Napokon, posle nekoliko godina rada, Klub putnika vam predstavlja Bantustan, knjigu Uroša Krčadinca, Marka Đedovića i Lazara Pašćanovića o velikom putovanju u Afriku.

Bantustan je stoperski zapis od Balkana do juga Afrike. Bantustan čine priče i crteži, intervjui i mape, pesme i dokumenti. Bantustan je istovremeno udžbenik za samostalna putovanja, intimna ispovest, ilustrovani atlas, zbirka čudnih sudbina, popis malih tajni i sramota. Bantustan je putopis, roman, atlas i enciklopedija.

Cena knjige iznosi 5 €, + 2 € poštanski troškovi . Ko poruči štampanu knjigu, elektronsku će dobiti na poklon.

Poručite knjigu

Bantustan

Knjiga je velikog formata (C5) i sadrži pedesetak ilustracija, crteža i mapa, što zahteva kvalitetnu opremu i skuplju poštarinu – i povećava troškove. Sav novac od prodaje knjige koji preostane nakon troškova štampe ide u kasu Kluba putnika, za finansiranje daljeg rada udruženja. Autori se odriču prihoda u korist Kluba putnika.

Zazidan prozor.Lazar u motelu, u Sahari, negde u bespućima Severnog Sudana. Foto: Uroš, 2009

Lazareva priča

Pre tačno pet godina, trojica nas – Marko, Uroš i ja – pošli smo u Afriku.

Pre toga smo se mesecima dogovarali, razmišljali, čitali, pokušavajući da se pripremimo za najveće putovanje naših života. Ali kada je putovanje počelo, kada je uhvatilo zamah i uvuklo nas u svoj vir, sva se ta priprema razbila u paramparčad.

Pred mojom zgradom je nekoliko kontejnera pod uličnom svetiljkom. Slabo spavam, komp mi je do prozora, cele noći vidim šta se dole dešava. Svake  godine sve više ljudi kopa po smeću. Oni iskusni, koje odavno nije sramota, dolaze dok je još dan. Uveče stižu oni koje se još stide, a oni koje je najviše sramota dolaze pred jutro. Gledano sa mog prozora izgleda kao da se taj defile odvija u jednom dalekom svetu, odvojenom od mene.

Naš odlazak u Afriku bio je nameran silazak na deponiju čovečanstva. Nismo išli na safari. Nismo išli na plaže Zanzibara niti smo se penjali na Kilimandžaro.

Putovali smo stopom, peške i javnim prevozom, živeli u zloglasnim kartonskim naseljima afričkih metropola i u selima bez vode i struje, ulazili ljudima u kola, kuće i živote. Pili smo blatnjavu vodu koju oni piju i spavali na podu po kome trče pacovi, dok džinovski dlakavi paukovi mile po zidovima a vazduh zuji od malarije. Išli smo da posetimo Afrikance i pitamo ih kako su, kako žive, šta sanjaju, čega se plaše, o čemu misle.

U blog koji smo tada pisali ušao je manji deo toga.

Veći deo nije ušao u blog. Bili smo zbunjeni i nismo znali šta da napišemo. Bilo nas je sramota što smo došli tamo. Bilo nas je sramota i svakog trenutka samosažaljenja u našim životima, u kome smo kukali zbog onoga što nemamo zaboravljajući sve ono što imamo – a što milijarda ljudi nikad neće imati. Stideli smo se sebe, a mnogo toga nismo smeli da priznamo ni jedni drugima. Zato smo sve to izostavili iz bloga.

Ovo je knjiga o putovanju kroz svetove za koje je lepše misliti da ne postoje.

Četiri godine kasnije, 2013, Uroš i ja ponovo smo otišli u Afriku – ovaj put Zapadnu – i snimili gomilu video-materijala, uglavnom naših razgovora sa žiteljima Sahare. Ali smo onda sav taj snimljeni materijal stavili na stranu i rekli da prvo moramo dovršiti knjigu o onom prvom putovanju – knjigu koju pišemo otkako smo se vratili. Jer za sve ovo vreme, od prvog odlaska pa do danas, razmišljali smo i razgovarali, sva trojica, o svemu što smo tamo videli i što nam se dogodilo. Pet godina smo prelazili svoje beleške, susret po susret, čoveka po čoveka, događaj po događaj, i od toga pravili knjigu. Napisali smo je mnogo puta, i svaki put bi nam na kraju zvučala nedovoljno, neiskreno, lažno, pa bismo je uništili i krenuli iz početka.

Sada smo podvukli crtu.

Sastavili smo priču o tom putovanju onakvom kakvo je ono bilo, bez izostavljanja i ulepšavanja – iako nas ta priča ne prikazuje u posebno lepom svetlu. Knjigu o putovanju kroz svetove za koje je lepše misliti da ne postoje.

markoMarko i Uroš u stočnom kamionu, u beskrajnim prerijama Namibije. Foto: LAZAR, 2010

Markova priča

Pre pet godina, sećam se, bio sam jebivetar i vrtiguz, stalno u pokretu a opet ukopan u mestu. Tražio sam nešto više, ali sam i dalje ostajao ušuškan u svojoj bezbednoj životnoj dinamici bez većih obaveza i odgovornosti. Već neko vreme sam se motao oko Kluba putnika, pomoću njega gasio žeđ za avanturom, raširio krug prijatelja, trudio se da doprinesem, a opet, a opet... nisam napredovao. Zakucao sam se.

Onda me je Lazar kliknuo na četu: Hoćeš u Afriku? Dotad sam ga znao površno, preko interneta, jer sam mu pomagao oko sajta Kluba. Delovao je kao težak i svojeglav čovek, zatvoren u sebe, često vrlo neprijatan. Uroša sam upoznao tek tog proleća i već je u prvih pola sata uspeo da me iznervira. Izgledao je kao potpuni ludak bez ikakve mere i kompasa. Pomisao na nekoliko meseci putovanja sa njima dvojicom bila je zastrašujuća.

Međutim, ko bi drugi hteo da ide tamo, na takav način?

Shvatio sam da želim ozbiljno da se investiram u Klub putnika. Da gradim nešto što u današnje vreme predstavlja istinsku retkost: zajednicu zasnovanu na vrednostima, a ne na profitu.

Osetio sam da je to prelomna tačka. Šansa koja se neće ponoviti. Ne zbog samog putovanja, već zbog onoga što smo smislili. Da pišemo, čitamo, učimo, razgovaramo, da se unesemo i zagazimo, da promenimo ugao gledanja. Ne onaj akademski, ni onaj kafanski. Onaj unutrašnji, koji boli.

Tamo, na tom putovanju kroz Afriku, zbog nekih stvari koje su se dogodile i koje su opisane u knjizi, shvatio sam da želim ozbiljno da se investiram u Klub putnika. Da uložim svoje vreme i energiju u njega, jer znam koliko je značio za mene i verujem da bi mogao značiti i za nekog drugog. Da gradim nešto što u današnje vreme predstavlja istinsku retkost: zajednicu zasnovanu na vrednostima, a ne na profitu.

Zato je sav prihod od knjige namenjen Klubu.

Ono što smo naučili na tom putovanju utkano je u današnji Klub putnika. Ranije smo stidljivo pominjali kako je putovanje važno za razumevanje sveta, za zauzimanje jednog čvrstog stava prema svetu. Danas nastupamo otvoreno: putovanja su važna i potrebna. Za borbu protiv manipulacije i mržnje, za razvijanje saosećanja koje ide dalje od sopstvene porodice, grupe prijatelja ili državne granice.

Zato je sav prihod od knjige namenjen Klubu. Zadaci koje smo sebi postavili zahtevaju posvećenost, upornost i veru. Ne veru u to da ćemo jednog dana stvoriti taj zamišljeni svet, već veru da je stremljenje ka njemu vredan način življenja.

"Samo retki nađu retke"Uroš u kamionu koji smo ustopirali, pored gospođe iz plemena Herero. Foto: LAZAR, 2010

Uroševa priča

Prst putuje preko hartije atlasa, sećam se, dok napolju veje februar. Dečak sam, treba da pođem u školu, kupili su mi atlas za rođendan – Veliki atlas sveta, tvrde azurne korice – i ja ga listam po ceo dan, precrtavam mape kontinenata, oznake za šume, planine i naftne bušotine, rudnike i vulkane, tačke i linije, i zamišljam ljude koji žive među tim simbolima i koordinatnim sistemima.

Šta ćeš biti kad porasteš? Crtaću svoj atlas. Atlas čega? Svega.

O svetu sam saznavao iz knjiga, filmova, preko muzike i interneta, i žudeo sam za onim pravim, mornarskim obrazovanjem.

Kasnije su došle škole i fakulteti, diplome, utabane staze i karijeralne tenzije. Kada me je Lazar pozvao u Afriku, sećam se kako sam se istovremeno oduševio i prepao. O svetu sam saznavao iz knjiga, filmova, preko muzike i interneta, i žudeo sam za onim pravim, mornarskim obrazovanjem. Ali nisam pošao na put samo zbog mladićke žeđi za svetom. Mislim da sam pošao najviše zbog atlasa. Maštao sam da ispunim vlastito obećanje iz detinjstva, da napravim taj mali intimni atlas svega.

Tako smo i pisali knjigu: otvarali smo mapu, zajednički, i ređali priče kao pribadače. Otuda se knjiga može čitati dvojako: (1) linearno, redom, kako se knjige uobičajeno čitaju, ali i (2) nelinearno, prstom preko mape, biranjem onog mesta na karti čiji vam simbol – poput onih vulkana iz mog detinjstva – najbolje raspali maštu. Simbolički jezik mapa koje sam crtao zato je vrljav, neprecizan. Gledao sam svoje stare mape, naime, one koje sam crtao kao dečak, baš onog zavejanog februara, i učio od sebe.

Tačke na mapi su ljudi, a veze između tačaka su susreti, priče. Lišene veza, tačke ništa ne vrede.

Međutim, ima tu još nešto.

U petom poglavlju, u Kartumu, glavnom gradu Sudana, upoznali smo neke neobične ljude i s njima razgovarali o Britaniji, Sudanu, Darfuru, Balkanu, Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, Aziji, Evropi, o mapama koje se nasilno krpe i raspadaju, o kartografskim ikonicama koje postaju simboli teških kolektivnih sećanja. U jednom razgovoru, sećam se, rekao sam: Onda porasteš, i mape postanu strašne.

Taj sudar dečijeg i stvarnog, taj šamar koji sam dobio u Africi – zbog njega sam godinama pisao knjigu s Lazarom i Markom. Moj dečački san o otkrivanju sveta i pravljenju atlasa sudario se sa stvarnošću najsjebanijeg kontinenta. San je udario o slamove, pustoši, prosjake iz džungle, pustinjske puške i plemena koja nestaju sa karte. Kao da podaci od kojih se prave atlasi nisu u stvari ljudi. Kao da su oni kružići na mapi mehuri od piksela, pena od digitalne sapunice.

Sada znam da ovo nikada ne bih mogao da napravim sam. Niko od nas trojice ovo ne bi mogao napraviti sam, u izolovanoj čauri – u bantustanu – svoje vlastite svesti, veštine, volje i sujete. Tačke na mapi su ljudi, a veze između tačaka su susreti, priče. Lišene veza, tačke ništa ne vrede.

Ako bih morao da je opišem rečju, rekao bih da je o tome ova knjiga. O vezama.

Mapa za prvo poglavljeMapa prvog poglavlja, jednog od 15. Priče su označene brojem i inicijalom autora (U, L i M). UROŠ, 2014

Početak bloga

Tokom putovanja o kome govori Bantustan, u 2009. i 2010. godini, vodili smo blog od koga je nastala ova knjiga. Blog se zvao Povratak u Afriku. Tako smo ga nazvali jer su ljudi nastali u Africi i odande se raširili po celom svetu – migracijama i putovanjima.

U Afriku se ne ide. U Afriku se – vraća.

Sada pokrećemo novi blog. Istovremeno, pisaćemo o tom velikom putovanju, o Africi i Afrikancima, o našem drugom odlasku u Afriku, iz 2013, ali i o rađanju ove knjige koje je trajalo pet godina. Objavićemo neke od priča iz knjige, kao i neke od priča koje nisu ušle u knjigu. Biće tu i komadića života ljudi koje smo upoznali tokom putovanja. Neki od njih danas su daleko, neki su tamo gde su bili, za neke više nikada nismo čuli, a o nekima smo čuli vesti koje nisu dobre.

Blog će biti i o borbi da knjiga izađe. Pisaćemo o preprekama, problemima, sumnjama i radostima, malim pobedama i porazima, sve do maja 2015, kada će knjiga – inšallah – izaći iz štamparije i kada će se naći u vašim rukama.

U Afriku se ne ide. U Afriku se – vraća.