pedjalon

Odlično, bez ikakvih problema. Ima sada neka akcija AirSerbia za Kairo. Imam karticu za mobilni, važi do kraja februara, msm. :)

Naravno da ćeš preživeti. Uostalom ako se i dese stomačni problemi u apoteci se mogu lupiti vrlo efikasni lekovi protiv dijareje. Cena par rupija. Ja sam jeo i po uličnim štandocima, ali sam gledao da uzimam hranu koja je upravo izvađena iz vrelog ulja, bez da "kuvar" uhvati svojim rukama. Kupovna voda iz boca uvek. Stom vodom se peru i zubi. Voće najbolje ono koje možeš svojim prstićima da otvoriš, a i pre toga malo isplahneš vodom iz boce. Za ruke dezinfikacioni gel i dezinfikacione maramice. Me moraš se rukaovati baš sa svakim ko ti šruži ruku. :) Najprljaviji je novac, rukohvati, kvake... Ja se raspisah kao da ideš u zatrovanu zemlju. Ja sam bio dva mesec od severa do juga i nisam imao nikakvih problema. I još nešto možda važno, ja sam vegetarijanac i mišljenja sam da je meso naj opasnije, naročito u tim toplotnim uslovima. Tako da... Srećan put. Uživaćeš.

Idem kolima i obavezno na mali prelaz iliti Horgoš 2.

Skoro je redovn apojava da naš voz kasni sa dolaskom u kelebiju. I da taj madzarski voz ne čeka. Imaš i varijantu bus do segedina, pa onda busom, vozom do Pešte, Flix bus (to rade sa Fudeksom) Kombi prevoz Blalacar

Čini mi se da su cene malo jače. Preskočio bih jahanje slonova.

Pogledaj i Wizz iz Budimpešte do Kutaisija.

Ja idem 20 decembra.

Ja idem 20. 12. let iz Budimpešte do Eliata, Izrael. Plaća se izlaz iz Izraela 105ILS Ako ostaješ samo na Sinaju 14 dana, ne treba viza. Vizu možeš da dobiješ preko neta tj e-visu, za 25USD. https://visa2egypt.gov.eg/eVisa/Home?VISTK=84JZ-8YR9-ADT5-UT5R-KM7D-KT3Y-OUGT-84RT-62ZW-027D-0OU4-R6BH-DV46-OM1S-0781-GABF Ulaz, taksa za Sinaj je 400EGP, plaća se pri svakom ulazu. Dakle ako odeš iz Sinaja i hoćeš da se vratiš radi povratka iz Eliata, ponovo 400Egp Ako te još nešto zanima, tu sam. (Ako znam).

Znam juče mi se se vratila drugarica.

Ako ona registuje biznis na svoje ime, kako ćeš ti da ostvariš pravo na boravak i rad?

Trenutno u Iranu ne funkcioniše internet!

https://www.airbnb.com/c/loncarskip?currency=EUR

Utorak (12. 11 . 2019) , idem autom iz Novog sada za Budimpeštu. Tražim saputnike. Polazak oko 10:00, mesto po dogovoru.

Ovo je foruma za individualna putovanja. cene peći u Segedinu potraži , pitaj čika Googla.

Fruška gora – srpski Atos 10. dan, kraj Poslednji dan mog hodanja po fruškogorskim manastirima. Budim se još pre pet da bih napisala objavu o jučerašnjem danu. Dejan Dizdar i Kleo spavaju, svako u svojoj sobi. Nakon decenija rada u Izraelu, Dejan je kupio ovu kuću u mestu Kuzman u blizini Erdevika, u kome je proveo detinjstvo kod bake i deke. Kuća je tipična vojvođanska – ušorena, kako mi je rekao da se zove taj tip gradnje. Zgrada je dugačka, prizmena, sa sobama koje se nižu jedna za drugom. Unutra je ledeno hladno, čak i kad je napolju, kao juče u vreme kad sam stigla, preko dvadeset pet stepeni. Sviđaju mi se ove kuće. Oko osam, Dejan po dogovoru ustaje. Nisam morala da ga budim u njegovom visećem krevetu. Nikada nisam videla takav izum: krevet visi sa plafona na čeličnim lancima na četiri kraja, tako da se slobodno ljulja na sve strane. Dejan tvrdi da se na tome zaspi za tri minuta, i spava kao beba. Vozi me do Kukujevaca gde se pozdravljamo. Nismo imali mnogo vremena za priču, ali Dejan je jedan od ljudi od kojih mogu da naučim dosta o životu kojim živim. Zbog nekih stvari kojima se bavio, osposobljen je za preživljavanje i velikodušno mi je podelio neke dobre savete koji će mi sigurno koristiti. Grlimo se sa željom da se možda opet negde sretnemo. Hvala na svemu, moj dobri domaćine. * Danas treba da mi se prirduži Dele Gakovo iz Šida, čovek koji je 2014. snimao moju prvu tribinu u Novom Sadu. I organizovao mi tribinnu u Šidu. Inače je lekar, a u slobodno vreme i biciklsta i planinar. Sam je obeležio zapadni obod fruškogorskih staza, organizovavši i maraton koji se održava svakog 14. januara, na Srpsku Novu godinu. Sada je dogovor da se negde sretnemo i hodamo zajedno do Privine Glave. Pošto ne idem asfaltnim već zemljanim, letnjim putevima, koji krivudaju između njiva, Dele kreće biciklom, ne bi li me lakše i brže pronašao. Zahvaljujem u sebi modernoj navigaciji, jer se na tim putevima niko osim lokalca ne bi snašao. Neki postoje upisani na Guglovoj mapi, a u stvarnosti ih nema, jer su preorani. Onda idem okolo, ali navigacija mi uvek poudzano pokazuje u kom pravcu se krećem. Umem da čitam mape i da koristim kompas, no sada, u vojvođanskim poljima postajem svesna koliko sam srećna što živim u vreme u kome elektronski uređaji brinu o tome umesto mene. Dele me susreće na nekoj krivini, kojom, kako mi odmah kaže, nije ni trebalo da idem, jer je, po njegovoj ruti koju mi je poslao, moj put vodio s druge strane šumarka. Zamišljam scenu koju snima kamerica drona kako se jedan ludak na biciklu i jedna luđakinja sa ruksakom većim od nje same jure između požnjevenih polja i preostalih kukuruzišta, stalno se mimoilazeći iako se nalaze na sto metara udaljenosti jedno od drugog. * Dele snima kamerom, zapravo je njegova ideja bila da provede dan-dva snimajući moje hodanje, šatorovanje, način života kad sam na drumu. Jeste da imam neke snimke o tome koje sam sama radila i da tek nameravam da ih pravim na predstojećoj turi po Latinskoj Americi, ali Dele je profesionalac sa pravom kamerom. No, ostaće to za neku drugu priliku. Krećemo zajedno, on gurajući bicikl, pa malo izmićući ili zaostajući kako bi me snimio, ja hodajući u svom ritmu. Brzo stižemo do manastira Privina glava. Legend kaže da je za gradnju ovog manastira sredstva obezbedio despot Đurađ Branković u 15. veku. Međutim, graditelji su pobegli sa novcem, ali su uhvaćeni i ubijeni, a na tom mestu podignut je manastir. Ime manastira zapravo je skraćenica od „prebijena glava“. Druga legenda datira gradnju manastirske crkve čak u 12. vek, u vreme lokalnog vlastelina Pribe ili Prive, po kome je manastir i nazvan. A u 15. veku despot Đurađ je na dogradio manastir uz postojeću crkvu. Kako god, smatra se da je ovo najstariji fruškogorski manastir. * U prostranom, lepo uređenom i održavanom dvorištu monahinje sede ispod nadstrešnice i posluju nešto za stolom. Jedna oniža ženica pođe za mnom prema ulazu u ckrvu. Zamoli me da stvaim maramu i ogrnem platno oko struka kao suknju, te me upozori da unutra nema snimanja. Veoma je ljubazna pa malo popričam sa njom ispred crkve. Kažem joj da sam hodočastila po svim fruškogorskim manastirima, a ona me pita da li sam spavala u konacima. Zapravo je prva koja me tako nešto pita, kao da se podrazumeva da bi tu trebalo da putnik noći. Odgovorim joj da nosim šator, da sam odbijena u jednom manastiru a posle nisam više ni pitala. Ženu, za koju ću kasnije saznati da se zove Tereza i da nije monahinja već iskušenica, zanima i da li sam bila u Kuveždinu. Pa joj pričam kako sam zatekla tamo veliko gradilište, a stanovnike manastira u poslu pripreme zimnice. I kažem kako me je začudilo što je mešovit manastir, što ima mnogo i monaha i žena. „Ne-ne, to je muški samostan“, kaže Tereza. „A te žene su bolesne, tamo su na lečenju“, doda tišim glasom, klimajući značajno glavom. „Na lečenju?“, iznenadim se. I pomsilim da su možda bolesne od raka ili zavisnosti od droga. Sa saosećajnim izrazom na licu upitam od čega se leče, ako nije problem da mi kaže. „Od demona“, odgovori Tereza šapatom. Auh!, pomislih i klimnuh glavom. Bolje da uđemo u crkvu. * Po izlasku, mati Tereza nudi Deleta i mene kafom i osveženjem. Prihvatamo te sedamo za onaj sto ispod nadstrešnice za kojim posluje druga iskušenica. Uskoro nam se predstavi kao Stana. Iz Beograda je, radila je kao medicinska sestra u Bežanijsoj bolnici, a po odlasku u penziju rešila je da se zamonaši. Već četrnaest meseci je iskušenica. Slično kao i Tereza i treća sestra koja je došla u isto vreme kad i njih dve – kako nam objašnjava. Pomislim kako je to neobično da odlazeći u penziju poželite da se zamonašite. Ali ne želim da iznosim pretpostavke ni da sudim takvom izboru. Primetila sam da su sestra Tereza i Stana, dok smo Dele i ja prilazili, gledale video snimak na Terezinom mobilnom, sa kog se čulo dečije tepanje i smeh. Iz njihovih komentara shvatila sam da je reč o unuku Terezinom koji je tek prohodao. Pada mi na pamet kako je čudno da ideš da posetiš baku u samostanu. Ili možda i nije. * Sestra Stana je veoma pričljiva. Čisti orahe i neumorno priča. Ali sve što kaže veoma mi se dopada. Vedra je i oči su joj stalno nasmejane. Ostavlja utisak žene koja je navikla da živi i radi sa ljudima, pa se pitam kako li njoj izgleda samostanski život. Blaga je i voljna da mi objasni sve što me zanima. Tako joj pričam o epizodi sa igumanom koji me je odbio za smeštaj, a Stana se sa time ne slaže, kao što se nije složila ni monahinja Jovana u Petkovici. Koristim priliku da upitam zbog čega u manastirima postoje konaci ako se ne koriste. I saznajem da to nije zapravo toliko veliko kao što spolja izgleda. Recimo, njih ima četrnaest iskušenica u Privinoj Glavi. Prema samostanskim pravilima, svaka mora da bude sama u sobi. Oni ih nemaju dovoljno, pa čak četiri monahinje spavaju po dve u istoj sobi. Tu je, potom, i zasebna kelija za igumana, u drugoj zgradi. Kada Stani, recimo, dođe rođena sestra u posetu, Stana joj ustupi svoj krevet a sama spava na podu. Mnoge kelije nisu dovršene i nemaju ništa osim četiri zida. To što su meni, kao nomadu, i ta četiri zida dovoljna, ne menja na stvari da se one nerado ustupaju za noćenje. Stana nam priča još mnogo toga, pa čak pomišljam kako bi vredelo snimiti to što govori, pošto je teško sve upamtiti. Ali jednu epizodu sigurno neću zaboraviti. Odnosi se na molitvu, a opet je u vezi sa komentarom onog igumana u Vranjašu koji mi je prebacio da bih morala da se stalno molim. Stana nam priča priču o nekoj ženi, velikoj hrišćanki a kasnije mučenici, koja je uveče toliko bila umorna od poslova koje je obavljala tokom dana da bi pred spavanje jedva uspela da izgovori kratku molitvu. „Sveta Petka,“ rekla bi, „Ti znaš da ti se ja u srcu molim neprekidno, ali toliko sam umorna, da to ne mogu da sad izgovorim. Pošto već sve znaš šta u mislima molim, to mi nećeš zameriti.“ „Suština je da nosimo molitvu u srcu“, zaključuje Stana. Hvala na ovoj pouci. I njene, kao i reči monahinje Jovane, upravo su ono što mi je trebalo. A posebno se radujem što ću baš njima završiti svoje obilaženje fruškogorskih manastira, noseći radost i mir u srcu i mislima nakon svega. Ljutnja i gorčina koje su me namah bile obuzele kada sam oterana sa manastirskog poseda, ostaće samo epizoda, koja je bitna utoliko što sam nakon nje brže stigla do ovih odgovora koji su mi bili potrebni. Pošto nailazi stara monahinja kojoj treba Stanina pomoć, sestra se pozdravlja sa nama, želi nam blagoslovene puteve i odlazi. Mi dovršavamo našu kafu, pa krećemo prema Šidu, šumskim putem i stazama koje je Dele markirao. Povremeno stanem da fotografišem još poneku sliku obronaka Fruške gore ili zatalasane ravnice koje su mi darovale toliko toga prethodnih dana. Imala sam nezaboravnih deset dana hodanja, lutanja, nalaženja, susreta, učenja, otkrića, najrazličitijih osećanja, saznanja... Sa očima punim lepote koju ću dugo nositi u svojim sećanjima, podzravljam Frušku goru i Vojvodinu. Do neke sledeće prilike.