Prenosimo vam intervju koji je Uroš letos dao za magazin Before After. Razgovor je vodila Staša Bajac.

nubijskicrteziGlifovi sa oslikanih kuća u Nubiji (pustinjska oblast između Egipta i Sudana). Uroš, 2010-2015.

STAŠA BAJAC: Kako ste se odlučili da krenete na put?

UROŠ KRČADINAC: Nas trojica se skoro uopšte nismo poznavali pre nego što smo krenuli na put. Upoznali smo se preko prijatelja i putem sajta Kluba putnika, koji je Lazar pokrenuo pre desetak godina. U nekom trenutku Lazar je pomenuo putovanje, mi smo počeli da razmišljamo o tome, ali ništa se nije desilo dok nismo završili fakultete. Čovek dok je u okviru formalnog obrazovanja, kao da je u reci koja ima jasno definisane obale. Međutim, po završetku se nađe u moru sa strujama protiv kojih ne može da se bori na osnovu onoga što je u školi učio. Fakultet nas sprema da budemo poslušni građani i kadrovi pogodni za tržište rada, ali ne i da zaista kritički mislimo, da preispitujemo i razumemo svet. Čini mi se da je odlazak u Afriku bila artikulacija nemira koji smo osećali: završili smo studije a kao da ništa zaista nismo razumeli o sebi i svetu. Bio je to pokušaj da se katapultiramo u taj svet.

Sve informacije koje danas dobijamo su posredovane, uglavnom dolaze preko velikih medija i centara moći. Mi o Africi, zapravo, nismo znali ništa.

Sve informacije koje danas dobijamo su posredovane, uglavnom dolaze preko velikih medija i centara moći. Mi o Africi, zapravo, nismo znali ništa.

Bilo je tu i romantične potrebe za avanturom – koja se kasnije obila o stvarnost, kada smo videli taj sjeban svet tamo. Bilo je i romantike u tome da su ljudi potekli iz Afrike, pa se mi odlaskom tamo zapravo vraćamo. Onda smo shvatili da je u jednom operativnom, praktičnom smislu Afrika đubrište čovečanstva. Sve što ne valja u svetu – tamo se najdrastičnije vidi koliko ne valja. Dok, one koje valjaju su čudesno lepe, baš zbog tog konteksta. Ti kontrasti, između bogatih i siromašnih, između bilo kojih socijalnih konstrukta, tamo eksplodiraju.

uros pancevoBantustan u Pančevu. Jun, 2015. Foto: Draft, Dom omladine Pančevo

Kad uporedim odlazak na dve nedelje na Halkidiki i ovo što ste vi iskusili, dakle nešto u svojoj suštini toliko drugačije, prosto mi je neverovatno da se i jedno i drugo zove “put”. Da li ste očekivali da se upuštate u nešto što će vas u suštini promeniti, ili ste mislili da vas čeka iskustvo poput interraila kroz Skandinaviju, samo negde dalje?

Uopšte nismo očekivali, pogotovu ne taj intezitet. Mislili smo da pravimo pauzu u životu i da će nam ona dati vreme da udahnemo, shvatimo stvari oko sebe i nastavimo sa koliko-toliko utabanim životima. Mislim da nam je put pomogao da shvatimo da tih utabanih staza nema, i da sve što hoćemo, moramo sami da napravimo. Koliko nam je proširio granice, toliko nam je i onemogućio da igramo uigrane igre.

Želja da razgovaramo sa svim tim ljudima takođe je jedna vrsta srednjeklasne ekskurzije, na jednom perfidnijem nivou. Ali to smo probali i da problematizujemo, tu ekskurziju u tuđu sjebanost. Isprva smo se osećali da nemamo prava da o tome pišemo.

Kako teče put, vi odlazite na sve gora i gora mesta. Negde pred kraj, Marko i Lazar stižu na jezero i posle svih potresnih stvari koje je iskusio, on ne odlazi da se okupa. Jel uzrok tome neka belačka, srednjeklasna griža savest ili osećaj da je uživanje, poput onog pomenutog Halkidikija, na ovoj vrsti puta – besmisleno?

To je sve potpuno tačno, a postoji još jedna dublja istina, a to je da je želja da razgovaramo sa svim tim ljudima takođe jedna vrsta srednjeklasne ekskurzije, na jednom perfidnijem nivou. Ali to smo probali i da problematizujemo, tu ekskurziju u tuđu sjebanost. Isprva smo se osećali da nemamo prava da o tome pišemo. Tokom istorije, beli ljudi su odlazili u razne treće svetove, i onda ih, kasnije pišući o njima, zapravo kolonijalizovali. Želeli smo to da izbegnemo, egzotizam, orijentalizam.

Zato je knjiga više u formi dnevnika, nego putopisa?

Upravo. Trudili smo se da se držimo ličnog, iako mislim da ni to nije benigno – to odaje sve ono što nas je formiralo, kontekst, ideologiju, mentalitet, kolektivne traume. Ali taj egzotizam, neverovatno koliko je ukorenjen i u turističku retoriku trećeg sveta. Mnogi Afrikanci se, primera radi, namerno trude da u svojim turističkim brošurama deluju divljije i necivilizovanije u nadi da će egzotikom privući turiste. Na taj način se samokolonizuju, prihvataju retoriku kolonizatora. Opasno je to. Čini mi se da i Kusturica radi sličnu stvar, bogati se na egzotizaciji Balkana.

Tamo nema tam-tamova i vrištećih boja, oni su obučeni kao i mi, samo je sve raspalije.

Tamo nema tam-tamova i vrištećih boja, oni su obučeni kao i mi, samo je sve raspalije. Na primer, onaj poglavica iz poglavlja o plemenu Masaja, osim što mora da ubije lava, i dalje ima mobilni telefon, želi decu da pošalje na fakultet i suočava se sa problemima šefa mesne zajednice u Beogradu. Artikuliše javne poslove, neke ljude i neka sela, koja su možda od balege i blata, ali kada se prevaziđe taj nivo površnosti dođemo do Badjua koji kaže da postoji samo jedan svet. Kad vas pusti fascinacija time što u okviru nekog rituala piju krv, čućete iste priče kao u cigan-mali u Kragujevcu.

najrobi 021Rukom crtana mapa Najrobija, glavnog grada Kenije (6. poglavlje). Uroš, 2010-2015.

Ali, ipak, niste išli u cigan-malu u Kragujevcu.

Pa, naravno. Čitaocima je zanimljivo što je to Afrika, ali sa tim se i igramo. Krećemo od nekih stereotipa, podižemo ih i rušimo. Donekle mislim da je u redu kretati od egzotističke retorike, dokle god ćeš je u nekom trenutku oboriti.

Kažeš da vas je to iskustvo promenilo. Kako to opravdavaš, sa moralne tačke gledišta. Napravili ste tu ekskurziju u tuđu bedu, vratili ste se promenjeni, a ti ljudi su i dalje tamo?

To je jako složeno, zato nam je i trebalo ovoliko vremena da napravimo knjigu. Jedno je sigurno, to povećava odgovornost. Ako shvatiš da jesi u izvesnom smislu privilegovan, onda imaš odgovornost da svetu nešto pružiš. Razmišljali smo šta kroz knjigu možemo da uradimo, da damo ovim društvima na Balkanu. Razmišljali smo kako i da li lični doživljaj može postati čin od društvenog značaja.

sanjam knjigeBantu-turneja u Istri. Septembar, 2015. Foto: Lazar Pašćanović

Ali kad kažeš da vas je promenilo, na šta prvenstveno misliš?

Odnos prema sredini iz koje mi dolazimo. Dakle, mi smo fizički u Evropi, ali na periferiji. U Africi vas kao belca gledaju kao više biće. To je grozan osećaj, naporan. Trudili smo se da im objasnimo koncept balkanskog belca, koji je neka vrsta evropskog Afrikanca. Kada su te barijere probijene, oni su nam se otvarali, postajali smo kao neke putujuće ispovedaonice.

Neke od priča deluju potpuno neverovatno. Koliko u knjizi ima fikcije?

Sve je dokumentarno, ali obrađeno. Menjali smo imena i fakte koje bi omogućivali ljudima da pronađu te osobe na internetu. Eventualno smo prebacivali ljude u susedne gradove, ili zbijali dvoje ljude u jedno. Ali mislim da su najneverovatniji događaji prošli kroz najmanje obrade.

S druge strane, čini mi se da svaki put kad čovek obrađuje svoja sećanja, on zapada u fikciju. Zapravo, baveći se dokumentarnom građom, autor dramaturgiju i stvara biranjem šta će u knjigu ući, a šta ne. Bilo je dobrih priča koje nismo stavili u knjigu, jer se nisu uklapale u celinu. Pisali smo knjigu tako da imamo amplitude i dramske lukove, ali neke stvari su se neverovatno poklapale. Na primer, epizoda sa Pigmejima koja je za mene lično bila najpotresnija bila je poput romana koje ti život isporuči na tacni.

samanske linije 1000pxTri stanja transa u kojsanskim ritualima. Bantustan. 2010-2015.

Možda mi je najfascinatnije bilo količina ljudi koji su na neki način povezani sa Srbijom, ili Jugoslavijom.

Toga je zapravo bilo još više. Recimo, asocijacije na ratove devedesetih. Krezube dede u sudanskim selima i zabitima znale su za rat u Bosni. Suočavanje s tim pokrenulo je da mi sami mnogo više čitamo i istražujemo o balkanskoj skorašnjoj istoriji i temeljnije putujemo po Jugoslaviji. Shvatili smo da smo odgovorni da o tome znamo više.

Nekad su te stvari bile urnebesne i smešne i glupe i zastrašujuće. Dolazimo na granicu i pokazujemo pasoš Srbije, gledaju te carinici, smeju se, govore “Aaaa, Karadžik!” i gestikuliraju rezanje grkljana. Kao neka osnovna škola. Ti stojiš tu, ti ljudi imaju puške, gledaš ih i šta da radiš?

Bilo je puno lepih reakcija kada bismo pomenuli Jugoslaviju. Mlađi nisu znali, ali stariji su bili puni poštovanja. Prosto je bizarno koliko u Africi Jugoslavija više postoji nego u Srbiji.

S druge strane, bilo je puno lepih reakcija kad bismo pomenuli Jugoslaviju. Mlađi nisu znali, ali stariji su bili puni poštovanja. Prosto je bizarno koliko u Africi Jugoslavija više postoji nego u Srbiji. Živo je sećanje na pokret Nesvrstanih. Govorili su nam da je to jedini pokret koji je počeo iz Evrope, a koji je išao ka emancipaciji Afrike, koji nije bio kolonizatoriski. “Ako niste ponosni na to, vi ste budale”. Mi smo to prihvatali sa oklevanjem, jer ne pripadamo toj generaciji. Za nas je to donekle fantom koji samo delimice možemo da pojmimo. To su naše pradede, dede i roditelji napravili, pa zasrali, a mi gledamo krhotine toga.

uros bantu pulaBantu-druženje u Puli. Septembar, 2015. Foto: Lazar Pašćanović.

Kako ti je iz tog udaljenog ugla delovala Srbija?

Zanimljivo mi je bilo koliko sam se osetio kao ničije-zemljaš. Koliko mi je kao nekome ko je odrastao na prostoru nejasnih identiteta taj osećaj bio blizak. Afrika je puna toga – nekih država koje su samo administrativne tvorevine, a niko se ne oseća njihovim delom. Mnoštvo plemena, prepletenih identiteta – sve mi je to bilo blisko. Da se neko oseća i kao Kenijac i kao Afrikanac i kao Englez i kao Indus. Svi ti konstrukti, fikcije, kolektivne halucinacije, akvareli koji nas delimično boje, ali nikad u potpunosti, i ne mogu im se odrediti jasne granice. A opet, ne možemo ih ni proglasiti nevažećim, ali ni prihvatiti da su zakucana stvarnost. Afrika je učinila da zavolim balkansku polifoniju, ili pre kakofoniju.

Spomenuo si tu situaciju na granici. Često ste se uvaljivali u situacije za koje mi se sad čini prilično neverovatno da se nisu gore završile, no možda je to samo moja predrasuda. Ipak, stopiraš u sred afričke nedođije po mrklom mraku. Jel si se plašio, i čega?

Plašio sam se pred put. Kada je bilo sigurno da ću ići, dešavalo mi se da se prenem u sred noći, obliven znojem, i da zamišljam sebe potpuno samog, okruženog ljudima koji su očigledno drukčiji od mene. Bilo je straha od nepoznatog, od drugosti, straha od onoga što je iz pozicije ušuškanog pančevačkog doma nepojmljivo. Kad smo krenuli, to je minulo, skočio mi je putnički adrenalin. Te scene koje su se dešavale, koje su ti delovale zastrašujuće, morale su da se rešavaju u trenutku, i prosto nije bilo vremena za strah.

Zapravo je danas putovati lakše nego ikad. Naš put po Africi nije koštao više od dva, tri letovanja u Budvi.

Odande ste pisali utiske, blog-postove koje ste objavljivali na sajtu kluba putnika. U nekoliko navrata ste hteli da odustanete, dok ste još bili tamo. Činilo vam se besmisleno. Kako je tekao put do knjige?

Nismo očekivali takav odjek na blogu, neku vrstu pritiska zajednice da to pretočimo u knjigu. Lazar nije hteo, Marko se dvoumio, ja sam hteo, ali bio sam ubeđen da to ne može da traje duže od 6 meseci. Izašlo je 6 godina kasnije. Jer se pretvorilo u izazov obrade dokumentarne građe. Pravljenja priče od komadića doživljaja i činjenica, što se ispostavilo kao daleko teže od putovanja samog.

uros lazar pazinUroš, Lazar i Bantustan u Pazinu. Septembar, 2015. Foto: Tibor Miglinci.

U kom smislu?

Zapravo je danas putovati lakše nego ikad. Pronađete ljude preko Couchsurfing sajta, odreknete se udobnosti, naučite da pakujete malo stvari, otvorite se prema ljudima. Naš put po Africi nije koštao više od dva, tri letovanja u Budvi. Ali ono što je posle bilo teško, jeste kako od svega toga izgraditi narativ koji ima smisla. I kako isprva razumeti šta je to što smo videli.

Tako smo ubacili interaktivne mape, četove, QR-kodove, pošto je to integralni deo današnjeg govora. Kako internet guta knjigu, tako i knjiga guta internet.

Kako je tekao taj proces?

Knjigu smo pisali nekoliko puta. Prvo smo je napisali kao klasičan putopis, ali smo shvatili da to ne radi, da je pogrešno, da taj nivo predstavljačkog i opisivačkog nije u skladu s duhom vremena. Onda smo krenuli sve više da ubacujemo simbole i reference i citate i da od same knjige pravimo neku vrstu meta-putovanja. Tako smo ubacili interaktivne mape, četove, QR-kodove, pošto je to integralni deo današnjeg govora. Kako internet guta knjigu, tako i knjiga guta internet.

kairo ENG 000 1200pxEngleska verzija mape Kaira (2. poglavlje). Uroš, 2010-2015.

Knjiga zapravo i govori o pokušaju komunikacije i da se prevaziđu rupe stvorene onim što nas razlikuje, a samim tim i odvaja?

Jeste. Ovo je priča o izolovanosti, o zatvorenosti, o zidovima, o svemu onome što se pravi oko ljudi, što ih definiše i razdvaja, od boje kože pa nadalje. Bantustan simboliše tu opnu – društvenu, ekonomsku, onu definisanu prilikama spolja – ali i onu sasvim ličnu. Između ostalog, hteli smo da istražimo koliko se nas trojica, koji delimo toliko toga, među sobom ne razumemo i koliko je saživljavanje problematično i koliko je teško izaći iz svoje čaure nesaopštivosti. Koliko je teško izreći sebe drugome.

uros namibija stop spavanjeIsti onaj pikap sa prve fotke. Namibija, 2010.

Poručite knjigu

Bantustan