pedjalon

Members
  • Content Count

    3,882
  • Joined

  • Last visited

About pedjalon

  • Rank
    putnik dugoprugaš

Profile Information

  • Gender
    Male
  • Location
    Budimpesta

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

  2. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Do Kraja sveta - 7. dan (Kraj) Toliko mi je neočekivana pomisao da bi zadnjeg dana mog pešačenja mogla da pada kiša, da nekoliko minuta s čudjenjem gledam kako jedna hodočasnica navlači zaštitu za svoj ruksak, u sebi se pitajući zar je moguće da neki ljudi to stavljaju tek tako. Znam da onoga ko na nebesima vedri i oblači nije briga kome je koji dan na Putu i znam da moja upitanost odražava umišljenost zbog mog iskustva, ali odnekud sam uzela zdravo za gotovo da će me poslužiti lepo vreme. I tek kada vidim da druga hodočasnica takodje prekriva svoj ranac, a zatim oblači kišnu kabanicu, setim se da bi razlog mogao da bude u vremenskim okolnostima. Što mi ova i potvrdi, a onda se u to i sama uverim pogledavši kroz prozor kuhinje u kojoj sedimo. Ne pada, nego pljušti. "Eto prilike da testiram novi šešir", pomislih sarkastično. Kupila sam ga pre nekoliko dana, pošto sam stari izgubila negde u Santjagu. Ali jedino su imali kišni, pa sam njega uzela. Ispostavilo se da je prilično vruće pod njim, a sada će napokon poslužiti svrsi. Na prvoj raskrsnici odvajanje za uobičajeni hodočasnički put i za alternativni, duž obale. Nije baš vreme za uživanje, pa izaberem prvi. Ali se nakon sto metara predomislim i vratim se, te nastavim drugim. Neću valjda sad na završetku da zbrzavam, i to zbog malo kiše. Nisam li na samom početku hodala dva i po dana po oluji kakvu ne pamtim tokom svog skoro deceniju dugog nomadskog života. Sad, nakon svega što sam pregurala na Putu, dovoljno sam se prekalila da na ovo ne bi trebalo ni da obratim pažnju. I nakon što sam tako postavila stvari, odmah mi je lakše. A i kiša je počela da se polako stišava. Danas sam veoma spora. I kao da sam pomalo bezvoljna. Ne hoda mi se. Ne ostaje mi se na jednom mestu. Ne znam šta bih zaoravo volela. Pokušavam da raspoznam to meni novo, neobično osećanje. Zaključujem da sam tužna zbog završetka, a možda me čak obuzima i blaga depresija. U susret mi dolazi crvena kabanica. Ništa neobično, osim što mi se čini da nema proreza za lice. Kao da njen vlasnik, ili će pre biti vlasnica, hoda unatraške. Napregnem oči da bih bolje razaznala. Zaista hoda unazad, kao Kinezi kad vežbaju. To je, inače, dobro za kičmu, ali ne, zaboga, sa ruksakom i štapovima, i još uzbrdo. Kad se približimo jedna drugoj, otkrijem da nije Azijatkinja iako je niska i sitne konstitucije, poput većine tamošnjih žena. Rekla bih da ima preko sedamdeset godina. Pitam je zašto tako hoda. "Uzbrdo hodam unazad jer teško da dišem ako se povijem napred", objašnjava mi na šturom engleskom, povremeno se zaboravivši te prelazeći na maternji francuski. Iz Kvebeka je i hoda već šezdeset dva dana. Ruksak šalje taksijem do narednog odredišta, jer joj je pretežak. A to za hodanje unazad otkrila je slučajno, penjući se negde u Kanadi. Bila se zadihala, pa je zastala, okrenula se i spontano pošla natraške, bez ikakvih problema sa disanjem. Kažem joj da sam to videla u Kini i da je i saglasju sa kineskom medicinom. Dobro je za kičmu, osećaj ravnoteže i za još ponešto što nikad zapravo nisam upamtila. Ne znam koliko me razume, ali zahvali mi. Poželimo jedna drugoj Buen Camino i nastabimo svaka svojim putem. Kiša je stala, ali moj osećaj bezvoljnosti pritiska me sve više. Kao da narasta sa svakim novim korakom. Ne ulazi mi se u Fistere, a još manje mi se ide do svetionika koji se nalazi na samom Kraju sveta - onog koji je u srednjem veku bio poznat. Ali nastavljam, brojeći poslednje kilometre a zatim i metre Puta. Većina hodočasnika se smesti u nekom hostelu, pa zatim krene nepuna četiri kilometra dalje, do krajnje kopnene tačke. Moj plan je da negde tamo kampujem. Hodočasnici bez ruksaka i štapova koji se vraćaju sa Faro de Fisterre u prolazu mi žele Buen Camino. Svi se osmehuju na neki poseban način, puni ljubavi i razumevanja više nego ikad do sada. Sve znaju i sve razumeju, i sve su već prošli. Da, to je razlika u odnosu na sve dosadašnje susrete: već su preživeli ovu zbrku od osećanja koja me bacaju od euforije do depresije, od nezadrživog smeha do suza koje jedva zadržavam. Zahvalna sam im zbog te saosećajnosti, zbog neme podrške koju mi daju u tom kratkom trenutku dok se mimoilazimo. Stižem do krsta i isturene stene. Molim nekog Španca da me slika u pobedničkoj pozi. Od ovog časa nadalje dopuštam sebi samo slavljeničko raspoloženje. Stajem potom kod nultog kamena, moleći nekog turistu da me fotografiše. I zatim krećem prema svetioniku, tamo gde se kopno završava. Ljudi razbacani po stenama sede zagledani u okean, a neki i u svoje mobilne, drugi se slikaju, treći hodaju okolo. Oko čeličnog stuba, duž cele betonske konstrukcije koja čini njegov temelj, poslagani su kamenčići, amajlije, zalepljene zastavice i nalepnice, ostavljene lične sitnice. Smatra se da sve što smo nosili kao težinu i brigu valja ostaviti na Kraju sveta. Tako izvlačim papir sa potpisima dece koja žive i rade na ulicama Beograda, dece iz Svratišta, za koju sam, izmedju ostalog, hodala ovih skoro hiljadu kilometara. Valjda će barem neki od njihovih problema ostati ovde. Sednem na kamen pored spomenika u obliku planinarske gojzerice. Izujem patike i dobro istresem i poslednji kamenčić iz njih. Gotovo je. "The game is over" - piše na jednoj majci-suveniru sa motivom Finistere. Kasnije se penjem do hotela u kome noćenje košta sto evra, da bih u baru poručila pivo. Izlazim na terasu sa pogledom na Obalu smrti. Sedim na betonskom zidu, zagledana u talase i stene ispod mene i ne mislim ni o čemu. Tu sam, prisutna u ovom času i na ovom mestu. I dobro mi je - kako mi je samo dobro. Naručujem i drugo pivo, sa maslinama koje dobijam gratis. Iz ponora izranja neki hodičasnik, zastaje na ivici i pokušava da napravi selfi. Nudim se da ga fotografišem. Beskrajno zahvalan, čovek mi nudi da zauzvrat i on mene slika. "Ne treba", kažem. "Upamtila sam sliku za sebe." Malo su me uhvatila ta dva velika točena, pa se oprezno vraćam do glavnog platoa. Hoću da prošetam okolo i potražim neko dobro mesto za kampovanje. Prolazeći danas kroz grad, kupila sam zalihe hrane, a sad, u javnom toaletu, napunim i flaše vodom. Imam sve što mi treba do jutra. Proveravam poruke i komentare na objavu koju sam postavila - o tome da sam stigla na cilj. I prijateljica iz Osijeka, Ančica piše mi da su u Finisteri dvoje njenih prijatelja - Biljana i Ivica, te da bismo mogli da se sretnemo. "Super, daj im ti moj kontakt jer ja nisam u gradu, pa da se organizujemo ako su zainteresovani", otpisujem. I samo što poruka ode na mrežu, a ispred sebe začujem "naški" jezik. Dvoje stoje ipred tezge sa suvenirima i razgovaraju koji da kupe. Na majicama hrvatska zastava i natpisi o hodanju Primitivo rutom. "Jeste vi to dvoje prijatelja?", pitam ih bez uvoda, kao da sam se maločas dopisivala sa njima. "Mi smo", odgovoriše istovremeno, kao da nema ničeg prirodnijeg od takvog pitanja iznebuha, kad sretneš nekog iz zajedničke bivše domovine na kraju sveta. Neki ljudi naprosto kliknu od prve, možda zato što dele istu ili blisku godinu rodjenja u krštenici, ili što dele istu strast prema prirodi, planinama, putovanjima, ili sve to zajedno, pa i mnogo više od toga, a što će se ubrzo ustanoviti. Sedamo na piće i u narednih sat ili i više priča teče kao da se znamo oduvek. Smejemo se, radujemo se zbog ostvarenog cilja i žalimo što je kraj, maštamo o nekim istim predelima i planinarenjima. Delimo i neke privatne priče, iako jedva da se i poznajemo, ali to je Kamino. Biljana i Ivica kreću na Hipi plažu da gledaju zalazak Sunca, a ja odlazim uzbrdo, iznad Kraja sveta, da nadjem mesto za noćas. Grlimo se, razmenjujemo kontakte i najlepše želje. I svi smo sigurni u to da će nam se putevi opet ukrstiti. Mesto mi se ukazuje odmah nakon strmog uspona. Nije na zapadnoj strani rta, kao što sam priželjkivala, te večeras neću gledati kako Sunce zaranja u okean. Ali rekla bih da neće ni ostali, jer se iznenada, ceo greben nadje u gustom oblaku. Ne znam da li mi se to pričinjenava, ali mogu da ga osetim i iz šatora, kao hladan i vlažan talas. "Po rukama mi pada večernja vlaga, ovde „na kraju sveta“", pisao je Crnjanski o svom iskustvu na Finistere. Kad ponovo provirim napolje, oblak je otplovio a sunce se iznova probija, otvarajući pogled na horizont. "Stojim prav, i vidim more i onu daleku prugu što teče oko vidika i gde je svemu kraj." Mir je neobičan i posvemašnji. Ni daška vetra, ni zrik zrikavca, ni lepet ptičjih krila. Ništa se ne čuje. Kao da sam zaronila u dubinu okeana. Ili uplovila u bestežinski svemir. Sve oko mene je u savršenom beščujnom skladu. A tako je i u meni.
  3. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Do Kraja sveta - 6. dan Čudno je to sa odmorima, raspustima, putovanjima, ekskurzijama... U početku se čini da će trajati večito, jer smo izašli iz svakodnevne rutine i sad nam je svaki trenutak ispunjen novim dogadjajima, osećanjima, razmišljanjima, pa je i naš subjektivni doživljaj vremena izmenjen. Kao da se vreme rasteglo, pa dani traju mnogo duže od dvadeset četiri sata. Toliko toga stane u svaki, da ne može sve ni da se zapamti. Do polovine odmora, raspusta, putovanja, ekskurzije... kraj i ne nazremo - koliko nam deluje daleko. A onda, od te polovine, sve počinje da se ubrzava. Počinje da leti, nezadrživo hrleći ka neminovnom završetku. Ostalo mi je još dva dana hodanja, nekoliko dana turističkih poseta i onda je kraj ovom putovanju. Ali za razliku od drugih, nemam jasan osećaj o nekom završetku. Ne vraćam se u konvencionalni život, u rutinu, da bih žalila za ovim. Pre osećam umor zbog, za mene, dugotrajne usmerenosti na jasan cilj. Skoro punu deceniju živim bez zacrtanih prostornih ili vremenskih ciljeva, a planove menjam prema trenutnom nadahnuću i okolnostima. Bilo mi je zanimljivo kretati se ka nečemu unapred odredjenom, ima to svojih prednosti i draži, ali ne bih mogla tako dugo. Nadasve volim osećaj kad se ujutru probudim i ne znam odmah gde sam, u kojoj zemlji i mestu sam osvanula, a nisam sigurna ni kojim putem i na koju stranu ću krenuti. To je za mene sloboda, ona koju živim već skoro punu deceniju kotrljajući se oko sveta. Za razliku od mene, Ana Mari koji srećem na polovini današnjeg puta kako mi dolazi u susret, oseća tugu. Od pre dva dana obuzima je seta na pomisao da je kraj pešačenju. "Ne bih ja želela da zauvek hodam, samo bih da zadržim ono osećanje kao sa početka Kamina", kaže mi. Stojimo nasred puta kojim, više nego ijednom drugom ovdašnjom rutom, prolaze hodočasnici u oba smera, podjednako ka Mušiji i ka Finisteri. Nije idealno mesto za duboke i duge priče, a kratko se ne može objasniti kako čak i nomadski avanturistički život s vremenom postane uobičajen onome ko ga stalno živi. Ni ja nemam osećaj kao na početku, ali to ne umanjuje moj doživljaj posebnosti svakog novog dana i svih novih trenutaka preda mnom. "Ne dozvoli da postaneš ravnodušna prema svakodnevici koju živiš", kažem joj. "Radi isto kako si radila ovde: raduj se suncu, raduj se jutru, raduj se susretima sa nepoznatim ljudima, osmehni se svakome, pitaj ljude za zdravlje, za planove, za snove, osluškuj svoje telo, pamti svoje misli, ne sputavaj svoja osećanja. Biraj izazove i pametno se odnosi prema njima, daj vremena i sebi i drugima, uči, slušaj, deli. Nije svakodnevica kriva što upadamo u rutinu, već naš odnos prema životu i svemu onome što ga čini", otprilike tako joj kažem. I devojka me sluša pažljivo, kao i uvek do sada. Obećava sebi da će sve što je naučila na Putu primeniti i u svom predstojećem studentskom životu. Draga, naizgled krhka ali duhom nesalomiva Ana Mari. Grlimo se poslednji put i pravimo selfi za uspomenu. Srećna sam što sam je upoznala, ali ne osećam preveliku tugu zbog rastanka. Putevi će nam se možda opet ukrstiti, ili neće. Važno je dati celog, iskrenog i najboljeg sebe kad nam se podudare - to je lekcija o prijateljstvu koju sam naučila otkako živim dan za dan. "Stop thinking!", pisalo je na zidu jednog hostela u kome sam nedavno odsela. A sa druge strane, u nastavku poruke: "Start feeling!" Nedugo po rastanku, u susret mi nailazi par gurajući ispred sebe kolica na tri točka. Kad se približe, razaznam da mlada žena nosi bebu na grudima. "Hej! Svaka čast, ljudi! Fantastični ste!", kažem im. Zovu se Mihael i Danijela, i iz Nemačke su, iz malog pograničnog mesta sa Austrijom. Išli su zasebno na Kamino, a onda su se sastali da bi ga završili zajedno. Mihael je na hodočašće krenuo od svoje kuće, a Danijela sa bebom iz Porta. Njemu je trebalo skoro tri meseca da stigne u Santjago, dok je Danijela hodala oko dve nedelje. Od Santjaga su nastavili zajedno do Finistere, a sada idu prema Mušiji, gde će završiti putovanje. Na pretrpanim kolicima nose, izmedju ostalog, i šator. Uglavnom kampuju, a ponekad iznajme zasebnu sobu. Beba je dečak, ima godinu i po, i sasvim dobro podnosi putovanje. Jedino što su ga komarci izujedali pa mu je celo lišce u crvenim plikovima. Pitam ih za dozvolu da ih fotografišem i da u blogu ispričam o našem susretu. Često čitam komentare u kojima ljudi tvrde da bi silno želeli da se upuste u neku avanturu, ali ne mogu zbog dece, kućnih ljubimaca, sredstava, vremena... zbog desetine razloga. A onda sretnem ljude koji putuju godinama skoro bez para (tako sam i sama krenula). Neki drugi ljudi se svakog vikenda otisnu negde, i ne mrzi ih da provedu dve noći u putu do odredišta i u povratku, da bi uživali dva dana, jer je to jedino vreme koje imaju za sebe. Neki svuda sa sobom vode svoje kućne ljubimce. Neki se i sa sasvim malom decom otisnu u ozbiljnu avanturu... Svako može da nadje mnogo izgovora zašto nešto ne bi mogao, a zapravo postoji samo jedan pravi razlog: (ne)dovoljna želja. Život treba želeti živeti, i ko to želi, za sve će naći način. Kao Danijela i Mihael. Kao ono dvoje sa macama koje sam srela juče. Kao Marti koja hoda umesto svog bolesnog muža. Kao svi drugi koji su hodali, hodaju ili će hodati na Putu, uprkos svim 'razumnim' razlozima protiv tog sna. Ili bilo kog drug
  4. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Do Kraja sveta - 5. dan Jutro miriše na more. Seća me na detinjstvo i letovanja na Makarskoj rivijeri, u sobama "blizu magistrale, samo malo uzbrdo, pa malo nizbrdo do plaže". Svako jutro kad bismo kretali na kupanje obuzimalo me je isto nestrpljivo iščekivanje kad će se iza tog "samo malo uzbrdo" pojaviti more. Nismo mogli da priuštimo sebi smeštaj uz samu obalu, zbog čega mi je ostala večita čežnja za jutrima na plaži. I nestrpljenje da pogledom doprem iza tog brda koje me razdvaja od beskrajnog plavetnila. Na svakom kamenu za Kamino smer u Galiciji ispisano je koliko još ima kilometara do cilja. Broj je uvek sa tri decimale. Devet-zarez-trista-pedeset-tri. Devet-zarez-dvesta-deset. Osam-zarez-devesta-tri... Na tri-zarez-trista-sedamdeset-šest najzad ga ugledam: Atlantski okean. Pljesnem rukama u vazduhu, uz vrisak sreće za kojim provali nezadrživi smeh. Imam još "samo malo nizbrdo" do plaže. Na dva-zarez-dvesta-sedam počinje peščani raj - uvala ispred gradića Mušija. Kuće su načičkane s njene druge strane, duž klinastog rta, čija najisturenija tačka predstavlja nulti kilometar na ovom delu Kamino rute. To je moj današnji cilj. Sutra krećem obalom na jug, do završne tačke ovog pešačenja - Finistere, ili Kraja sveta. Za danas sam planirala da obidjem nekoliko znamenitosti, snabdem se hranom i nadjem mesto za kamp na nekoj od plaža. Čini mi se da sam potonje već ugledala, ali svejedno moram u grad jer nemam više hrane. Prošetaću obema stranama rta i odabrati najbolje mesto. U prodavnici, ispred mene u redu stoji hodočasnik. Nema ruksak, ali se lako prepoznajemo po šeširima, garderobi, pomalo klošarskom stilu. Osmehnemo se jedno drugom. Kad dodje njegov red, primetim da kupuje hranu za mačke. Onda ipak nije hodočasnik - zaključim. Ali se ponovo sretnemo ispred prodavnice. Na uzici vodi crnu mačku, dok njegova partnerka u naručju nosi belo mače. "Oh, hodočastili ste sa njima?", pitam u neverici. "Sa njom", odgovori muškarac pokazujući na svoju ljubimicu. "Od Liona do Santjaga i Porta i sad do Finistere i Mušije." "Vau!", uzviknem zadivljeno. Pitam za dozvolu da ih fotografišem. Ali svaki put kad pokušam da slikam crnu mačku, ona okrene glavu na drugu stranu. "Uvek to radi", objasni mi muškarac. Mače pak spava. Njega su našli u Portu. Samo im je prišlo i od tada su žena i mače nerazdvojni. Problem je kako da ga vrate kući jer nemaju papire za njega, te su se zbog toga odlučili da se, umesto avionom kako su prvobitno planirali, kući vrate vozom iz Santjaga. Pitam ženu da li možda želi da pokloni mače nekom pouzdanom, ko će brinuti o njemu. Na umu imam Mikelea i Denu, koji već drže dve-tri mačke. Ali žena odlučno negira - ovo malo je njeno, nosila ga je stotinama kilometara u rukama. Na njenom licu ljubav i odlučnost, kakve valjda ima majka na samu pomisao da se razdvoji od svog mladunčeta. Dirnuta sam. Poželim im srećan put pa se pozdravimo. Sa rancem koji je otežao nekoliko kilograma zbog hrane i piva, lagano ishodam do vrha rta. Tu se nalazi Svetište Majke Božje, a u prehrišćansko vreme tu su stari Kelti održavali svoje kultove. Džinovske stene raznih oblika oblikovane talasima koji i sad, za ovog sasvim mirnog letnjeg dana izazivaju strahopoštovanje kad udare te pukne kao da će se tlo rascepiti. Zovu ih Magične stene, a neke imaju i posebna imena, poput Kamena ljubavi ili Kamena osećajnosti. Impresivno mesto, koje je lako zamisliti i kao romantično, i kao zastrašujuće - zavisno od volje neba i mora. Kod trideset metara visokog obeliska, ispred kojeg se nalazi i Kamino oznaka sa brojem nula-zarez-nula-nula-nula, sednem na kamenu klupu sa pogledom prema pučini. Napravim sendvič i otvorim pivo. Vetar je jak sa ove strane otvorenog okeana, ali sunce mi greje ledja, tako da je ukupni utisak veoma prijatan. U talase koji se razbijaju o stene može se gledati satima, i verovatno nema osobe koja ne bi bila makar na kratko privučena tom moći. Ali sedeći tu, na samoj ivici kopna, kod nultog kilometra nakon skoro hiljadu koje sam prepešačila, sa tim sendvičem i pivom - mojom najčešćom gozbom prethodnih nedelja, osećam kako nema tog novca koji bi kupio ovakav trenutak i sve ono što je stalo u njega. Kasnije se vratim do one prve uvale, sa druge, nevetrovite strane zaliva. Nadjem mesto za šator odmah iznad plaže. Najzad ću ispuniti sebi i tu želju koju imam od početka Puta za Santjago, a zapravo još od detinjstva - da se ujutru probudim sa pogledom na to beskrajno plavetnilo.
  5. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Do Kraja sveta - 4. dan Ne znam da li me stigao umor od mesec i po dana pešačenja, ili je to zbog nekoliko poslednjih noći lošeg i nedovoljnog sna, ali jedva hodam. Vučem se, dok mi duša spava. Čini mi se da bih mogla zaspati u hodu. Prisećam se susreta sa jednom hodočasnicom koju sam upoznala još na samom početku pešačenja, u Irunu. Srele smo se ponovo u Santjagu, na cilju. Pitala sam je hoće li nastaviti do Finistere i Mušije. "Autobusom ću. Moje telo kaže da je dosta", odgovorila je. Izgleda da i moje telo meni šalje istu poruku. Udaljena sam dva-tri dana od Kraja sveta. Danas bi trebalo da stignem u Mušiju, a za dan i po i u Finistere. I to je onda kraj. Završetak pešačenja, nakon skoro hiljadu kilometara. Hoću li imati snage? Nemam problem sa tim da stanem kad ne mogu dalje. Mnogo puta sam to uradila u prethodnih osam godina. Za sve treba vreme i svako ima svoje vreme. Stajanje ne znači odustajanje. Samo rasporedjivanje snaga da se istraje do kraja. Boli me i butni mišić, čak više nego juče. Što znači da se stanje pogoršava. Nije lako priznati sebi da posustaješ, ali je to mnogo pametnije nego se odnositi prema svom telu kao prema robu ega. "Staću u manastiru", kažem trojici Italijana, sa kojima se od juče pratim. Ne znaju ni reč engleskog, ali se nekako sporazumevamo svaki put kad se sustignemo. Jer, čas oni hodaju ispred, čas ja. Sad im pokazujem na butni mišić i pravim bolnu grimasu. Jedan odmah hoće da skine ruksak nudeći mi 'medicine'. Zahvaljujem i odbijam. Treba mi odmor, mirovanje i san, a ne instant rešenja u vidu krema i pilula. Ideju da stanem u manastiru dobila sam usput, pregledajući dostupne opcije u aplikaciji Buen Camino. Pisalo je da samostan ima četiri kreveta, a radi po principu donacija. Očekivala sam tradicionalno hladnu i ozbiljnu atmosferu, monahe usredsredjene na viši svet duhovnosti, te eventualni poziv na večernju ili jutarnju službu. Ali već od ulaza na manastirsko imanje bilo mi je jasno da je nešto mnogo zemaljskije - što u ovom slučaju znači komfornije, toplije, bliskije - ovde umešalo svoje prste. Na samom ulazu postavljena je tabla o tome šta se sve unutra nudi. Pobrojani su wifi, pečat, pivo, doručak, a duhovito je napomenuto i da nema pasa. Psi u Španiji laju neprekidno i kidišu na svakog. Kako se udje u zeleno dvoriše, posetioca dočeka kreativni nered, pa ne zna šta bi pre gledao, usnimio, fotografisao. Patke, guske i kokoške, razmažene mačke koje vam se bacaju pred noge kako biste ih pomazili; kameni basen i voda sa potoka koja se sliva niz bambusov štap; baštenske garnitire od pruća i kamena razbacane po velikom dvorištu; cveće, ukrasno žbunje, voćke; sveže ubrane jagode i maline na stolu... Previše je to sve opušteno i 'neuredno' za bilo koji samostan. A tek unutra! U predvorju, stare masivne fotelje, sve rasparane, biblioteka u zidu, bina sa tam-tam bubnjevima, ogroman kamin. Gde sam ovo dospela? U bajku? Filmsku scenografiju? "Hej, ima li koga?!", dozivam. I ubrzo se pojavljuje muškarac u svojim četrdesetim. U pink dusku i belim pantalonama i japankama nimalo ne liči na monaha. A opet, sve je moguće. "Koliko braće živi ovde?", pitam ga nakon što mi je potvrdio da mogu da se smestim. "Nema monaha, ovo je bio samostan, ali je zatvoren, a mi smo uzeli imanje pod zakup", odgovara. To "mi" uključuje žensko čeljade koje prolazi kroz jedan od brojnih manastirskih hodnika iza Mikelea, kako mi se čovek predstavio. Dok mi pokazuje gde se šta nalazi u tom ogromnom zdanju, saznajem deo njegove priče. Mikele je iz Milana. Preselio se ovde jer ne voli grad i jer je želeo da živi na selu. Bavi se mahom stočarstvom: ima ovce, svinje, goveda, a pomalo i poljoprivredom. Usput, ugošćava hodočasnike. Živi srećnim i ispunjenim životom. Jedino je u januaru i februaru pomalo dosadno, jer su tada kiše a nema ni hodočasnika. Ali nikad se ne bi ponovo vratio u grad. Dobijam dvokrevetnu sobu, u kojoj ću po svoj prilici biti sama. Ovde se zaustavi možda jedan hodočasnik dnevno, pošto se mesto nalazi tačno izmedju dva uobičajena dnevna cilja na Putu za Mušiju ili od nje. Ni ja ne bih ni pomislila da ovde stanem, da me umor nije pristigao. Odspavam dva sata, a kad se pribudim, upoznajem i Denu, ženu koja je bila protrčala u pozadini kad sam tek pristigla. Ne, nisu par, i ne, nije Italijanka, već Španjolka iz Valensije. Pre pet godina hodala je svoj Kamino, ali nikad nije stigla na odredište - u Mušiju. Stala je ovde, otkrivši ovaj samostan. Lokalne vlasti i turistička organizacija već su hteli da ga zatvore i sagrade 'pravi' hodočasnički hostel, kada se ona prijavila da rentira samostansku zgradu i imanje. "Da li si o tome ranije razmišljala, da živiš na selu?", pitam je dok sedimo u kuhinji i čekamo da voda za moj čaj provri. "Ne, nikad. Ja sam bila frizerka", odgovara mi smejući se. Ali došavši u manastir na konak, iznenada je shvatila da tu želi i da ostane. I tu je već pet godina. Osim rada na farmi, peva u crkvenom horu i ponekad nastupa sa gitarom u lokalnim barovima. Ovde susreće ljude iz celog sveta. Atlantski okean i plaže nalaze se na kilometar udaljenosti. Ima dovoljno mira, dovoljno posla i dovoljno zabave. Nekad bude naporno, ali koji je to život poštedjen povremenih teškoća. Slažem se, sa svime se slažem. I srećna sam zbog nje i Mikela, što su našli svoj Put. A pomalo sebično, radujem se i zbog sebe same, zbog još jedne inspirativne životne priče koju sam čula. Jedne od onih kakve najviše volim da sakupljam i beležim, jer potvrdjuje istinu da za snove ne postoje granice i da je u svačijem životu sve moguće. Samo se treba usuditi.
  6. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

  7. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Do Kraja sveta - 3. dan Bilo je oko deset, zavrsila sam blog koji cu ujutru postaviti i upravo sam se spremila za spavanje kad je grunula muzika iz moćnih zvučnika. Gde i kako? - kad spavam nasred livade koja je od najbližeg sela udaljena više od dva kilometra, a najmanje toliko ima i do sledećeg. Da li je moguće da sam baš toliki baksuz i da me usred ničega dočeka večernje iživljavanje nekog galicijskog tinejdžera. Jer ko bi drugi slušao dub-reggae u ljutoj španskoj provinciji. Smejem se za sebe, nadajući se da taj disk-džokej ima dozvolu za sat, najviše dva glasnog slušanja muzike. Barem ima dobar ukus. Ali nakon pola sata žanr se menja i iz ubitačno jakih zvučnika, preko polja i dolina, ravno do moje livade stiže neki folklorni zvuk sa preovladjujućim arapskim uticajem. O, ne! A sledi i još gore - glas voditelja nekog programa uživo. U baru? Žurka ili možda svadba? Teza o tinejdžeru koji se inati roditeljima i selu pada u vodu. Danas je petak, Španci živnu tek oko deset uveče i provode se do sitnih sati. Rečju - nadrljala sam. Mrak je već pao i ne mogu da se pakujem i tražim drugo mesto. I ovo sam jedva našla, jer su svuda polja pod zasadima ili livade sa visokom nepokošenom travom. Izlazim iz šatora i proveravam šta se nalazi u blizini, tačnije, da li postoji neko mesto do kog muzika ne dopire tako glasno. Imam čepiće za uši i ne vadim ih dok testiram teren oko šatora. Tamo gde se livada završava i počinje put protiče reka, i njen huk zaglušuje onu muziku. To je rešenje, jedino što ne mogu da postavim šator baš uz sam put. Spuštam se do suprotnog oboda livade, otkrivši da reka prolazi i tuda. Sledi pakovanje teških delova opreme u ruksak, te prenošenje šatora uz samu reku. Tamo je blatnjavo i neravno, ali to se da srediti, za razliku od one muzike. I nepun sat od selidbe, uranjam u san uljuljkana zen zvukom vode koja teče. Oko tri bude me glasovi. Vika i dreka u mikrofon, u zabavi zvanoj karaoke. U neveruci sam da još uvek traje. Bunovna, tražim zvuk vode, ali reka kao da je presahla. Čujem je tek kad uklonim čepiće. Dobro je, tu je i dalje. A još je bolje otkriće da ono nisu bile karaoke, već odjava noćašnjeg programa. Najzad mogu da odahnem i mirno zaspim na pustoj livadi. Ujutru sam, naravno, umorna, a i dan je tmuran i težak. Hodam polako, iako bi danas trebalo da predjem veliku razdaljinu. Osećam i bol u levoj nozi, kao da sam istegla mišić iako mi nije jasno kako a ni kad se to desilo. To prilično loše vreme i moje loše stanje nadomešćuje priroda. Već dan-dva unazad primećujem kako se predeli oko mene postupno menjaju. Brda su niža i nekako zaobljenija, pa se najedanput sa svih strana otvorio pogled. Sve je više borova, i put je prekriven šišarkama i suvim iglicama. Čitave regije obrasle su u nisko, oštro rastinje, tipično za karstna podneblja. Žbunje na kamenju i stenama, kao i na jadranskom primorju. Bez imalo napora mogu da zamislim da sam tamo. Nedostaje još samo more, odnosno, Atlantski okean. Pričam o tome sa Ana Marijom koju sam opet srela. Hodamo nekoliko kilometara zajedno, a onda se razdvajamo. Devojka će levim putem, ja desnim. Prvi vodi u Finistere, drugi u Mušiju. Oba su nezaobilazna mesta na putu hodočasnika, samo što ih obilaze drugačijim redosledom. Ja sam odlučila da završim putovanje na najzapadnijoj tački kontinentalne Evrope, srednjovekovnom Kraju sveta - a do njega mogu da zaobilazim i krivudam. Samo raskršće je prilično neugledno, zapravo deluje rugobno zbog fabrika koje su tu izmeštene iz urbanih zona. Gola visoravan sa bučnim vetrenjačama, mračno nebo, prazan asfaltni put - sve pogoduje utisku pristizanja na Kraj sveta. Spuštam se u mnogo pitomiju dolinu, u Dumbriá, poslednje mesto u kome mogu da kupim hranu pošto je sutra nedelja. Zvanični hodočasnički hostel je otvoren, putnici mogu da odaberu krevet i smeste se, a kasnije će neko već doći da im naplati. Opušteno, kao i mnogo toga drugog u Španiji. Biram da kampujem na lepoj zaravni ispred hostela, a da od pogodnosti koristim tuš i utičnice za punjenje baterija. Upravo sam oprala stvari i krenula nazad ka šatoru, kad se ispred mene pojavila glupa tinejdzera od otprilike šeasnaest godina. Pored hostela se nalazi sportski kompleks i oni su upravo izašli sa nekog treninga, sudeći po njihovim trenerkama. Prolaze stazom pored mog šatora, ali jedan iz grupe krenu ka njemu, sa očiglednom namerom da zaviri unutra. "Hej! Gde si to naumio?", upitam ga. Svi se trgnu, shvativši da nisu sami, a krivac brže-bolje pobeže nazad u grupu. "Hello, my name is...", dobaci mi drugi mladić, na šta se ostali nasmejaše. "Drago mi je", odgovorih mu i smestih se ispred svog šatora. Malo kasnije, vraćaju se istim putem nazad. Ne obraćam pažnju na njih, kad - jedan kamen polete na moj šator i pade pored zamalo ga promašivši. Dok sam se okrenula, a momci se nadadoše u beg u onaj kompleks. Pojurim za njima, ali vrata su se iznutra zaključala. Stojim ispred, sa dečakom koji nije stigao da utekne na vreme. Zapravo nije ni pokušao, pošto je sve vreme bio malo po strani od ostalih. Ali vilica počinje da mu se trese kada razazna reči 'policija' i 'napad' kojima mu pretim. Govori mi da nije ništa kriv, na šta mu odgovaram da to znam, ali da je on jedini svedok kojeg imam. Na prevaru ga slikam mobilnim, pa prodjem oko zgrade na glavni ulaz. Vidim kako nedužni mladić panično zove telefonom svoje drugove. Ulazim u kompleks. U dvorištu, za dugačkim stolom, ljudi u kasnim četrdesetim, dok nekoliko muškaraca priprema roštilj. Iznenadjeni su upadom uznemirene strankinje koja ih sa vrata pita da li neko govori engleski. I kada se javi glavni roštilj majstor, objasnim mu šta se desilo. Polazimo u salu, u koju su utekli oni momci. Neki igraju basket, drugi sede na tribinama. Ne mogu da prepoznam glavnog krivca, koji je bio u sivom duksu, a sada ga niko od dečaka nema na sebi. Ali uprem prstom u jednog u sivom donjem delu trenerke. Od muškarca tražim da im prevede šta pričam: da sam gost u njihovoj zemlji, turista koji je zaštićen; da hodočastim, što se smatra svetim; da sam postavila šator na imanju hodočadničkog hostela, ispred samog ulaza u njega; da je bacanje kamena na šator - napad; da se zbog njih ne osećam više sigurnom ni dobrodošlom. Čovek mi se izvinjava. Traži i od mladića da mi se izvine. Garantuje mi da ću biti bezbedna u šatoru. I obećava da će zaključati izlaz sa te strane. Što i čini, vrlo strogo zabranjujući svima da koriste taj prolaz. Dok me prati ka izlazu, tiho mu kažem da nisam mislila ozbiljno ono o policiji. Samo sam htela da ih uplašim, jer to što je jedan od njih uradio nije nimalo naivno. "Znam", kaže muškarac, ponovivši svoje izvinjenje. Kasnije, ipak odlučim da ću spavati u hostelu, te spakujem šator i preselim se unutra. Verovatno bi sve bilo u redu ako tu ostanem, ali živeći godinama napolju naučila sam da rizik uzimam sa najvećom ozbiljnošću. Nikad ne razmišljam "ma neće se desiti", već "a šta ako se desi". I ako sam već upozorena nekim neprijatnim dogadjajem i mogu da se pomerim na sigurnije mesto, onda je bolje da tako i učinim. Prijavila sam se u hostel i, pošto su sve zajedničke sobe već bile popunjene, dobila sam privatnu, samo za sebe. Najzad ću moći i da se naspavam.
  8. Može ali je u prekršaju. Crnogorci ne dozvoljavaju, ali je moguće da ne znaju za drugo (Srpsko) državljanstvo.
  9. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Do Kraja sveta - 2. dan Već treći dan zaredom prati me loša sreća sa spavanjem. Najpre su bili oni kučići koji su lajali celu noć, potom je Pablov komšija pravio žurku, a prošle noći u velikoj spavaonici sa oko šezdeset kreveta svaki drugi muškarac je hrkao. Zaspala sam tek pred zoru i prespavala jutro, probudivši se oko devet, kad su žene došle da pospreme hostel. Iako je moja spavaonica poodavno prazna, dosta hodočasnika tek sad napušta grad. Srećem ih na izlazu iz utvrdjenih zidina, kojima je opasan centar. Stojim pred tablom koja prikazuje da odatle postoje dva puta. Prvi je zvanična Camino de Fisterre ruta, a drugi je alternativni put. Razlika u njihovoj dužini je nepunih pola kilometara, koliko je drugi duži. Ne piše ništa o eventualnoj razlici u nadmorskoj visini, ali koliko se vidi odavde, na raskrsnici, prvi vodi asfaltnim putem kojim prolaze vozila, dok je drugi zemljani i prati reku. Dovoljno da izaberem potonji. I gotovo odmah kako zamaknem od raskršća, potvrdi mi se da nisam pogrešila. Uranjam u tišinu prirode, koju narušava samo cvrkut ptica i huk reke. Treba mi ovo kao lek, kao melem na preosetljiva čula zbog nedovoljno sna. Kako su pogrešili svi koji nisu izabrali ovaj put. I kako sam im zahvalna na tome što su dali prednost kraćem, pa sam ovde potpuno sama. Hodam sporo, uranjajući u mir i tišinu oko sebe. Voda je skoro savršeno mirna, reka kao i da ne teče. Ali iznenada, u tom opštem nepokretu, zahuči vodopad. Uvek reagujem neobuzdanim smehom na prizore koji me dotaknu svojom lepotom, snagom, neobičnošću. I sada počinjem da se smejem naglas, srećna zbog te magije kojoj prisustvujem. Mislim da me ništa ne ushićuje tako kao priroda. Prava je šteta što put ne vodi duže ovom dolinom. Ubrzo izbija na asfaltni, spajajući se sa onim glavnim hodočasničkim. Prolazim kroz neko seoce, ako se tako uopšte može nazvati nekoliko kuća koje i ne deluju kao da u njima iko živi. Prilično je neobičan prizor hladnjače koja je tu parkirana nasred puta. Tek kad prodjem pored nje, otkrijem da su vrata hladnjaka otvorena i da se unutra nalazi prodavnica. Jedna baka upravo kupuje namirnice, pa stanem do nje, jer su mi se prohtele mandarine. Sve koje sam ovde probala odlične su i imam utisak da ne mogu da pogrešim koju god vrstu da izaberem. A ove su još i hladne, kao da su do maločas stajale u frižideru. Prijaju na već toplom danu, a nakon uspona koje sam savladala. Sela sam na kamen pokraj puta dok se počastim. Danas sve radim polagano, bez i najmanje žurbe. Imam rezervisan krevet za večeras, a na taj način prerasporedjujem i snagu pošto se nisam dovoljno odmorila. Nailaze hodočasnici. Najpre, pet devojaka u šortsevima i sa dnevnim ruksacima po kojima zaključujem da su hodanje započele iz Santjaga. Ovaj put do Kraja sveta postoji i kao zvanična ruta, sa nazivom Camino de Finistere, koja se može preći u četiri do pet dana, uz dodatnih dan-dva do Muksija. Za njima nailaze dvojica muškaraca koje sam juče srela u Negreiri. A onda ugledam porodicu od četvoro, sa dvoje male dece. Muškarac nosi veću devojčicu u korpi na ledjima, dok žena ima bebu u nosilici na grudima. "Ma da li zaista hodate sa decom?!", uzviknem oduševljeno. "Svaka vam čast!" Iz Portugala su i hodaju 'samo' od Santjaga do Fistere. Uspevaju da dnevno predju dvadeset kilometara. Devojčicama su četiri i jedna godina. Ne znam da li je dobra odluka povesti tako malu decu na višednevno pešačenje. Majčin izraz lica nedvosmisleno mi govori da joj je već previše. Drugi put kad ih sretnem, prestižući ih, starija ćerka se žali da joj je vruće, pa je tata presvlači, a beba nešto zakmeči, te mama počne da joj peva neku pesmucu, kako bi se smirila. U trećem, i našem poslednjem današnjem susretu, oba deteta poseli su na visoki kamen-stenu, i majka ih hrani na kašičicu. Otac ovekovečava taj trenutak kamerom, pa se ponudim im da ih fotografišem sve zajedno. Izbijam na visoravan na kojoj je smešteno drugo selo. Na livadi, bikovi me nakratko odmere iza sigurne kamene ograde, pa nezainteresovano nastave da pasu i gurkaju jedan drugog. Nešto dalje, ispred jedne kuće, troje ljudi sedi i razgovara. Ne znam zašto, ali sigurna sam da su komšije. I pomislim na spor, uhodani žuvot na jednom mestu, pitajući se da li mi nedostaje. Lepo je sedeti sa starim prijateljima kojima ne moraš da se predstavljaš, niti da se brineš oko utiska koji ćeš na njih ostaviti. Pomalo mi nedostaje ta opuštena, dobro poznata svakodnevica. Oko mene je sve tako tiho i spokojno. Opet sam u čudu koliko španska sela deluju pusto, kao da u njima niko ne živi. Da nema krava i bikova, te stada ovaca, kao i pasa koji kidišu na prolaznike (ali su srećom vezani), pomislila bih da su sva napuštena. Živa su samo mesta u kojima postoje hosteli ili barovi za hodočasnike. U jednom takvom se zaustavljam, da bih popila kafu i dopunila bateriju na telefonu. Rešila sam da večeras ne spavam u hostelu, već u šatoru. Kelner ima mnogo posla, pošto svi hodočadnici ovde zastaju, uglavnom zbog ručka. Cene su veoma prustupačne, a obroci obilni. Ali ja sam već jela. Posmatram kelnera koji je brz i živ kao da nije Španac. U španskoj unutrašnjosti je usluga uvek spora, te vam treba puno živaca dok naručite, dok devojka za šankom primi porudžbinu i unese je u kompjuter, dok vam otkuca račun, dok vam naplati, dok vam vrati kusur i dok napokon ne dobijete to što ste tražili. Ljudi su ovde neobično opušteni, u poredjenju sa ostalim zapadnjacima. Kasnije, tek što krenem i uhvatim ritam uz, čini se, dugu uzbrdicu, a zastanem zbog četvoro biciklista. Stoje nasred puta, okupljeni oko bicikla koji je okrenut naopačke, točkovima nagore. Petljaju nešto oko njega. Nemam alat (ni oni ga nemaju), ali bih možda mogla da pomognem. Lanac je spao i zaglavio se izmedju kasete i nable. Ne pomaže ništa što nam pada na pamet, te naposletku odluče da se vrate u selo i potraže negde šrafciger kojim bi iščupali zaglavljen link. A ja produžim sa uprljanim rukama od lanca. Ne hodam dugo kad ispred sebe prepoznam AnaMariju iz Bostona. Onu dragu mladu devojku koju srećem još od Iruna i sa kojom povremeno pričam o vrlo ozbiljnim temama. Sela je na asfaltni put, izula cipele i priprema sendvič. Radost je obostrana. Čestitamo jedna drugoj uspešno stizanje u Santjago, a zatim sednem kraj nje. Ispričam joj epizodu sa Pablom, pošto me pita kako mi je bilo u Santjagu. No onda se ispostavi da je to pitala radi sebe, kako bi mogla da mi ispriča priču o razočaranju i nesrećnoj ljubavi na Putu. Umesto da završetak provede sa svojom ljubavi, ostala je sama, napila se i prebrodila jako težak dan i noć u Santjagu. Juče je krenula dalje i danas je neuporedivo bolje. Maločas je pričala i sa majkom i već joj se čini da je sve to prilično daleko iza nje. Na Putu, svakom, ne možeš nositi dugo probleme. Put traži naše puno prisustvo, pa srce i misao koji su daleko ne mogu tamo i da ostanu. Svaki trenutak je intezivan i ispunjen kao čitavi dani u onom drugom, konvencionalnom svetu. Na Putu, svaka bol postaje manja, a gubici brzo padaju u zaborav, jer se nema vremena za neprisustvo u času koji nam se sada dešava. Ali Put ima i svoje zamke u koje se upada ako nismo dovoljno oprezni. Sloboda ponese, i toliko je opojna da se lako zaboravi na lepotu pripadanja nekome, na duboko vezivanje, na puštanje korena. Treba da se čuva toga. Ana Marija me sluša ne trepćući. Zahvalna mi je na razgovoru, na otvorenosti sa kojom joj pričam o negativnim stranama mog u mnogo čemu privlačnog života. Kažem joj nešto što sam i ranije htela: da bih bila ponosna na nju da sam joj majka. Devojci su suze u očima. Puno joj znači što me je ponovo srela i što je sve to čula od mene. I veruje da nije slučajno što su nam se putevi opet ukrstili. Sedimo tako nasred puta ta devojka i ja, dve strankinje povezane stotinama kilometara iskušenja, borbe, samospoznaja, razmene i deljenja. Bliske. Onda krećemo zajedno, prvi put, jer obe volimo da hodamo same, a Ana Mariji taj prostor samoće znači toliko da čak nije želela da hoda ni sa svojim dečkom. I priča mi, a ja uživam da je slušam. Zaista je posebna. "I vi ste", kaže mi na rastanku ispred hostela u kom ću se zadržati zbog tuširanja. Daje mi svoj broj i kontakt na socijalnim mrežama, i poziva me da joj se obavezno javim kad dodjem u Ameriku. Naredne četiri godine studiraće u San Francisku, tako da uvek mogu da računam na smeštaj. Grlimo se do sledećeg susreta. Možda već na Kraju sveta... ko zna.
  10. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Do Kraja sveta - 1. dan Sa Pablom nisam mogla da se dogovorim oko vidjenja i druženja dok sam u Santajgu. Propustila sam prvi trenutak, neposredno po mom dolasku, kada je imao vremena da mi pokaže grad. Bila sam previše umorna, te sam to odložila za sutradan. Ali se, kao i uvek, ispostavilo da sve što ne uradiš odmah, nećeš nikad. Pablo će sada moći da dodje tek ujutru, nešto posle devet, ali ne moram da ga čekam ako bih da krenem ranije - napisao mi je. "Naravno da ću vas sačekati. Želim da vam se još jednom zahvalim, a volela bih i da imam fotografiju sa vama" - otpisala sam. Jutros je pozvonio tačno u minut. Još sa vrata mi je prekorio što odlazim posle samo dva dana. Nisam se dobro odmorila, a i vreme je loše, kaže. Mogla sam još da ostanem. Pavle ima dečački stidljiv osmeh i srce deteta. Srećan je zbog mene i to čitam sa njegovog ozarenog lica. I sve bi želeo da još nešto uradi, ali ne zna šta. Deluje smušeno dok me prati prema katedrali odakle ću nastaviti hodanje. Smejući se za sebe, kuca nešto u svoj telefon, u aplikaciji za prevodjenje. I onda mi podmeće da pročitam. "Kad porastem, hoću da budem kao ti" :) Smejemo se, a ja bih ga mogla zagrliti koliko mi je drag. Pred katedralom se slikamo, upirući palčevima jedno u drugo. Potom ga zagrlim za oproštaj. "Ako opet budete prolazili kroz Santjago, javite se, uvek možete da računate na smeštaj", ispisuje u aplikaciju. Zahvaljujem istočnjački, priljubivši dlanove i blago se naklonivši. Zbogom, dobri čoveče. Vreme je zaista loše. Nije oluja, kao što su najavili, ali pada ona sitna uporna kiša. I vlaga je ogromna, pa mi je kosa mokra već kroz nekoliko minuta iako imam kišobran. Skoro je deset, što je dosta kasno za početak dnevnog hodanja. Ali je dobro zbog toga što nema gužve. Nakon što me je jedna devojka prestigla još na uzlazu iz grada, ne srećem druge hodočasnike. Stoga se iznenadim kad pored sebe začujem glas koji mi poželi Buen Camino, te me upita odakle sam. Okrenem glavu: muškarac u kasnim tridesetim, sa omanjim ruksakom koji ne može biti dovoljan za put do Kraja sveta i kesom punom namirnica u ruci. I zaista i nije hodočasnik. Zbog nekog priblema sa vratom, ne može dugo da hoda, ali je doputovao iz svoje Holandije u Santjago, zbog njegivog sakralnog značenja. Desio mu se maler da izgubi novčanik, ali je onda jedna monahinja naletela na njega i pokazala mu gde može da spava besplatno. Na početku šume nalaze se dve napuštene hale, u kojima postoje madraci i vreće. Većina ovdašnjih beskućnika tamo spava. Jeste bilo hladno, ali je barem imao krov nad glavom. Hranio se milošću jednog prosjaka koji takodje tamo spava. Ali danas su mu stigle pare od kuće, pa je pohitao u prodavnicu da nakupuje hrane za svog druga. A posle će se preseliti u hotel, jer je željan tuša i malo komfora. "Kakva priča!", uzviknem u neverici. "Evo, za srećno hodanje", kaže Viktor, kako mu je ime, pruživši mi limenku piva iz kese. Smejem se u čudu zbog toliko radosnih ljudi oko mene sa kojima mi započinje ovaj dan. Nepun kilometar dalje ugledam šator pored puta. Prekriven je ceradom, a ispred se suše, zapravo kisnu peškiri na žici. Na velikom kamenu pred šatorom postavljena je metalna činijica za prikupljanje milostinje, a natpis na španskom kaže nešto o Kamino putu, hodočašću, Bogu. Ubacujem novčić u posudu dopola punu vode. Nadam se da taj čovek zna za one zgrade sa madracima i da ipak tamo provodi ovako loše dane, a da mu je ovo samo 'radno mesto'. Lepo je ponovo hodati. Uprkos kiši, nema blata, pošto je put uglavnom šljunkovit. Mogla bi ovo da bude i romantična šetnja pod kišobranom. Težinu ranca skoro da i ne osećam, nove patike su mi udobne i lagane, a žuljeve sam odavno zalečila. Jedino sam neispavana, pošto je Pablov komšija u stanu iznad imao neku proslavu do tri ujutru. Ali ionako ne planiram da danas hodam dugo. Stižem dvoje hodočasnika. Još iz daljine vidim da su par, i to srećno zaljubljeni sudeći po načinu hoda, držanju za ruke, gurkanju. Iznenadim se kad im se približim i otkrijem da su u svojim šezdesetim. Raznežim se i slikam ih kradom dok hodaju sa rukom u ruci, ne mareći za kišu. Smeju se nečemu, a u prolazu hvatam i delove priča koje kazuju jedno drugom. Put sad vodi strmo uzbrdo, u tradiciji najtežih uspona na Severnom putu ili Primitivo ruti. Uspon je duži od dva kilometra, a negde na polovini, kod prvog odmorišta, na kamenu ispisana nečija poruka njegovoj ili njenoj prijateljici: "Hej Aneta! Uspela si!" Tu i tamo, nailazila sam na razne poruke koje su ostavljali hodočasnici. Većina je bila o značaju Puta a ne kilometraže, neke su bile duhovite, namenjene onima sa posustalim duhom, neke ljubavne. Tako sam, recimo, danima nailazila na natpise nekog ruskog para koji je iza sebe ostavljao uvek isti natpis: "мы" Samo to: Mi. Dovoljno. Ova poruka Aneti me je obradovala kao da je meni upućena. Kako lep gest podrške. Nadam se da je ona kojoj je namenjeno i pročitala, i da joj je značilo. A nakon kiše i teškog uspona, pre ili kasnije dodje sunce, a teren postane nezahtevan. Pravo sa vrha brda, silazim u dolinu reke Timbre. Preko nje vodi stari rimski most iz 13. veka, koji je izgradjen od kamenja još starijeg mosta koji je tu postojao. Pet velikih lukova izdižu se ka sredini, pa me neodoljivo podseća na onaj mostarski. Na desnoj obali nalaze se dva kamena mlina iz istog vremena, koji su rekonstruisani i otvoreni za posetioce. Neposredno ispred mosta, reka pravi nevelike vodopade, koji je presecaju u obliku polukruga. U seocetu na drugoj obali kamene kuće u obliku zamka obrasle su u puzavice, pa cela slika deluje još nestvarnije. Imam utisak da sam se i sama obrela u srednjem veku. Skoro nisam videla nešto približno ovako staro, skladno i spokojno. Zavirujem u mlinove, prolazim ispod mosta, zagledam ga i slikam sa svih strana. Ushićena sam. Posle sedim na osunčanoj kamenoj klupi ispred kapele Sv. Blaža, žmurim i slušam hučanje reke. Trebalo je da tu ostanem i kampujem - lako bih našla mesto. Povuklo me to što je do hostela u kome sam planirala da noćim ostalo još nepuna četiri kilometra. Ideja o tušu, kao i pogodnost punjenja baterija, opredelili su me da produžim. Tada je noga počela da me boli. Od kičme, a zbog toga što sam zanemarila vežbe i što se nisam dovoljno odmorila. Sve vreme Puta pomno sam vodila računa o tome, i nisam imala problema. Usporavam, usitnjavam korak, na kraju i stajem. Sedam, odmaram se, radim vežbe, pa nastavljam, ali boli i dalje. Grupa od četvoro mladih me prestiže. Zaustavljaju se zabrinuto me pitajući da li sam dobro i da li nešto mogu da pomognu. Uverim ih da ću biti u redu, te odu. Nadomak cilja i odmora odlučim da stanem i napravim dugu pauzu. Nije mi prvi put da tako radim. S jedne strane je nestrpljenje i želja da se stigne što pre, makar i po cenu bola. S druge je znanje o tome da se zbog te nestrpljivisti može još gore postradati. A pola sata pre ili kasnije na cilju ne znače ništa. I to pomaže, kao i uvek. Bol se utišala, pa polako ulazim u grad. Hostel u sklopu kojeg sam planirala da kampujem zatvoren je, te moram da pešačim dodatni kilometar do narednog. Već je kasno popodne, ali nalazim slobodan krevet. Upoznajem dva para starijih Južnokorejaca sa kojima dugo pričam o Severnoj Koreji, mladu Italijanku koja mi tvrdi da se druženje na Francuskoj ruti ne može uporediti ni sa jednom drugom, a ispostaviće se da su u istom smeštaju i dve Riječanke - Gordana i Sanja, koje su upravo ishodale Portugalsku rutu. I ne mogu da se otmem utisku da je ovaj dan, prvi nakon Santjaga, takozvani 'produžetak', kako se interno naziva put do obale Atlantskog okeana, sjedinio u sebi sve predjašnje lepe trenutke, kao i iskušenja koja su me pratila: neobične i dirljive susrete sa dobrim ljudima spremnim da pomognu, promenljivo vreme, fizičke napore, slabosti tela i duha, prizore za pamćenje, nova poznanstva i druženja. I radujem se što je sve to stalo u jedan dan. Sve najbolje i najvažnije od Puta.
  11. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Put za Santjago - 37. dan Vlasnik hostela nije me slagao - njegova dva psa zaista nisu lajala tokom noći. Ali su me zato oni komšijski držali budnom sve do zore. Premestila sam šator što dalje od ograde i njih, ali tih desetak metara dodatne udaljenosti nisu puno pomogli. Nakon neprospavane noći ne može se hodati dvadeset kilometara, koliko mi je ostalo do Santjaga. Nikakva snaga volje ne može da poništi težinu umora koji se sakupljao prethodnih trideset šest dana i više od osamsto kilometara. Mogla bih da zaspim hodajući. Najpametnije bi mi bilo da stanem negde, odmorim se i sutra udjem u Santjago. Ne žurim nigde, osim što sam javila Pablu da danas stižem. Pablo je onaj čovek kog sam prvog ustopirala kad sam išla u Lugo, na festival. I kome je usred naše priče (ako se tako može nazvati nagadjanje ko je šta rekao na jeziku koji ono drugo ne govori) došlo na pamet da mi ponudi smeštaj u Santjagu gde ima stan. Sinoć sam mu poslala mejl i odgovorio mi je potvrdno. Pošto ne živi u Santjagu, dogovorili smo se da se nadjemo kasno popodne, po završetku njegovog radnog vremena, kako bi imao vremena da stigne. Verujem da mu nije bilo lako da se organizuje i zato ne bih da mu remetim raspored i otkazujem, te ponovo zakazujem dolazak. Radije biram da razapnem šator usred dana i odmorim se, makar na kratko. Za sve ove godine, nikada to nisam uradila iako je bilo teških trenutaka zbog nakupljenog umora. Skrećem sa staze, postavljam šator koji je još uvek mokar od noćne vlage i naduvavam podlogu. Mrzi me, neopisivo me mrzi da sve to radim, ali moja potreba za odmorom je ovog časa neuporedivo jača od moje lenjosti. Da je vreme lepše, samo bih se negde ispružila, ali dan je muljav, kiša se dvoumi i ne bih da postradam još gore ako se stušti. Ne uspevam da zaspim, najviše iz straha da ću prečuti alarm koji sam podesila, ali i to što sam ležala čini da se osećam mnogo bolje već nakon pola sata. Pre ponovnog polaska dobro se najedem, jer u ovakvom stanju biće mi potrebna sva raspoloživa energija. Spakujem se i podjem polako. Hodam sa 'ranjenicima' - kako nazivam hodočasnike koji u ovaj, već kasni popodnevni sat, pristižu u Santjago. Većina onih drugih je stigla tokom pre podneva, ili će stići kasnije uveče - zavisno od toga kada su krenuli i odakle. Žena ispred mene hramlje, ali ne posustaje. Oslanja se na svoje štapove i uporno, poput strpljive kornjače, pravi sitne, bolne korake napred. Kažem joj nešto u prolazu, nešto ohrabrujuće. Kasnije stanem da bih se odmorila, a ona me sustigne i udeli mi osmeh podrške. I tako nekoliko puta. Na ulazu u grad, hodočasnici se zaustavljaju na brdu Monte do Gozo. Odmah do puta izdiže se prvi spomenik, u apstraktnom stilu, pa svi hrle ka njemu, kako bi se slikali. Na trista metara dalje, samo nevidljivo sa puta, nalazi se drugi spomenik hodočasnicima - dve bronzane statue pelegrinosa koji, nakon višenedeljnog pešačenja, pristižu na odredište, umorni, prašnjavi, ali ushićeni zbog uspeha. Nebo se dovoljno razvedrilo da se vidi grad u dolini, pa tim više vredi prošetati se do tamo. Medjutim, niko osim mene ga ne posećuje. Altamira, festival u Lugou, a sad i ovo - zaključujem razočarano. Prilaz gradu nije vredan opisa i pamćenja, ali ga povremene scene duž puta čine posebnim. Mršava visoka devojka i mladić obrijane glave sa kačketom, sa kojima sam se nekoliko puta mimoilazila od jutros, zastali su kod pešačkog mosta iznad nadvožnjaka. Mladić objašnjava nešto prigušenim glasom, a devojka briše suze. Rastanak i sve što ide uz njega. I meni se srce steže zbog njih i priče koju mogu samo da naslutim. Hodočasnici su svuda duž rute koja vodi ka katedrali, ali su začudjujuće neprimetni, pa se svaki put iznenadim uočivši nekog. Najviše me čudi taj izostanak bilo kakvog zvuka koji bi pratio njihovo pristizanje na cilj. Nisam očekivala fanfare, ni vatromet, ali odnekud mi sve deluje tiho, prigušeno, nenametljivo. Mada takvo i treba da bude hodočašće. Sa Pablom sam se dogovorila da se nadjemo na glavnom trgu - Praza do Obradoiro. Tamo su desetine drugih hodočasnika koji sede na pločniku oslonjeni na ruksake ili saputnike, leže zagledani u nebo ili vrhove dva tornja katedrale, poziraju za svoje ili fotografije brojnih turista; grle se u neverici da su uspeli, neki plaču, neki se smeju, neki su zamišljeni ili ozbiljni; ima starih, mladih, dece, hodača i biciklista. Ali sa svih lica isijava isti spokoj, sva su prožeta istom svešću o postignutom cilju. I vreme kao da se usporilo, nestalo je svake žurbe i pritiska, jer sve što je važno dešava se sada i ovde - ovo je trenutak uspeha, osećaj rasterećenja, praćen svešću o neponovljivom doživljaju. Sada smo i ovde smo i radujemo se tome - kazuju svi ti hodočasnici sebi samima, jedni drugima, svetu, ili Bogu ako veruju u njega. Došla sam ranije, pa se smestim naspram katedrale, tako da imam dobar pregled na trg. Dopada mi se ovde, zaista mi se dopada. Nisam ni razmišljala o tome kako bi moglo ili trebalo da izgleda na kraju, ali sve ovo oko mene čini mi se pravim. Autentično je, iako je celo mesto potpuno turističko. Hodočasnici ga čine jedinstvenim, jer nakon svega što su prošli, niti mogu, niti žele, niti imaju zbog čega niti zbog koga da se pretvaraju. Tu su, srećni i tužni, ponosni i setni, energični i umorni, jaki i slabi - rečju, samo ljudi koji su dobro spoznali sebe na Putu. Srećna sam što sam (bila) deo toga. Pabla jedva prepoznam. Pružum mu ruku, a on me zagrli i izljubi, čestitajući mi na uspešnom hodočašću. Neposredni, srdačni Španci. Krenemo ka njegovom stanu. Pokušavamo da usput pričamo, ali premalo znamo jezik onog drugog. Zato se obilno služimo gestovima i mimikom. Pablo mi tako govori da pamtim put do stana. Svaki put, zvizne pokazujući mi smer. "Katedrala, prodavnica - i fijuuuu!" - otprilike tako to zvuči. "Raskrsnica, levo i - fijuuuu!" "Shvatila sam", kažem, smejući se. "Drugi sprat i..." "... fijuuuuu!", nadovezujem se, a Pablo se smeje. Ulazimo u potpuno nov stan. Sredjen je za njegovog sina - ako sam dobro razumela. Ali ja sam prva koja ulazi u njega. Pablo nije siguran ni gde se šta uključuje u stanu. U kesi koju je doneo nalazi se osnovno posudje. Za ostalo me moli da se snadjem. O, dobri čoveče, ništa mi ne treba osim tuša i kreveta. Sve preko toga mi je čist luksuz. Koristimo Guglov prevodilac kako bismo pričali. Pablo mi otkriva da je i sam na putu pronalaženja i promena. Nedavno je dao otkaz na mesto inžinjera sigurnosti, i sada radi kao šumski vatrogasac. Pokazuje mi fotografije sa terena, na kojima se vidi da često spava u šatoru. Da li me je zbog toga osetio tako brzo i ponudio mi smeštaj?, pitam se za sebe. Jer, njegova je odluka bila stvar trenutnog nadahnuća, neplanirana, nikad ranije sprovedena. To sam jasno videla u onom trenutku kad me je pozvao. Naučila sam da prepoznajem takve stvari, da nepogrešivo čitam sa ljudskih lica, beležeći i najmanje promene raspoloženja. A sve moje iskustvo i znanje o ljudima kazuje da uvek postoji razlog zašto neko nešto radi. Ne moram obavezno da saznam uzrok nečijoj dobroti prema meni, niti tragam za njim, ali ponekad se ti motivi sami otkriju i tada mi je zanimljivo da ih sagledam. Sinoć mi je, u mejlu, Pablo napisao svoja pravila: nema žurke, ni buke, niti dovodjenja društva. Složila sam se sa svime, i ti uslovi učinili su mi se savršeno na mestu. I ja bih imala iste, kada bih nekome ponudila svoj stan. Ali tek sutradan, u našoj prepisci, otkriću šta je tog tihog, nenametljivog čoveka podstaklo da mi ponudi svoje gostoprimstvo. "Uvek sam oduševljen kad vidim ljude iz zemalja koje su pomalo zapostavljene, a koji se bore da u životu ostvare svoju viziju. Život treba živeti i ne smemo dopustiti da nam nešto ukrade. Nastavite da pratite svoju energiju i odlučnost koje vas čine srećnom. Znajte da je to vaša zasluga. Treba da budete vrlo ponosni na ono što svakodnevno postižete. Proveo sam malo vremna sa vama, ali sam i sam puno naučio." Podsetiću se njegovog osmeha kad sam mu rekla da sam iz Srbije. "Srbija!", ponovio je, nasmejavši se za sebe. "Da, znate, bivša Jugoslavija." Pablo je značajno klimnuo glavom. Tek sad ću razumeti i zašto. Napisala sam mu da je dobar čovek i da mi je puno pomogao. I da sam srećna što sam na kraju srela nekog poput njega i što mi je on prvi čestitao. Sve ima dubokog smisla i sve je ispalo baš kako treba. Kao što uostalom biva uvek na Putu, ako ga sledimo čista srca.
  12. Ako je jena dimenzija 20% veća, kako očekuješ da možeš da prođe bez problema po tvoj dzap? https://wizzair.com/sr-cyrl-cs/informacije-i-usluge/informacije-o-rezervaciji/cekiranje-i-ukrcavanje Od Budimpešte do Sarajeva: Мобилна карта за укрцавање је омогућена
  13. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Put za Santjago - 36. dan "Želim samo da završim", ponavljao je Stefan. Upoznala sam ga sinoć, zahvaljujući Mirjam. Sedeći na klupi do moje, i on je čekao da Nemica završi telefonski razgovor kako bi joj se javio. Nisu se videli nedeljama. U isto vreme su krenuli Severnom rutom, potom je Stefan pokušao da se prebaci na Primitivo, ali je imao velike probleme sa kolenima. Doktor mu je rekao da zaboravi na strme terene, pa je tako Stefan završio hodajući Francuskom rutom. Sedam nedelja je na Putu. Učinilo mi se da je to mnogo vremena, ali kad sam se preračunala, shvatila sam da ja ulazim u šestu nedelju, ako brojim i dane odmora i pauze od hodanja. Iako ne delim Stefanovu želju da što pre okončam hodanje, mogu da ga razumem. Umoran je. Djavolski umoran i izmrcvaren od svakodnevnih napora, bolova, borbe sa lošim vremenom. Ne žali ni jednog sekunda što je sve to podneo, samo ne može više. I sama osećam nagomilani umor. Utrenirana sam i mogu da hodam satima i ishodam nekoliko desetina kilometara, ali sve češće osećam želju samo da spavam i da se ne mrdam sa mesta. Rasporedjujem snagu do datuma kada najkasnije treba da se vratim kući, tempirana da dotle izdržim. Nasuprot nama, prekaljenim vukovima koji ipak polako posustaju, stoje novi hodači. Oni koji pešače poslednjih sto kilometara do Santjaga. Ne verujem da svi to rade zbog diplome koja se dobija na završetku Puta. Ima i onih koji godinama hodaju deonice neke rute, jer nemaju puno dana odmora, poput Slovenki. Srela sam i nekoliko ljudi sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, a silnom željom da makar malo osete čar Puta. Stoga, ne bih sudila tim novajlijama. Ali razumem zbog čega se Mirjam ljuti na njih. U sebi, naravno, a Stefanu i meni se usudila da to prizna i glasno. "Gledam ih sveže i odmorne, sa novom, čistom odećom, čak im ni patike nisu prašnjave. Nose one dnevne ruksake, a videla sam neke i sa tašnama preko ramena, koji prtljag pošalju taksijem, da ih čeka u sledećem mestu. I šepure se na stazi, lupkaju onim štapovima koje ne znaju ni kako da drže pravilno i koji su im potpuno suvišni. Nerviraju me, strašno me nerviraju, iako znam da nije u redu da tako osećam i razmišljam." Smejali smo se svi tom njenom priznanju, dobro znajući o čemu govori. Juče, u povratku autobusom sa Arde Lucus festivala, na svakoj stanici uskakali su ili iskakali hodači-prevaranti. Prepoznatljivi već na prvi pogled. Nisam osetila netrpeljivost kao mladjahna Nemica, ali me ni najmanje nisu zanimali, čak ni koliko da im se javim sa "Buen Camino". Krila sam se iza svog imidža turiste nehodočasnika, pošto sam ruksak ostavila u hostelu, a i patike su mi skoro nenošene. Ali od jutros, na stazi, inatim se sa njima. Kad se upnu da me prestignu, ubrzam i izmaknem im. Znam da je detinjasto, ali je jače od mene. Ipak, veći deo današnjeg puta hodam sama. Skrenula sam sa obeležene staze na magistralni put, pošto mi se ne dopada da sve vreme budem okružena hodačima. Ima nas toliko da je uvek neko ispred ili iza, na manje od deset metara rastojanja. Ne želim ni da zamišljam kako to izgleda u julu i avgustu, kad hodočasti najveći broj ljudi. Svaki čas putevi nam se ukrštaju. Na jednoj od tih raskrsnica, grupa hodača me prepadne vikom iza mojih ledja. Okrenem se, a oni mašu rukama i pokazuju mi stazu, uvereni da sam je previdela. Dobri duh hodočasnika koji se brinu jedni o drugima živi i na ovim poslednnim kilometrima Puta. Drugom pak prilikom poželim da sam se zaista izgubila, jer tada ne bih morala da koračam uporedo sa grupom koja nosi zvučnike i sluša glasnu muziku, dernjajući se iz sveg glasa. Na ledjima nemaju čak ni dnevne ruksake. Vidim kako ih (pravi) hodočasnici propuštaju, kao što se propuštaju navijači nakon izlaska sa stadiona. 'Samo nedostaje putujući cirkus, i da sve bude kao u srednjem veku', pomislih, smejući se za sebe. Svesna sam da to više nema nikakve veze sa mojim Putem, kao ni ti novopečeni, niti lažni hodočasnici. Jedino želim da uteknem toj gužvi, pa zato grabim onuda kuda niko od njih ne ide. Završavam današnju deonicu nešto posle podneva. Našla sam hostel sa dvorištem u kom razapinjem šator. Temperatura je dvadeset dva stepena, a i noć će biti topla, oko deset stepeni Celzijusa. Željna sam kampovanja koje je uživanje, i sada su se napokon stvorili uslovi za to. Sama sam u toj baštu, pošto drugi hodočasnici, koji su se smestili u sobe, i ne znaju da ona postoji. Sunce i pivo uz ručak omame me, pa zaspim usred dana. Popodnevna dremka u šatoru u hladovini drveta - ne pamtim kada sam to sebi priuštila. Kasnije, kada se silom otrgnem oda sna, prošetam do obližnje benzinske stanice u kojoj se nalazi i mala prodavnica. Kupim još hrane i piva, te spremim sebi užinu. Onda se odmaram do uveče, malo sedeći u udobnoj baštenskoj stolici, malo leškareći na svojoj podlozi, kad se podignem samo da bih skuvala večeru. Jedva dočekam da padne mrak, da napokon odem na spavanje. Treba sačuvati snagu do kraja, da ne bih doživela što i Stefan.
  14. pedjalon

    Put za Santjago, Španija

    Put za Santjago - Arde Lucus festival Propustila sam jutarnji autobus za Lugo u koji sam se uputila nazad iz Arzua kako bih prisustvovala drugom danu Arde Lucusa - festivala na kome se oživljava rimsko doba. Ne čeka mi se naredni koji stiže tek za dva sata, pa izbacim palac. I gotovo odmah mi staju neka kola. Vozač mojih godina pomalo priča engleski. Ne ide do Lugoa, ali može da me poveze do Melidea, na polovini tog puta. Odlično! Pita me odakle sam, kojim Kaminom sam hodala, a izmedju toga mi ispriča da je i sam hodočastio, da je živeo u Lugou, sad živi u Santjagu, a zbog posla dolazi u Melide. Sporazumevamo se sa lakoćom, a i one pauze u razgovoru, koje znaju da potraju i po nekoliko minuta, ne izazivaju mi ni najmanju nelagodnost. I kad me Pablo, kako mi se predstavio, upita da li hodam sama, te kad stižem u Santjago, ta pitanja deluju mi sasvim na mestu. Mada, osećam da razmišlja o nečemu, kao da se dvoumi. I zaista, kad stignemo u Melide i on zaustavi kola, zamoli me da sačekam trenutak dok nadje olovku i papir. Ispiše mi svoj broj i mejl, da mu se javim kad budem znala kad ću stići u Santjago. Mogu da ostanem u njegovom smeštaju besplatno. Živi u centru, na nekoliko stotina metara od katedrale. Eto ga - ponovo čudo Puta. Nepunih deset minuta kasnije vozim se sa drugim Galičaninom, starijim ćutljivim čovekom koji sluša odličnu pop-rok stanicu. Razumela sam da ni on ne ide u Lugo, ali dokle god me poveze, biće dobro. Tek kad skoro stignemo u grad i on me upita da li mi odgovara da me ostavi kod katedrale, shvatim da ga nisam dobro razumela. Kaže mi nešto što prevedem kao: "trebalo bi da naučite španski", a sa čime se bespogovorno složim. "Razumem pomalo", odgovorim, iako mi zapravo bolje ide naslućivanje i pogadjanje. Tek je devet i u Lugou svi još spavaju. Juče je bio prvi festivalski dan i program je trajao skoro do ponoći. Španci i inače kasno odlaze na počinak (jer i večeraju tek u deset), a uvek su spremni za zabavu i provod. Stoga je razumljivo što se ujutru ništa ne otvara pre deset. Pijem kafu na pustom trgu, napravim krug po srednjovekovnom bedemu, šetkam po centru... i na kraju dočekam otvaranje štandova i pozornica. Već osamnaestu godinu zaredom u Lugou se održava festival na kome se slavi doba rimskih legija i keltskih plemena. Grad se ponosi time što jedini u svetu ima potpuno očuvane zidine iz tog vremena: visoke su deset do petnaest metara, dugačke preko dva kilometara, sa čak sedamdeset jednom kulom. Godine 2000, Unesko ih je zaštitio kao svetsku kulturnu baštinu, i od tada se, poslednje nedelje u junu, organizuju svečanosti pod nazivom Arde Lucus, što u prevodu znači "Spaliti Lugo". U starom centru grada i obližnjim parkovima postavljene su kuluse koje predstavljaju rimska vojna utvrdjenja, kuće, zanatske radnje, šatore, vežbališta, bojna polja. Ljudi oblače toge, ogrću plaštove, pokrivaju prsa čeličnim oklopima, nazuvaju kožne sande, na glave stavljaju oklope sa perjanicama dok devojke i žene kite kose venčićima. Igraju se starih igara, odmeravaju snagu i veštine, pripremaju hranu na logorskoj vatri, koristeći samo tradicionalni pribor, kuju gvoždje, izlivaju živu, duvaju u mehove, predu vunu na preslicu... rečju, oživljavaju staro doba koristeći svoja znanja i kreativnost, sa ciljem da očuvaju tradiciju i dobro se zabave. Povorke bubnjara kruže ulicama, zastave se vijore, vesele se i deca i odrasli u toj kolektivnoj igri. Neki od učesnika došli su iz Francuske, Portugala, Italije, dok gostiju ima sa svih strana sveta. I ja bih mogla provesti ceo dan obilazeći brojne pozornice i prateći razne programe. Ali umorna sam i treba da se vratim u Arzuu, jer sutra nastavljam dalje. Sada idem autobusom, delom zbog uštede vremena, ali više zbog toga što je moja mera avanturizma za danas zadovoljena. Danas više nemam snage za nove dogadjaje. Po povratku, idem u kupovinu. Sutra je nedelja, što znači da se treba snabdeti za ceo dan jer ništa neće raditi. Na ulici i u supermarketu i nehotice se zagledam u hodočasnike tražeći poznata lica. U ovom gradu hodači sa Severne rute priključuju se nama sa Primitivo i Francuskog puta. To je već prevelika gužva, ali i prilika da možda sretnem neko od onih dragih lica sa prve polovine mog hodočaća. I stvarno - ugledam Slovakinju Tatjanu, sa kojom sam delila sobu u onom cistercitskom samostanu. Prigušeni vrisak oduševljenja, zagrljaji, smeh, neverica zbog ponovnog susreta. Raspitujem se ljude sa kojima sam hodala i radujem se kad ih i Tatjana zna, a posebno ako je neko od njih takodje ovde, u istom gradu. Onda je sasvim izvesno da ćemo se ponovo sresti sutra kad nastavimo ka Santjagu. A možda već i danas. Sa dve limenke piva sedim na klupi u parku ispred hostela i premišljam se da li da načnem prvu odmah tu, ili da sačekam dok odem u sobu. Ali najviše razmišljam o tome kako bi bilo dobro da ugledam malu Nemicu Mirjam, onu obrijane glave. Sa njom i Amerikankom Dajanom sam jedne večeri pila pivo kojim su me počastile ispred mog šatora. Tatjana mi je rekla da je Mirjam takodje danas stigla u Arzuo, što me je mnogo obradovalo. 'Krug mora da se zatvori', pomislila sam. Prosto mi se čini nemogućim da završim pešačenje a da ne sretnem više nikoga od tih ljudi sa kojima sam ga započela u isto vreme. I tada poznato lice (samo sa izraslom kosom kao četka) naidje trgom idući tačno prema meni. Priča telefonom i ne gleda okolo, pa me još uvek ne vidi. Mašem joj, pozivajući je po imenu. I onda skačemo jedna drugoj u zagrljaj. Kad se malo stišamo u toj prvoj radosti, pružim joj limenku. "Za mene?" Klimnem glavom, smejući se.
  15. "Dan kasnije je osoba kontaktirala Wizzair i žalila se na "bezobrazluk zaposlenih" i posle nekoliko nedelja vraćeno joj je 80eur u wizz kreditu. Ne znam zašto 80, ali bolje i to nego ništa." Ne slažem se da je bolje i to nego ništa. Ja ne bih odustao do povraćaja ukupnoh iznosa i to na svoj bankovni račun. p.s. po najnovijoj odluci novac na Wizz računu se mora potrošiti u roku od godinu dana. (Tako da pare opet ostaju njima i ako se iskoriste).