pedjalon

Utorak (12. 11 . 2019) , idem autom iz Novog sada za Budimpeštu. Tražim saputnike. Polazak oko 10:00, mesto po dogovoru.

Ovo je foruma za individualna putovanja. cene peći u Segedinu potraži , pitaj čika Googla.

Fruška gora – srpski Atos 10. dan, kraj Poslednji dan mog hodanja po fruškogorskim manastirima. Budim se još pre pet da bih napisala objavu o jučerašnjem danu. Dejan Dizdar i Kleo spavaju, svako u svojoj sobi. Nakon decenija rada u Izraelu, Dejan je kupio ovu kuću u mestu Kuzman u blizini Erdevika, u kome je proveo detinjstvo kod bake i deke. Kuća je tipična vojvođanska – ušorena, kako mi je rekao da se zove taj tip gradnje. Zgrada je dugačka, prizmena, sa sobama koje se nižu jedna za drugom. Unutra je ledeno hladno, čak i kad je napolju, kao juče u vreme kad sam stigla, preko dvadeset pet stepeni. Sviđaju mi se ove kuće. Oko osam, Dejan po dogovoru ustaje. Nisam morala da ga budim u njegovom visećem krevetu. Nikada nisam videla takav izum: krevet visi sa plafona na čeličnim lancima na četiri kraja, tako da se slobodno ljulja na sve strane. Dejan tvrdi da se na tome zaspi za tri minuta, i spava kao beba. Vozi me do Kukujevaca gde se pozdravljamo. Nismo imali mnogo vremena za priču, ali Dejan je jedan od ljudi od kojih mogu da naučim dosta o životu kojim živim. Zbog nekih stvari kojima se bavio, osposobljen je za preživljavanje i velikodušno mi je podelio neke dobre savete koji će mi sigurno koristiti. Grlimo se sa željom da se možda opet negde sretnemo. Hvala na svemu, moj dobri domaćine. * Danas treba da mi se prirduži Dele Gakovo iz Šida, čovek koji je 2014. snimao moju prvu tribinu u Novom Sadu. I organizovao mi tribinnu u Šidu. Inače je lekar, a u slobodno vreme i biciklsta i planinar. Sam je obeležio zapadni obod fruškogorskih staza, organizovavši i maraton koji se održava svakog 14. januara, na Srpsku Novu godinu. Sada je dogovor da se negde sretnemo i hodamo zajedno do Privine Glave. Pošto ne idem asfaltnim već zemljanim, letnjim putevima, koji krivudaju između njiva, Dele kreće biciklom, ne bi li me lakše i brže pronašao. Zahvaljujem u sebi modernoj navigaciji, jer se na tim putevima niko osim lokalca ne bi snašao. Neki postoje upisani na Guglovoj mapi, a u stvarnosti ih nema, jer su preorani. Onda idem okolo, ali navigacija mi uvek poudzano pokazuje u kom pravcu se krećem. Umem da čitam mape i da koristim kompas, no sada, u vojvođanskim poljima postajem svesna koliko sam srećna što živim u vreme u kome elektronski uređaji brinu o tome umesto mene. Dele me susreće na nekoj krivini, kojom, kako mi odmah kaže, nije ni trebalo da idem, jer je, po njegovoj ruti koju mi je poslao, moj put vodio s druge strane šumarka. Zamišljam scenu koju snima kamerica drona kako se jedan ludak na biciklu i jedna luđakinja sa ruksakom većim od nje same jure između požnjevenih polja i preostalih kukuruzišta, stalno se mimoilazeći iako se nalaze na sto metara udaljenosti jedno od drugog. * Dele snima kamerom, zapravo je njegova ideja bila da provede dan-dva snimajući moje hodanje, šatorovanje, način života kad sam na drumu. Jeste da imam neke snimke o tome koje sam sama radila i da tek nameravam da ih pravim na predstojećoj turi po Latinskoj Americi, ali Dele je profesionalac sa pravom kamerom. No, ostaće to za neku drugu priliku. Krećemo zajedno, on gurajući bicikl, pa malo izmićući ili zaostajući kako bi me snimio, ja hodajući u svom ritmu. Brzo stižemo do manastira Privina glava. Legend kaže da je za gradnju ovog manastira sredstva obezbedio despot Đurađ Branković u 15. veku. Međutim, graditelji su pobegli sa novcem, ali su uhvaćeni i ubijeni, a na tom mestu podignut je manastir. Ime manastira zapravo je skraćenica od „prebijena glava“. Druga legenda datira gradnju manastirske crkve čak u 12. vek, u vreme lokalnog vlastelina Pribe ili Prive, po kome je manastir i nazvan. A u 15. veku despot Đurađ je na dogradio manastir uz postojeću crkvu. Kako god, smatra se da je ovo najstariji fruškogorski manastir. * U prostranom, lepo uređenom i održavanom dvorištu monahinje sede ispod nadstrešnice i posluju nešto za stolom. Jedna oniža ženica pođe za mnom prema ulazu u ckrvu. Zamoli me da stvaim maramu i ogrnem platno oko struka kao suknju, te me upozori da unutra nema snimanja. Veoma je ljubazna pa malo popričam sa njom ispred crkve. Kažem joj da sam hodočastila po svim fruškogorskim manastirima, a ona me pita da li sam spavala u konacima. Zapravo je prva koja me tako nešto pita, kao da se podrazumeva da bi tu trebalo da putnik noći. Odgovorim joj da nosim šator, da sam odbijena u jednom manastiru a posle nisam više ni pitala. Ženu, za koju ću kasnije saznati da se zove Tereza i da nije monahinja već iskušenica, zanima i da li sam bila u Kuveždinu. Pa joj pričam kako sam zatekla tamo veliko gradilište, a stanovnike manastira u poslu pripreme zimnice. I kažem kako me je začudilo što je mešovit manastir, što ima mnogo i monaha i žena. „Ne-ne, to je muški samostan“, kaže Tereza. „A te žene su bolesne, tamo su na lečenju“, doda tišim glasom, klimajući značajno glavom. „Na lečenju?“, iznenadim se. I pomsilim da su možda bolesne od raka ili zavisnosti od droga. Sa saosećajnim izrazom na licu upitam od čega se leče, ako nije problem da mi kaže. „Od demona“, odgovori Tereza šapatom. Auh!, pomislih i klimnuh glavom. Bolje da uđemo u crkvu. * Po izlasku, mati Tereza nudi Deleta i mene kafom i osveženjem. Prihvatamo te sedamo za onaj sto ispod nadstrešnice za kojim posluje druga iskušenica. Uskoro nam se predstavi kao Stana. Iz Beograda je, radila je kao medicinska sestra u Bežanijsoj bolnici, a po odlasku u penziju rešila je da se zamonaši. Već četrnaest meseci je iskušenica. Slično kao i Tereza i treća sestra koja je došla u isto vreme kad i njih dve – kako nam objašnjava. Pomislim kako je to neobično da odlazeći u penziju poželite da se zamonašite. Ali ne želim da iznosim pretpostavke ni da sudim takvom izboru. Primetila sam da su sestra Tereza i Stana, dok smo Dele i ja prilazili, gledale video snimak na Terezinom mobilnom, sa kog se čulo dečije tepanje i smeh. Iz njihovih komentara shvatila sam da je reč o unuku Terezinom koji je tek prohodao. Pada mi na pamet kako je čudno da ideš da posetiš baku u samostanu. Ili možda i nije. * Sestra Stana je veoma pričljiva. Čisti orahe i neumorno priča. Ali sve što kaže veoma mi se dopada. Vedra je i oči su joj stalno nasmejane. Ostavlja utisak žene koja je navikla da živi i radi sa ljudima, pa se pitam kako li njoj izgleda samostanski život. Blaga je i voljna da mi objasni sve što me zanima. Tako joj pričam o epizodi sa igumanom koji me je odbio za smeštaj, a Stana se sa time ne slaže, kao što se nije složila ni monahinja Jovana u Petkovici. Koristim priliku da upitam zbog čega u manastirima postoje konaci ako se ne koriste. I saznajem da to nije zapravo toliko veliko kao što spolja izgleda. Recimo, njih ima četrnaest iskušenica u Privinoj Glavi. Prema samostanskim pravilima, svaka mora da bude sama u sobi. Oni ih nemaju dovoljno, pa čak četiri monahinje spavaju po dve u istoj sobi. Tu je, potom, i zasebna kelija za igumana, u drugoj zgradi. Kada Stani, recimo, dođe rođena sestra u posetu, Stana joj ustupi svoj krevet a sama spava na podu. Mnoge kelije nisu dovršene i nemaju ništa osim četiri zida. To što su meni, kao nomadu, i ta četiri zida dovoljna, ne menja na stvari da se one nerado ustupaju za noćenje. Stana nam priča još mnogo toga, pa čak pomišljam kako bi vredelo snimiti to što govori, pošto je teško sve upamtiti. Ali jednu epizodu sigurno neću zaboraviti. Odnosi se na molitvu, a opet je u vezi sa komentarom onog igumana u Vranjašu koji mi je prebacio da bih morala da se stalno molim. Stana nam priča priču o nekoj ženi, velikoj hrišćanki a kasnije mučenici, koja je uveče toliko bila umorna od poslova koje je obavljala tokom dana da bi pred spavanje jedva uspela da izgovori kratku molitvu. „Sveta Petka,“ rekla bi, „Ti znaš da ti se ja u srcu molim neprekidno, ali toliko sam umorna, da to ne mogu da sad izgovorim. Pošto već sve znaš šta u mislima molim, to mi nećeš zameriti.“ „Suština je da nosimo molitvu u srcu“, zaključuje Stana. Hvala na ovoj pouci. I njene, kao i reči monahinje Jovane, upravo su ono što mi je trebalo. A posebno se radujem što ću baš njima završiti svoje obilaženje fruškogorskih manastira, noseći radost i mir u srcu i mislima nakon svega. Ljutnja i gorčina koje su me namah bile obuzele kada sam oterana sa manastirskog poseda, ostaće samo epizoda, koja je bitna utoliko što sam nakon nje brže stigla do ovih odgovora koji su mi bili potrebni. Pošto nailazi stara monahinja kojoj treba Stanina pomoć, sestra se pozdravlja sa nama, želi nam blagoslovene puteve i odlazi. Mi dovršavamo našu kafu, pa krećemo prema Šidu, šumskim putem i stazama koje je Dele markirao. Povremeno stanem da fotografišem još poneku sliku obronaka Fruške gore ili zatalasane ravnice koje su mi darovale toliko toga prethodnih dana. Imala sam nezaboravnih deset dana hodanja, lutanja, nalaženja, susreta, učenja, otkrića, najrazličitijih osećanja, saznanja... Sa očima punim lepote koju ću dugo nositi u svojim sećanjima, podzravljam Frušku goru i Vojvodinu. Do neke sledeće prilike.

Fruška Gora – srpski Atos 9. dan Budim se pre crkvenih zvona – zanimljivo mi je to pošto su mi ona, kao i pozivi imama sa džamija, ili zvuk bubnja u budističkim hramovima uvek bili sinonim za ranojutarnje nevoljno buđenje iz najlepšeg sna. Za dizanje dok je napolju još uvek mrak a u sobi ledeno. Mada je u mom malom šatoru cak i toplije nego u većini monaških kelija. Kako god, budim se prva na tom zabacenom mestu iznad manastira Đipša, sa pogledom na osvetljeno manastirsko dvorište. Žuta svetlost uliva osećaj sigurnosti. I da ne volim da kampujem kao što volim, sada bih ceznutljivo razmišljala o tom dole mestu obasjanom blagom svetlošću, nenametljivom i prigušenom, kakav je i život manastirskih stanovnica. Krećem pre svitanja, asfaltnim putem. Možda i ovde postoje neki letnji putevi – kako se na selima zovu zemljane kolske staze, ali dosta mi je lutanja. Umornna sam nakon osam dana neprekidnog hodanja. Umesto laganih petnaestak kilometara dnevno, koliko sam planirala, prelazila sam po pet-šest a nekad i deset više, bez dana odmora, sa ruksakom duplo težim od oog na koji sam navikla. Ostala su mi još dva manastira od sedamnaest tradicionalnih – Privina Glava i Berkasovo. Oba su udaljena više od trideset kilometara odavde, tako da ne planiram da stignem u jednom danu do njih. Idem na Erdevik, a onda ću negde zanoćiti i narednog, desetog dana od početka hodanja, obići preostale manastire. Pustila sam sinoć poruku na Fejsbuku pitajući za smeštaj u okolini Erdevika. Treba mi pravi tuš i treba da napunim baterije. I odmah se javilo nekoliko ljudi da me ugosti. Prihvatila sam prvi poziv, preko Vladana koji me je uputio na svog prijatelja Dejana, svetskog putnika, sa kojim ću sigurno imati mnogo zajedničkih tema. Volim društvene mreže zbog povezivanja ljudi. Jednom je jedna žena, u svojim srednjim godinama, krenula da obiđe Evropu bez centa u džepu, oslanjajući se samo na Fejsbuk poznansta. A nije imala puno prijatelja, međutim, preporuke su stizale preko deljenja njenih poziva i ona je za dva meseca prešla Stari kontinent nijednom ne plativši smeštaj a ni obrok. Koliko god sa jedne strane bile dehumanizujuce, s druge strane društvene mreže pomažu povezivanju i širenju dobrih stvari. Put preda mnom je prilično nezanimljiv. Asfaltni, kroz polja i tek poneko seoce. Malo zainimljivije postaje kad napustim Vizic i skrenem na šljukoviti put prema Erdeviku. N raskrsnici, u susret mi nailazi putnik a biciklu, sa dve male zadnje bisage. Fotografišem ga pa ga upitam koliko ima do Erdevika. Kaže mi nešto o svojoj turici na koju je krenuo, a ja njemu o mojoj turici koju spremam. “Ti si Snežana! “, uzvkne. “Ps ti znaš I Cacu i Pirketa, oni su moji dobri drugari! “ “I moji”, uzvratim Cikloputnicki svet je zaista mali. Pričamo malo o planovima pa se fotogarišemo i rastajemo. Nastavljam sama, po pakleno vrelom danu, putem bez ijednog drvca koje bi mi pružilo makar privremenu hladovinu. Nemam gde da sednem i odmorim se – toliko je sve otvoreno i izloženo. Umorna sam od nedovoljno sna a i lomi me neka prehlada. Svaki čas proveravam na mapi koliko imam do Erdevika – 8.5 km, 8 km, 7.8 km… razdaljina se smanjuje polako, čini mi se mnogo sporije nego što sam navikla. Obično hodam dosta brže. Ali šta je, tu je. Kad je ovako teško, kad bih najradije sela i odustala, kažem sebi: ajde polako, korak po korak i na kraju ćeš stići. Na kraju se uvek stigne – ako se ne odustane. A ja neću da odustanem, osim ako ne postoji neki životno važan razlog za ti. Tako sad koračam sama tim šljunkovitim putem ispod zvezde koja je upekla, klatim se sa jedne na drugu nogu ne mogući sebi da pomognem osim da štedim što više preostalu snagu, i da ne mislim o suncu koje prži, o bolu u nogama i zategnuosti u leđima. Jezero Moharac unosi donamiku i radost jer ono znači da sam već skoro sasvim blizu cilja. A tu je i drvored, kroz koji je tako prijatno hodati na ovoj vrućini. Prvi, severiji deo jezera je veoma zapušten, sa udžericama koje su zapravo improvizovane ribarske kućice, mada bi se pre mogle nazvati šatorima od cerada. Ali od sredine jezera počinje uređeniji deo, sa pošumljeom obalom, drvenim vkendicama uz vodu, kao i kamp kućicama. Jeda od mogućnosti koje sam razmatrala planirajući ovo pešačenje bilo je da kampujem pored jezera. Sad mi je žao što to zaista nisam i uradila. Ovde ima dovoljno prostora da se usamljeni kaper smesti i uživa u još uvek nedirnutoj prirodi jezera. Mali raj – Jezero Moharac. Nadam se da će tako i ostati, da neće nici kafei i mesta za zabavu uz obalu – kako su naružene, recimo, savske obale i beogradska Ada Ciganlija iznad koje živim. Dejan me dočekuje u Erdeviku. Dogovor je da me pokupi kolima i odveze svojoj kući u Kuzminu, da se odmorim i prespavam, a ujutru će me vratiti n isto mesto da bih nastavila svojim putem. Šezdesetogodišnji sedobradi, dugokosi lik sa dvanaestogodišnjom ćerkom dolazi po mene. Kakava pojava, kao iz nekog aneričkog filma. Razgovor nam odmah ide lako i skačemo sa teme na temu. Dejan je srpski Jevrejin koji se u staroj Jugoslavji bavio modnom fotografijom a osamdesetih je otišao u Izrael, zaposlivši se u svojoj struci elektroižejera. Jedan od onih šriokoobrazovanih, svetskih ljudi kakvi su rasli pedesetih i šezdesetih na našim prostorima, primajući sve najbolje iod istoka i od zapada. Iz dva braka ima cetvoro dece, jedno unuce, a u planu je i novo dete sa novom devojkom. Dejan živi punim plućima. Takodje je putovao po celom svetu, a najviše po Africi, koja mu je omiljeni kontinent. Pričamo, pa Dejan i Kleo, kako se zove njegova ćerka, prave ručak, onda opet pričamo. Kasnije, kad njih dvoje krenu nekim poslom u Mitrovicu, ja koristim priliku da spavam. Grabim svaki trenutak da malo odremam i sakupim snagu za dva završna dana. Tako sam već u devet uveče toliko umorna da jedva pratim Dejanove fotografije sa indijskih Himalaja. Na pola odustajem, izvinjavam mu se i s mukom se odvučem do kreveta. Treba mi odmori i san. "Spavati, spavati, a možda sanjati". Laku noć Dejane i dobri svete. Hvala vam na svoj pomoći koju mi pružate.

Fruška gora - srpski Atos 8. dan “Hello!”, obraća mi se monahinja ozarenog lica, u svojim četrdesetim. “My English is not so good, but… “ “Dobar dan”, prekinem je u pola rečenice. “Moj srpski je odličan”, našalim se. Obe prsnemo u smeh. “Mislila sam da ste strankinja, vidim da ste putnik”, kaže monahinja i pruža mi ruku da se upoznamo. “Jovana”, predstavi mi se. Predstavim se i ja njoj. Još se smejemo zbog onog početka. “Dugo nisam pričala engleski pa je sad bilo: hoću li moći", kaže Jovana. Iako je u mantiji, deluje svetski: odlučna, otvorena, prosvećena i produhovljena mlada žena. Jedna od onih osoba s kojima bih odmah sela na kafu i mogla da pričam satima. O svemu. Kao što ću joj se nešto kasnije požaliti na jučerašnji događaj u manastiru Manđelos. Jovana će se izviniti u ime tog igumana i zamoliće me da mu ne uzmem za zlo. Potvrdiće mi da je u manastir dobro došao svako i da mora da izađe iz Božjeg hrama sa srećom u srcu i mnogo maje briga nego kad je ušao. Sudeći po njenom akcentu, Jovana je Beograđanka. Završila je društveni fakultet, i mislila je da će se baviti svojom strukom dok nije otkrila veru – tako mi kaže. Priča mi malo o crkvi Sv. Petke u kojoj su sačuvane originalne freske iz 15. veka. Uz Novo Hopovo, jedino još ovde postoje originalne vizantijske freske. Nemam običaj da prekidam ljude usred reči, ali svaki čas me nešto što kaže podseti na neku epozodu iz mog života i osetim potrebu da joj to priznam. “O, kako sam se kao studentkinja ogrešila o crkvu Sv. Petke na Kalemegdanu, strašno”, priznajem joj. Ne znam da li sam ikad to ikome javno rekla. Bila je grupa nas studenata, tek smo položili neki ispit, kupili smo vino i otišli na Kalemegdan. Pili smo tamo, na klupicama pred samom crkvom, a posle išli da se pomolimo, iako skoro niko od nas nije bio vernik. A bilo smo i pijani, bahati pred kućom svetiteljke od koje smo potom tražili zaštitu i pomoć. Naravno, sve za šta sam molila tog dana, desilo se obrnuto. I dalje ne znam da li bih to tumacila na verski nacin, ali sklona sam da verujem da je to bio vid kazne za pokazanu bahatost. Ne stižem ništa od toga da ispričam Jovani, osim one uvodne rečenice da sam bila mlada i da sam pogrešila. “Ko od nas nije pravio greške, posebno u mladosti”, odgovara Jovana, odmahnuvši rukom sa puno razumevanja. Malo kasnije, pomenem nešto u vezi sa onim što smatram svojom “misijom” kada je reč mom putovanju – da širim priču o ljudskoj dobroti i lepoti u svetu podsticuci ljude da slede soje snove. “Sve mi je jasno, ne morate ništa da objašnjaate, sve vidim na vama”, kaže Jovana. I ja znam da je to istina. Znam da me ova žena čita i oseća. Nudi me da se osvežim i prezalogajim nešto ako sam gladna, pa me odvodi u trpezariju i priprema mi kafu. Usput me pita u koliko pravoslavnih hramova sam bila po svetu i kakvi su oni u Rusiji. Pa joj pričam o Kjahti i ocu Olegu, koji du na mene ostavili najjači utisak. Pošto me još uvek boli jučerašnja epozida sa onim igumanom i njegova tvrdnja da sve radim se pogrešno, Jovana me razuverava. Kaže mi da svako ima svoj put i da je važno delovati hrišćanski čista srca, šta god da izaberemo u životu. Donosi mi kafu, a zatim mora da ide jer treba da prenose neka drva. I ovaj manastir se dograđuje. Nudim se da pomognem. Ne žurim nigde, a zaista bi mi bio zadovoljstvo i čast da doprinesem nečim. Međutim, igumanija nije saglasna sa time, tako da se pozdravljam sa Jovanom, ona mi poželi srećne puteve i ode da radi. Pijem kafu u manastirskom trpezariji i razmšljam o toj monahinji. Njena pojava, njeno razumevanje bez mnogo reči, način i dobrota obasjala su me kao sunce (iako znam da je to fraza, ali sasvim tačna u ovom slučaju). Želim da ta slika i taj osećaj budu ono što ću poneti iz fruškogorskih manastira. * Jedna monahinja pokazala mi je prečicu preko njiva do manastira Kuveždin. Drumom ima oko šesnaest kilometara, a ovako nepuna četiri. Nalazim malu prodavnicu i kupujem namirnice za ceo dan – ne znam kad ću naići na sledeće selo. Prodavacica je veoma ljubazna žena, koja me nudi kafom i sokom na račun prodavnice. I poziva me da svratim, kad god budem prolazu. Kao da svi putevi vode kroz Kuveždin. Manastir se nalazi podalje od sela i pre liči na ogromno gradilište nego na Božji hram. To se zida na sve strane. Mislim da nema nijednog fruškogorskog manastira koji se ne dograđuje, ali ovaj najviše od svih. U dvorištu punom šljunka i građevinskog materijala, mladi ljudi, monasi, iskušenici i iskušenice, čiste pečenu papriku. Zbunjuje me to u našim manastirima što vidim da ima mešovitih. Nisam u toku sa dešavanjima, ali u vreme kada sam studirala srednjovekovnu književnost i obilazili pojedine manastire, bili su ili muški ili ženski. Sećam se da sam se i u jednom budističkim hramu na Borneu iznenadila kada su me pozvali na ručak, a potom i da ostanem (ostala sam tri dana) videvši da zajedno žive muškarci žene. Jedan monah ljubazno me zamoli da vežem kosu maramom i obucem suknju, koje se nalaze u kutijama na ulazu u hram. Ovo je prvi manastir u kome su mi to tražili. Sećam se vremena kada je to bio uslov da se uđe u bilo koji samostan. Jovana u Petkovici pomenula mi je kako ju je nerviralo u početku kad dođu mlade devojke u minićima u hram, ali se kasnije pomirila sa tim. Lično, smatram da se mora poštovati pravilo kuće u koju se ulazi: ako se u vašem domu izuva, onda gosti koji vas poštuju neće ući u cipelama. Tako je i sa manastirima. Razgledam malo crkvu, pa manastirski kompleks, a onda posedim ispred. Jedna veoma mlada monahinja pita me da li sam za vodu ili čaj, pa mi donosi vodu. Zanima me da li je iskušenica ili se već zamonašila, a ona odgovara da ne sme da priča. Dok sedim tamo, iz trpezarije se čuje veseli smeh. Priprema se obed, jer neki momci ponose korpice sa hlebom i činije iz jedne prostorije u drugu. Vreme je da krenem. * Poslednji za danas je manastir Đipša. Manastir na kraju sveta, doslovno, jer se toliko zavukao i sakrio od puteva, da lokalci kažu da predstavlja slepo crevo. Hodam kroz polja i njive, kroz šume, pa razrovanim asfaltom, pa nekim stazama, onda opet kolskim putem ali strmim toliko da se pitam kako bilo šta ovde izađe kad su kiše ili sneg. Na nepun kilometar udaljenosti od manastira u ravnici i dalje ispred sebe ne vidim ništa. Zvonici su obično moji glavni orijentiri kada putujem biciklom, jer po njima znam da se bliži naseljeno mesto. Međutim, ovaj do poslednjih sto metara ostaje skriven u drveću. U toku je služba, pa mi se ne ulazi. Sedim ispred, grejući se na poslednjim večernjim zracima sunca i odmaram se. Noge me bole i jedva cekam da se izujem i odmorim se. Razmišljam kako bi trebalo da prisustvujem liturgiji i možda posle toga pitam igumaniju – jer ovo je ženski manastir – da noćim u novim konacima. Ali stari pastir koga sam srela na putu dovde i sa kojim sam zastala da porazgovaram, rekao mi je da retko kad primaju na konak. Zbog toga odustajem od te ideje – ne bih podnela još jedno razočarenje. Izlazim iz manastirskog dvorišta i na brdu iznad njega nalazim mesto za šator. Crkvu ću obići ujutru. Pred spavanje, razmišljam kako bih opet volela da dođem u Petkovicu, da još pričam sa monahinjom Jovanom. O svemu što bi nam razgovor nametnuo kao temu. A rešila sam i da joj šaljem razglednice svih pravoslavnih hramova koje ubuduće budem posetila na mom putovanju.

Fruska gora - srpski Atos 7. dan "Draga Snežana, Kontaktirala sam sve manastire i rečeno mi je da noćenje kod njih nije moguće. Jedino ako ste na licu mesta možete pitati Igumana pa vam on možda izađe u susret, prenosim vam kako mi je rečeno." Napisala mi je Jovana iz Turističke organizacije Vojvodine, koja je pldržala ovu moju turu. Imajući to na umu, ustezala sam se da uopšte pitam za smeštaj u konacima. Ipak, nadala sam se da će me možda negde sami pozvati. Dešavalo mi se to mnogo puta u pravoslavnim manastirima u Gruziji, Rusiji, Grčkoj. O nekima od njih plšem i u svojoj novoj knjizi, želeći da i na taj način izrazim svoju zahvalnost za njihovo gostoprimstvo. A primali su me i u katoličkim samosranima, budističkim i šintoističkim hramovima, u džamijama. Uglavnom je bilo dovoljno da im se predstavim, objasbim šta radim i poziv bi sam usledio. Retko kad sam ja pitala za odobrenje, samo u situacijama kada bi bilo opasno ostati napolju zbog divljih zveri, recimo. Stoga sam nekako očekivala da će sličan predlog uslediti nakon razgovora sa monahinjom Marinom u Sremskoj Ravanici. Već je bilo veče, pričale smo i pitala me je gde ću spavati, a na moj odvovor da ne znam, nije usledio predlog da pitam igumaniju za noćenje u konaku. Ili jutros, kada sam se vratila do česme ispred manastira Bešenovo kako bih natočila vode za put. Monah za kog mislim da je i iguman tog mesta, izašao je iz konaka i ponudio mi bolju vodu od te. Porazgovarali smo malo, rekla sam mu da peške obilazim manastire, na šta me je pitao gde spavam. Pomenula sam šator, ponekad i ljude koji me ugoste, i nesvesno ocekujući da kažae: pa mogli ste i ovde, jer i sinoć me je video u crkvi. Medjutim, ništa nije rekao, osim laičkog: 'znači, snalazite se'. Bio je ljubazan kao i svi ostali koje sam srela, čak mi je pokazao i put za dalje. Krenula sam opet preko Fruške gore, uzbrdo, da uhvatim transfezalu i njome stignem do mog sledećeg odredišta – manastira Šišatovac. Međutim, setila sam se da nemam hranu, a do tamo je dvadesetak kilometara. I usput nema ničega. Gledajući mapu gde bih mogla da se opskrbm zalihama, otkrijem da se nalazim u blizini Vareša, najmlađeg fruškogorskog manastira. Ne nalazi se na mojoj listi, odnosno, na listi tradicionalnih manastira, ali dva su razloga zbog kojih bih volela da ga ipak posetim. Najpre, crkva je zidana od drveta, norveškog belog bora i camovine, pa barem na slikama podseća na one stare crkve brvnare. Drugirazlog je što je posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom, a ja sam u njegovoj crkvi krštena. Tako menjam plan i silazim u selo. Zasmeje me lokalac koga upitah za prodavnicu, na šta će on: “Jeste se vi izgubili?“ Do Vranaša stižem usred najveće žege. Prilazeći putem ka crkvi, vidim igumana koji kolima odlazi izvan manastira, u suprotnom smeru od mog. Ipak, ulazim. Crkva deluje bajkovito, toliko različita od svih naših tradicionalnih kamenih građevina. Kao iz, recimo, ruskih bajki. Iz nje upravo izlazi mlada monahinja. Pitam je da sednem i malo se odmorim, a ona me nudi da uđem unutra gde je veća hladovina. I kaže mi da je izvor ispod crkve. Unutrašnjost je oslikana freskama i sve to zajedno deluje živopisno. Sedam i odmaram se, uživajući u miru. Potom izlazim i spuštam se do izvora. Zanimljivo je da je ovaj izvor korišćen u rimsko doba kao glavni izvor za snabdevanje celog Sirmiuma, današnje Sremske Mtrovice. Voda je ledena i veoma ukusna. Vraćam se gore i kucam na vrata konaka. Izlazi ista ona monahinja. Pitam je da li bih možda mogla da prenoćim na manastirskom imanju, jer je ograđeno. Monahinja mi pokazuje da se preko puta nalaze opštinske livade i da mogu tamo, mada ima šakala i lisica. Opet me je sramota da upitam za konak, ako je ovo ženski manastir i ima i konak. A i mohaninja kaže da sačekam igumana dok se vrati, jer samo on može da odluči. Tako sednem i cekam. Nisam ovo planirala, ali zaista bih volela da ostanem u ovom manastiru i saznam malo više o njemu ljudima koji u njemu službuju. Odlučila sam da ću se odvažiti ipitati igumana za to, bez obzira na onu poruku devojke iz TOV-a koja je proverila i ovaj manastir itakođe dobila negativan odgovor u vezi sa ugošćavanjem putnika. Nakon sata stiže iguman. Prilazi mi, ja ustajem kratko mu se predstavljam. Kažem mu da pešačim već sedmi dan obilazeći manastire, a da sam skrenula sa rute osam kilometara zbog ovog, da bih ga videla, a i zbog toga što sama krštena u Sv. Vasiliju. “Da li bih mogla da kampujem negde u sklopu vašeg imanja? “, pitam. “A gde ovde? “, odgovara odmahujući rukom. Plac ima sigurno 30 ari, od kojih je pola u livadi. “A negde u nekom kutku da nikom ne smetam i niko da me ne vidi. Sestra mi je rekla da napolju ima šakala i lisica, da se spuštaju do kuća, pa ne bih da rizikujem. “ “Nema gde ovde”, odgovara otac. “Idite tamo na državno zemljište. “ I onda krene da me ispituje zašto pešačim po manastirima, t rdećikako mi je to pogrešno i uzalud rasipanje vremena. Kako bi trebalo da se molim. I da imam porodicu. Da ne idem uporedo sa onim što je propisao kao Božji put. Neka mi oproste svi vernici, ali mene takve propovedi bez pokušaja makar osnovnog razumevanja onoga što kažem, jako ljute. “A nije li Bog taj koji šalje putnike da bi iskušao svoje sluge ko šta nosi u svom srcu, oče? Nije li rečeno da je greh oterati putnika sa svog praga? “ “Jeste, ćeri”, odgovori i nasmeje se, te nastavi da mi govori o tome kako će me molitva spasti. Pozdravim ga i odem. Ne moram to da slušam, makar gorela u Paklu. Na onoj državnoj livadi troje cobana – muškarac idve žene. Kažem im ukratko šta mi se desilo i pitam da li bih mogla da tu kampujem. Muškarac se šali, kaže da je tu njegov teren preko dana, a noću je slobodno, osim ako ne želim njegovo društvo pa ga pozovem. Smejemo se razmatramo opasnost od šakala kojih cesto ima. “Treba da odeš u Šišatovac da da da vdiš ako bi te tamo prmili”, ote se coveku usred priče. “Ali to je dvanaest kilometara a ja sam već jako umorna”, odgovorim. “Ima prečica, pokazaću ti kuda da ideš! “, povika čoban uzbuđeno. I zaista, više puta ponovi mi kako da letnjim putevima stignem do tamo, preko njiva I polja, a da se ne izgubim. Jedna od žena, Nevenka, kreće deo puta sa mnom, jer se njena kuća nalazi u tom pravcu. Izvodi me izvan sela, ponavlja koje rute da se držim I poželi mi srećan put. Narednih sat i malo više grabim između jih+va kukuruza kako niša verovala da ću moći na kraju dana. Ali žurim da stignem pre mraka. Dodatnu motivaciju daje mi mogućnost da najzad ostanem u nekom konaku. Tuš bi mi zaista dobro došao. Šišatovac je jedan od najlepših manastira za mene. Pre nego što uđem unutra, rukom prelazim po crveno-belom kamenu, koji broji vekove. U vrtu ispred hrama ogromna bašta sa lavirintom od živice. Izgleda nestvarno. Crkva je prazna a ni okolo nigde nema nijednog monaha. Pored blagovaonici ugledam toalet pa krenem tamo. Utom, iz trpezarije čujem neke zvukove. Javim se I kroz komarni ugledam monaha. Izvinjava mi se što ne može da otvori vrata, kaže da su zaključana spolja. I njemu kažem šta radim I upitam da noćim ngde iza kapija manastira. Opet odlučno odbijanje. A konaci?, usudim se da pitam. “Ovo je muški manastir”, odgovori. “Ne možete ostati u njemu.“ Sećam se pre nekoliko decenija, da smo ostajali kao planinari u ženskom manastiru, ali žene u sobama, a muškarci katunima. I da sam u Gruziji spavala u muškom manastiru. Kao I u ruskoj Kjahti. Ali slegnem pomirljivo I upitam da li mogu makar kupatilo da koristim. Istuširala bih se unutra. Mohan odobri I ja zahvalim. Nešto kasnije, napustim manastirski kompleks I potražim mesto ispred, u selu. Nije mi problem da kampujem, to zapravo najviše volim, ali, čemu služe konaci? Za koga su napravljeni? Zašto stoje prazni a putnici se snalaze? Gde nestade ona hrišćanska gostoljubivost? Gde nestade sveta obaveza pomoći putniku namerniku? Umesto svih tih odgovora, otac Amfilohije na Twitteru napisao mi je da je to što mi se desilo najbolji dokaz da sam ja na lošem putu.

Fruška gora - srpski Atos 6. dan Nedelja je i u Vrdniku je pijaca. Kupujem jabuke i krećem uzbrdo prema Jasku (ovdašnji stanovnici tako menjaju ime Jazak po padežima). A taj naziv manastira veruje se da je nastao je zbog toga što se manastir nalazi u procepu, jazu između dva brda. Kako god, zdanje se zaista smestilo u omanjoj udolini, između dve fruškogorske padine. I ovde su u toku radovi, pa se u crkvu ne može. A u toku je i liturgija, i kroz otvorena vrata dopiru milozvučni glasovi crkvenog hora. Prošetam oko manastira, u kome se čuvaju mošti Uroša Nejakog s početka 18. veka, po čemu je i stekao veliki ugled među vernicima. Za ovih pet dana obilazaka fruškogorskih manastira uočila sam dve stvaru: da se svi dograđuju i renoviraju, i da je reč o ozbiljnim i skupim radovima, dok se drugo zapažanje odnosi na osećanja lokalnog stanovništva - svi sa kojima sam pričala govorili su mi o lepotama fruškogorskih manastira, no uvek su isticali da je onaj u čijoj blizini oni sami žive poseban i drugačiji od ostalih. Lokalni manastirski patriotizam koji mi se dopada. Na izlasku iz mesta zastanem da odvovorim na neku poruku, a u susret mi nailazi visoki krupni brka. Doziva me u šaljivom tonj, no kako sam skinula naočari ne raspoznajem da li ga znam. "Rekli su mi da je neki planinar ovde a ja sam iz Zmajevačkog društva, pa ako treba neka pomoć...", objašnjava prišavši mi. "Dobri čoveče, hvala, ali meni pomoći nema", našalim se s njim, aludirajući na to što svakodnevno odgovaram na gomilu poruka, osim što koordiniram poslednje pripreme za štampanje moje nove knjige. I što ustajem u pet svakog jutra da bih napisala novu objavu. Ali, ko mi kriv. Popričamo Brka i ja o tome kojom rutom ću danas, pa se rastanemo, a on mi poželi srećan put. * Manastir Mala Remeta smešten je prilično nezgodno za onog ko pešači, jer se mora spustiti dva kilometra do njega a zatim se vratiti istim putem nazad kako bi nastavio za Bešenovo. A sunce upeklo u zenitu. Nigde hlada, pošti se do Male Remete može samo asfaltnim putem. Razmišljam kako bih možda mogla da u povratku ustupiram neko vozilo za ta dva kilometra do Zelenih ledina, odakle ću nastaviti peške. Ovaj manastir takođe je smešten u udolini a sa severne sgrane sa koje dolazim nalaze se manastirski vinogradi. Visoka gvozdena kapija koja je zaključana, živa igrada i besprekorni redovi vinove loze u čijem dnu se izdiže kube manastira kao neki srednjovekovni zamak. A i naziv potiče od mađarske reči remeta, koja znači pustinjak. Slika i ta oriča, sve to deluje mi bajkovito, ali sunce mi bije u oči pa ne uspevam da napravim dobru fotografiju. Ovo zdanje dopada mi se najviše od svih do sada, možda zbog svetlosivog kamena rustičnog izgleda od kojeg jd građeno. Monahinje su u trpezariji na ručku sa gostima, pa sednem ispred na postavljenu garnituru da predahnem. Jedna monahinja izlazi i nudi mi vodu, sok, kafu za osveženje. Prihvatam drugo i posedim tu neko vreme uživajući u miru u hladovini. Razmišljam o prikazu, freski Boga na svodu crkve koja je ostavila snažan utisak na mene. Nisam sigurna, ali čini mi se da se to baš i ne oslikava često na taj način. Prilično je zastrašujuće prikazan, ljut i silan. Krećem dalje, nazad uzbrdo, pokušavajući da usput ustopiram neko vozilo za ta dva kilometra. Preumprna sam i ruksak mi je prštežaj. Ali niko neće da stane, tako da na kraju ishodam do vrha, nogu pred nogu. * Do Bešenova put vodi kroz šumu i to mahom nizbrdo. Lep, dobro obeležen i dinamičan put koji se čas sužava u šumsku stazu, čas strmoglavljuje na jakoj kosini, čas širi u kolski put, a na jednom mestu prolazi i između četunara. Ovo je nesumljivo najlepše parče puta kojim sam do sad pešačila. Samo da nisam toliko umorna, uživanje bi bilo potpuno. Ulazim u selo Bešenovo i prolazim izmedju kuća prema manastiru. Ispred ograda, na klupicama sede žene i posmatraju me ćutke. Svakoj se javim, a one me prate pogledom dok im ne zamaknem. Bešenovački manastir postradao je možda najorre od svih fruškogorskih manastira, i to u Drugom sv. ratu kada su ga ustaše zapalile. Tek pre pet godina počela je njegova obnova. Koliko vidim, gradi se novo velelepno zdanje, sa grandioznom ulaznom kapijom, dugačkom zgradom sa kelijama, trpezarijom za goste... Ne zadržavam se dugo, pošto u samom hranu nema ni fresaka, samo goli zidovi za sada. A u troezariji su gosti pa ne bih da prekidam priču. * Plan mi je da se ispenjem još oko tri kilometra uzbrdo do zvaničnog kamp uzletišta Letenka, ali već nakon nekoliko stotina metara odustajem. Jedva hodam i ne znam kako ću uzneti sebe i 12-13kg tereta na leđima. Umesto toga, nađem zgodno mesto iza manastira, na ničijem zemljištu i tu postavim šator. Tek je prošlo dva, ali kako uđem unutra, tako zasoim. Spavam onim teškim snom koji kao da vas vuče na dno nečega, do dubina koje su pomalo zastrašujuće, jer se podsvest pita hoće li se ikad izvući odatle. Ali prepuštam se. U neko doba se silom otrgnem iz tog stanja, ustanem, spremim večeru, dovršim sve što treba oko kampa i vratim se u vreću. Nadam se da će mi narednih dvanaest sati, koliko imam do jutra, biće v? dovoljni za oporavak.

Fruška Gora – srpski Atos 5. dan * Ovog jutra imam društvo za planinarenje: sa mnom kreću Vesin sin Vlada, njegova devojka Nina, Vesinna sestra Boba i jedna nastavnica iz škole. Hodaćemo zajedno privh pet-šest kilometara do Brankovca, ali društvo prija za promenu. Kod manastira Beočin sacekuje nas i Maša, novinarka Dnevnka, koja će napraviti intervju sa mnom dok budemo zajedno hodale. Ideja mi se mnogo dopala, iako hodati uzbrdo i pričati sve vreme nije baš preporucljivo, jer se zadišete i gubite mnogo snage. Ali tema o kojoj najduže razgovaramo potpuno me okupira poslednjih dana: napraviti i zvanicnu manastrsku pešačku rutu po Fruškoj gori. Upravo kao onaj put Svetog Jakova, ili Camino de Santiago, kojim sam proletos hodala. Fruška gora ima sve za takav vid turizma: šumske staze su već obeležene dobrim delom, iako bi trebalo uraditi i dodatnu markaciju. Ima manastire i kulturnoistorisjke objekte duž te rute koji su vredni obilaska. Ima smeštajne kapacitete, koje bi trebalo samo objediniti u jedinstvenu ponudu. Ima razne druge sadržaje za posetioce koji bi želeli da malo skrenu sa te glavne rute. A ona bi mogla da vodi obodom Fruške, povezujući manastire ukrug, ali i u cik-cak, kao što ja pešačim, svakodnevno se penjući na Frušku i spuštajući se sa nje. Lakša i teža ruta. Aktivni turizam cveta u svetu, a hajking je aktivnost koja je dostupna svakome od sedam do devedeset sedam godina. Velika prednost Fruške gore u odnosu na pomenuti Camno de Santiago je i dužina rute, to što se sve može ispešačiti za desetak dana, što se uklapa u prosečan godišnji odmor. Za Put Svetog Jakova morate izdvojiti više od mesec dana. Sve u svemu, ova planina ima sve što je potrebno da postane središte hajkera iz celog sveta, koji osim hodanja žele da imaju i neki duhovni cilj, u ovom slučaju – upoznavanje starih pravoslavnih manastira i naše baštine. Moje oduševljenje tom idejom, koju razrađujem do detalja, prelazi i na Mašu, jer i ona vidi da treba samo malo da se objedini to što postoji u celoviti projekat. Obećava mi da će pisati o tome. A pošto mora da se vrati da radi, napušta nas pre Brankovca. Pre polaska, poklanja mi knjigu Murakamija “Pisac”, upravo onu koju već mesec dana planiram da kupim, a po preporuci jedne spisateljice koju izuzetno cenim. Maša me, inace, prati od mog prvog romana sa Puta, od knjige Zakotrljaj me oko sveta. I kada su je pozvali da napiše tekst o mom pešačenju fruškogorskim manastirima, obradovala se što ćemo se k upoznati. Zato mi je namenila taj poklon, knjigu koju bi svaki pisac trebalo da pročita. Draga Mašo, hvala ti. Nastavljam hodanje sa mojim saputnicima, ali uglavnom ne pričamo mnogo. Put nibe više toliko strm kao u početku, ali svejedno štedimo snagu. Usput sretnemo trojicu momaka iz suprotnog smera – jedine ljude koje sam za sve ove dane videla u šumi. A danas je subota i već je skoro jedanaest. Dan je sunčan i topao, i da smo bilo gde drugde, u nekoj evropskoj zemlji, fruškogorske staze bile bi prepune rekreativaca i planinara. Ne znam kad ćemo početi da masovno koristimo bogatstvo koje imamo, tu pred nosom. Izbijamo na asfaltni put, gde se fotografišemo i potom pozdravljamo. Četvorka se vraća nazad u Beočin a ja nastavljam prema Vrdniku. Zagrljaji, crvst stisak ruke i mahanje. Zbogom, dragi ljudi, doviđenja do nekog narednog susreta. * U Vrdniku imam smeštaj kod Majde, kume Sanje i Bore koje sam srela one večeri u šumarku, kad smo podelili njihov roštilj a zatim sam kampovala na terasi njihove oronule vikendice. Majda mi se javila porukom i pozvala me da budem njen gost. Pošto do tamo ima nešto manje od dvanaest kilometara a dan je kao stvoren za šetnju, to odlučim da obiđem neki od fruškogorskim vodopada. I to je nešto što malo ljudi zna – koliko ova planina ima vodopada sa malim jezerima. Najbliži mi je Kozarski vodopad, pa skrenem u šumu na stazu koja bi trebalo da me odvede do njega. Ali markacije nema a i staza se ubrzo gubi u širpažju kojim verovatno nikad niko nije hodao. Saplićem se o travuljinu i lijane – kako zovem stabljike niskog rastinja, prskačem oborene grane i stabla, idući strmo nadole. Stižem nekako do tačke na kojoj bi trebalo da se nalazi vodopad, ali tamo nema ničega. Dobro, nije bilo kiša, pa je možda sve presahlo – tešim se. Ali sad treba izaći tom istom strmom uzbrdicom nazad na put. Što traje. Zastajem svaki cas da uzmem vazduha. I u sebi se ljutim što ipak nije obeležen put koji postoji na mapi, a u stvarnosti ga nema. Ako u budućnosti bude zaživeo projekat pešačke manastirske rute, takvi propusti ne smeju da postoje. Izbijam ponovo na asfaltni put i prelazim na drugu stranu, spuštajući se sad ka južnom obroku Fruške. Ali na raskrsnici, umesto pravo ka Vrdniku, odlučim da potražim druga dva vodopada koja takođe postoje upisana na mapi. Prvi se zove Viline kaskade i put do njega je dobar, obeležen plavim trakama koje više sa grana. Dobri planinari ostavili su jasne putokaze onima koji će doći za njima. Ali ni tog vodopada nema, zapravo je presahnuo, a od rečice je ostao samo plitak potocić. Regazim ga i izbijem na suprotnu obalu, u potrazi za drugim vodopadom. Ali put na toj strani nalik je na bojište posečenog drveća koje je odvučeno, a na poprištu tog pokolja ostale su grane kao pokidane ruke i noge. Na gomilama preko kojih je nemoguće preći, razvučene svuda duž puta. Tužna i strašna slika ljudskog zločina nad šumom. Pokušavam da se iskobeljam odatle, a onda odustajem i vraćam se istim putem kojim sam i došla. Uzbrdo, strmo i naporno – ali kad se izgubite u šumi, to je najpametnije način da sebi pomognete, vraćajući se do poslednjeg mesta na kome ste videli neku oznaku. Više od sata traje taj naporni uspon nazad, ali na kraju izbijam do onog prvog raskršća. Dovoljno mi je istraživanja za danas – idem sad pravo na Vrdnik, do manastira (sremske) Ravanice. * Postoje dani kad vam naprosto ništa ne ide. Možete se upinjati koliko vam volja, istrajavati tvrdoglavo u svom naumu, ali nešto vam ne dopušta da ostvarite to kako ste planirali. Takav je meni današnji dan. Iako sada strogo pratim markiranu rutu, nakon dva sata hodanja kroz šumu bez ijednog vidikovca – dojadi više samo šuma i šuma – umesto puta sa kojim bi staza trebalo da se ukrasti, markacija me navodi kroz uzani prolaz od drveća, granja i žbunja. Ispenjem se na drvenu osmatračnica ne bih li sa nje ugledala gde je put i tako se orijentisala, ali oko mene su samo krošnje. A mapa pokazuje da se kolski put nalazi tu odmah do osmatračnica. Đavola je tu. Upliće. se u gusto granje, a na tlu visoko rastinje, jer očito o uda niko nije godinama prolazio. No markacija postoji, vidim je na granama. Put je sve uži i na kraju rukama – u jednoj imam planiraski štap, u drugoj tripod za fotografisanje – razgrćem granje, trnje i šioražje ispred sebe i provlačim se. I napokon, stižem do kraja ovog tunela, iskočivši na kolski put. Vidim ispred i iza sebe – kakva sreća. Ajde više da stignem u taj Vrdnik. * U manastiru Sremskoj Ravanici bila sam više puta. Sa drugarima biciklistima vozila bih do Vrdnika a onda bismo obišli manastir. Što mi je drago, jer je crkva sada zatvorena zbog renoviranja. Rade se temelji, koji su propali od vlage i od vremena. Originalna zadužbina iz sedamnaestog veka, koju su naselili ravanački monasi bežeći pred turcima tokom Velike seobe Srba. Jedno vreme, ovde su pocivale i mošti kneza Lazara, a kada je ćivot vraćen u Lazaricu, ovde je zadržan deo njegovih svetih posmrtnih ostataka. O tome mi priča monahinja Marina, koja prodaje suvenire na ulazu u manastir. Sela sam u malu drvenu braku da se ogrejem, pošto je već pao mrak i temperatura je znatno opala. Rekla sam mati da hodocastim po fruškogorskim manastirima, što je nju veoma obradovalo Omdah m je poklonila razgledicu sa ucrtanim rutom manastira na poleđini k pozvala me da posedim malo i ugrejem se. Nakon priče o istoriji manastira, polako preusmerim razgovor na nju. “Ja sam se zamonašila sa dvanaest godina”, otkrkiva mi mati Marina, čije je svetovno ime bilo Milica. Rođena je u nekom selu pored Uba, u porodici sveštenika i vernika koji su službovali kod vladike Nikolaja. Kao devojcici dopala joj se najviše crna monaška riza. Priča mi kako je sa drugaricom gledala neku svadbu i kako joj se bela venčanica nimalo nije svidela, dok joj je crna odora bila lepa i činila joj se praktičnom. Tako je odlučila da ode u manastir Ub. Tamo je bila iskušenica se do punoletstva, kada je rukopoložena u monahinju. Pitam je kako su roditelji reagovali na tu odluku, jer ipak je bila dete. “Otac i dedovi nisu mnogo brinuli, oni su sami bili duboko u veri, ali majci je bilo teško. Mnogo teško”, priznaje Marina. “I meni je bilo teško, nedostajalk su mi, a monahinje mi nisu dopustile da vidim svoju porodicu tri godine. One su prepoznale u meni cvrstu volju i obukle su mi rizu već posle nedelju dana podvizavanja, ali su znale da bi me poseta domu mogla pokolebati jer sam bila dete. Jer i ja sam brzo shvatila da je to blo prerano, nisam imala detinjstvo. U to vreme, dvanaestogodišnjakinje su bile deca, mi smo se igrale lopte, između dve vatre, pravile smo loptu od krpa i dlaka goveda, i njome se dobacivale. Igrali smo s raznih igara. Ja sam “57.godište, a u manastir sam ušla 1968. I kažem, kada bih se ponovo rodila, sve bih u životu isto uradila, samo bih sačekala da odrastem da bih se zamonašila. Nisam imala detinjstvo, propustila sam da budem dete”, priča Marina. Onaj blagi osmeh kakav imaju Božji ljudi ne silazi joj sa lica i u njenom tonu ne može se osetiti ni žaljenje, ni bilo kakvo negativno osećanje, ali meni se srce steže od te priče. Plače mi se zbog saznanja nepovratnosti propuštenog celog jednog perioda života, i to onog najlepšeg. Priča mi Marina još i kako joj je bilo teško u početku, jer bila je samo dete koje je privlači duhovi život, ali kome je ipak neko morao da zabrani da preskoči sopstveno detinjstvo. Nemamo pravo da sudimo drugima, ali pitam se zašto kako je bilo moguće da niko ništa nije uradio tim povodom. Zamolim je da se slikamo, a pošto ona ne koristi internet, a volela bi da ponekad vidi gde sam, u kom delu sveta, to joj ispišem adresu mog bloga. Njena sestricina – jer Marina, odnosno Milica, ima cetvoro braće i sestara koji svi žive svetovnim životima – pogledace povremeno moju stranicu i prepricati Marini gde sam. Oprastamo se, a za uspomenu, Marina mi daje privezak sa ikonom Svetog Lazara i manastirom Sremska Ravanica. Pod utiskom sam i steže me u grudima. Jedna od najjačih priča koje sam ikada cula. * Moje domaćine nalazim lako. Ispostavlja se da je priča o preporuci koja je za mene stigla od Sanje i Bore sa mnogo širom pozadinom. Majda je, naime, takođe završila književnost i predaje u iriškoj školi. Na moju knjigu Zakotrljaj me oko sveta naišla je pre nekoliko godina, pročitala je u dahu i onda me je dugo pratila, sve do rodjenja ćerkice Nadje pre dve godine. Kupila je i sve moje naredne knjige. A onda se desilo da je Sanja pozvala njenu majku da joj ispriča kako su usred šume ugostili jednu cikloputnicu koja sada hoda po manastirima. I majka je rekla kako joj ta priča zvuči odnekud poznato. Prenela ju je ćerki Majdi, na šta joj je ova odgovorila: “A kako da ti ne bude poznata kad imamo sve njene knjige na polici i pričala sam ti o njenim putovanjima.“ Tako me je Majda našla na Fejsbuku i ponudila mi smeštaj. Sobu i mir za dobar odmor koji mi je nakon današnjeg dana preko potreban. Treba i vremena da se svi ti utisci i slegnu.

Fruška gora – srpski Atos 4. nezaboravni dan * Kiša je padala cele noći, ali su do jutra oblaci presušili. Sudeći po nebu u svitanje, dan će biti vedar i verovatno topao. Nemam dovoljno hrane za doručak, jer sam sinoć, u naletu gladi, pojela skoro sve što mi je Smilja spakovala. Ostalo je nekoliko keksa i kesica oraha, a imam i surutku u prahu, pa sada pravim kašu. Nije loše. Kada ste gladni i nemate mnogo izbora, sva hrana je dobra. Predstoji mi strmi uspon uz brdo do isposnice u steni, a imam samo pola litra vode. A sa tim se ne rizikuje: vode se mora poneti dovoljno, gde god da krenete. Zato silazim do prve kuće i zamolim već budne domaćine da mi napune flašu. Primećujem da se niko ne čudi otkuda jedna strankinja tako rano ujutru u njihovom selu. Verovatno su navikli na planinare, ili naprosto gledajuu svoja posla. Put je veoma strm, a markacija loša. Na raskršću dve staze stojim u nedoumici, ne znajući kojom da krenem. Moj trek pokazuje da je isposnica u steni, koju tražim, odmah tu, na nekoliko metara od mene. Ali nema ničega osim šipražja i drveća. Vraćam se sa staze koju sam prvo odabrala i krećem drugom. Ali i na njoj se dešava isto: trek pokazuje da sam promašila. Nerviram se. Gunđam naglas. Pa zar nisu mogli da ovo obeleže? Nastavljam satzom sa planinarskim oznakama i izbijam na kolski put. Isposnica je, prema mapi, ostala negde iza mene. Ne bih da ponovo lutam, uspinjući se i spuštjući još ko zna koliko vremena, nego odustajem od traženja isposnice i krećem dalje, prema mojoj sledećoj odrednici – manastiru Rakovac. * Pogled odozgo na manastir jedan je od onih kao sa kalendara. Pravougaone zidine sa crkvom i zvonikom unutra. Beli zidovi i crvnei krov konaka. Ali kad se spustim blatnjavim putem pored manastirskih vinograda, dole me dočeka razočarenje – i ova crkva je zatvorena jer se manastir renovira. Pravi se novi zvonik, pošto stari nije bio odovoljno visok. Radnici mi objašnjavaju da će novi prelaziti visinu crkvenog krova i biti oko dvadeset osam metara. Neki monah prolazi dvorištem sa preduzimačem i njegovim pomoćnikom, jer u prolazu čujem kako im govori šta bi još sve trebalo popraviti na crkvi. Već sam na putu da izađem napolje, kada u dvorište uđe stara monahinja. Niska, sa štapom i desetinom slojeva odeće na sebi, preko koje na kraju ide debeli gunj. Već sam primetila da mi svi monasi i monahinje deluju veći nego što jesu, zbog sve te odeće na sebi. Pozdravim majku i upitam je može li. Kaže da joj je devedeset i da je iz dugovečne porodice. I deda je živeo do devedeset druge. Pitam je da li je zdrava a ona potvrđuje. Deluje vitalno i potpuno razborito, jedino što se oslanja leđima o zid kada pričamo – nije joj lako da dugo stoji. Još saznajem da je tu, u Rakovcu, već trideset godina, a pre toga je bila u manastiru Kovilj i u još nekoliko šumadijskih manastira. Ime joj je Gavrila. Utom je neko pozove i Gavrila se oprosti od mene te krene za svojim poslom. * Rakovac ima jednu prodavnicu za koju ću posle saznati da je jedina koja radi dvadeset četiri sata od Sremske Mitrovice do Vrdnika. Ispred se nalazi drveni sto i klupe, sa nekoliko flaša piva koje su preostale od sinoćnih gostiju. Kupujem topli somun, paštete i jogurt, te čokoladicu da se zasladim, te sedm i doručkujem. Gladna sam kao vuk nakon sveg onog uspinjanja i lutanja po šumi. Uskoro dolazi baka sa unukom Davidom. Iz Kragujevca su, a bakin drugi sin je triatlonac Marko, dok sam mu prezime zaboravila. David seda do mene i jede svoj sladoled, a usput pričamo. Klinji je pet godina i sve ga zanima, a najviše da li imam igrice na telefonu. Smešno mi je i žao što moram da ga razočaram. Ipak, lepo se ispričamo, jer mi dečak otkriva kako mu je pre dve godine bilo na moru u Crnoj Gori kada je učio da pliva. * Put od Rakovca do Beočina je najgora deonica kojom sam ikada pešačila. Vozi se preko sto na sat, prolaze autobusi i teški kamioni i šleperi, a put je uzan. Ulazi točkovima i u jarak pored puta, pa odskačem u njive i blato kako me ne bi pokupili. Toliko je stresno, posebno nakon tri dana hoda mahom kroz šumu, da osećam kako me obuzima nervoza i težak umor. Jedva se vučem. Srećom, barem poslednji deo puta ima uzanu pešačku stazu odvojenu od druma, pa mogu da malo odahnem. Tako stižem na ivici snaga, ali u komadu. Beočin sam najpre nameravala da preskočim, pošto se nalazi izvan glavne rute i nije mi se mililo da potežem desetinu kilometara do njega. Međutim, onda mi se javila Vesa Ivanović – nastavnica geografije u Osnovnoj školi Jovan Grčić Milenko. To je ona škola u kojoj Vesa vodi geografsku sekciju a đaci prate moje putovanje i kroz njega uče o zemljama sveta. Čitaju moje blogove i onda spremaju referate o mestima i oblastima kroz koje prolazim. Prve godine čak su štampali i majice za sčlanove sekcije, na kojima je bila naslikana planeta, oko koje je pisalo Zakotrljaj me oko sveta – po naslovu moje prve knjige sa putovanja, a na leđima naziv sekcije i škole. Nekoliko puta, odlazili su i na izlete biciklima, držeći časove u prirodi. Prošle jeseni, iz Beočina su došli u Novi Sad na moju tribinu – najbolji od njih. A letos sam gostovala u njihovoj školi i više od sto đaka – jer toliko je moglo da ih stane u najveću salu - došlo je da čuje moju priču o tome zašto je važno ne odustajati od svojih snova i kako je moguće ostvariti ih čak i kad niko osim vas ne veruje u njih. Ta generacija završila je osnovnu školu, ali Vesa je ove godine dobila nove đake, sedmake, sa kojima nastavlja ono što je započela pre nekoliko godina. Zbog svega toga, nikako nisam mogla da zaobiđem Beočin, makar hodala dodatnih trideset kilometara. * Vučem se prema stanici gde će me Vesa pokušiti kolima i odvesti svojoj kući, kada dva dečaka, koja mi nailaze u susret, istovremeno uzviknu: „Izvinite, vi ste Snežana?!“ Nasmejem se i potvrdim. Vesini klinci, nema greške. „Možemo li da se slikamo sa vama?“, pita jedan od dvojice dečkića sav uzbuđen. Naravno. Potom mi šalje fotografiju preko blututa. Oni nisu članovi sekcije, ali znaju sve o mom putovanju i ovoj turi koju pravim po manastirima. Dogovor sa Vesom je da se smestim kod nje, malo oporavim a zatim sa đacima koji su se prijavili krenemo u posetu manastiru Beočin. Usput ćemo obići i beočinsku crkvu, gde smo najavljeni. U ugovoreno vreme, dvadesetak sedmaka čeka nas da krenemo. Peške, naravno, iako postoji autobus koji vozi do blizu manastira. Do tamo ima nešto manje od četiri kilometara, ali petak je, poslepodne nakon škole. I oni su se sami prijavili da me dočekaju i pokažu mi manastir u svom rodnom gradu. Ideja je bila i da me dočekaju još u Rakovcu, ali nismo uspeli da se organizujemo jer ja nikad ne znam pouzdano kad ću negde stići. A i bolje što je to otpalo, pošto je tamo sada veliko gradilište i ne može se ući ni u crkvu. * Krećemo kao mini-ekskurzija. Devojčice i dečaci, Vesa i njena sestra Biba, te ja. Poneko me nešto stidljivo pita, ali treba malo vremena dok se oslobode. Prvo se zaustavljamo kod crkve Svetog Dimitrija. Ulazimo svi unutra i slušamo kratki istorijat o ovom zdanju o kome nam priča sveštenik. Najzanimljiviji detalj je pokrov na kome se pre nekoliko godina pojavio obsris lica nalik na Hristovo. I to se desilo na Tominu nedelju – onog nevernog Tome. I Vesa mi sama svedoči da je bila na liturgiji kada je primetila kako se obrisi lica pojavljuju na belom platnu. U priču se uključuje i dečak po imenu Pavle. Ozbiljan i samouveren, on je veoma upućen u sve crkvene stvari. Ne samo što odlazi redovno na sve liturgije, nego uči da čita crkvenoslovenski, zanima se za stare crkvene spise i želi da postane sveštenik ili monah kad odraste. S njim nastavljam priču po izlasku iz crkve, kada krenemo ka manastiru Beočin. Pitam ga otkuda toliko interesovanje za verske stvari. Roditelji, kaže, nisu toliko religiozni, ali deda je bio đakon i verovatno je on delom zaslužan za njegovu ljubav prema verskim stvarima. Ali presudni su bili časovi veronauke. Sve mu se dopalo, to čitanje i pevanje, mada u potonjem nije mnogo dobar, budući da nema sluha, pa se stalno dovija. Pavle je inače čitao moju knjigu Preko Himalaja i Gobija i sad mi kritička obrazlaže zašto mu se Himalaji više dopadaju od pustinje. Dopada mi se ovaj dečak. Tako je otresit i svoj, već sa trinaest godina. Pričam i sa devojčicom koja mi tvrdi da je zanima hiljadu stvari i da namerava da sve što je privlači zaista i ostvari. Recimo, voli medicinu i biologiju, ali i programiranje i namerava da te dve ljubavi nekako spoji. Ne zna još kako, ali zna da će naći načina. „I hoćeš“, kažem joj. „Imaš viziju, a to je najbitnije. S njom, sigurno ćeš uspeti, samo nemoj da zaboraviš ovo što meni sada pričaš. Nikad nemoj da zaborraviš šta želiš u životu“, kažem joj. „Naravno da neću“, odgovara devojčica. A ja pomislim na to kako sam u njenim godinama isto tako bila uverena da ću ostvariti sve svoje snove. Dok me život nije odvukao na sasvim drugu stranu i to neprimetno, tiho, podlo mi pomećući neke vrednosti koje me zapravo nikad nisu zanimale. Sve dok se jednog dana nisam prisetila toga šta sam pričala i u šta sam verovala sa svojih trinaest i odlučila da to najzad i ostvarim. Nadam se da će ova devojčica, kao i sva ova deca oko mene, to učiniti mnogo pre, bez lutanja i gubljenja po životu. * Tri devojčice spremile su kratke referate o ovom mestu, koje nam sad pročitaju pred kapijom. Zatim Pavle otrči unutra, da proveri da li je igumanija tamo i da li bi nam otvorila crkvu. Zna sve i svi ga znaju. Vrlo je razočaran što smo, izgleda, zakasnili i što je služba već počela, pa nema nijedne od monahinja. A onda usledi iznenađenje i radost kad nam vrata otvori jedna iskušenica, koja nas povede u crkvu. Pavle mi je usput već ispričao o čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice, koja uslišuje molbe nerotkinja za potomstvom. Sada nam iskušenica priča da je ikona stara preko petsto godina, a pomogla je stotinama žena, tako da monahinje u šali kažu da imaju oko sedamsto kumčadi šitom sveta i svih nacija i vera. Pošto ovde dolaze i vernici drugih religija. Iskušenica pomije i teško vreme tokom rata, kada je manastir služio kao partizanska bolnica. I arhimndrita kog su komunisti proganjali da bi ga na kraju ubili ubrizgavši mu arsenik prilikom posete stomatologu. Kakve sve priče kriju naši manastiri, priče o ljudskim sudbinama i patnjama ali i radostima života, kao i vere. Kada je prvobitno muški manastir postao ženski, dolaskom tri monahinje početkom sedamdesetih, doslovno je od ruine pretvoren u rajski vrt. Održavan vrt sa raznim vrstama cveća i ukrasnog rastinja, uređeni drvoredi, pokošena trava – ovo mesto zaista zrači spokojem i skladom. Iskušenica koja ne želi da mi odgovori ni koliko dugo je ovde, ni kako se zove, daje nam svima po sličicu čludotvorne ikone i zatim nas napušta jer ima mnogo posla. Mi se još fotografišemo ispred manastirske crkve, a zatim polazimo. Iako sam preumorna i jedva čekam da stignem u kuću mojih domaćina, ovo mi je najlepši dan početka mog pešačenja po fruškogorskim manastirima. Pavle nas napušta prvi, zatraživši moj autogram i da se slikamo. A uskoro se pozdravljam i sa ostalom decom. Nastavnica Vesa ima još jednu generaciju malih velikih geografa, dobre dece kojoj pomaže da u rijaliti stvarnosti koja nas okružuje pronađu prave vrednosti, da ih neguju i da se bore za njih. Hvala Vesi i svim njenim učenicima koji su mi ovaj dan učinili nezaboravnim.

Fruška gora - srpski Atos 3. dan Pred zoru je počela kiša i jak vetar. To sam i očekivala prema vremenskoj prognozi. Probudivši se usred noći od vetra, blagoslovila sam Sanju i Borislava koji su mi sinoć ponudili da spavam na tremu napuštene vikendice. Kad sam se ujutru ponovo probudila, nevreme se stišalo. Sedeći u zavetrini, u fotelji, pijem kafu, doručkujem i kuckam novi blog, a sve to sa pogledom na Irig i Rumu u dolini. Lep početak dana, čak iako nema sunca. Bora mi je sinoć objasnio da preko njihovog placa izbijem na potok a onda planinarskom stazom izlazim pravo na Staro Hopovo. Srećnom slučajnišću, baš juče je posekao granje i raščistio šipražje. Sad preskačem preko njega, opet mu se u sebi zahvaljujući. Rekao mi je i da ću više puta morati da prlazim s jedne na drugu stranu potoka. I zaista, svaki čas skakućem s leve na desnu obalu. Sama sam u šumi. Vidim nečije stope u vlažnoj zemlji i pitam se da li možda pripadaju nekom monahu. Zamišljam scenu susreta sa crnoriscem u šumi. Filmska scena. Ili pre romaneskna. Ali ne srećem nikoga. Ni u manastiru nema nikiga, pa samo uđem, pogledam malo freske i krenem dalje. Opet planinarskim putem, koji vodi blago uzbrdo. Razmišljam kako sam za ova tri dana skoro sve vreme hodala šumskim putevima. Pravi hajking sa povremenim silascima na asfalt. I lepo su obeležene staze Fruškogorskog maratona, mada bi trebalo to povezati i sa znakovima duž asfaltnog puta. Ovako, dešava mi se da previdim ponovno isključenje sa asfalta i da umesto zemljanim putem, u Novo Hopovo stignem zaobilaznim, za vozila. Kučići iza ograda kuća kidišu neumorno, horski za mnom. Prolazim tako kroz špalir lajavaca, i nije da ih se bojim, nego su prebučni. Iz kapije ispred mene izađe biciklista sa Fuji trkaćim biciklom. Kaciga na glavi, duks i šorts, ali ne vozi, već gura bicikl pored sebe, iako je ravno. Čudno. Ubrzam ali ne mogu da ga stignem. Na raskrsnici, kreće levo uzbrdo. Moj trek pokazuje da je manastir negde između tog levog i desnog puta. Bolje da ja pitam tog bajkera gurača. "Hej!", dozivam ga. "Gde je manastir?" "Svugde su manastiri na Fruškoj gori", odgovara okrenuvši se. Baš duhovito. "Novo Hopovo", kažem, a on odgovori da se samo šalio, te da produžim pravo. "Hej!", pozovem ga opet kad je nastavio da gura uzbrdo. "Vozi to malo, nisi izveo bajs u šetnju. Nije ti to neki uspon da bi morao da guraš", primerim. I ja sa malo šalim. Mislim, malo mu vraćam. I on tu stade da mi objašnjava kako ima tanke gume a šljunak je, inače bi on... "De-de, šalila sam se, znam sve to", kažem. I dodam da sam sedam godina na dva točka oko sveta... "Hej, pa znam za tebe", viče odozgo, ali ga zagluši kamion koji upravo naiđe. Mahnem mu i on meni, te produžimo svako svojim putem. Ali uskoro njega ponovo: stiže s druge strane pred manastirske kapije, baš kad i ja. S te strane njemu je spust, pa ga sad zadiekujem što vozi samo nizbrdo. Goran, kako mi se predstavlja, zaustavlja se i počinje da mi objašnjava probleme sa ovdašnjim lošim putevima i svojim tankim točkovima. Nije da baš saosećam, jer nema mnogo logike u tome da živiš na Fruškoj gori a voziš trkaći bicikl pored toliko MTB staza. No Goran ima svoje razloge koje bi mi obrazložio da upravo ne nailazi autobus pun đaka. Žurim da uđem pre njih u manastir, pa se tako pozdravimo. Ipak, ekskurzija me stiže. Uspevam samo da primetim i fotografišem odlično očuvane originalne srednjovekovne freske. Malo kasnije čuću od žene koja tu radi kao vodič da su u vreme nemačke okupacije monasi prekrili sve zidove platnima, pošto je manastir bio pretvoren u nemačku konjušnicu. Druga zanimljiva priča govori o ćivotu sa moštima velikomučenika Teodora Tirona iz trećeg veka. Poreklom iz Male Azije, iako rimski vojnik, prihvatio je hrišćanstvo koje je u to vreme još uvek bilo nepriznato kao religija, a njegovi sledbenici su proganjani. Tiron je mučen, ali nije se odrekao svoje vere. Zamršena je priča o tome kako su monasi i vernici Iriga i Rume tokom komunističkih progona uspeli da spasu ćivot, krijući ga i seleći. Priča koja zaslužuje roman. Imam dogovor da se ovde sretnem sa Smilja Pesic koja me je juče pozvala preko Fejsbuka u goste. Trebalo je da noćim kod nje, ali bila sam preumorna da produžim čak do Novog Hopova. A onda mi je bilo žao kada mi je napisala da je spremila gibanicu. Stvarno sam bila ljuta na sebe što ne mogu da ishodam još tih ne znam koliko kilometara. Ali Smilja je šmekerski otpisala da se ne brinem - poješće oni umesto mene. Ako nešto ostane, podgrejaće je sutra, kad dođem na doručak. Carica. Odmah mi se dopala. A još kad mi je rekla da je takođe profesorka književnosti, doduše u penziji, tad sam zaključila da ja upoznajem samo genijalce. I evo Smilje, dolazi kolima po mene, u društvu sa svojom komšinicom. U trenerci, nalazi me u crkvi, gde je kao domaća, iako ni ona nije religiozna. I vozi me u svoju kućicu, nekada samo vikendicu, dok sad tu živi. Dopada mi se na prvi pogled. I dvorištance sa plastičnim konjićima i toboganima za unuke, koji su ih već prerasli, ali ih baka čuva, i trem sa trščanom ogradom, i mala biblioteka u dnevnoj sobi. Nije mogla da prenese sve knjige iz Morovića, gde je živela, ali ove ovde su joj najdraže. Smilja me nutka supom, pa gibanicom, pa još nekim jelima, a kad čuje da bi trebalo da kupim nešto za sutrašnji doručak, pakuje mi kekse i orahe. Još bi ona dodala i jabuke i ajvar i koješta, ali je nekako ubedum da zaista ne mogu da sve to ponesem. Brzo nam prođe sat u priči, a onda moram dalje. Smilja me vraća tačno na mesto sa kog me je pokupila, izvodi me na planinarsku stazu koja vodi pored manastira uzbrdi, do Iriškog venca i tu se pozdravljamo. Draga Smilja vedrog duha. Opet sam u šumi. Sama. Čudno mi je da baš nikog nisam srela već tri dana. Meni zapravo to više odgovara, jer samo tako mogu da se potpuno prepustim osećaju potpune pripadnosti prirodi. Razmišljam o tome da se ljudi uglavnom bobe da budu sami, i inače, a posebno u šumi. Dobro, Fruška gora nisu Karpati ili Kavkaz, ali ja se ni tamo nisam bojala. Ili jesam, ali sam se u međuvremenu srodila sa prirodom toliko da mi ni nepoznat teren ne izaziva strah. Fruška gora je park, pitoma šuma i planina, i ako neko želi da bude u prirodi a boji se, onda je ona idealna za razbijanje tih strahova. Kako god, meni je lepo, uživam u svakom koraku, u svakom novom pejsažu, čak i u pomalo zamornom skakutanju s jedne na drugu stranu potoka. Izbijam na izvor Zvečan, gde sam mislila da kampujem. Ali mesto je toliko zapušteno i prljavo, da bih najradije prošla tuda zatvorenih očiju. Bruka šta ljudi rade prirodi i svojim izvorima. I sve to nadomak sela Ledinci i raskošnih vila i vikendica koje su ponikle upravo ponad tog potoka. Pitam se koliko bi trebalo da se meštani organizuju i srede prostor oko tog izvora. Para sasvim malo, a volje takođe malo. Zašto onda to ne urade? Zašto nikog nije briga? Nemam odgovore. Pošto mi je tako propao plan da kampujem pored izvora, nastavljam svojom rutom dalje prema isposnici u steni. Ali do tamo vodi tako strm uspon kroz šumu, a već je pet sati i uskoro će mrak, da odustajem. Ionako nikad ne započinjem teške stvari na kraju dana. Pronalazim mesto na jednoj livadi, iza dva plastenika, koja me donekle štite od pogleda iz kuća. Taman kad postavim šator, a počne pljusak - na vreme sam se smestila. Raspremim sebi sve za spavanje, a onda se prihvatim one pite koju mi je Smilja spakovala. Dobar završetak još jednog uzbudljivog dana.

Boravak nelegalan u zemljama EU nema nikakve veze sa traženjem turističke vize za kanadu. Za sve detalje vezane za dobijanje vize za potrebno je da se obratite ambasadi Kanadi. Njihov kontakt telefon i fax u Beogradu: Tel.: (381-11) 306-3000 Fax: (381-11) 306-3042 Adresa: ulica Kneza Milosa broj 75. e-mail: bgrad@international.gc.ca Za više detalja kliknite na Ambasada Kanade u Beogradu https://www.canadainternational.gc.ca/serbia-serbie/index.aspx?lang=eng

Da, ako nemaš pasoš.

Putovanje Snežane Radojičić Uvod Danas krećem na novu pešačku turu, ovog puta po Fruškoj gori. Od povratka sa Camino de Santiago želim da hodam po Srbiji nekom rutom koja će biti prvenstveno hajkerska i u kojoj nije bitno na koju visinu ste se popeli ili na koliko tehnički zahtevan vrh, već je smisao u višednevnom hodanju u prirodi i prelaženju velikih razdaljina – desetine, stotine, pa i hiljade kilometara. Taj način još uvek nije popularan kod nas, dok je tamo u belom svetu, posebno preko bare, veoma omiljen među ljubiteljima outdoora. Tako će ova turica biti moj doprinos popularizaciji tzv. thru-hikinga, koji će, nadam se, polako zaživeti i u Srbiji, kao što su u međuvremenu, od mog polaska na put oko sveta, zaživela i cikloputovanja. Ali nije to jedini razlog zašto je izbor pao na Frušku goru. Razlog su i stari manastiri, od kojih neki potiču još iz šesnaestog veka. Nekad ih je bilo 35, a danas je očuvano šesnaest. To je najveći broj pravoslavnih manastira na jednom mestu, zbog čega se Fruška gora naziva i srpskom Svetom Gorom ili srpskim Atosom. Pošto nisam religiozna, moji motivi su istraživačkog karaktera – zanimaju me priče, istorija, legende, kultura, a pre svega ljudi koji imaju veze sa tim zdanjima. Kao i uvek, nosim kompletnu kampersku opremu i planiram da naizmenično kampujem i odsedam u manastirima, a nekad i kod prijatelja. Videćemo koliko će ono prvo biti izvodljivo, budući da je Fruška gora nacionalni park prirode I-III stepena i u mnogim njenim delovima kampovanje je zabranjeno. Nastojaću da ne kršim propise i da šatorujem samo na mestima na kojima je to dopušteno. Ista nepoznanica mi je spavanje u konacima, pošto će to zavisiti od milosti igumana/ije svakog pojedinačnog manastira. Turica će trajati deset ili jedanaest dana i prelaziću znatno manje kilometara nego na Camino de Santiago. Ali zbog poseta manastirima, kao i priča koje ću pisati o tome, neću ni imati vremena da hodam više od dvadesetak kilometara dnevno, ako i toliko. Nadam se da će me vreme poslužiti – prognoza kaže da će dani biti uglavnom sunčani i topli, a noći iznad 5°C. Grabiću svaki lep jesenji dan da napravim što više fotografija i videa. Na nekoliko deonica moja ruta se podudara sa stazama Fruškogorskog maratona, koji mi je takođe velika želja – jednog dana kad se zaista vratim kući. Polazim iz Sremskih Karlovaca a završavam u Šidu. Ovo je ruta, a ujedno i spisak svih starih manastira idući od istoka ka zapadu Fruške gore: Velika Remeta – Krušedol – Grgeteg – Staro Hopovo – Novo Hopovo – Rakovac – Beočin – Vrdnik – Jazak – Mala Remeta – Bešenovo – Šišatovac – Petkovica – Kuveždin – Đipša – Privina Glava Za kraj ovog uvoda još da vam kažem da sam podršku dobila od @Turističke organizacije Vojvodine –bravo za njih! A mi se čitamo sutra ujutru – kada stiže prva priča za meračenje uz kaficu ☕ Fruška gora - srpski Atos 1. dan Ne zaboravi masku za oci za spavanje. I jednu dodatnu merino majicu. Ujutru dodaj cetkicu u neseser. Naocari za citanje u torbicu oko struka. Platnu karticu i novac u nepromocivu torbicu. Namesti krevet jer će te sve docekati kako si ostavila. Iskljuci bojler, produžne kablove, zatvori ventil u kupatilu... Ne mogu, zaista ne mogu sve ovo. Mnogo mi je lakše kad stalno putujem i samo idem dalje i dalje, ne brinući se o tome šta imam, šta ostavljam, šta moram da uradim i šta nikako ne smem da propustim. Predugo živim slobodno i sad mi je sve osim slobode teret. I problem. Glavobolja koju ne želim. Ipak, jedna stvar u ovoj delimicnoj slobodi je nezamenljiva: išcekivanje avanture. Polazak na turu koju sam nazvala “Manastiri Fruške gore – srpski Atos” išcekivala sam danima. Spremala se za nju cini mi se temeljnije nego kada sam kretala na put oko sveta. I nego što ću imati vremena da se pripremim za predstojeću višegodišnju latinoamericku avanturu. Išcitala sam sve o manastrima na Vikipediji. Rute sam pravila nedelju dana. Pakovala sam i prepakivala ranac nebrojeno puta. Razmišljala o svakom komadu opreme, mereći ga i sabirajući gramaže. I tako sve do veceri uoci polaska. * U oktobru je blagoslov svaki suncani dan. Kao ovaj današnji. Nisam stigla ni do autobuske stanice, a već sam morala da svucem jedan sloj odeće sa sebe. Iako je rano jutro, a jutra su prilicno hladna. Do Sremskih Karlovaca sunce već dobro greje. Ubacujem višak stvari u ranac, koji zbog toga moram da otvorim. A to najviše mrzim. Pripadam onim hajkerima koji će se radije odreći svega što im nije nadohvat ruke, nego da zastaju, skidaju ruksak i traže po njemu. Ista stvar i kad vozim bicikl. Maštam o tome da izmisle opremu na kojoj će sve što vam ikada može zatrebati biti nadohvat ruke. Lenji hajker-bajker sam ja. Iako bi to neki nazavli prakticnošću. Ima još jedna stvar vezana za prvi dan neke ture: svaki cas zastajete da biste nešto dotegli, premestila, prikacili… Koliko god da imate utvrđeni red u pakovanju, prvi dan ture dobrim delom proći će u navikavanju na to gde vam je šta i podešavanju da vam sve idealno odgovara. Zbog toga sam prilicno spora, jer zastajem svaki cas. A i promašujem rutu, iako sam je pažljivo pravila u nekoliko programa. Ispostavlja se da nijedan od njih nije znao da putić koji vodi od železnicke stanice u Karlovcima na jug, prema manastiru Velika Remete, završava kao slepi put – u žbunju. Trebalo je da poslušam decaka u dvorištu obdaništa pored kojeg sam prošla. Vikao je “Čiko, Čiko” za mnom, ne prepoznajući da je zapravo rec o teti – jer bila sam dosta udaljena od njega. Pokazivao je rukom verovatno da treba da skrenem pored obdaništa, što sam shvatila tek kada sam se vratila do raskrsnice, krenula drugim putem, ispenjala se kilometar uz strmu ulicu i upitala jednu ženu da li se tuda ide za manastir. “Morate stazom pored obdaništa”, odgovorila je. Glupi Čika, pomislih za sebe i vratih se, sada na pravi put. * Pre nekoliko dana, kada sam zabrinuto primetila kako mi je kondicija na nuli pošto sam samo sedela i pisala, Gaga mi je rekla da telo pamti i da se ne brinem. Gaga se inace pela na Mont Everest i zna puno o treniranju tela. E pa, draga Gago, i svi vi koji ovo čitate, reći ću vam da pamti i duša, i to mnogo više. Mojoj je trebalo nepunih deset minuta da se ubacim u isto ono stanje u kome sam bila hodajući Camino de Santiago. Stanje spokoja i ciste sreće. Osećaj da sam tu gde treba da budem i da radim ono što me potpuno ispunjava. Hodam seoskim putevima od Sremskih Karlovaca ka Velikoj Remeti. Sunce. Petnaest stepeni. Tišina. Livade su još uvek zelene. Lišće polako opada, ali krošnje su i dalje guste. Živa bojanka oko mene. Poneki traktor ili seljak koji mi nailazi u susret. Nazdravim im dobar dan, i oni uvek odgovore. Zastanem da popricam sa ženom koja nosi kofu punu šipurka. Prodaće ga sutra na pijaci. Inače, živi tu, a sklonila se u hladovinu da predahne, na putu do kuće. Jeste, baš je vruće. Pravim pauzu za rucak ispod jednog drveta. Pogled na okolne brežuljke. Uz Frušku goru prirodno se vezuje epitet “pitoma”. Ovde je sve takvo: pitomo i blago. Hodam kroz tu pitominu sa osećajem da mi je baš dobro. * Ipak sam se dobro pripremila sa mapama, jer ni na jednom ukrštanju puteva nema nikakvih oznaka. Ko još postavlja table duž zemljanih puteva – u Srbiji. Razmišljam o tome kako turisticke organizacije ulažu velike napore da privuku što više turista, i stranih i domaćih. Seoski turizam je budućnost, pogotovu u zemlji koja nema more. No pre svih ulaganja u marketing, valja nam promeniti nacin razmišljanja. Ovde niko ne smatra potrebnim da obeleži zemljane puteve. Kome to treba, kad lokalci ionako poznaju sve staze i bogaze. Samo što ti lokalci ne stoje na raskršćima da bi upućivali turiste. No hvala Guglu i dobroj pripremi što sad imam preciznu rutu koju pratim. Više od sedamdeset procenata današnje trase cini zemljani put. Najbolji za pešacenje i uživanje. Poslednja tri kilometara moraću asvaltom. Srećom, radni je dan i vozila skoro i da nema. * Prvo obeleženo skretanje. Tabla jasno upućuje na desno, prema manastiru Velika Remeta, kao i izvoru Ubavac. Planiram da posetim oba. A u manastiru da pitam za konak. Još je rano, tek je prošlo dva, ali nadam se susretu sa igumanom Stefanom. Taj otac cuven je po tome što je obnovio manastirsko zdanje napravivši od njega važno kulturno središte. Čuven je i po svom skromnom životu, kao i velikoj mudrosti. Za mene pak, ispred svega toga stoji njegova životna priča, koju sam procitala pripremajući se za ovu turu. Stefan Vuković je bio vozac “Tranšpeda“, i kamionom je prošao celu Evropu, dobar deo Rusije i bivših Sovjetskih republika. Devedesetih se borio na prostorima Bosanske krajine i bio je teško ranjen. Drugovi su ga odneli u mrtvacnicu, ali on je posle toga „vaskrsnuo“ kao iskušenik u manastiru Velika Remeta. Ucio je predano, nije se odvajao od knjige, a kad nije čitao, vreme je proodio u molitvi. Rukopoložen je za monaha u svojoj cetrdesetoj, a kasnije je nasledio pocivseg igumana. Stvarno želim da upoznam tog čoveka. * Na samom skretanju, s druge strane puta, otorena kapija i voće na prodaju. A kapija okićena zastaicama, ukrašena natpisima, slikama, cvećem, dekorisanim ukrasima. Uz sve to, dopire glasna muzika osamdesetih. Neki pop-rok. Prelazim put i fotografišem. “Uđite slobodno”, obrati mi se covek u kasnim pedesetim sa dugom prosedom kosom vezanom u rep. Zahvalim i krenem unutra. Ne znam šta bih pre fotografisala. Ovde se prodaje prirodni med, kozji i ocji sir, surutka, domaći sladoled, limunada, slatko i džemovi, cveće, kaktusi… Starinske vitrine oslikane tehnikom dekupaza, omoti long play ploca koji vise sa zidova, radio sa pocetka prošlog veka… cega sve ovde nema. Vlasnik me nudi da sednem, i popijem caj ili kafu. Pominje svoju suprugu koja je živela u Holadniji i koja slika, a i on slika, oboje su pomalo umetnici. Utom eto i nje, dolazi iz pravca kuće ali deluje nezainteresovano, užurbano i pomalo hladno. A Miki, njen muž, i ja pričamo, pominje mi neka imena biciklista koji su ovuda prolazili a koje i ja poznajem. Pa se dogovaramo da razmenimo Fejsbuk naloge i kazujem mu svoje ime. “Radović?“, ponavlja pogrešno. “Radojicic, Snežana Radojicić”, ubacuje se njegova supruga koja je u međuvremenu ponovo došla.”Žena koja je obišla svet biciklom i napisala o tome nekoliko knjiga.” Često me ljudi prepoznaju, sviraju mi i mašu iz kola, zaustave me na ulici da me pitaju da li sam to ja, ali ovo je bilo potpuno neočekivano, pogotovu zbog onog malocas hladnog pozdrava. “Nisam bila sigurna da ste to vi, dok nisam cula ime i prezime”, objašnjava mi Danijela-Daca, kako se zove. Smejem se i pomalo mi je neprijatno. Ljudi koji me tako prepoznaju, obicno su udivljeni, gledaju u mene netremice i stalno imam osećaj da bi trebalo nešto da uradim, nešto velikoi wow, što bi opravdalo taj njihov način. Ali Daca nastavlja da nabraja cinjenice o meni, bez ikakog ushicenja, pa ne osećam tu neprijatnost. I brzo skliznemo u pricu o njma dvoma, o tome kako su se upoznali strucnjak za naftne bušotine koji je radio u Turkmenistan i ona koja je radila u Holadniji, iako su oboje već imali brakove iza sebe. I kako su održavali vezu na daljinu punih osam godina. Da bi pre tri godine najzad oboje došli u Srbiju i kupili kuću na ulazu u Veliku Remetu u kojoj planiraju da zauek ostanu. Pricaju mi i o igumanu Stefanu, koga izuzeto poštuju. “On je prozorljiv”, kaže Danijela. “Šta to tacno znači?“ pitam je. “Vidi te jasno i zna tacno sta da ti kaže. Veliki je čovek, u to nema sumnje.“ “Jedva cekam da ga upozam”, odgovorim ustajući da pođem. “Znaš šta”, iznenada će Danijela. “lepo ti poseti manastir, pa dođi ovde kod nas da spavaš, budi naš gost.” Evo ga opet – cudo ljudske dobrote, nicim izazvano. Situacija u kojoj sam bila nebrojeno puta otkad putujem. Tek tako, nepoznati ljudi pozivaju mene nepoznatu na noćenje u svoju kuću. “O, hvala veliko! Mislila sam da spavam u konacima ako mi iguman odobri, ali sad sam se predomislila.“ Zapravo, i dalje bih želela da budem blizu velikom duhovniku zbog mogućnosti razgovora sa njim, ali niti sam sigurna da ću to želeti kad ga upoznam, niti da će mi on dopustiti ako budem želela, a naposletku, ne znam ni da li je tamo. Tako Danjeli obećavam da ću se najverovatije vratiti, osim ukoliko se ne dogodi da zaista silno poželim da ostanem u manastirskom konaku. Kao vernici i poštvaocu igumana, njoj je to sasvim prihvatljivo. Da mi svoju vizitkarticu da se javim šta god da odlučim. * Manastir Velika Remeta prepoznatljiv je po najvišem zvoniku od svih ovdašnjih manastira – visok je skoro cetrdeset metara. Kažu da se sa njega vidi ceo Srem, ali je ulaz u zvonik zatvoren, iz sigurnosnih razloga, pošto se stepenište urušava. Oko zvonika nalaze se konaci, tako da i, daleka izgleda kao mala tvrđava usred koje se uzdiže osmatračnica. Na ulazu kupujem dve sveće koje ću zapaliti za pocivše roditelje, a monah koji ih prodaje poklanja mi i knjižicu Pajsija Hilandarca. Ulazim u crkvu, koja zaista deluje moćno. Vanvremesnki mirno, kao da je nisu doticala brojna zla koja su se dešavala oko nje. I Danijela mi je natuknula nešto o srpskoj deci i ustaškim pokoljima, te kosturnicama koje se nalaze u temeljima zdanja. Ali ne mogu da o tome razmišljam. Prija mi mir ispokoj koji osećam. Odlazim u kapelicu da zapalim sveće a onda potražim igumana Stefana. Monah na ulazu rekao mi je u kojoj prostorij prima posetioce, te da sacekam ispred svoj red. Spuštam težak ruskak i sedam na klupu ispred otvorenih vrata. Unutra su dve žene, a nasuprot njih otac Stefan, krupan covek sa dugom sedom bradom, koji im nešto priča. Vidi me kroz otvorena vrata, pa mu se naklonim glavom. Dve žene ubrzo izađu, a umesto njih ulete neki ljudi koji su tek stigli. Ne znam da li su možda ranije bili ovde, pošto sam ja jedina pred vratima. Ipak, ne ide da se ljutim na ovakvom mestu, već slegnem ramenima i nastavim da cekam. Utom, izlazi iguman. Skacem da ga pozdravim, a on mi daje komad vrele gibanice sa krompirom koju su ocito oni uskoci doneli. Kida gibanicu rukom i jednu polovinu daje meni, drugu sam jede. I pita me odakle sam, pošto on sad mora za Beograd, na koncert u Saboroj crkvi povodom praznika autokefalnosti srpske crkve. “Dobro”, kažem. Ionako nemam neki određen razlog zašto sam tu, niti neka pitanja koja bih mu postavila. “Ali lako ćemo ako ste vi u Beogradu”, nastavlja otac. “I jesam i nisam, ali nema problema”, kazem. Iguman ulazi nazad u onu prostoriju pa opet izlazi, noseći u ruci još veći komad gibanice. “Probajte ovu”, nudi me. “I sedite tu i na miru pojedite.“ Zahvalim mu i poslušam. Odlicna gibanica. Ipak, ona prva mi je bila bolja. * Nešto kasnije sedim u kući mojih domaćina Mikija i Dace, nastavljajući naš neobavezni razgovor od popodne. Danijela sprema večeru, pa joj ispricam epizodu sa ocem Stefanom. “Mora da sam mu delovala pregladnelo cim mi je dva puta izneo gibancu”, našalim se. “Ne-ne, nema to veze sa tim. Rekla sam ti da on nepogresivo cita ljude. A sa tobom je podelio hranu, što je velika čast. Možeš se osećati veoma pocastovanom, iako nisi imala prilike da s njim razgovaraš. “ Ne znam šta da mislim o tome što je rekla. Jeste bilo malo neočekivano, ali opet, tako prirodno, da se nisam nimalo iznenadila. Normalna ljudska reakcija, rekla bih. Gest dobrog čoveka. Kao što je i njihov poziv gest dobrih ljudi. “Mi nikada nikoga nismo ovako pozvali”, otkriva mi Danijela. "Iskreno sam srećna zbog celog ovog neobicnog spleta događaja. I zahvalna. Napolju je tako hladno čim je sunce zašlo", dodam. Zaista ne bih volela da sam noćas morala da kampujem. Fruška gora - srpski Atos 2. dan * Za doručak, Daca je umesila pitu sa sirom, uz koju odlično ide kozja surutka. I kajmak. Kao i razne vrste sireva koje iznosi na sto. Dajem sve od sebe, a i njih dvoje se trude, ali u plehu ipak ostaje nekoliko lepinjica. Taman za poneti, za ručak. Uvek me mrzi da usred dana pripremam nešto posebno za jelo, tako da će pitice biti savršene. Pijemo kafu pa se upisujem u knjigu gostiju. Grlim ih i pozivam da budu moji gosti u Beogradu dok sam ovde. Stvarno mi se dopadaju. Tako su opušten i normalni. * Postoji direktan put koji vodi od Velike Remete do Grgetega, ali u tom slucaju se peskace Krušedol. A moj plan je da obiđem svih šesnaest starih manastira. Tako silazim opet do česme Ubavac, koja se nalazi na nepun kilimetar udaljenosti od Remete. Česma je podignuta na samom kraju 18. veka iako je izvor postojao mnogo ranije. Prema legendi, nastao je tako što je sveti Dimitrije, prolazeći tuda, poželeo da se napije vode i onda je cuo žubor sa izvora koj se upravo otvorio u steni. Narod je izvor nazvao Ubavac, zbog toga što je voda “mnogo ubava”, a posebno je dobra za vid i probleme sa vidom. Tako na izoru poovo napunim onu u svoju flašu i putem koji mi je Miki objasnio krenem prema Krušedolu. Put je zemljani i vodi između voćnjaka, pašnjaka, njiva, šumaraka. Bez žive duše na njemu, iako je širok, kolski. Sunce je, dan mio i blag, a oko mene sve zeleno sa ponekom smeđe-žutom nijansom. Ovuda bi se lepo mogao voziti bicikl, samo za potpuno uživanje u svemu ovome hodanje je mnogo bolje, jer je sporije i hodač je prisutan na svakom metru puta. Sleva su blagi obronci Fruške gore, zdesna šumarci i livade. Spokoj i mir oko mene i u meni. Savršen jesenji dan. Do Krušedola stižem za manje od sata. Kako izbijem na asfaltni put, tako se preda mnom ukažu manastirske kapije. * Dvorište je prostrano i lepo uređeno. Podšišna trava, sakupljeno opalo lišće sa drveća, a u zelenilu jednog čempresa skriven stari vojvoođanski drveni đeram. Niko od posetilaca ga ne primećuje, a meni je zanimljiv kao autenticni deo prošlosti ovog mesta. Nije mi teško da zamislim monahe koji sa kofama u rukama idu stazama do đerma i onda satima vade vodu, koju potom nose nazad u manastir. Zanimljiov mi je i to što je manastir sasatavljen iz dve celine – muškog i ženskog. Prvi je podigao Maksim Brankvić a drugi njegova majka Angelina. Njihovi ćivoti se nalaze u crkvi, a tu su i grobovi Despota Đurđa Brankvića, patrijarha Arsenija III Čarnojevića koji je predvodio veliku Seobu Srba, vojode Stefana Šupljikaca, te Milana Obrenovića i knegije Ljubice. Kao što su mi Miki i Daca jutros i napomenuli, ti grobovi su u stvari najbitije što treba vdeti u manastiru. Pošto ga sada posećuju eksukrzije srednjoškolaca i pravi se velika gužva, to ga na brzinu obiđem i nastavim dalje prema Grgetegu. * Do ovog ženskog manastira vodi asfaltni put, ali njime vozila skoro i da ne prolaze. Kad nakon kratkog uspona izbijem na vrh brda, na kome je postavljen veliki beli mermerni krst, poda mnom se pruži zatalasani uzani put na čijem završetku se nazire crkeni toranj. Pomalo me podseća na one ilustracije u bajkama o kivudavoj stazi kroz idilicnu prirodu. Radost u meni ne popušta, iako je sad već dosta toplo a duž puta nigde nema hladovine. Na ulazu, odmah iza manastirske kapije, monahinje grabuljaju ópalo lišće. Smerno ne podižu pogled sve dok ih nešto ne upitam. A onda sa jednom malo popričam, šaleći se sa njom zbog toga što je bila pomislila da sam muško, videvši ispod oka neku visoku priliku sa ogromnim ruksakom, pa se iznenadila kad je začula ženski glas, te je tako i podigla glavu u čudu. Veoma je mlada, možda u srednjim dvadesetim. U samom manastiru dograđuju se konaci a rekonsteuiše se i crkva, pa vlada buka od bušilice, mešalica i gužva od majstora koji ulaze i izlaze. Šetam okolo i pred jednim vratima zatičem staru monahinju. Stojeći, plete brojanice. U jednoj ruci oštra igla, u drugoj napola završen rad. Pozdravim je i upitam šta to pravi i da li bih mogla da snimim njene ruke dok štrikla. Njoj je moja molba malo neobična, ali prihvata. Krenemo do klupice gde seda i počinje da upliće tvrde, nesavitljive trake debele svile. Dobila ju je od monahinja u Rumuniji i želi da od toga napravi nešto lepo. Ali jako su krute i treba mnogo snage da se lepo zategnu i upletu. Dok je snimam, prilazi čovek kog sam već srela na ulazu. Došao je motorom, a ulazeći u manastir, ljubio je svaki stub i ikonu. Onda je ušao u jedinu prostoriju koja je trenutno otvorena za posetioce, a u kojoj se nalazi kopija Bogorodice Trojeručice. Ovde je stigla iz Hilandara, kao poklon hilandarske bratije. Mati sa kojom pričam, tvrdi mi da je istovetna tamošnjoj, da je nastala u isto vreme. Posetilac koji se predstavlja kao Zoran, ovde je gotovo svakodnevno. Dođe motorom iz Beograda, napuni se blagodeti i primi blagoslov od glavne mati, porezgovara sa ostalim sestrama koje sve zna po imenu, i onda mu je duša na mestu, te može da se vrati nazad. Prica mi da je završio ruski na Filološkom fakultetu, da ima dva odrasla sina, a sada ceka dete sa drugom suprugom kao i unuče od najstarijeg sina. Putovao je dosta po Africi, boravio u tamošnjim crkvama i manastirima, ali ovde je našao mir za kojm je uvek tragao. Pričamo sve troje dok mati neprekidno upreda one niti praveći brojanicu. Pitam je da li bih mogla da je kupim kad je završi, a ona mi kaže da u suvenirici ima dosta toga. No, ja bih želela baš tu koju je pravila kad sam došla i koju u dalje pravi. Mati se žali da nema odgovarajući krstić za nju, jer niti su predebele i ne mogu da prođu kroz krstiće koje ima. Pomirljivo odustajem od molbe. Pitam je za ime, a mati odgovara da nije važno njeno ime već ime onoga u ciju slavu sve to radi. * Sa Zoranom nastavim obilazak. Uvodi me u kancelarije još neke mati visoko u hijerarhiji čije ime nisam upamtila. Zatim odlazimo u manastirsku trpezariju da sačekamo staru monahinju sa kojom Zoran neizostavno želi da me upozna. Unutra je već mati koja plete brojanice, pa sedam do nje. Sad nam je priča mnogo opuštenija kao da smo se malo zbližile. Tako sazajem da ima osamdeset godina, iako izgleda dosta mlađe, veoma je vitalna i besprekorno bistrog uma. Njeno monaškoime je Ilina – i jedina je sa tim imenom među svim pravoslavnim monahinjama. A dobila ga je u čast Svetog Ilje koji je njen zaštitnik. U svetovnom životu bila je lekar opšte prakse a zamonašila se pre osam godina. Pitam je šta je bio razlog. “Imam ja penziju”, odgovara Ilina. “Ali ljudi su bili razlog, to što na ljude nikad ne možeš zaista da se osloniš. Samo na Boga. Jedino Bog te nikad neće izneveriti”, otprilike tako mi kaže. Ponešto joj ispričam o mom putovanju i onome što zovem svojom “misijom” – da prenosim priče o dobroti i lepoti sveta. Pominjem nekolika čuda puta, čuda ljudske dobrote, a majka Ilina će na to: “A ko stoji iza tih čuda, iza tih dobrih ljudi? Ko ti se javlja kroz njih?“ pita me. I brzo dodaje čitajući moju misao po mom izrazu lica: “Ne nagovaram te ništa, samo kažem da ti u svemu tome nedostaje ta jedna karika, i da to treba da jednom povežeš. Neće to ništa smetati tvom Putu, sve će ostati isto.“ Odmahnem glavom u stilu - "razmisliću o tome" , jer hoću, kao što o svemu što mi se desi na Putu razmišljam. Put nema smisla ako zatvorimo oči, um i srce. U međuvremenu, mati Ilina imrpovizuje krstić na brojanici. I pita me koju boju kićanske da stavi, pošto sam rekla da mi se pink koju je najpre htela da uveže nimalo ne dopada. Predlažem crveni konac za vezivanje i neku narandžasto oker boju za kićanske. “E zbog ovoga sam ja dobra monahinja”, kaže Ilina. “Jer sam posluša. Meni je lako da uradim šta mi neko kaže. “ “Sasvim suprotno od svega što mene određuje”, kažem, a pomsilm na gordost. To nikako nije hrišćanska osobina, ali je presudno bitna za preživljavanje u svetu u kome ja živim. “Evo, uskoro je gotovo, nije savršeno, ali ko želi da vidi mane, on će ih vdeti”, zajučuje Ilina. I neočekivano, otkriva mi kako je kao dete sa sela, negde tamo u loznikom kraju, pravila kićanke jarićima koje je čuvala. Svako jare imalo je kićanku drugačije boje i po nečemu drugačiju. Tako ih je i raspoznavala. Ta priča mi je neodoljivo simpatična, tako ljudska i životna. Osećam se kao Ilinino jarence koje čeka svoju kićanku za koje veruje da je pravljena baš za njega. I zaista, Ilina mi je daje. Koliko sam joj samo zahvalna zbog toga. Zoran me vodi do one prostorije sa Trojeručicom, gde ostavljam simboličnu nadoknadu za taj dar. Vraćam se nazad. Mati koju je Zoran čekao je završila đriču sa njim i odlazi. Vreme je da i ja krenem. Ilina je u međuvremenu započela da plete novu brojanicu. Numorna pastirica. Podzravljamo se, a onda je zamolim da je zagrlim, kako grlim sve drage ljude koji me dotaknu svojom dobrotom i ljudskošću. Čvrst, topao zagrljaj, njen blagoslov meni i pozdráv. Pamtiću ovaj susret zauvek. A brojanica će sa mnom dalje oko sveta. * Nastavljam putem iza manastira, koji treba da me dovede do Starog Hopova. To je planinarska staza, odlično obeležena. Jedino što vodi strmo uzbrdo u prvom delu, pa ostajem bez daha dok ne izbijem do blažeg uspona. Sama sam u šumi. Kad za stanem, oko mene je potpuna tišina. Čak su i ptice retke. Kakav mir. Osćam se kao svoja na svome dok koračam stazama po opalom lišću i žirovima koje krcka pod mojim nogama. Čoveku je priroda iskosnko stanište. Udaljili smo se od njega i otuda taj strah kod modernog gradskog čoveka koji se nekad boji i u park da ode. A šuma je tako lepa i tako životna. Izbijam na TV toranj, odakle kratko parče vodi asfaltom, pa se ponovo vraćam na zemljai put, kroz šumu. Sada je nizbrdo, pa je mnogo lakše sa ovh dvanaest klograma u ruksaku na leđima. Pozvana sam da spavam kod prijateljice Smilje sa Fejsbuka, u njenoj kući kod Novog Hopova. Ali do tamo imam još skoro deset kilometara. A umorna sam i mrak samo što nije pao. Žurim da izađem iz šume i dokopam se čistine za videla. Ali Smlja je napravila gibanicu kojom me mami da izdržim. Ako treba, doći će i kolima po mene, pa će me ujuturu vratiti na mesto gde me je pokupila, kako bih nastavila peške gde sam stala. Nakon mnogo poziva i SMS-ova, na kraju ipak odlučujem da ne silimo situaciju. Kampovaću negde kad izađem iz šume, pa ću sutra kod nje na doručak. * Ideja mi je da stignem do Starog Hopova gde postoji toalet i ima vode, te da tamo kampujem, a ujutru da posetim manastir. Međutim, trek me vodi na pogrešnu stranu. Shvatim grešku i vratim se do neke napuštene kuće, pa presečem preko vinograda koji je začudo održavan. Kad, ispod njega, u šumarku, stara lada. Ispred nje čovek koji posluje oko roštilja i žena koja sedi na panju. “Hej! Dobar dan! Može li se ovuda za Hopovo? “, pitam. “Može”, odgovori muškarac i objasni mi kuda da idem. Utom se umeša i žena sa pitanjima a gde i kako i zašto. “U stvari, tražim gde bih mogla da kampujem”, priznam im. “Pa možete ovde. Ovo je naše imanje, nedavno smo kupili kuću onu gore”, kaže žena a muž se složi. “Ali kako ćete da kampujem? Sami? Žena sama u šatoru? Ja ne smem ni gore da prespavam sama, a vi ćete u šatoru”, čudi se žena. I tu krene priča o mom putovanju. Usput pokušavam da nađem ravno mesto za šator, ali sve je pod kosinom. A ispostavlja se da u okoliniima ima i divljih svinja. E, to jeste ozbiljan problem. Veći od recimo, medveda i sličnih životinja. Žena tvrdi da ih skoro nije videla, ali nedaleko odatle, u njivama, lovci ih ubijaju. “A što ne biste postavili šator na terasu kuće, tamo ćete biti bezbedniji i mnogo je toplije? “, upita Čovek. “Kako dobra ideja! “ uzvikne žena. “Kako se toga nisam setila odmah.” I tako prebacimo moje stvari gore. Dok se ja smestim, stiže i roštilj: meso, pečurke a ima i tri piva. Kako tri za njih dvoje? Pa, muž uvek popije dva a ona jedno. Ponesu dve manje rakijice, pa sedeći upravo na terasi na kojoj ću kampovati, natenane ispiju svako svoju, zagledani u grad u daljini – vidi se Ruma i Irig a za vedrih dana i Obrenovac. Onda siđu dole i naprave roštilj, pa uz njega popiju i pivo. Kupili su ovo imanje nedavno, da bi malo uživali u prirodi. Ne planinare i nisu uopšte u sportskom fazonu, ali vole da pobegnu ovde iz grada. Prijatelj ih uglavnom ne razumeju, pitaju se šta će, do đavola, tamo kad ničeg nema. “A sad kad im budem ispričala za vas, ima da zinu. Pogotovu što ovuda nikad niko ne prolazi”, kaže žena koja mi se u međuremenu predstavila kao Sanja. Večera. Delimo dva velika vrata i pečurke, potom pivo i kolače za desert. Sve mi je preukusno i baš kako treba. Uživam u susretu sa njima, u jelu, u pogledu na gradiće u kojima su se popalila svetla. Ne čudim se ničemu što mi se dešava. Ne bih rekla da sam navikla, već je pre reč o tome što, kada ste potpuno otvoreni, onda sve prihvatate zdravo za gotovo, ne pitajući se kako je nešto moguće i zašto i koliko je neverovatno, već sve postaje prirodno, baš onako kako treba da bude. Sanja i Borislav, kako je čoveku ime, uskoro pakuju stvari i kreću, želeći mi miran san. I ja znam da će ovo biti dobra noć nakon ispunjenog dana. #tovojdina

Petak (11. okt. 2019) , idem autom iz Budimpešte za Novi Sad. Tražim saputnike. Polazak oko 11:00, mesto po dogovoru.

Kaznu ćeš platiti za prekoračenje boravka. Pravo da ponovo uđeš u zemlje Šengena ćeš steći po formuli 180/90 dana.