Haralampije

Members
  • Content Count

    667
  • Joined

  • Last visited

    Never

About Haralampije

  • Rank
    putnik dugoprugaš

Profile Information

  • Gender
    Not Telling

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Haralampije

    Mape: religije, biljke i bolesti

    Pored svoje očigledne svrhe i funkcije, geografske mape mogu biti mnogo toga: obrazovno-didaktička sredstva, naučni alat, umetnička dela, dokumenti o političkoj istoriji - ili sve to zajedno. Mape se mogu čitati kao nelinearne, nenarativne knjige, bogate informacijama ne samo o mestima i fenomenima koje prikazuju, nego i o svojim sastavljačima i njihovim pogledima na svet. Gotovo nijedna mapa, osim onih čisto fizičko-geografskih, ne može se posmatrati nezavisno od svoje kulturno-političke dimenzije, od konteksta i podteksta. Ako mapiramo religije, samo nas jedan korak deli od povezivanja religijske rasprostanjenosti sa ekonomskim aspektima prikazanih regija. Ako mapiramo bolesti, istovremeno smo rekli i nešto o državama i ljudima, političkim uređenjima, medicini i zdravlju, i efikasnosti (ili nedostatku) javnih programa za prevenciju i lečenje bolesti.  Aleksandar Kit Džonston (Alexander Keith Johnston, 1804-1971) bio je škotski geograf, kartograf, graver, leksikograf i izdavač iz Edinburga. Zajedno... Pročitajte Mape: religije, biljke i bolesti
  2. Haralampije

    Odžak, grad iz snova

    Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2020. ⁠— Postoji dosta izmišljenih i fiktivnih mjesta koja mnogi, a nekada i svi, doživljavaju kao stvarna. I to ne samo u književnosti ili na filmu (npr. Eldorado, Hogwarts ili Gotham City) nego i u stvarnom životu. Tako je Atlantida sveprisutna mada niko ne zna gdje se nalazi(la). U Pacifiku, na 37. strepenu geografske širine, označeno je mjesto Maria Theresa Reef. Ali sve su prilike da to mjesto zapravo ne postoji. U Njemačkoj postoji povelik grad Bielefeld – a eto opet mnogi kažu da ga nema, i da je njegovo postojanje glasina; i čak ni kod pedantnih Nijemaca takva glasina nije još do kraja razjašnjena, pa taj grad Bielefeld ove godine nudi milion eura onom ko dokaže da ga stvarno nema. Nije onda čudo da i u BiH, na krajnjem sjeveru Bosne, egzistira navodno grad koji se zove Odžak, a za koji nije sigurno da li je mit ili stvarnost. Označen je čak i na kartama –geografska širina mu je 45° 2’ 51’’. Može ga se ukucati i u navigaciju. Ali ipak... Pročitajte Odžak, grad iz snova
  3. Haralampije

    Na motoru

    Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2020. ⁠— „Je l' mogu ja s dečkom na motoru u Grčku?“ Smijeh se prolomio za nedjeljnim ručkom. Neizrečeno „ne“ bilo je jasno ko jarko sunce tog ljetnog dana ranog kolovoza '85. Zapamtit ćete vi ovu nedjelju. I baš sam lukavo pitala za Grčku. A Grčka nam nije ni u peti, ni na pameti. Nama su bube u glavi i vjetar u kosi. Njemu malo više nego meni, ja se furam na kratku jež frizuru. A naša ruta ne vodi na jug već na sjeverozapad. Samo da krenemo već jednom. Nagovaram ga već mjesecima. Gogeca, kako su ga svi zvali. Plav i štrkljav, tvrdoglav. I pomalo lud. Tek od zimus punoljetan, u usporedbi s mojih šesnaest činio mi se tako odraslim. I sposobnim sprovesti naš san u zbilju. Njegov crveni MZ 250 i nije neka moćna makina, ali je sasvim dovoljan da se napravim važna kad dođe po mene u gimnaziju nakon zadnjeg sata. Zaokružili bi dvorištem „Barakovića“, a onda izjurili na cestu dok bi mi se po leđima lijepili zavidni pogledi cura i ponekog dečka iz... Pročitajte Na motoru
  4. Haralampije

    Put na more

    Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2020. ⁠— Stari se morao naspavat, jer iza ponoći smo išli na more. Presjedili su on i mater dan sa susjedima koji isto idu sa nama, pa su nakon pregovora, dogovora, odlučili da idu gdje idu zadnjih petne’s godina. Tako svake godine. I kad se ja nisam rodila tako su isto. Idemo u Baško Polje. Tam je kažu najbolje, a za tih deset dana dolaziće dajdžinca kući da zalijeva cvijeće i baštu. Otac bi šamponom opro stojadina i usiso usisivačem “čačak”. To bi sve radio u nedeljno popodne kad svi u susjedstvu poslije ručka legnu i niko nije mogo zaspat od usisivača. Al’ moj stari nije mogo birat vrijeme, jer moro se ko  čo’ek spremit za puta. Materi bi naredio da mu u gajbu spakuje pretis lonac, grah, krompir, paprika (meso ćemo kupit dol), začina, plastične tanjire i pravi escajg , jer ne može jest sa plastikom, nije to to. Šator bi stavio na galeriju stojadina i dobro ga svezao da ne spadne. Ja bih u svoju torbu stavila samo najpotrebnije: barbiku,... Pročitajte Put na more
  5. Haralampije

    Kiša u Hamburgu miriše na Bosnu

    Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2020. — Kaže meni rođak da postoje dvije vrste ljudi u svoj ovoj našoj grozoti. Postoje oni koji odu i nikada se ne vrate; i postoje oni koji odu, a nikada sebi ne priznaju da su otišli. Palo mi je na um da mu dopunim listu sa još barem šest podvrsta onih koji odu, ali mi se nije dalo. Hamburg je grad koji ne trpi mnoge metafore. Riječi tu trebaju da budu oštre kao vjetar koji sa sjevernog mora ozara lica onih koji se u decembru usude šetati pored luke. U protivnom će udariti o ciglene zidine starog dijela grada i nestati, kao talasi Labe dok udaraju u umorne usidrene brodove. U njegovom trošnom stanu nema pogleda na svjetla metropole u kojoj je maštao da se iz večeri u večer izgubi tijelom i duhom. Ne zna zapravo ni on čemu se nadao. Pogubljao se na početku. Jeste. Pisao mi je o tome. Hvalio se. Vadio mast, ne bi li i ja odlučio da pokupim sve što može stati u kofer (dovoljno mal da ga ne moram čekirati na aerodromu) i da odem. S vremenom je,... Pročitajte Kiša u Hamburgu miriše na Bosnu
  6. Pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2020. — Dešava se u životu da s nekim nemaš baš mnogo zajedničkog, čak i ako s njim provedeš dvadeset godina, koje bi narod opisao metaforom „ko rogovi u vreći“. Posle se pitaš u čemu je bila kvaka, pa zaključiš da je ta tanana, a žilava spona bila strast prema avanturama. Takva bi bila anamneza mog braka sa bivšim, a sada i počivšim mužem Pakijem. Paki je bio najlepši muškarac kojeg moje oči videše, iako rastom „kratež“, zbijene građe, predimenzioniranih šaka i stopala, pogrešno spojenih crta lica, i pojedinačno pomalo nakaradnih: spljoštenog nosa, očiju svakog sa svojom politikom, tankih usana, vazda razvučenih u grimase izazvane prenaglašenim emocijama. Paki je bio i moja ulaznica u svet religije, ispunjen pravilima koje sam nije poštovao, držeći se širenja pravoslavne filozofije, vatreno i nadasve inspirativno, kao da je promašio profesiju. Premda je i kao vodoinstalater imao širok auditorijum, željan ili prinuđen da sluša njegove propovedi. Zauzeo bi... Pročitajte Putujuće pozorište Nikoletić na sceni u manastiru Vitovnica
  7. Haralampije

    Budizam u Evropi i na Balkanu

    Autor: Ivana Živković Znamo da budizam potiče iz Indije i da je kao institucionalna religija danas najzastupljeniji na Dalekom istoku. Suština budizma jeste Budin put, učenje koje nije vezano ni za jednu posebnu naciju, ni za jedno podneblje, već je kao metoda samospoznaje i oplemenjivanja duha proverljivo i primenljivo od strane svakog ljudskog bića. Kao takvo, ono, razumljivo, danas nalazi mnoge sledbenike na Zapadu, posebno u Evropi, čak i na Bakanu. Mišljenja smo da upoznavanje s osnovnim postavkama ovog duhovnog puta i okolnostima u kojima se on danas upražnjava, posebno van Azije, može doprineti razumevanju ideje mira i tolerancije među Ijudima. Negujući budnost, svesnost ili prisutnost (metoda koja se obično, nedovoljno precizno, naziva "meditacijom"), sledbenik Budinog puta upoznaje sopstvenu prirodu i prirodu sveta oko sebe, otkrivajući njihovu istovetnost i uzajamnu povezanost. On, naime, uviđa da su sve pojave uslovljene, da i sami uzroci pojedinih pojava imaju svoje uzroke i sklopove uzroka,... Pročitajte Budizam u Evropi i na Balkanu
  8. Klub putnika je ovog proleća napunio petnaest godina. Za naš petnaesti rođendan imamo lepu vest – naša knjiga Bantustan od danas je u javnom domenu, besplatno dostupna u elektronskoj verziji. Za ovih petnaest godina kroz Klub putnika je prošlo mnogo ljudi, od kojih je svako dao svoj pečat, ostavio svoj lični trag. Udruženje je prolazilo kroz različite faze, menjali smo strukturu i način funkcionisanja, izgled i adresu sajta, vizije i misije, naziv i logotip. Menjali smo se i mi sami. Međutim, postoji nešto što se za sve ove godine nije promenilo. Nisu se promenile osnovne ideje od kojih je sve počelo: ideja rada zasnovanog na ličnom entuzijazmu, i slobodnog deljenja. Najveći plod tih ideja jeste sajt na kome se upravo nalazite, zbirka na kojoj su sarađivale stotine autora, koja danas sadrži hiljade tekstova. Putopisi, uputstva, rečnici, antropologija, lingvistika, kartografija, filozofija, intervjui, ilustracije, eseji, fotografije, zvučni zapisi, dnevnici, poezija, film, strip i još mnogo toga... Pročitajte Za petnaesti rođendan: Bantustan u javnom domenu
  9. Haralampije

    Gordana Đurić: dve pesme

    Gordana Đurić (1958-1999) bila je romska pesnikinja. Rođena je i živela u Šapcu. Avgusta 1999. nestala je u selu Belo Polje na Kosovu i Metohiji. Telo je pronađeno 27. avgusta 1999. u Podujevu. Obdukcijom je utvrđeno da je mučena i zadavljena, ali ubistvo nikada nije rasvetljeno. Sahranjena je na groblju Dragodan u Prištini. Za života je izdala jednu samostalnu zbirku pesama, na romskom jeziku, pod nazivom "Ranjeno srce". Zbirku je izdalo Društvo Vojvodine za jezik i književnost Roma. Ovde donosimo dve njene pesme. Kiša na dlanu Polako, sa nekom lakom tajnom Uvlačiš se u prvom sumraku; Evo te sa snagom dostojanstva, S nekom kišom na dlanu. Ima više vetra u tvojoj kosi, O, kako svetli sjajna zvezda, Ništavan si a tako lep, Ko ratnik kad traži plen. Dođi i ova tebe čeka noć, zaćuti jaukom, to puca bol, I nikome , baš nikome ne reci, Nemoj reći o ljubavi. Avas varesave bršendesa pe palma Crdestu loćimasa thaj... Pročitajte Gordana Đurić: romska poezija
  10. Haralampije

    Avganistanski gušteri u tegli

    Nedavno mi se obratila Mreža analitičara Avganistana iz Kabula (Afghanistan Analysts Network ili AAN). Povod je bila vest, da je češki zoolog Danijel Jablonski u beogradskom Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ pregledao jednu zaboravljenu zbirku gmizavaca i vodozemaca iz Avganistana. A koja je u mraku čamila decenijama. Iznenadio se kad je u njoj našao stručnoj javnosti nepoznate primerke koji i danas predstavljaju značajan doprinos nauci, kao što je na primer najseverniji nalaz žutotrbog skinka (Eurylepis taeniolata). Kako sam kaže, Avganistan je centar raznovrsnosti nekih grupa vodozemaca i gmizavaca. I odmah je, maja 2019, zajedno sa trojicom srpskih autora, zbirku objavio u jednom naučnom časopisu. Budući da nijedan od pisaca tog naučnog rada nije nikad bio u Avganistanu, čak ni Jablonski koji je specijalista za vodozemce i gmizavce srednje Azije, analitičarka AAN-a Jelena Bjelica potražila je onog koji jeste bio tamo 1972. i koji jeste nalovio te nesrećne beštije. I strpao ih u... Pročitajte Avganistanski gušteri u tegli
  11. Haralampije

    Tutnjava, o! Poljska B

    Druga nagrada na konkursu Spasimo putopis 2020. — P. je počeo da nam objašnjava. Vozili smo se u njegovom, skoro kupljenom, polovnom, olovno-sivom pasatu, gepeka naguaranisanog praznim limenkama. Putovali na 40 stepeni, do njegove kuće u šumi, na granici sa Litvanijom. Preko Suvalkija, prema Sejniju. Kupaćemo se u potoku koji je manje-više granica. Od pozadi ka napred, sardinasto, znojavih guzica, na sedištima opšivenim nečime što je ličilo na pliš, F, ja, N, P. i A, dugogodišnja mu devojka. Tako slepljeni, tutnjali smo, ali julska sparina jurila je za nama, slepljivala i omazivala, da ne zafali, stvarala preduslove za onu tako bitnu fazu prijateljstva za koju pravi čas nije definisan, niti joj ima opipljivih granica – fazu otelesnjavanja nazora o drugom. Pogledam, dakle, u znojavo stišnjene prijateljske dojke, gde je kinetička nepredvidivost znoja uspela da se artikuliše u glavnom toku međusisnog tesnaca. Pogledam tamo, i time kroz jednu vrlo uproštenu praksu, otelesnim nazor. Ne sagledaju se, dakle,... Pročitajte Tutnjava, o! Poljska B
  12. Haralampije

    Vanzemaljci

    Prva nagrada na konkursu Spasimo putopis 2020. — Nasledili smo nešto što nikada nije ni postojalo. Šta čovek da radi sa tako nečim? Neko je jednom rekao da je kamionisanje mnogo pišanja, mnogo jaja i uglova. Posle Eu Klera, kraj granice sa Minesotom... “Ako ti se kenja, ti slobodno kenjaj. Samo nemoj da te vide da pišaš!” Kamion stoji kraj puta duž krivine udesno – stoji tako da prikolica zaklanja kabinu. Dobacuje sa vozačevog mesta: “Ne sme da se piša na putu, samo da se kenja e!", kaže: "Dobiješ kaznu – nema zajebancije, čučni kenjaj slobodno, samo pazi kako se napinješ e!” Pišao sam sa stepenika držeći se za dršku i... sneg je pao, izgleda. Ili smo samo otišli predaleko na sever. Zovu je “severnom zemljom”, “zemljom vikinga”, tako je zovu, iz ovog ili onog razloga, pretpostavljam. Kao što to obično biva u ovoj zemlji... Pao je sneg. Pada sneg, a mi smo sve vreme jurcali dole po jugu gde je Bojan širio ruke, pokazivao je na procvetale šume i vikao: “Pogle' bre ovde već proleće počelo, jebem ti... Pročitajte Vanzemaljci
  13. Haralampije

    Rezultati konkursa 2020.

    Konkurs "Spasimo putopis 2020" drugi je po redu regionalni nagradni konkurs u organizaciji Kluba putnika. Kao i prošle godine, veoma smo zadovoljni odzivom i kvalitetom pristiglih radova. (Za slučaj da ste propustili, prošlogodišnje nagrađene priče možete pogledati ovde, a neke od njih uvrštene su i u putopisnu zbirku Divlji gradovi).  Sa uživanjem smo pročitali priče koje ste nam poslali ove godine. Uzete sve zajedno, te stotine priča slikaju zanimljivu, uzbudljivu sliku našeg kulturnog prostora, vremena u kome živimo i naše prisutnosti u tom vremenu, mentaliteta, životnog iskustva i pogleda na svet. Intimne ispovesti, priče iz vojske, romanse, naučne ekspedicije, traženje sebe, žestoke avanture, sećanja iz detinjstva, hodočašća ili imigrantski blues - sve to zajedno tvori jedan fantastičan mozaik ispričanog, ali pre svega proživljenog, života. Ako ste seli i pokušali da neko svoje važno iskustvo oblikujete, sačuvate i ponovo doživite kroz pisanje - već ste uradili nešto lepo i značajno. Nagrađene... Pročitajte Rezultati konkursa 2020.
  14. Regionalni nagradni konkurs "Spasimo putopis" pokrenuli smo prošle godine. Bili smo prijatno iznenađeni odzivom, kvalitetom, i raznovrsnošću pristiglih radova. Neke od tih priča ušle su u našu štampanu zbirku Divlji gradovi, objavljenu u oktobru 2019. Sada raspisujemo putopisni konkurs za 2020. godinu. Ideja, ciljevi i propozicije isti su kao prošle godine, pa prošlogodišnji tekst u nastavku prenosimo uz minimalne izmene. Nagrađene priče iz 2019, kao i neke od pohvaljenih, možete pronaći ovde. IDEJA Kada je Marko Polo u 13. veku opisao Peking, njegova čitalačka publika uglavnom nije imala načina da tamo ode. Zato su njegovi putopisi imali smisao i funkciju. Danas u Peking možete otići na mnogo načina - avionom ili vozom, sami ili u društvu, samostalno ili preko agencije. Na internetu možete pronaći bezbroj fotki Zabranjenog grada. Ili Sahare, ili Ognjene zemlje, ili polarne svetlosti. U visokoj rezoluciji, iz svih uglova, snimljenih pomoću dronova i druge napredne opreme. Satelitske mape, milijarde... Pročitajte Regionalni nagradni konkurs: Spasimo putopis 2020.
  15. Haralampije

    Prvi put

    Pohvala žirija na konkursu Spasimo putopis 2019. KADA? Kad sam jednom bio mali, moj najbolji drug je bio jedan Kosta. On poslušan – strelac, ja neposlušan – jarac. Imao sam utisak da je rođen u debelom hladu i da je tu, pod krošnjom, mirno provodio ovaj život, bez nerviranja, naglih pokreta i zainteresovanosti za fudbal. Sve polako, bez žurbe i na vreme, stvari u njegovom životu su se tiho događale kako treba, kao kad nakon preskočenog kozlića ulegneš na mekanu strunjaču. Kosta je bio na svom mestu, a ja sam bio van sebe, kao u nevreme, uvek tražio što ne postoji, kao zimo-grožđivi ljudi: to su oni kojima se u sred zime jede grožđe, ili lubenico-prolećni: oni koji u maju znaju reći: „Joj da mi je sada jedna kriška!“ – pa se oblizuju,.. Postoje i recimo, slanino-letnji; oni, ili možda – naravno svi mi, koji u julu prekoravamo sebe: „Što nisam sačuvao/la kaiš one domaće slanine, ala bi mi hladna legla uz paradajz!“ Da ne spominjem one jagodo-jesenje ljude, već mi kreće voda na usta... U suštini, Kosta je... Pročitajte Prvi put