pedjalon

Members
  • Content Count

    3,831
  • Joined

  • Last visited

About pedjalon

  • Rank
    putnik dugoprugaš

Profile Information

  • Gender
    Male
  • Location
    Budimpesta

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Put za Santjago - 11. dan Prodavnice u Španiji većinom se otvaraju u 10 h, a zatvaraju se oko 21 h. Između 14 h i 16 h opet su zatvorene zbog sieste. Nedeljom skoro ništa ne radi. U selima uglavnom nema prodavnica... - korisno znanje koje hodočasniku na Putu za Santjago pomaže da ne ostane gladan i žedan. Pošto do sledećeg većeg mesta ima tridesetak kilometara, a izmedju toga verovatno ništa, i pošto ću večeras kampovati, to su mi potrebne rezerve hrane. Ne mogu da čekam da se otvori najpoznatiji lanac marketa Eroski, u 9 h, nego krećem na brodić do susednog grada, gde bi trebalo da stignem upravo kad otvore tamošnju prodavnicu. Put ionako vodi kroz njega. Medju zastavicama koje se vijore na brodiću hrvatska i srpska. Obradujem se. Nije da se baš često u svetu mogu videti na jarbolima. Srećem Francuskinju koja me je sinoć u samostanu pitala gde bi mogla da osuši stvari. Sad hoda u mokrim čarapama i hladno joj je. Neki hodočasnici su joj savetovali da uvije stopala u kese. Objasnim joj da će se potpariti i onda dobiti žuljeve. Bolje da uvije noge u astro foliju da joj bude toplo, a patike će se usput osušiti jer je suvo, bez kiše. Isecam dva komada od svoje folije i pokazujem joj kako da to uradi. Zatim je ostavljam i produžavam sama prema obali. Sunce me greje u ledja jer hodam ka zapadu. Danas ne osećam žurbu, onaj pritisak da se ispešači do hostela kako bi se dobilo mesto pod krovom. Dan je lep, sunce je ponovo poswrilo Zemlju i večeras ću negde kampovati. Otud hodam sporije, zastajući svaki put kad mi nešto privuče pažnju. Španci imaju odlično pecivo i jedu puno hleba, pa su u gradovima česte slike ljudi kpji u ruci nose dugačku veknu nalik na francuski hleb. Ima mnofo pekara koje su ujedno i kafeterije, a i u svakom baru prodaje se neko pecivo. Srećem britanski par od kojeg sam se razdvojila pre četiri dana. To su oni što hodaju brzo i oštro, pa se sad čudim kako nisu mnogo dalje odmakli. Jer ja sam pauzirala ceo jedan dan. Ali kažu mi da su hodali malo prethodna tri dana tokom onog nevrwmena - koliko da stignu do sledećeg smeštaja. Od njih saznajem i da se mladi korejski par, koji je hodao držeći se za ruke, rastao. Momak je izmakao napred a devojka je sinoć spavala u istom samostanu u kom i ja. Kad mi to kažu, setim se da sam videla neku Korejku za doručkom, ali je nisam prepoznala. Žao mi je zbog njih, jer delovali su srećno i zaljubljeno. Ovakav put najbolji je test za svaku vezu. Znam to iz svog iskustva. Kratko hodamo zajedno, a onda se put razdvaja. Oni produžavaju levim, kroz naselja, a ja skrećem desno, preko brda ali pored obale. Želim da večeras kampujem uz more ukoliko nadjem dobro mesto. Uspinjem se uz liticu, strmim, klizavim i na momente opasnim putem. Oštro kamenje iz tla, a duž putića gusto rastinje sa trnjem. A pogled beži dole ka plaži i talasima. Opominjem se da mislim na svaki korak, jer jedan pogrešan i letim u provaliju. Sigurno jedan sat prelazim brdo da bih izbila na obalu na drugoj strani uvale. Kad se najzad spustim, naletim na dve cikloputnice. Videla sam ih još odozgo pitajući se što li guraju bicikle po pesku. Sada ih vezuju uz stenu jer bi htele da se popnu na vrh sa kojeg sam sišla. Belgijke, na Putu za Santjago, samo u suprotnom smeru, vozeći ka svojoj zemlji. Ovo im je prvo cikloputovanje. Jedna od njih pita me kakve su noći jer planiraju da kampuju a ona ima samo tanku vreću. I na moj odgovor da su hladne i vlažne, zabrinuto uzvikne kako će se smrznuti. Bi mi je žao. "Evo, uzmi ovo", rekoh, izvadivši ćebence od flisa koje sam pre nekoliko dana kupila u Dekatlonu. Mislila sam da ga stavim u svoju vrećy kad mi je hladno, ali zbog kiša nisam kampovala. "Jesi sigurna?", pita me u neverici. Tjah, nisam, ali se nadam da mi neće opet biti hladno. U medjuvremenu sam nabavila i dodatnu podlogu sa malom termoizolacijom. Njoj je ćebence verovatno potrebnije nego meni. Na mojoj strani je iskustvo. Devojka je prezahvalna i raduje se, mada je i dalje u neverici. "Ne brini se, to je normalno na Putu", kažem joj. "I meni su ljudi pomagali u nebrojenim situacijama." Mislim da sada bolje shvatam Čuda ljudske dobrote koja su mi se dešavala prethodnih godina, a i dalje mi se dešavaju. Posle mi u sećanje dodje moja mama. Danas bi joj bio rodjendan, da je poživela. Sedamdeset šesti. Ali umrla je kad je bila tek nešto starija nego ja. Mislila sam da joj danas zapalim sveću ali crkve u Španiji su iz nekog razloga uvek zatvorene. Razmišljam šta bi rekla na ovo što radim, da je živa. Bila bi preplašena za mene i moju sigurnost. Ali ne bi me odvraćala, jer to ionako ne bi vredelo. Prestajem da mislim o tome jer mi je previše bolno i nakon sedamnaest godina otkako nema ni nje, ni tate. Pažnju mi okupira prizor koji me zbunjuje. Odjedanput, more mi je sleva, a moralo bi da bude zdesna. Krećem se na zapad, duž severne linije koja odvaja kopno od mora. Gledam mapu, jednu pa drugu, uključujem internet na telefonu, ali sve strelice mi pokazuju da idem u dobrom smeru. Kao i znakovi na putu. Shvatam da to vidim zaliv, dok mora ne vidim zbog brda. A već sam umorna i htela bih negde da stanem. Očigledno, ništa od kampovanja na plaži, jer sam predaleko od nje, a ne hoda mi se dodatnih par kilometara samo zbog toga. Moraću da nadjem nešto na nekoj njivi, pošto su svuda okolo raštrkana seoska imanja. Zamolim ljude u nekoj kući da napunim zalihe vode i krenem da tražim. Video o ovom danu je ovde: https://youtu.be/k-D7KsXg4ao
  2. pedjalon

    Mini bus do aviona

    Naplaćuje se. Uraćunato u ceni karte.
  3. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Put za Santjago - "Medju svojima" Andrejev mejl stigao mi je kada sam bila na dva dana hoda od Castro Urdialesa, u kome živi, i na dan od Bilbaoa u kome radi. Ukratko mi se predstavio rekavši da me je pratio na B92 blogu i ponudio mi je gostoprimstvo u svojoj španskoj porodici. Kao uvertiru za naše druženje, sreli smo se najpre u Bilbaou. Istrčao je sa posla na kafu u park pored Muzeja moderne umetnosti, koji sam upravo bila obišla spolja sa Robom. "Prepoznaćeš me lako, ja sam ti tipičan Srbin iz Bosne: visok, ruzan i glavat", rekao mi je kada smo se čuli telefonom. A onda se preda mnom pojavila jedna dobrica rodjena početkom sedamdesetih u Banjpj Luci, rasla u vreme sarajevskog roka, novog primitivizma i Top liste nadrealista, a devedestih izbegla iz zemlje zbog besmislenih ratova. No pre potonjeg, Andrej je uspeo da sretne ženu svog života, Španjolku Margitu. Ljubav se desila u Mostaru, gde je ona radila u nevladinoj organizaciji za pomoć mirovnim trupama. Ispričao mi je jednu od filmski napetih epizoda, u kojoj umalo nije izgubio život, a u kojoj ga je Margita spasla. Kasnije su otišli, zauvek. Najpre u Madrid, a pre petnaest godina u Castro Urdiales, iz kog je Margita. Kao IT stručnjaku, Andreju je bilo lako da tamo nadje posao. A pre četrnaest godina dobili su Irinu. Sve to saznajem u našem prvom susretu. Dogovaramo se oko mog dolaska, pa se rastajemo 'do sutra'. Ali sutra je strašno nevreme, pljuskovi i vetar, pa odustajem od plana da hodam skoro trideset kilometara do njega. A onda se predomišljam jer usput nigde ne uspevam da nadjem ni kamp mesto ni smeštaj. Ispostavlja se da je bolje da napregenem poslednje snage i dovučem se do njegovog doma, što i činim. Dočekuje me na ulici ispred zgrade, mokru, promrzlu i preumornu. I uvodi me u svoju kuću. Margita ne liči na Španjolku, kao što mi je i ranije rekao. Dok je Irena likom povukla na njega. Ostavljaju me da se raspremim u sobi na spatu njihovog dupleksa, a potom silazim na večeru. Pričamo na engleskom, jer Margita razume srpski ali ga ne govori. Zanimljvi i su sagovornici, od onih sa kojima odmah kliknete i možete da raspredate o temama od recepata za izvsrne lazanje koje je domaćica pripremila, preko putivanja i vaspitanja dece u današnje vreme, do filosofije života. Ostavljaju me da malo predahnem psole večere, kako bismo kasnije obišli grad a još kasnije možda pogledali zajedno i neki film u njihovom kućnom bioskopu na spratu. Ali ništa od toga jer kako legnem, tako zaspim i ne budim se narednih trinaest sati. Nisam ni znala koliko sam umorna. Sutradan, za doručkom, Andrej me poziva da ostanem i tog dana kod njih, da se dobro odmorim. A i napolju nevreme ne jenjava. Tako da rado prihvatam. Ostaćemo uglavnom sve vreme unutra, naizmenično se družeći i radeći svoje poslove. U razmeni ideja i razmišljanja Margita mi daje dva-tri neočekivano dobra odgovora, podstakavši me da o njima razmišljam. Toliko su mi važni da se na časak upitam nije li moj ceo Put vredan već samo zbog njih. Da ništa drugo ne saznam, ne doživim i ne dobijem tokom ovog hodanja, ipak bi vredelo već zbog razmene sa ovim ljudima. Planovi za večernje druženje opet nam propadaju jer odlazim rano u krevet, prateći ritam hodočasnika koji na počinak odlaze vrlo rano a ustaju pre svitanja. Sutra me čeka nastavak putovanja i valja se dobro odmoriti. Ujutru se išunjam da ih ne bih budila. Sa Margitom i Irenom sam se još sinoć pozdravila, a Andrej ne voli rastanke, kao ni ja. "Hasta la siguente", što bi rekli Španci, ili "do sledeće prilike". Hvala vam, dobri ljudi. Put za Santjago - 10. Dan (Castro Urdiales - Laredo, 32 km) Napokon sama. Već danima sam okružena ljuduma, slušam priče, kazujem ih, hodam, jedem, spavam sa drugima. Za usamljenika poput mene to je previše. Treba mi mir i samoća, povlačenje u sebe i svoje misli. Mlada Nemica koju srećem na prvoj kraćoj pauzi i koju iz pristojnosti, a bez iskrene želje ponudim da mi se pridruži, sasvim prirodno mi odgovori da bi želela da bude nasamo sa sobom. Tad joj priznam da je i meni ovo previše, ali da ne znam kako da izbegnem nečije društvo. Devojka mi otkriva da većina hodočasnika nema problem s tim, barem prema njenom iskustvu. Svi znaju da nam treba vreme za sebe, jer, naposletku, zbog toga smo ovde. A i uglavnom svi pitaju za dopuštenje da se pridruže u hodanju. Došla je u pravi čas sa svojim iskustvom i savetima. Nastavljam sama. Kiša i dalje nemilosrdno pada, iako nije vetrovito kao pre dva dana. Ruta vodi asfaltnim putem koji su prekrili puževi golaći. Pazim da ne nagazim nekog. Uglavnom, krivuda uz obalu, pa kad se ispenjem do vrha, pogled se otvori na more. Andrej mi je objasnio da nije reč o Atlanskom okeanu, već o Kantabrijskom moru. Moraću da sačekam da dođem do Finistere na krajnjoj zapadnoj obali, da bih ušla u okean. Uprkos odvratnom vremenu, ne mogu da ne primetim koliko je priroda lepa u ovom delu Španije. Moram da sidjem sa asfalta i krenem zemljanim stazama, probijajući se kroz blato. Ali zato su pejsaži kao sa uetničkih platana. Hodočasnici me prestižu dsvaki put kad zastanem da napravim fotografiju ili video. Najveća gužva je ujutru, jer svi do osam izadju iz hostela i uhvate manje-više isti ritam. Ako zelim da hodam sama, trebalo bi poranim sat pre njih ili pak da toliko okasnim. Ipak, u grupi je lakše hodati. Motivišete se uzajano a uz povremenu priču vreme brže prodje. Primećujem da sam danas dosta sporija i opet jako umorna kao prvih dana. Jedva hodam, pete me bole i zateže me u nogama. Izbijam na najlepšu vidikovac do sada. Staza vodi izmedju ogromne stene uz samo more i planine u zaledju, tako da nije previše vetrovito. A i kiša je stala. Jedino što je toliko blatnjavo da sam već prljava do članaka. Dvoje biciklista zaglavili su se u tom blatištu iz kog štrči oštro kamenje. Mladi francuski par na medenom mesecu, predstavljaju mi se. Pošli su ovim putem iako nije biciklistički, privučeni nesvakidašnjim pogledom. Ne zavidim im, jer nakon blata, moraće da preskaču ogradu i prenose bicikle preko nje. Ali ih bodrim, pričajući im o nekim sličnim epizodama koje sam preživela. Iskobeljam se iz blatišta i ispod mene se ukaže grad. Duž strmog puta kojim se stiže u njega otkrivam mnogo dobrih kamp mesta, ali večeras ne želim da budem napolju ako ne moram. Kiša je tek stala nakon puna tri dana i sve je mokro. I moja odeća je još uvek mokra, a vlaga mi je u kostima pa mi je hladno i kad se najzad pojavi sunce. Tako pronalazim samostan koji je ujedno i hodočasnički hostel. Dobijam čak i posebnu sobu, pošto sam zamolila da ne budem sa muškarcima jer sad odreda svi hrču od umora. Danas je bio težak dan, nadam se poslednji u ovom nizu ružnih. Od sutra, pratiće me opet sunce, uz koje je sve neuporedivo lakše.
  4. pedjalon

    kofer koji zadovoljava uslove za rucni prtljag

    РУЧНА ТОРБА МАКС 10 KG БЕСПЛАТНО 40 x 30 x 20 cm ................................................................................... ЧЕКИРАНА ТОРБА X 6 149 X 119 X 171 CM МАКС. 10 KG, 20 KG ИЛИ 32 KG ПЛАЋА СЕ ..................................................................................... ТОРБА СА ТОЧКИЋИМА МАКС. 10 KG СА WIZZ ПРИОРИТЕТОМ 55 x 40 x 23 ПЛАЋА СЕ
  5. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Put za Santjago - 8. dan. Video by Snežana Radojičić Put za Santjago - 9. dan Nebo je još od sinoć najavljivalo osvetu za prethodni dug niz lepih dana, ali niko od nas hodočasnika nije slutio da će ona biti tako teška. Izašavši iz hostela, moj slučajni saputnik Rob i ja zastali smo neodlučno, zatečeni. Ima nečeg zbunjujućeg u tim naglim promenama vremena, kad se čovek oseti nezaštićenim i sitnim kao dete ispod razgoropađenog nebeskog svoda, pitajući se čime je to izazvalo toliku ljutnju. Ako mora da bude napolju, skupi se praveći se na još manje, uvuče se u svoje kišno odelo kao u slabašni oklop i izadje na to nevreme. I onda krene za svojim neodložnim poslom, svaki čas izvirujući glavom ka svodu u nadi da će to odozgo možda brzo proći. Nikad čovek ne deluje toliko ponizno pred prirodom kao tokom vremenskih nepogoda. One nam dolaze kao važna opomena i podsetnik koliko smo majušni i ništavni. Hodamo Rob i ja po kiši, radujući se svaki put kad se malo stiša i nemo se mireći sa okolnostima svaki put kad se pljusak pojača. Vetar nas udara čeono, usporavajući nam korak i nanoseći mlazeve na naša lica, pa nam je teško i da gledamo preda se. Zima i vlaga probijaju do kostiju. Gazimo po vodi, povremeno i do članaka. U patikama su mi baseni. Cvokoćem već od hladnoće. Uvijam stopala u astro foliju iz seta prve pomoći da barem zagrejem noge ako su potpuno mokre. Ta promena čini mi se kao nešto najprijatnije što sam priuštila sebi u dugo vremena. Kao kad nakon sati i sati gladi pojedeš svoje omiljeno jelo. Sad me je snašla najveća moguća sreća: toplo mi je po nogama! Po ovakvom nevremenu sve je usporeno i otežano, pa i najobičniji odlazak u vece u prirodi predstavlja napor. Sreća je što ne hodamo stazama kroz blato, već asfaltnim putićima. Kad postane skoro nepodnošljivo teško, bez nade da će se nebo umilostiviti i na čas, tešim se mišlju da uvek može i gore. I zahvalna sam za toliko što mi ovo nije prvi dan na Putu za Santjago, jer takav početak i mene bi obeshrabrio. Do sada sam ojačala i mogu da ishodam trideset kilometara po nevremenu kakvo dugo ne pamtim. Snagu da nastavim daje mi misao da ću na kraju današnje rute imati smeštaj u kući mog novog prijatelja Andreja. Biću pod krovom, na suvom i zaštićena od oluje - što je uvek čist blagoslov, iako to često uzimamo olako, kao nešto podrazumevano, što nam odnekud pripada.
  6. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Put za Santjago - 8. dan Sinoć sam upoznala Roba, penzionisanog učitelja istorije iz Džordžije. Ima veliko iskustvo u pešačenju, planinarenju, bicikliranju. Prijatan je i tih i sa njim mi je lako da hodam, iako imamo prilično oštar tempo, postižući brzinu oko pet kilometara na sat uprkos usponima. Srećom, ovih je danas puno manje nego prethodnih dana. A i svi koji smo dovde stigli, već smo ojačali. Kad pričvrstim ruksak uz ledja, imam osećaj kao da je neodvojiv od mene. Sprijateljili smo se moj Geri i ja, zavoleli se i sada smo kao jedno. Sasvim retko se desi da preteram natovarivši previše hrane ili zaliha vode za predstojeću noć kampovanja. Kad to shvatim, prebacim deo težine u mali platneni ruksak koji onda ponesem u ruci. Sve u svemu, navikla sam se i dobro mi je dok hodam, noseći sve što mi treba za život u toj osrednje velikoj torbi na ledjima. Skoro ničeg suvišnog nema u njoj. Kažu da na Putu svi nešto gube i zaboravljaju. Ja ostajem već bez drugog dela opreme: kamperskog tuša. Ostavila sam ga sinoć da se sauši u hodniku hodočasničkog hostela, u kome sam i spavala, a ujutru sam zaboravila da ga ppnesem. Shvatam to kada stignem nadomak sedamnaest kilometara udaljenog Bilbaoa. Ljutim se na sebe jer mi se čini da sam previše rasejana. Ali to ne pomaže, tako da prestajem da razmišljam o tome. Kad ne možeš ništa da promeniš, nema svrhe nervirati se. Svi hodočasnici se pribojavaju velikih gradova, najviše zbog gubljenja i lutanja. Nije uvek lako pratiti žutu strelicu, jer u gradovima toliko toga odvlači pažnju. Jeste da uvek možete da zaustavite nekog i upitate ga za pravac, a često vam i sami ljudi pokažu kuda treba da krenete kada vide da stojite neodlučno na nekoj raskrsnici, ali je obespokojavajuća već sama pomisao da ste zalutali. Rob je doslovno prestrašen jer nema čak ni mapu na telefonu, pa se ne odvaja od mene. Obilazimo Gogenhajn muzej moderne umetnosti, ali samo spolja, pošto nam se žuri da pre večeri izadjemo iz grada. Hostel za hodočasnike je već pun a treba dosta pešačiti do sledećeg. A i ja bih da se nadjem na kafici sa Andrejem, Banjalučaninom koji zivi u Castro Urdialesu, a radi u Bilbaou. Prati me i pozvao me je da budem njegov gost kad stignem u taj grad. Sada se samo na kratko družimo. Rob i ja nekako pronalazimo izlaz iz nedopadljivog grada, te obalom nastavljamo do desetak kilometara udaljenog Portugaletea. Put vodi kroz industrijske zone, pa kroz manja mesta. Moja ideja je bila da negde postavim kamp, ali nigde nema ničeg pogodnog a i vetar sa mora duva tolikom silinom da jedva hodamo. Već pravimo pauze na sat vremena, kako bismo pribrali snagu. Nekako se dovučemo do grada. Prilaz Poerugaleteu sa istočne strane moguć je samo preko reke Nervion koja se ovde uliva u more. Nema mosta, već postoji žičara sa dve kabine za pešake i jednom platformom za vozila. Šteta što vožnja ne traje duže od par minuta. Skoro smo na cilju. Lutamo tražeći prvi, jeftiniji od dva hodočasnička hostela. Grad se nalazi na brdu i nije nam zabavno kada zalutamo a potom se ispostavi da je taj hostel zapravo zatvoren. Uh. Imamo još samo jednu mogućnost, da nadjemo taj drugi, ukoliko u njemu ima slobodnih mesta. Već smo prešli trideset dva kilometra i pet je popodne, što je dosta kasno za prijavljivanje za smeštaj. Obično se svi prijave odmah po otvaranju, oko tri-četiri. Stižemo pred drugi hostel i pokušavamo da odgonetnemo kako se otvaraju vrata sa šifrom. Iza nas nailazi sredovečni krupni Baskijac. "Šta tražite?", pita nas. I onda, ne sačekavši da odgovorimo, doda: „Hostel je zatvoren." "O ne!" "!!!" Kakvo razičarenje, nakon trideset dva kilometra. Gde i kako sada? Kako je moguće da oba hostela budu zatvorena?... - sva ta pitanja proletela su mi kroz glavu u momentu. "Ma šalio sam se, ajde, ulazite."
  7. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Put za Santjago - 7. Dan Dogadjaji se gomilaju velikom brzinom iako mi se povremeno čini da samo hodam i hodam, a kad stanem, onda pišem, sredjujem fotografije i snimke, borim se sa lošom internet vezom kako bih ih podigla na mrežu. A kad najzad sve postignem i napokon se dokopam svog šatora, kreću muke zbog smrzavanja. Ovo potonje je moja greška - loša procena vremenskih uslova i opreme koju treba poneti. Ali ne želim da se ovo pisanje pretvori u pritužbe. Sve teškoće su ipak zanemarljive u odnosu na ono što svaki dan gledam oko sebe i doživljavam na Putu. Osim prirode kojoj se divim iako sam videla toliko lepote da me malo šta može iznenaditi, tu su, pre svega, ljudi. Svakodnevno, srećem nove poznanike, gubim pa pronalazim one stare, upoznajem se ili se opraštam sa nekim, a najčešće samo lakonski kažem: 'Vidimo se negde', jer znam da ćemo se sresti ponovo - ako tako treba. Više nego ikad pre ovde se osvedočavam u to kako Put otvara prolaze koje treba otvoriti i zatvara one kroz koje se ne bi trebalo vratiti. I iz sasvim kratkih susreta nešto učim. Čujem neku rečenicu koja me dotakne, jer se o tome već i sama pitam, ili je zapamtim zbog neke važne informacije, saveta koji krije u sebi, osećanja koja mi probudi. Juče sam neko vreme hodala sa Elenom, tridesetšestogodišnjakinjom iz Češke. Nosi sasvim mali ruksak a zainteresovala me je kad mi je rekla da je prošle noći spavala u nekom selu iza Gernike, u vreći, pod otvorenim nebom. Ha!, moj čovek! Puno je putovala, a finansira se uglavnom radeći animacije, držeći kurseve i podučavajući jogu. Nedavno je putovala pet meseci kroz Latinsku Ameriku. Ispričala mi je o iskustvu sa šamanima, kada je probala pejotl i neke druge tradicionalne biljke Srednje Amerike u potrazi za sobom. A priznala mi je i neke sasvim lične stvari, podstičući me na razmišljanje. Razdvajamo se bez pozdrava u gradiću Larrabetzu kada srećem Britance od prethodnog dana i pridružujem im se za stplom. Na trgu je neka proslava, neradni je dan, pa su ljudi došli sa raznih strana. Izloženi su slatkiši iz domaće radinosti, malo dalje se prži slanina u dubokom voku, a pored žene prodaju povrće. Deca se igraju okolo, muzika svira sa razglasa, sve je bučno i veselo. Kad nastavim dalje, sama i toliko umorna da jedva hodam, nadam se samo krevetu u hodočasničkom hostelu. Ali u narednom mestu, gde se nalazi, otkrivam da je zatvoren do juna. Nema mnogo gorih stvari od izneverenih očekivanja putnika na ivici snaga. Jedna od lekcija kojima me Put sve ove godine uči je - ne očekuj ništa i budi spremna na sve. I dokle god tako činim, u redu je. Čim se nečemu ponadam, čim napravim planove koji ne zavise samo od mene, desi se neko razočarenje kao opomena da nam ništa nije garantovano. Čovek snuje, Bog odlučuje. Ne mogu peške tri i po kolimetara nazad. N-e-m-a-m-s-n-a-g-e. Ni za jedan korak više. Ali moram nazad. Hoću krevet i tuš, a najviše da budem u toplom. Tek sutra ću stići u grad u kome mogu da dokupim kampersku opremu. I onda se dosetim: idem nazad autobusom. Dovučem se do stanice i sednem na klupu. Bus vozi na svakih sat, ali ne marim. Kad-tad će stići. Uskoro nailazi Kim, mladi Korejac. I on se vuče sa mukom. Današnji dan nije bio toliko težak, ali svi smo umorni od prethodnog, najtežeg do sada. Objašnjavam mu situaciju i da narednih petnaestak kilometara nema smeštaja. 'O ne!', bolno uzvikne. 'Znaš, ako ne dodje ovaj bus, ja ću vozom u Bilbao i baš me briga ako varam!', izjavljuje očajan. Dete u njemu samo što ne zaplače. 'Hej, dragi dečače, dokopaćemo se ponovo tog Larrabetzua, makar stopirali policijski auto', kažem mu pošto jedan upravo prodje pored nas. Ali autobus dolazi kroz desetak minuta i mi stižemo u hostel na vreme da dobijemo dva poslednja prazna kreveta. Na kraju sve uvek bude dobro - podseća me Put na jednu od svojih najvažnijih lekcija. Samo treba verovati u to što radiš.
  8. Zar može drugačije? 40cm dužina 30cm širina 20cm debljina. Ili obrnuto.
  9. wizzair.com/sr-cyrl-cs/informacije-i-usluge/informacije-o-rezervaciji/cekiranje-i-ukrcavanje#/ Sada je dostupna informacija gde je moguća mobilna karta.
  10. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Snežana Radojičić PUT ZA SANTJAGO - O ljudima Ljudi koje srećem ovih dana pripadaju najrazličitijim generacijama i nacijama. U hodočasničkom hostelu u Markini volonterka mi je rekla da je njihov najmlađi gist imao 17, a najstariji 83. Među mojim povremenim saputnicima i slučajnim sustanarima u zajedničkom smeštaju raspon godina je od 23 do 80. Dvoje do sada najmladjih koje sam srela su Južnokorejac Kim i Amerikanka Ana-Meri. Kim je profesionalni vojnik u jednoj od američkih vojnih baza. Otuda odlično govori engleski. Iz pitanja koja mi je postavio kada sam mu rekla da sam posetila i Severnu Koreju zaključujem i da je prilično zastrašen zbog svojih suseda. Kad ga upitam otkuda on u ovoj avanturi, slegne ramenima odgovorivši da je hteo da poseti Evropu ali na avanturistički način. Prvog dana je preterao sa pešačenjem, pa se narednog odmarao u San Sebastijanu. Zahvaljujući njemu, i sama sam otišla na tamošnju plažu, izula se i hodala po plićaku. Danas smo se opet sreli, ali je sada zaostao jer ga muče kolena. Najstariji hodočadnik je Japanac iz Nagoje, čije ime ne znam. Pravila sam pauzu uz neki uzani seoski put, kada sam začila ritmično dahtanje koje mi je najviše ličilo na one neraznatljive glasove čobana kada gone stada. Ali onda se preda mnom pojavio sićušni vižljasti Azijac, sa rancem većim od sebe na ledjima i drugim, manjim, spreda. - Zdravo! Ja sam iz Japana, odakle si ti? - upitao me je bez daha, na solidnom engleskom. Kasnije ću utvrditi da zapravo zna samo nekoliko fraza. Stalno je osmehnut a hoda brže od barem 90% hodočasnika. Jedva uspevam da održim korak sa njim. Njegov je pak nekako bolan, sav u naporu i nemirenju sa nemoći tela - hoda u inat godinama. Nakon što smo se smestili u isti hostel, videla sam ga kako je trenira po gradu u japankama, kao zahuktala parna mašina. Ruke savijene u laktovima i ravnomerni ritam uz glasno uzdisanje. Ali što reče Camilla, ako doživiš njegove godine i ostaneš u takvoj formi, oprošteno ti je i da urlaš dok hodaš. Ona je zapravo medju prvima koje sam upoznala. U penziji je, a na Putu za Santjago već drugi put. Veoma je srdačna i blaga, jedna od onih osoba sa kojima je zadovoljstvo provoditi vreme. Najzabavniji su mi njeni razgovori sa Luisom iz Valensije, koji ne zna reč engleskog, dok se reči njenog španskog daju pobrojati na prste dve ruke. Ipak, sa puno posvećenosti i strpljenja, uspeva joj da razgovara sa njim. Luis je visoki tanušni Španac, kome je dobrota ispisana na licu. Šta god da kaže, iz njega zrači plemenitost. Presrećan je kad neko ko ne govori španski uspe da ga razume. A svaki put kada se sretnemo, obraduje se kao da mu je taj susret ulepšao dan. Puno se zabrinuo kada sam se našalila kako je hrkao cele noći, pa sam se opet premestila na hodnik. Izvinjavao se, sav uznemiren što mi je pričinio neprijatnost, te sam morala da pozovem u pomoć Camillu kao prevodioca da mu objasni da se šalin. I nakako je uspela da ga smiri. Dobri, predragi Luis. Amerikanka Ana Mari je mršava plavuša providno bele kože. Već drugog dana zadobila je strašne žuljeve i opekotine od sunca po vratu i dekolteu. Uprkos tome, nekako istrajava u hodanju. Spora je i često se odmara, ali na kraju dana ipak nekako stigne do zajedničkog smeštaja. Danas mi se učinilo da je na ivici da odustane. Rekla je nešto kao: "Ja hoću da hodam i sve to, ali ovo je prenaporno" . Draga devojko, želim ti da istraješ i nadam se da ćemo se opet sretati. Tu je i Austrijanac Hans. Šezdeset peta mu je i već deveti put pešači na Putu za Santjago. Na prvi pogled, u njemu su objedinjeni svi stereotipi o Austrijancima: krupan i trbušast, svetle puti, sa brčićima i neutoljivom strasti prema pivu. U Markini nam je dopalo da spavamo jedno do drugog. Najpre mi je u poverenju otkrio kako neki tamo hodočasnik strašno hrče i da to nije u redu. Ljudi koji testerišu trebalo bi da idu u hotele, a ne da ometaju sve druge. Složila sam se sa njim. A onda, u deset, kad su svetla pogašena, Hans je zahrkao iz punih pluća i nastavio tako do jutra. Sledećeg dana hodali smo zajedno u više navrata i svaki put istakao bi kako on brzo hoda. A zapravo sam morala da usporavam zbog njega. Kada bih ga na kraju ostavila uza sebe, začula bih zviždukanje, kao da se on to samo šeta i uživa. Smešni Hans. Tu su još mnogi drugi hodočasnici, poput zaljubljenog para iz Južne Koreje, koji hodaju držeći se za ruke, a u prevelikim ruksacima nose, izmedju ostalog, i šlag-penu kao i flašu španskog vina. Ili sredovečni britanski par koji se upoznao pre tri godine i koji sada proslavlja mali jubilej otpočinjući doba putovanja, budući da su se oboje ranije penzionisali. Ne smem da preskočim ni kanadskog studenta koji mi je izmakao pre dva dana, a koji takodje nosi kompletnu kamp-opremu. Ili argentinski par koji živi na Novom Zelandu a već dve godine putuju oko sveta... Oko mene je mnogo novih ljudi, sudbina, priča i razmene najlepših osećanja. Kažu da je tako uvek na Putu za Santjago.
  11. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

  12. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    PUT ZA SANTJAGO - 5. DAN Svi smo se izgubili barem jednom na Putu, ali samo vi Srbi priznajete da ste zalutali - šali se Camila sa mnom. U stvari nisam zalutala, već sam greškom izabrala jedan od alternativnih puteva. Tako se zovu staze koje se negde spajaju sa glavnim putem za Santjago, ali obično vode naokolo i zahtevnije su za pešačenje. Ova kojom sam krenula bila je zapravo ozbiljna planinarska staza. I ona ima žutu oznaku, ali samo liniju, dok je znak za smer na Kaminu strelica. Shvatila sam to već nakon kilometar-dva, ali sam produžila da se verem, sve očekujući to spajanje. Na trećem kilometru morala sam da priznam sebi da sam u problemu. Od mesta na kome sam noćila do narednog u kome se može kupiti hrana ima oko dvadeset kilometara. Jedino naselje izmedju je na dva i po kilometra od onog hostela sa neljubaznom vlasnicom. Koje sam promašila. A to znači da ću pešačiti skoro ceo dan sa jednom kobasicom i pola kesice pirea, što su jedine moje zalihe. Barem da bude vode, ali ova šuma to ne obećava. Imam nešto manje od litre u flašici. Pravim proračune na koliko kilometara mogu da popijem po gutljaj. Nije mi prvi put da nemam dovoljno vode i hrane. Ali uvek se izvučem. Google navigacija nemoćna je prema skrajnutim stazama, ne prepoznaje ih, ali barem mi jasno pokazuje pravac mog kretanja. Napokon izbijam na put za bicikliste na Kaminu, jer oni su odvojeni od pešačkih staza. Na prvoj raskrsnici - radnik koji seče drva utovarujući stabla u kamion. Krenem prema njemu, kad na brdu iznad, iz suprotnog smera od mog, opazim mladića i devojku, hodičasnike. Belorusi, već sam ih srela u San Sebastijanu pre neki dan. Obradujem im se kao najrodjenijima. Kažem im da sa promašila poslednje mesto u kome može da se nabavi hrana i da razmišljam da se sas vratim tamo. Nemate hranu? - uzviknu mladić koji pomalo priča engleski. I reče nešto svojpj devojci te brzo spustiše njen ranac i izvadiše lanč paket koji su jutros dobili u hostelu u kom su prenoćili. Odbijam da uzmem sve, dovoljno je i nalo dvopeka uz onu kobasicu koju imam, ali momak mi pokazuje na svoj poveći stomak koji želi da skine. Tu smo da pomažemo jedni drugima - kaže. Sedam da se odmorim od onog propinjanja po planini i da dobro doručkujem. Već sam napravila šest kilometara i ogladnela sam. A onda krenem lagano, jer me leva peta boli. Izgleda da dobijam žulj na njoj, iako sam pomno vodila računa o tome da mi čarape uvek budu suve, skidajući ih na svakoj pauzi i izlažući stopala vazduhu. Stajem odmah i zaista otkrivam žulj. Bušim ga i stavljam specijalni sililonski hanzaplast. Neko vreme malo hramljem, ali brzo mi bude bolje. Ipak, umor mi se sakupio u nogama i na svakih tri-četirinkilometara zastajem. I leđa me od juče bole, mišići su zategnuti uprkos vežbama koje radim uredno. Ova euta slovi za najtežu id svih Kamino puteva. I zaista jeste jako teška zbog strmih uspona i spsutova. Hodajući neko vreme sa jednim Teksašaninom saznaću da je Appalachian trail, jedna od najpoznatijih thru-hiking ruta u Americi, dužine 3500 km, dosta tehnički lakša od ove. Hodao je nekoliko njenih delova pa može da uporedi. Tamo postoje prevoji, serpentine, pa se polako uspinje, dok je uvde sce naglavacke. Na ovim spustovima najviše stradaju prsti, jer se nabijaju u vrh cipele. I ako nije dovoljno prostrana, posledica su otpali nokti. Imam to u iskustvu sa Himalaja. Patike koje sad nosim mekane su i prostrane. Vrlo rano stižem u gradić Markina u kome postoji smeštaj u crkvi. Camilla i Louis me dozivaju iz jednog kafea gde su zaseli na pivo. Smestaj se otvara tek od tri, tako da moramo da sačekamo. Pridružujem im se nazdravljajući odličnim točenim pivom. Njih dvoje su mi beskrajno zabavni dok pokušavaju da se sporazumeju. Louis ne zna ni reč engleskog, dok ona kao francuska Kanadjanka priča i engleski i francuski. I pokušava da nasluti i pogodi šta on kaže tražeći u svakoj reči stari romanski koren. Nešto kasnije otvara se crkva i mi stajemo u red sa ostalima. Ima nas preko dvadeset. Sobe su mešovite a unutra je jako hladno. Volonterka koja uzima podatke u donacije, te stavlja pečate u naše pasoše sluša moj razgovor sa austrijcem o mom bicikliranju. I ja sam vozila bicikl oko sveta dve godine - kaže. - Od 2008. Imaćete o čemu da pričate večeras - kaže njen kolega volonter. I imale smo da kažemo jedna drugoj toliko toga, razmenjujući iskustva i razmišljanja. Ali priču o tome, ostavljam za buduću knjigu.