pitavši vas želite li je uopšte. Putovanja se, kao i selidbe, u ovom delu sveta ne smatraju životom, već nekom pauzom od njega. Ili su bar tako Kinezi navikli; stoga se ne vezuju, što ću shvatiti na teži način. Stranac u prodavnici i na ulici, stranac i u metrou, na poslu, kao sused u zgradi. Nekada opazim pogled starijih prolaznika dok pokrivaju svoje unučiće štiteći ih od klime u metrou, mada... Pročitajte Svakodnevna Kina
  14. Zatekao sam jednog sredovečnog gospodina, u tamnom odelu, gde sedi u trskanoj naslonjači (na maloj terasi koja završava tunel od vinove loze) pušeći. On ima plave oči koje gledaju pomalo ispod obrva, mršave potšišane brkove. U dvorištu se susrećem sa tri ljupke gospođice Stanković koje reduju po kući; na ulazu sa Gospođom koja me dovodi do terase. – Ah, razgovori, intervjui! – počinje g. Stanković preko duvanskog dima, jednim vrlo dubokim i tihim glasom. – Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu... Pročitajte Bora Stanković: Ne hvata se ptica kad jednom odleti
  15. Haralampije

    Smrt u Konfučijevom gradu

    Na samom ulazu u varoš očekivao me je jedan neprijatan događaj. Baš na sredini malo šire glavne ulice bio se iskupio silan svet, koji je nešto posmatrao. Kad sam se probio kroz gomilu, video sam... Autor: Milutin Velimirović (1930) Pročitajte Smrt u Konfučijevom gradu