Snezana011

Members
  • Content Count

    751
  • Joined

  • Last visited

3 Followers

About Snezana011

  • Rank
    putnik dugoprugaš

Contact Methods

  • Website URL
    http://www.snezanaradojicic.com

Profile Information

  • Gender
    Female
  • Location
    negde

Recent Profile Visitors

15,293 profile views
  1. Snezana011

    Preporuke za putopise?

    Teško mi je da diskutujem sa osobom kojoj ne samo da nije bitno šta sam ja mislio (te se moja mišljenja mogu slobodno izvrtati, i tako izvrnuta koristiti kao "predlošci"), nego je i sasvim sigurna šta ja mislim, čak i pre nego što sam to rekao. Ni glave, ni repa. Ne znam kakav si pisac, ali nadam se da ti pisanje ide bolje od logike. Čini mi se da sam za ovo već napisala da ti je primedba na mestu i da sigurno ne mogu znati šta misliš, te sam pokušala da objasnim zašto sam to napisala. Evo i drugi put: sasvim se slažem da taj način nije primeren u bilo kojoj ozbiljnijoj raspravi. Može li sad da ide ad acta? Mislim da sam napisala da nemam vremena da ulazim u priču o tome šta u književnosti razdvaja dobre pisce od loših pisaca, a razlog, koji nisam navela, jeste taj što je to preopšrina tema, a ja sam statična još samo par dana, a već se i ovo odužilo i oduzima mi previše vremena (jer je moja namera bila da samo doprinesem temi dopunjujući ono što sam procenila kao nepotpuno, a sa čime se inače slažem). Sve bi to bilo tačno, pod pretpostavkom da svi čitamo na isti način. Ali ne čitamo. Ono što si ti napisao nisam pročitala tako kako si kasnije pojasnio. A ni tada kada si pojasnio, ne vidim problem u tome što sam se nadovezla, jer moje tumačenje napisanog je bilo sledeće: Lazar (parafraza): ljudi smatraju da je na putovanju sve zanimljivo kao tema za priču. Ja: Slažem se sa tom konstatacijom, ali dodajem da je ipak veći problem taj što ne umeju da dobro pišu i o naizgled nebitnim stvarima, jer da umeju, ne bi smetalo ni da o njima pišu na putovanju. Za mene, postoji taj prazan prostor u tvom komentaru između 'pišu o svemu' i onog drugog ispod njega u kome kažeš da 'pišu prebrzo, bez prilike da se slegnu utisci'. U taj prazan prostor, ja sam smestila svojevrsnu dopunu za koju mislim da nedostaje, samo iz druge perspektive, a koja znači sledeće: tačno je da ljudi smatraju to što je L. primetio i tačno je da bi bolje pisali kad bi to malo odstojalo, ALI - sve to ne bi bio problem kada bi umeli da dobro pišu. I navela sam priču bez priče, dobrog putopisca i pisca, koja je nastala bukvalno za 10 minuta nakon doživljenog. Zbog svega toga sam ti na primedbu da izazivam diskusiju gde je nema, otpisala da sam tvoj citat iskoristila kao predložak. Jer jesam. Bez potajnih nepoštenih namera. No ako ih ti vidiš i dalje, nemam šta tu da kažem. Ne znam šta reći na ovakav komentar osim da bih očekivala da se priča ne prebacuje na lični plan. Moje pisanje nigde nije bilo tema, te ne vidim nijedan jedini razlog zašto bi se ubacilo u ovu priču. Možeš li da mi objasniš? Ovo sad nije ništa manje od onog mog 'sigurna sam da to misliš', jer tvrdiš da su mi namere bile nepoštene, ne prihvatajući moje objašnjenje toga. Ja te ne mogu uveriti u iskrenost mojih namera, ali ako ih ne prihvatiš, evo ni u drugom pokušaju, onda je meni malo besmisleno da pričamo. Velika je razlika između ne shvatiti nečiji komentar (dopuštam da ga ja nisam shvatila, iako me nisi uverio u to), vs. imati nepoštene namere u odnosu na nečiji komentar. Kao i uvlačiti lični aspekt u priču. Tako da, ovde ću se ponovo složiti sa tobom - bolje da ne vodimo diskusiju. I odjaviću se sa teme
  2. Snezana011

    Planeta Japan(aca)

    Hvala!
  3. Snezana011

    Preporuke za putopise?

    Da, najzad da se složimo. Za ovo prvo, to je okej primedba, svakako ne znam šta misliš, ali bilo je u stilu: Lazare, ajde mi ne imputiraj značenja koja nisam imala u kontekstu, tako što izdvajaš pojedine rečenice. Dala sam tezu, na koju se nijednom nisi osvrnuo: da ko ume da napiše dobru priču, napisaće i dobar putopis. Ali sve ostalo, osim te teze, tebi je bilo zanimljivo za navođenje, u pokušaju da se napravi debata gde je nema. Taj način pak meni nije interesantan, nego zamoran.
  4. Među prvim mudrostima koje sam usvojila na putovanju je ona o raznolikosti Božje bašte, odnosno sveta. Već na manje od hiljadu-dve kilometara udaljenosti od nas, žive narodi čiji su nam običaji potpuno nepoznati i, često, nerazumljivi. Najlakše je da se užasnemo, otkrivši ih. Da se zgrozimo, kao što se malograđani zgražavaju nad ponašanjem neke 'slobodnije' devojke, ili zbog toga što je neko gej, ili što neko radi nešto izvan konvencija i šablona kojih se mi sami pridržavamo. Pri tom, ne mora uopšte da bude loš taj malogađanin, niti je nužno glup, a još manje neobrazovan, samo je – uplašen. Taj malograđanski čovečuljak ili čovečuljica (a svi smo mi pomalo oni) uplašen je da će promena u modelu sveta i ponašanja koje je on usvojio razbiti taj njegov svet i da on neće umeti da se snađe u haosu koji će nastati nakon toga. Svi naši strahovi proističu iz suočavanja sa nepoznatim, kada smo izbačeni iz zone komfora na novi, skliski teren, kojim moramo da se krećemo, dok imamo samo dva izbora: ili da prihvatimo taj drugačiji svet u kom smo se obreli, koliko god on bio različit, ili da pretrpimo često ozbiljne posledice zbog neprilagođenosti novonastaloj situaciji. Prvi korak ka toj promeni je u želji da učimo i saznajemo. U otvorenosti prema novom i drugačijem. On se ispoljava u onim odlučnim, iako i dalje suzdržanim rečenicama: „Idem da vidim.“ „Baš me zanima.“ „Hoću tamo.“ Dakle, nisam zatvorena. Ne žmurim i neću da gledam svet kroz ružučaste naočari, ili, pravolinijski, između amova. Interesuje me da zagrebem ispod površine. Da zavirim iza kulisa. Sledeći korak je kad se već nađemo oči u oči sa tim nepoznatim. Najpre, da ne ustuknemo u strahu, jer neki od tih običaja više su nego potresni. Uznemirujući su, nekada i nehumani sa našeg stanovišta. Naredni i ujedno najbitniji korak je da ne sudimo iz pozicije zapadnjaka koji ništa ne zna, ili zna tek nekoliko šturih činjenica, o tome čemu prisustvuje. Čak i pod pretpostavkom da zna mnogo više, znanje uglavnom ne znači razumevanje. Koliko mogu da nam pomognu, podaci i odmažu jer nas navode u zabludu o 'poznatom', dok ono zapravo ostaje nepoznato sve dok se ne prožmemo sa njim. A za takvo prožimanje trebalo bi da dugo živimo u određenoj sredini, dok ne usvojimo njen način razmišljanja, vrednovanja i verovanja, zaboravljajući na svoj. Jer sve dok u sebi, makar i tragovima, noisimo način sveta iz kojeg dolazimo, naš sud prema nekim drugim svetovima biće nužno kritičan, dakle, poredbeni. A poređenje nikad nije dobro, posebno kad je reč o različitim kulturama, jer pravi lažnu distinkciju između viših i nižih, boljih i gorih, naprednijih i nazadnijih. Iskreno, ne znam da li je uopšte moguće stići do tog stepena prožimanja sa nekom kulturom i drugim narodom, da mu više ne sudimo, makar samo nehotice ili nesvesno. Ovo je priča o tri najneobičnije ceremonije kojima sam prisustvovala – pri čemu već i sam epitet 'najneobičniji' sadrži kritički sud, jer poredi, sugeriše, insinuira da u tom običaju nešto nije prihvatljivo u odnosu na naše poimanje sveta i 'običnosti', što samo dokazuje koliko nam i sam naš jezik podmeće zamki u pokušajima da razmišljamo o drugačijem, a posebno kad to iskustvo želimo da prenesemo drugima. Te tri epizode odigrale su se u različitim vremenskim periodima (2013, 2015. i 2018), i trebalo bi da sam u međuvremenu prevazišla mnogo toga i počela da lakše prihvatam egzotične (opet poredbeni epitet!) različitosti. Pomagalo mi je kad bih zamislila da sam mogla biti rođena tih nekoliko hiljada kilometara dalje, upravo u zajednici čijim bih se običajima čudila. Ipak, nisam uopšte sigurna u to koliko sam uspela u tim naporima. 1. Godina je 2013. i već sam dovoljno dugo na Istoku da sam se navikla na razne, za nas strane i neshvatljice običaje i načine ponašanja: javne toalete u kojima nema pregrada već svi kolektivno obavljaju nuždu, život bez ikakve privatnosti, uvek pred očima drugih, pljuvanje, puštanje gasova, podrigivanje i bučno iskašljavanje šlajma na svim javnim mestima, uključujući i fensi restorane… pa ne verujem da će mi ronjenje za vrednim ostacima spaljenih leševa, razasutim u prah, podići želudac. Osim što je nehigijenski, ali prljavština i đubre su ionako sastavni deo svakodnevnog života u Aziji. Tako, kada krenem u posetu Pašupatiju, mestu u Katmanduu na kome se ritualno spaljuju mrtvi, sasvim sam mirna. Osećam samo beskrajnu radoznalost, no uprkos njoj, nevoljno plaćam čak deset dolara za ulazak u prostor hrama. – Zašto je toliko skupo? – pitam čoveka u biletarnici. – Možete da gledate kremaciju na otvorenom i da vidite još dosta toga u hramu. Spaljivanje – svi samo o tome pričaju kao da je to nešto toliko posebno. Sećam se da sam u nekom filmu gledala kako to izgleda, samo što su telo spaljivali na izdignutom postolju pa se nie mnogo toga videlo, a sigurna sam i da sam o tome čitala u nekoj knjizi. Upamtila sam opis kako se telo na trenutak izdiglo iz vatre i kako je ‘pobegla’ noga mrtvaca, pa su oni što su ga spaljivali morali da je guraju nekim štapom nazad u plamen. Zato sada prilično samouvereno krećem da ‘vidim-i-to-svojim-očima’. U susret mi nailazi neka spodoba, sva išarana bojama, u jarkoj odeći i sa vencima oko vrata i glave. Nije sadhi, sveti čovek, već prosjak. Njih ovde, pored reke Bagmati, gde je ulaz u sveti kompleks, ima u tolikom broju kao da im je ovo zborno mesto. Vidim neke niše u zgradama i hramovima i ljude koji spavaju na iscepanim, vašljivim madracima. Još je veoma rano, pa se nisu svi probudili i krenuli na posao – u prosjačenje. Krenem prema mostu ali nakon nekoliko koraka stanem. S moje desne strane vidim… …Uh, moram da dubokom udahnem. Ali umesto vazduha, gutam pepeo i toliko se zacenim od kašlja da u momentu pomsilim kako ću se ugušiti. Cinik u meni odmah to dočeka autoironičnim komentarom: „Taman na pravom mestu – samo da me proslede dole na neku lomaču“. Jer dole, s moje desne strane, gori nekoliko lomača. Obala reke je popločana i do vode se silazi stepenicama. Iznad reke, na udaljenosti od približno deset metara izgrađena su pravougaona proširenja – mesta za spaljivanje. Sve izgleda tako prljavo, jadno, ogoljeno, da mi se želudac u sekundi popne do grla. Ipak, ne mogu da odvojim pogled od tog prizora. Kao hipnotisana, prelazim preko mosta na suprotnu obalu, gde se nalaze slična proširenja, ali kružnog oblika. Na njima sede ljudi dok im sveštenici čitaju molitve. Rasprostrli su svoje prostirke i ponjave, poređavši po njima hranu i darove za sveštenike. Nisam platila vodiča, ali moja cimerka u hostelu, Ana-Marija, koja je juče posetila ovo mesto, saznala je da je mahom reč o rođacima pokojnika koji su tu spaljeni ranijih godina. Sinoć mi je pričala kako je hinudistički običaj da svake godine na dan kremacije dolaze na to mesto i mole se za njih. Sedam na stepenik i gledam. Ovi se mole i pri tom svaki čas nešto prezalogaje. Preko puta, muški srodnici novopreminulog posluju oko lomača. Dugim bambusovim štapovima razgorevaju vatru i staraju se da negde ne proviri neko stopalo ili šaka. Potpuno je neprimereno, ali neodoljivo mi se nameće poređenje sa roštiljanjem u nekoj bašti. Jer sve podseća na to. Nedostaje samo pivo i smeh ili muzika u pozadini. Rođaci preminulog stoje, osim onih koji se ritualno briju do glave, ostavljajući na sredini lobanje tanki čuperak kose. Oni sede ili kleče dok ih sveštenik brije. Potom silaze do reke, peru glavu i umivaju se. Mislim na Ana-Marijinu zgroženost zbog dečaka koji skaču u vodu. Nisam joj verovala da je utisak toliko jak. Još nisam stigla do tog dela u ritualu, a već sam potresena ovim što vidim. Ne znam šta me više uznemiruje. Ogoljenost svega? Sama smrt? Izostanak svakog dostojanstva? Pokušavam da analiziram svoja osećanja. Sa smrću sam se već srela mnogo neposrednije i šokantnije, kada su mi roditelji umirali. Ne verujem da me susret sa njom toliko pogađa. Čini mi se da je ono što me doslovno ostavlja bez reči, zbog čega mi je ozbiljno muka ali sam istovremeno i kao hipnotisana, to što je sve tako ogoljeno. U hrišćanstvu, smrt je uzdigunuta na pijedestal. Život se odvija u iščekivanju smrti i sopstvenog sudnjeg dana kada će se odlučiti o tome kako ćemo provesti večnost – krčkajući se u paklu ili uživajući u raju. Hrišćani se boje smrti, u najboljem slučaju osećaju neizvesnost u odnosu na ono što ih čeka nakon nje. Da bi se nečega plašili i od nečega se pribojavali, to mora zadržati dostojanstvenost i veo tajanstvenosti. Smrt je u hrišanstvu obavijena neznanjem. U hinduizmu pak, smrt je samo deo beskrajnog procesa ponovnih rađanja i umiranja. Nema ničeg velikog ni dostojanstvenog u njoj, a nema ni zagrobnog života. Pojednostavljeno, duša će se ponovo roditi, a jedino je važno njeno karmičko zaduženje iz prethodnog života. Ako smo činili dobro, naša sledeća reinkarnacija izdićiće nas na viši karmički nivo, sve dok se potpuno ne oslobodimo mržnje, pohlepe i neznanja. Tako se najgrešniji rađaju ponovo kao životinje, gladni duhovi ili stanovnici pakla, oni koji su živeli dobrim životom vratiće se na zemlju kao muškarci i žene, dok će izuzetno čestiti ljudi biti ponovo rođeni kao bogovi. U hinudizmu, a preko njega i u budizmu, vernici se ne boje smrti – jer ona nije završetak, več deo procesa. Smrt je samo smrt – govore one lomače. To što se meni, Ana-Mariji, zapadnjacima i hrišćanima ritual spaljivanja na otvorenom čini nedostojanstvenim i što na nas deluje toliko potresno, stvar je razlika između drugačijih kultura i religija. Mogu da pretpostavim da bi mnogim hinudsima naše pokopavanje pokojnika, sa svim onim pratećim ceremonijama, delovalo neobično, možda čak i smešno, a najverovatnije kao bespotrebni teatar. O svemu tome razmišljam dok sedim skoro pola sata i posmatram tri lomače preko puta reke. Ne znam koliko telu treba da sasvim dogori, ali procenjujem da će prva, koja gori najbliže mostu i koja je očito najranije jutros zapaljena, za otprilike sat vremena da se ugasi. A i ne mogu više da trpim smrad tela koja gore. Tako da ustajem i krećem uzbrdo stepenicama, da obiđem ostale delove u sklopu ovog hrama. No ništa što vidim – a vidim desetine sadija ispred hrama u kome se nalazi zlatni bik, jedna od pojavnosti Šive, no turistima je zabranjeno da tamo uđu; vidim ritualne vatre koje vernici pale ispred hrama; ljude koji se mole gde se zateknu; čopore majmuna koji jure za onima koji ih hrane; dve porodice koje održavaju ličnu higijenu i peru stvari nešto uzvodnije na Bagmatiju; … – ništa od toga ne ostavlja ni približno jak utisak na mene kao ono dole. Skoro da jedva dočekam da se ponovo vratim, zauzmem mesto s druge strane mosta i ispratim pripremu novog tela za kremiranje. Srećom, u torbi imam kinesku mast, pa je otvaram posudicu i prinosim je nosu. Ovako će biti mnogo podnošljivije izdržati smrad kao iz krematorijuma. Od Ana-Marije sam saznala da se tela spaljuju istog dana kada se upokoje. Jedino ukoliko je reč o roditeljima dece koja su trenutno izvan zemlje ili o nekoj veoma važnoj ličnosti pa treba vremena da svi zainteresovani dođu na kremaciju, ova se odlaže za dan-dva. Pokojnika donose na nosilima i polažu na kosinu uz samu reku. Već je odeveno u belo i prekriveno narandžastim pokrivačem. Sada ga rođaci umotavaju u još nekoliko takvih čaršava, vezujući ih kod stopala u čvor. Pre nego što isti takav čvor naprave i iznad glave pokojnika, pospu je laticama i nekim uljima. Pripremljeno telo ponovo se stavlja na nosila i odnosi do nove lomače. Ona je napravljena od drvenih oblica koje su poređane u obliku pravougaonika, a okolo je nabacana trava. U međuvremenu, ona prva lomača je dogorela. Prelazim ponovo na tu stranu mosta jer me zanima šta će uraditi sa pepelom. Očekujem da ga sakupe u neku posudu i onda sve zajedno bace u reku ili pak prospu. Umesto toga, rođaci uzimaju bambusove motke koje na vrhu imaju prikovanu letvicu u obliku velikog slova T i njome guraju one nedogorele cepanice sa sve pepelom počivšeg u reku. Pljušti i cvrči kada padne u vodu. Momci to rade temeljno, pedalj po pedalj čisteći plato. Na kraju zahvataju vodu u kofu i u nekoliko navrata isperu ceo plato. Sada je spreman za novu lomaču i spaljivanje. Još kad krenu da guraju ostatke u vodu, dečaci a i mnogi odrasli pohrle u reku. Rone ili pretražuju mulj, ne bi li našli neku dragocenost. Ana-Marija je u jednom imala pravo — jeste šokantno, jer je vrhunac celog rituala. Nakon svega, želim samo da drmnem neku rakiju ili bilo šta žestoko, iako takva pića nikad nisam pila. 2. Godine 2015, u Singapuru, prisustvovala sam hinduističkom festivalu Thaipusam. Priliku da to vidim dugujem mojoj domaćici Marici, odnosno, njenoj argentinskoj gošći Tatjani, koja je pravila televizijske šou programe za latinoameričko tržište. Pošto je ostala bez svog kamermana, nas dve smo joj pomagale. O festivalu smo znale toliko da se održava svake godine, tokom perioda punog meseca u 10. mesecu Tamil, koji se naziva Thai. Slavi ga cela Tamil zajednica (Hindusi koji govore tamil) a posvećen je bogu Muruganu, Šivinom sinu i Gamešinom bratu, koji predstavlja vrlinu, mladost i snagu koji uništavaju zlo. Njemu se prinose darovi i upućuju molitve a on daje svoj blagoslov svim učesnicima ceremonije. U tri i trideset ujutru, ulazimo u hinduistički hram, koji je već prepun. Indusi obučeni u tradicionalne boje – žutu i narandžastu, najpre prinose žrtve vidu hrane i simboličnih novčanih priloga bogu Muruganu. Porodice odaberu mesto na tlu hrama, postave novine i potom poređaju darove, molitvene sveće i čančiće od razbijenih kososovih oraha, u koje sipaju mleko. Poneko postavi figuru boga Murugana, njegovog oca Gameše ili drugih hinduističkih bogova. Klanjajući se sa priljubljenim dlanovima, izgovaraju molitve, a kada se svi prisutni pomole, krenu da zauzmu mesto u povorci ili da pomognu u nečijoj pripremi za nošenje maske. Probijamo se prema ‘našem’ momku, dvadesetpetogodišnjaku urbanog izgleda, sa modernom frizurom i umetničkom bradicom. Možda noću svira u nekom džez klubu ili se bavi grafičkim dizajnom u stanu koji deli sa nekoliko cimera – što je uobičajena praksa u Singapuru. A sasvim sigurno uredno vežba, sudeći po njegovom bilderski izvajanom telu. Sa njim su njegovi prijatelji i – majka. Takav ponos na njenom licu i u njenom stavu i rečima, a zbog sopstvenog deteta, viđala sam samo na svečanostima povodom nečijeg doktoriranja. Pošto je mladić, koji se zove Ašni, zauzet početnim pripremama a i razgovara sa Tatjanom, ja pričam sa majkom. Od nje saznajem da je odluka da se za Thaipasan nosi maska velika stvar. Muškarci koji to reše, moraju da se zakunu bogovima da će to raditi do kraja života, svake godine za praznik. Potom, treba da osmisle izgled maske. Sve na njoj mora da nosi simboliku, da priča priču koja će svakom Hinudsu biti jasna. „A zašto pirsinzi i probadanje tela iglama?“, pitam jer sam već videla neke nosioce maske koji su isprednjačili sa pripremama. Po prsima i leđima imali su stotine kukica ili zabodenih iglica. Neki su na njih vešali voće, pa im je telo ličilo na pokretnu tezgu. Drugi su radije kačili razna zvonca i male svete posudice, zbog čega mi je izgledalo kao da nose neke čudne oklope. Videla sam i jednog kome su na leđima, iz stotina sitnih kukica pirsinzima prikačenim za telo, bili privezani kanapi; jedan čovek ih je sve prikupio i držao u rukama kao uzde. Dok se onaj sa pirsinzima upinjao da krene, ovaj ga je povlačio unatrag, pa se koža na čeđima upregnutog rastegla što je delovalo veoma bolno. „Zar ih to ne boli?“, dodajem pitanje. Žena mi objašnjava da su to površinski ubodi koji čak i ne krvare. Uz to, prethodno se sva mesta gde će biti pirsinzi ili probodi doro natapkaju belim puderom koji ima jako anestetičko svojstvo. Tako koža na tim mestima potpuno utrne. „A zašto to rade? Šta znači to probadanje?“, pitam je. „Žrtva koju podnose u Božiju čast“, odgovori mi kratko, s ponosom u pogledu prikovanom za svog sina. Dok drugari pripremaju našeg momka, razgledam šta se dešava na drugim mestima. Čini se da je Ašni izabrao prilično nežnu varijantu jer njegove kukice na prsima više deluju kao ukras, u poređenju sa igletinama kojima se neki muškarci probadaju. Šta god Ašnijeva majka pričala, jasno je da trpe bol. Dok stoje raširenih nogu i ruku radi održavanja ravnoteže, okruženi prijateljima koji na njihova tela i glave montiraju čudovišne maske, mnogi žvaću nešto što im neko od drugara stavi u usta. Primećujem da vrlo brzo počinju da kolutaju očima i da nogama daju ritam kao da se spremaju za ritualni ples. I zaista, već se sa raznih strana čuju pesme i muzika koju izvode grupe Hindusa. Narod okupljen oko ljudi sa maskama, tapše dlanovima i peva, a nosioci maski, već se vrte počinjući da plešu. Sa napravama teškim četrdeset kilograma, na čijem vrhu su paunova pera i figure bogova, probodeni desetinama oštrih igala ili kukica, kolutaju očima i vrte se sve brže u transu. Narod im pravi mesta, a tu je uvek nekoliko muškaraca koji brinu da igle ne ispadnu i da se niko ne povredi slučajno se ubovši na njih, te ih brzo izvalče iz konstrukcije čim primete da se neka olabavila. Pogledom tražim Maricu i Tatijanu i vidim da su i one privremeno napustile Ašnija i da snimaju ljude koji plešu. Prilazim im i pitam ih za utiske. „Neverovatno!“, kažu mi obe. Po njihovim licima vidim da delimo isto osećanje uzbuđenja što smo tu i prisustvujemo ovom ritualu, ali i da su pomalo u šoku kao i ja. On dostiže vrhunac kada vidimo kako se izvodi završni pirsing na licima nosilaca maske – probadanje obraza i jezika dugačkim iglama nalik na strele. Jedna se provuče kroz obraze i usnu duplju, a onda se drugom odozgo probije isplaženi jezik, tako da ne može da se uvuče nazad. „Kako li sve ovo izgleda u Indiji!“, upitam se više za sebe, dok sve tri pogledom – a Marica i kamerom – pratimo kako drugari jednog nosioca maske prave mesto za njegov siguran prolaz. „Sigurno ima povređenih a možda i mrtvih“, odgovara Tatijana. Koliko je u pravu, odnosno koliko je u Singapuru ceo festival dobro organizovan, uveravam se kad najzad dođe vreme da povorka krene ulicama. Put kojim će prolaziti odvojen je od saobraćaja imrpovizovanim metalnim rešetkama. Policija koje ima na svakom koraku reguliše kretanje kolone. Kada neko učini bilo kakav pogrešan korak – krene u suprotnom pravcu ili pokuša da izađe iz ograđenog dela gde nije predviđen izlaz, uniformisani organi reda odmah reaguju. Ljubazno zamole tu osobu da se drži pravila, obajsnivši joj gde će moći da izađe ili je isprativši do tog mesta. Na pešačkim prelazima usklađuju naizmeničan prolazak vozila i učesnika povorke. Često se dešava da se kolona prekine jer je nosilac maske zastao i podstaknut nečijom pesmom ili muzikom počeo da pleše. Policija tada strpljivo čeka da ljudi ponovo krenu. Koloni je trebalo nekoliko sati da stigne do drugog hrama koji je udaljen svega pet kilometara. Tome je doprinelo i to što se u međuvremenu višestruko povećala, jer su novi ljudi dolazili pridružujući se. Zbog velike gužve u hramu, biram da ipak ne uđem. Umesto toga, dok čekam Tatjanu i Maricu, obilazim mesto gde se Hindusi ritualno briju. Mahom su muškarci ali ima dosta i dece – i dečaka i devojčica koje su doveli roditelji. Neka su toliko nesrećna što će ih ošišati na nulu, da plaču i vrište na sav glas. No, nema im spasa. Mašinica u veštoj ruci frizera opisuje nekoliko polukrugova oko njihove male glave, i za par minuta, uplakana ćelava lopta ustupa svoje mesto nekom drugom. Na izlazu iz ovog imrpovizovanog berbersko-frizerskog salona, mladići se ogledaju u ogledalu. Smeju se jedni drugima i sami sebi zbog novog izgleda. Mnogi na obrijane glave stavljaju žuti prah, što znači da su spremni da prime blagoslov od boga Murugana. Ja pak ostajem na trvanjaku, uz improvizovanu tezgu gde se deli besplatna voda i kafa. Umorna sam od nošenja stativa za kameru, od ranog buđenja pre pet-šest sati, od stajanja i hodanja, a najviše od snažnih utisaka. Zato jedva dočekam kada mi se pridruže Tatjana i Marica, saopštavajući mi da su završile sa snimanjem. Krećemo prema stanici metroa i kući, zaustavivši se prethodno da doručkujemo tradicionalnu indijsku hranu koja se takođe besplatno deli sa druge tezge. Dok mi jedemo sedeći na travi sa desetinom drugih učesnika, kolona ispred nas i dalje se lagano kreće. Čini se da sve više ljudi dolazi i priključuje se. „Da, potrajaće ceo dan, do ponoći“, objašnjava mi Tatijana, koja je to saznala od Ašnija. Pomislim kako bi trebalo biti tamo i prepustiti se toj masi, ali to mi se čini prevelikim zahtevom prema sebi samoj, ovako umornoj i sa već previše utisaka koje treba nekako obraditi i posložiti. 3. U septembru 2018, pedalala sam južnokorejskom rutom od Busana do Seula. U nekom mestu, koje je udaljeno dva-tri dana biciklom od prestonice, kampovala sam u parku. Ujutru su me probudili šamanistički bubnjevi. Na dvesta metara od mog kampa postavljena je bina, stolice, nadstrešnice. Žene kuvaju, muškarci petljaju oko tehnike i organizacije događaja koji upravo počinje. Okolo budisti i budistkinje. Nekoliko njih na bini, leđima okrenuti malobrojnoj publici. Ispred njih tone voća koje očito blagoslove, jer nešto čantraju. I tek onda ugledam podno bine desetak ogromnih preklanih svinja, poslaganih kao sardine. Neki lik im stavlja šarene mašnice oko glava. Oni gore pevaju. Jedan budista udara u ogromni timpan. Omanja hladnjača stiže u rikverc. Isti onaj lik od maločas (nazvaću ga Mesar) gura masivni sto prekriven belom mušemom sa točkićima na nogarima, prema vratima hladnjače. Iznutra vire kopita odranih nogu, kravljih kako mi se čini. Sto se izmiče, pa Mesar zove u pomoć druge likove, koji ga sad pridržavaju. Istovare truplo na što. Odrano, krvavo, sa povezom preko glave. Mesar kreće da doteruje telesinu. Okreće je tako da deluje kao da je prilegla. Ispod trupla stavlja tone leda, mada ne pomaže mnogo, jer bazdi na suncu koje je upeklo. Navlači mašnu i na kravlju glavu, s koje je prethodno skinuo povez. Ona jedina nije odrana, kao i rep. Onda prebacuje celu odranu kožu preko tela. Pa ovo ukrašava raznobojnim trakama. Za to vreme, na bini se izvode ritualni plesovi. Jedna šamanka pleše u transu, ili nadrogirana. Hor u hladovini izvan bine peva neku melidičnu pesmu. Visoki budistički zvaničnici pristižu i svi im odaju priznanje. Nešto dalje, na tezgama se nude novi modeli budističke super udobne obuće. Počinje najmučniji deo, u kome vešaju svinje na tučani trozubac. Na svaki zubac treba nabosti po jednu krmaču. Ove teške po sto i više kilograma, a trozubac na malom postolju, koje iz nekog razloga ne sme da se priveže. Cilj je napraviti balans sa tri trupla. Šaljem slike prijateljici Iloni u Seul, da pita muža kakva je ovo manifestacija. Najviše me zbunjuje to što znam da budisti ne jedu meso. Uzimam jedan prospekt na korejskom i šaljem foto da mi rastumače šta piše. I odgovor ubrzo stiže: Lantern festival, šamaništičko-budistički. Sveštenici blagosiljaju hranu stočara iz okolnih sela. Ceremonija će potrajati ceo dan, sa pauzom za ručak. U međuvremenu, dok šetkam okolo, dobijam mali buket cveća ručno izrađen, sa natpisom 'flow, hand made'. Žena iz organizacije poklanja mi amajliju hrama, kome pripadaju ovi sveštenici i sveštenice. Na bini počinje ritualni ples. Muzika iz moćnih zvučnika. Sve deluje zastrašujuće, ali je utisak jak. Sve je toliko autentično. Nikada ništa lično nisam doživela. Ne mogu da otrgnem pogled ni da se odvojim od te bine. Čekam šta će se dalje dogoditi. A to na pozornici sve više liči na krvavi pir. Sati prolaze, i već sam umorna i gladna. Nisam ni doručkovala. A na improvizovanim pultovima dele besplatni vegeterijanski (!) obrok. Sve to oko mene ne čini mi se više toliko strašnim, ali ne znam da li je to zbog prevelike gladi, ili zbog veštine koju sam razvila živeći godinama na drumu, da se prilagođavam svetu oko sebe. Kako god, uzimam svoj bento i sedam na jednu od praznih stolica u zadnjem redu, čekajući nastavak 'predstave'. Nakon onog prvog šoka, kao da sam brzo oguglala. I ne znam da li je to dobro ili loše, osim što je vrlo praktično na ovom mestu na kome sam se zatekla.
  5. Snezana011

    Preporuke za putopise?

    Čini mi se da ne pričamo o istom, a i ne razumem baš otkud to mimoilaženje, ali dobro. Nebitno je ko šta misli o sebi, postoje dobri pisci i oni koji to nisu. Pravi ili nepravi nije uopšte relevantno, osim u nekom opisu, kao u primeru koji sam gore negde pomenula, a ti ga se sad uporno držiš iz nekog razloga. A sasvim sam sigurna da i sam misliš da postoje dobri pisci, dobri režiseri, dobri učitelji... i oni koji to nisu, šta god oni o sebi mislili. No, ne moraš to (meni) reći
  6. Snezana011

    Planeta Japan(aca)

    (Odlomak:) Autobusko stajalište između dva sela bilo bi prava baraka kada bi imalo i čeoni zid. Ovako, samo sa stražnjim i dva bočna, liči na kulisu za neku pozorišnu predstavu. Scenografija uključuje fotelju od veštačke kože sa visokim naslonom i dodatkom za glavu. Fotelja je osetljive krem boje, ali bez vidljivih fleka ili oštećenja, po čemu je jasno da ljudi koji koriste to stajalište vode računa o njoj i redovno je čiste. Stoji nasred polu-barake i nije vezana, pa je jasno i to da niko ne pomišlja da je odnese, prisvajajući je za sebe. Iza fotelje, celom dužinom stanične kućice, pruža se drvena klupa. Na njoj nema nikakih rezbarija ili žvrljotina. Nema ni prašine, čak ni po ćoškovima. Metlica i đubrovnik oslonjeni su u uglu, a tu se nalazi i mala kanta za smeće, kako bi svako mogao da počisti za sobom. Na desnom zidu, gledano iz stajališta, ugrađen je dvokrilni prozor, pošto sa te strane nailaze autobusi. Tako, tokom kišnih ili snežnih dana, putnici ne moraju da izlaze ispod nadstrešnice kako bi proverili da li im stiže prevoz. Prozori su, naravno, uredno oprani. Na stražnjem zidu, u staklenom okviru visi red vožnje. Prema satnici na njemu, ova pozornica bi uskoro trebalo da oživi.
  7. Snezana011

    Preporuke za putopise?

    Nemam ni ja ništa protiv hiperprodukcije po sebi, napisah gore, za svakog će biti publike. Akcenat je bio na tome da u vreme demokratizacije pisanja, kad svako ko ume da kucka poruke može da kucka i objavi putopise, ili šta god, treba da prođe vreme da bi se izrodio i kvalitet. Sa ovim Crnjanskijevim citatom (pa još ovako izvađenim iz konteksta, tako da je teško proceniti zbog čega je to izjavio) uzimam slobodu da se ne složim, jer nije svaka koju velikani izgovore uklesana u kamenu, to je ipak samo njegovo viđenje. Stojim iza trvdnje da će dobar pisac priča umeti da napiše dobar putopis kao što ume da napiše i dobru priču (dok za neke druge forme, poput drame ili romana, ipak mora da ima i zanatsku veštinu). Premda, naravno, kategorija 'dobrog' vs. 'lošeg' pisca izmiče strogom definisanju i sasvim je druga tema, za koju u ovom slučaju ne bih imala vremena.
  8. Snezana011

    Preporuke za putopise?

    Nisam baš ni mislila da pobijam neku tezu (no svakako hvala na linku iz Vikija), nego sam taj citat više iskoristila kao predložak na kome iznosim svoje mišljenje. Tačno je da se nisam najpažljivije udubila u to šta je ko tačno tvrdio od učesnika u diskusiji, mada jesam sve pročitala kad sam se već našla ovde, pa sam primetila da niko nije pomenuo (ili nije to dovoljno jasno istakao) umeće pisanja, kao ni šta sve ono podrazumeva. A podrazumeva da ne možeš dobro pisati ako: ne čitaš, ako ne pišeš ustrajno, ako nemaš dara da uočiš detalje i da iz običnih situacija izvučeš ono što ih čini posebnima i 'vrednima' obrade... da ne ponavljam. Moja teza je da dobri pisci pišu i dobre putopise. Oni koji misle da mogu da pišu putopise a ne umeju da napišu priču (bez priče), oni neće pisati ni dobre putopise makar otputovali i na Mars. Mislim da nije sam žanr po sebi ugrožen, nego je problem u hiperprodukciji, u tome što su svi počeli da pišu jer je svakome postalo dostupno objavljivanje, makar na društvenim mrežama. A treba vremena da iz te poplave (puto)pisaca, fotografa, vlogera, multimedijalnih umetnika isplivaju oni koji to zaista i jesu. Ali će uvek ostati prostora i za ove ostale i biće vidljivi u manjoj ili većoj meri, jer za sve postoji publika.
  9. Snezana011

    Preporuke za putopise?

    Pogrešna je jedino postavka u tome šta je vredno književne obrade a šta nije, odnosno, ko to vrednuje. Ako je reč o piscu, o kreativcu, dakle, o specifičnom senzibilitetu, on će iz svega što vidi, opazi, oseti, zaključi, sazna... napraviti priču. Ili, kao što je Čehov davno rekao: priča se može napisati i o ekseru u zidu (parafraziram). Poenta je umeti napisati i priču bez priče, čemu nas je još Andrić učio. Evo primera da komšija Đoka nije problem sam po sebi, već je problem ko prenosi priču o njemu, na koji način, sa kojim osećanjima, sa kojim background-om, kojim senzibilitetom, sa koliko pročitanih knjiga iza sebe i svim ostalim što formira nekog pisca: Dejan Tiago Stanković, 21. avgust 2020: Dragi dnevniče, Jutros sam se, igrom slučaja, probudio u sedam i sačekao svitanje budan. Suvo je i svetlo, a nebo blistavo sivo, kao kad je sneg. Tako je u osam ujutru, možda i otopli, ne znam kako je u zoru na ulici, u to doba sam retko budan, jer sviće kasno, na takvoj smo položaju u vremenskoj zoni, kasno se leže i kasno ustaje, Sišao sam do ćoška da doručkujem, nadam se naići će neko da mi napravi društvo, da ne jedem sam. Ali prerano je. Za susednim stolom njih dve, majka i ćerka. Majka je jako stara, pomisli bi čovek da joj je baka dok ne čuje kako je oslovjava sa mama. Starica se udesila lepo, kolmovana, ima duboke bore oko usana, kao nabori zavese. Pored stola je njen ram za hodanje. Ćerka je obučena ko iz starih modnih žurnala, verovatno je državna službenica pa je uzela slobodan dan da odvede majku kod lekara, Dom zdravlja je prekoputa, pa čekaju. Baba, deluje bistra, učestvuje u razgovoru. kad obratim pažnju, razumem šta govori: Nije lepo što on nju bije, zaista je za svaku osudu, ali i on je sad bolestan, neće ni on još dugo, izdržaće ona, nadživeće ga, pa će lepo moži da kaže: Muž mi je bio advokat, a niko se više neće sećati da je tukao. A onaj tvoj? Šta ćeš ti da kažeš kad ostaneš udovica? Ćerka odgovara sasvim mirnim tonom, kao da vaspitava dete: Onaj moj je takav kakav je, mama. Pusti ti nas. Makar se ne tučemo. Daj da ti obrišem usta, umazala si se. Mama je namestila usta, a ćerka joj obrisala penu od kapućina sa usana. rekla joj je, kao informaciju, ne kao prekor:: Pojela si sav karmin, mama. Nervozna si zbog rezultata. Nisam nervozna. Šta me briga. Ne mari, sad ću da popravim, rekla je baba. I polagano je krenula da trkeljiše po tašnici, pa dok je našla karmin, pa dok je našla ogledalo, pa dok ga je otvorila, pa dok se pred njim napućila i namazala sebi usne, to je baš potrajalo. Za to vreme, ćerka je strpljivo sedela, pila kafu i gledala mamu, kao da gleda devojčicu koja se zaigrala šminkom. ------------------------------------------- Dakle, da, pisaćemo o komšiji Đoki ako smo pisci i ako umemo da otrkijemo onaj specifični vajb koji jednu 'običnu' sudbinu odvaja od pukog prepričavanja događaja. Bez obzira na to da li je komšija Đoka iz Srbije ili iz Patagonije ili je Marsovac. Hoću da kažem, nije parametar u tome šta se doživi, nego u tome ko to doživi i kako to ume da prenese.
  10. Snezana011

    Planeta Japan(aca)

    (odlomak iz nove knjige:) Volonter se zove Masaaki Murakami i nije vodič, barem ne licencirani. Dobrovoljno je ovde već više od dve godine. Zahvaljujući svakodnevnom kontaktu sa stranim turistima, engleski govori dosta dobro. Iako ga ništa ne pitam, počinje da mi priča: "Ovde gde stojimo nalazio se centar grada, a bomba je eksplodirala iznad tadašnjeg groblja. Amerikanci su gađali most i promašili su svega trista metara, što je fascinantno s obzirom na tadašnju navigaciju. Jedan čovek preživeo je u podrumu zgrade koja je odavde udaljena samo dvesta metara. Betonski zid zaštitio ga je od visoke temperature, ali je potom, kada je izašao, bio ozračen. Oboleo je od raka, ali ipak je poživeo još trideset sedam godina." Pokazuje mi na drugog preživelog, starca koji hrani vrapce. Njega svi znaju po nadimku 'hranitelj vrabaca'. Kada je A-bomba pala, bio je dečak od deset godina. Srećom, nije se nalazio u samom gradu, već malo dalje u brdima. Ali njegova sestra je tada poginula. Bile su joj dvadeset četiri godine. Priča mi kako se u to vreme nije znalo mnogo o radijaciji, pa su ljudi, tražeći svoje bližnje koji su postradali, dolazili direktno na mesto eksplozije i tu su bili ozračeni. Umirali su dugo, u mukama. ... Prilazi nam hranitelj vrabaca. Dvojici mladića daje flašice soka. „To radi svaki dan“, kaže Masaaki, sa simpatijama. I nudi mi svoj sok. Odbijam, ali sva trojica navaljuju da prihvatim. Masaaki drugu flašicu daje svom drugu. I on je cikloputnik kao i ja. Putuje već godinu dana po Japanu. Povremeno stane negde i igra bejzbol, da bi zaradio za nastavak putovanja. Krećemo prema zidiću iznad reke, da tamo sednemo. Massaki me usput pita odakle sam. „Iz Srbije?“, uzvikne iznenađeno. I počinje da traži nešto po svesci ispred panela sa fotografijama. Kad pronađe, pokazuje mi listu na kojoj je unet broj posetilaca iz svake zemlje sa kojima je onaj preživeli razgovarao. Iz Srbije ih je bilo 28 do sada. ... Sedimo na betonskoj ogradi iznad Motojasu reke. „Odakle ima najviše turista?“, pitam Masaakija. „Iz Australije, zatim iz Amerike“, odgovori. „Šta kažu Amerikanci kad im sve ovo ispričaš?“ „Svi se izvinjavaju, žao im je.“ „Misliš da su iskreni?“ „Jesu, ovi koji ovde dođu jesu. Inače ne bi ni došli.“ „U pravu si.“ Malo poćutimo, pa ga onda upitam kako objašnjava toliku popularnost svega američkog u Japanu. Svi igraju bejzbol, jedu džank-fud, slušaju američku muziku, čak su i oznake putnih ruta kopija američkih. „To je uticaj naše vlade. U medijima se uvek tvrdi kako su Amerikanci dobri, kako je to dobra zemlja, i da su nam oni prijatelji, a i mi njima.“ „A šta ti misliš o tome?“ Smeje se. „Dok sam studirao, dok nisam počeo da volontriam ovde, i ja sam mislio kao i svi. Onda sam počeo da srećem turiste iz raznih zemalja i da slušam različite priče. Tako sam, recimo, saznao i da je Srbija bila bombardovana. I počeo sam da pravim razliku između vlada i naroda. Ja imam odlične prijatelje Amerikance, iako je njihova vlada zločinačka. Ali naša vlada nam servira preko medija priču da su nam Amerikanci prijatelji, i mi njima, da smo mi partneri, a to nije istina. Japan je mnogo manji od Amerike i ne možemo da budemo prijatelji nakon svega što su nam uradili. To je budalaština.“ Masaaki priča pomalo nepovezano, čini mi se da je čak i planuo, koliko to jedan dobro vaspitani Japanac može sebi da dopusti u javnosti, pred strancima. Pitam ga kako se o tom događaju uči u školama, budući da je Japan bio na strani nacista u Velikom ratu i da je njihova vojska počinila mnoga zla i pobila stotine hiljada ljudi. Mladić se namršti. „Samo površno se uči, jedva se i pominje taj period“, kaže. ... Čovek koji je sve vreme sedeo ispred ograde Kupole atomske bombe i podučavao strance kako se pravi origami, prilazi našoj grupi. Tek sad, vidim da ima biciklističke helanke, dres i kačket. „Hej, pa i vi ste biciklista!“, uzviknem. I on oko vrata nosi oznaku da je volonter. Na ovom mestu, to znači i da govori engleski. Čovek zagleda moj bicikl, proučava svaki detalj i usput me zapitkuje o težini, opremi, ruti. Potom odlazi po svoj brzinac. Primetim da na volanu ima zvončiće, što sam videla vše puta kod japanskih biciklista. „Da, to je ovde uobičajeno. Japanci smatraju da je nepristojno trubiti nekom iz kola ili zvoniti prodorno sa bicikla, pa zato mi, bajkeri, nosimo zvončiće.“ Eto objašnjenja zašto niko u ovoj zemlji ne koristi sirenu u saobraćaju. Hvalim taj njihov običaj, a oni se smeju, polaskani. Utom, čovek skida dva zvončića. „Za vas, poklon“, kaže. „Na njima piše da donose sreću.“ „Ah! Vi Japanci ste neverovatni!“ Poklonio bi mi i dodatak sa svojih menjača koji svetluca, te ujedno služi i kao svetlo. Ali ne znamo kako bi se to moglo montirati na moje menjače. Na kraju ga ipak odgovaram od te ideje. ... Masaaki mi se hvali intervjuom koji je dao za Nacionalnu geografiju. „Intervju je objavio unuk Pola Tibetsa. Znate ko je on?“, upita me. „Čovek koji je bacio A-bombu na Hirošimu?!“, odgovorim u neverici. „Da, on. Njegov unuk živeo je dugo u Japanu, a nedavno se vratio u Ameriku. Eto, mi smo dobri prijatelji, ja njega ne mrzim, iako sam rođen ovde i neki moji rodjaci su poginuli od bombe.“ Naježim se i zagrebe me u grlu. „Dođite da vam nešto pokažem“, pozove me mladić. Krećem za njim kroz park, pa preko ulice, prema zgradi na mestu iznad kojeg je bomba eksplodirala. Pokazuje mi groblje, koje se i tada tu nalazilo, i kamenu statuu, koja je ostala neoštećena nakon pada bombe, iako je od visoke temperature delimično pocrnela. Zastajemo kod jedne table na kojoj je odšampana priča o izvesnom Šeišimaru. U njoj se pripoveda kako je taj mladić 1111. godine negovao svog oca na samrti. Ovaj je umirao od rana zadobijenih u boju, ali je podučavao svog sina da se ne sveti njegovim neprijateljima i da ih ne mrzi. I mladić je radio kao ga je otac podučio. Mnogo godina kasnije, postao je osnivač čuvenog budističkog reda Jodo, a njegovo ime je Honen Šonin. „To je priča o japanskom oproštaju. S tim što bi njen naslov – Oproštaj i zaborav – trebalo da glasi samo Oproštaj. Mislim da ne treba zaboraviti, ništa ne treba zaboraviti, ali moramo praštati.“ U povratku u park, priznaje mi da se boji dana kada će sve žrtve i preživeli umreti. „Ko će moći da nam potvrdi da se sve to zaista i dogodilo?“ Stresem se na tu pomisao. Na falsifikovanje istorije. I negiranje. Koliko ovaj mladić zaista ima godina kad tako razmišlja? --------------------------------------------------------------------------------- Završila sam rukopis knjige Planeta Japan(aca), pročitao ga je urednik Dragan Milenković, naš poznati japanolog i nekadašnji direktor I.P. Prosveta, koji knjigu opisuje kao "drugačiju i pravo osveženje na našoj putopisnoj sceni". Rukopis se trenutno nalazi na lekturi, a ilustrator radi na mapi koja će omogućiti čitaocima da i vizuelno prate moje kretanje po Japanu. Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana, ili od Hokaida do Okinave. Tokom tih šest meseci kampovala sam u parkovima i šintoističkim hramovima, spavala u autobuskim stajalištima i kapsula hostelima, upoznavala neke (ne)obične Japance, bila gost u kućama ljudi koji su me sa ulice svraćali na noćenje, prisustvovala ceremoniji čaja, degustirala originalni japanski suši, okonomijaki i remen, ušla u autentična samurajska sela i čuvene zen vrtove, pila sake i gledala kako se proizvodi, videla neke od najvećih prirodnih lepota i kulturnoistorijskih znamenitosti Japana, posetila Hirošimu i pričala sa svedocima koji su preživeli eksploziju A-bombe, bila sprovedena policijskim kombijem u Nagasaki, gledala sakuru na Okinavi, vozila se monorejlom i podvodnim tunelima između ostrva… I mogu da kažem da je, od svih zemalja koje sam posetila tokom svog skoro deceniju dugog bicikliranja oko sveta, Japan zaista zasebna planeta. Članovi bloga (kojima je aktivan nalog), knjigu mogu naručiti po povlašćenoj ceni od 1000 rsd ili 8.5 eur. Za ostale čitaoce cena iznosi 1200 rsd ili 10 eur. Knjigu možete naručiti prijavom na mejl ciklonomad@gmail.com. Pretplata traje do kraja oktobra, kada je planirano da knjiga izađe iz štampe. EDIT: ove fenomenalne korice, kao i mapu, radila je @marica 😀
  11. Snezana011

    Fruska gora - srpski Atos

    Hvala, @pedjalon Turica je završena, fotke postavljam u svoju Google Galeriju, pa koga zanima, može ih tamo pregledati. A narednih dana postaviću i video snimke o svakom danu ture na svoj YT kanal. Ko pak voli da ima sve lepo upakovano, tekst, slike i video na jednom mestu, u blogu, adresa je ova. Hvala na čitanju i pozdrav!
  12. (Odlomak) Pitam je za ime. „Happy Charlie“, odgovori, a ja je pogledam u neverici. „Stvarno se tako zovem. Moji roditelji hteli su da imam sreće u životu i da naučim engleski, pa su mi dali to ime“, objasni devojka. Studira engleski u Medanu, ali pošto je siromašna, mora i da radi. U indonežanskom školskom sistemu student ima pravo na odmor nakon svakog položenog ispita. Srećna Čarli tada nastoji da zaradi neki rupi. Retko ima priliku da vežba jezik, žali mi se. A morala bi jer želi da dobro nauči engleski. I želi da ode u Ameriku. I u Južnu Koreju. O, kako silno želi da poseti Koreju, sve bi dala da tamo ode. I želi da putuje. I da sazna mnogo toga. I da pobegne iz kulture koja je sputava i ograničava samo zato što je žensko. I da se uda za stranca. „Imam hiljadu snova!“, kaže ushićeno, trčakarajući da ugosti kupce i vraćajući se da nastavi razgovor sa mnom. „Ali kako da ih sve ostvarim?“ Nema novca za knjige, nego ih pozajmljuje iz univerzitetske biblioteke. A kada bi imala svoj udžbenik, ponela bi ga ovde i čitala ga svaki put kad ugrabi malo vremena. „Da sam znala... sinoć sam poklonila indonežansko-engleski putnički priručnik“, kažem sa žaljenjem. „Aaaaaa!“, zavapi Srećna Čarli. „Da li imate još neku knjigu na engleskom, molim vas?!“ Stojim i gledam je nemoćno. Razmišljam kako bih suvim zlatom platila udžbenik engleskog, samo da sada mogu da ga poklonim ovoj devojci sa hiljadu snova. Ali gde da nađem tako nešto u ovoj zabiti usred Sumatre. A onda, kao istiniti dokaz verovanja u svrhovitost svega što nam se dešava, setim se da u nekoj od bisaga imam džepni „Oksfordski priručnik jezičkih nedoumica u engleskom“. Nosim ga godinama, od početka mog puta, a da ga nijednom nisam otvorila. Potpuno sam zaboravila na njega. Ili će pre biti da je ta knjiga čekala svog pravog čitaoca, onog kome će predstavljati ceo svet. I uzmem da kopam po bisagama, izručujući sve stvari na put. „Izvoli Čarli”, kažem, pružajući joj knjigu koju sam najzad našla. „Neka ti pomogne da zaista budeš Srećna.“ „O, hvala vam. Hvala vam do neba!“ I poče da skače okolo, držeći onu knjižicu obema rukama, na srcu. O ČEMU JE KNJIGA "Svedočenja o Zemljanima" je zbirka priča o neobičnim, dirljivim, zabavnim, dobrim i retko kad neprijatnim susretima sa ljudima tokom mog sedmogodišnjeg bicikliranja kroz Evropu i Aziju. Zbog tih ljudi, zbog zgoda i ređe nezgoda sa njima, osećala sam se kao da sam pala sa druge planete, jer nikada, ni uz svu maštu, ne bih mogla da zamislim da će uraditi ono što su uradili ili da ću se ja naći u svim tim situacijama. Ali kad izađete izvan zone komfora, tada sva čuda postaju moguća. Ova knjiga je najbolje svedočanstvo o njima, koje ispisujem pod pseudonimom Aliena van Comfort (Putnica van Komfora) – kako bi zapravo trebalo da glasi moje ime i prezime na Putu KAD IZLAZI KNJIGA Pretplata traje dva meseca, do sredine novembra, kada knjiga izlazi iz štampe. POTPISIVANJE Svi primerci naručeni u pretplati biće potpisani, a prvih 500 biće numerisani kao bibliofilski primerci - što će kad umrem i postanem slavna imati posebnu vrednost. PRETPLATA Pošaljite svoje podatke (adresu i telefon) na ciklonomad@gmail.com i dobićete sva uputstva. Cena je 999 rsd, sa uračunatom poštarinom za Srbiju. Iznos za inostranstvo je 8 € + poštarina. Dizajn korica @marica . .
  13. Snezana011

    Put za Santjago, Španija

    A jeste, naravno. U šest napustim društvo da bih nabadala na mobilnom, sredila fotke, napravila video. Ali dobijala sam neverovatno velik broj poruka u kojima su mi ljudi pisali da im je čitanje tih objava (na FB-u) postalo jutarnji ritual, da su prestali da otvaraju Blic i ostale portale, jer su se sasvim uživeli u avanturu, tako da me je to držalo. I tu je i humanitarna akcija za decu Svratišta, zbog koje sam takođe pisala svaki dan, jer je na kraju svake objave bila po jedna priča, istinita priča sa željom nekog deteta. Svaki dan mog hodanja bio je posvećen nekom drugom detetu, koje sam personalizovala kroz njegovu želju. Stoga sam imala obavezu i prema njima. To nije bilo vidljivo ovde ni na mom blogu, samo na FB-u. Akcija se zvala Milion koraka za dečja svratišta i cilj je bio sakupiti milion dinara. Sakupili smo 583.000 što je super, s obzirom na to koliko je ta grupacija marginalizovana. Hvala na čitanju
  14. Snezana011

    Put za Santjago, Španija

    Hvala, Pedlon! SVE O PUTU ZA SANTJAGO *Šta je Put za Santjago? Put za Santjago ili Put sv. Jakova je mreža hodočasničkih puteva i ruta koji vode do svetišta sv. Jakova Velikog u Santjago de Kamposteli, u Galiciji, u Španiji. Prema predanju, u tamošnjoj katedrali su pohranjeni njegovi ostaci. *Da li je reč o religioznom hodočašću? Iako je prvobitno, u srednjem veku, nastalo iz verskih motiva, danas se podjednako pešači iz duhovnih razloga, zbog avanturizma, a mnoge na Put pokreću i sportski motivi. Ima još na desetine drugih razloga zbog kojih ljudi kreću na to pešačenje: da bi oslabili, da bi našli partnera / partnerku, da bi sakupljali priče, da bi slikali, da bi stekli prijatelje... *Koliko ima ruta? Postoji na desetine ruta od kojih neke počinju u susednim zemljama – Francuskoj i Portugalu. Smatra se da pravo hodočašće zapravo počinje kad prekoračite prag svoje kuće i da bi trebalo pešačiti od svoje kuće do Santjaga. *Koje su glavne rute? Postoji ukupno sedam zvaničnih ruta za Santjago. Francuski put (French Way ili Camino Frances) je najpopularniji i najveći broj hodočasnika koji kreću prvi put opredeljuje se upravo za tu rutu. Neki započinju pešačenje iz Francuske, Le Puj rutom koja se od Pirineja nastavlja kao Francuski put. Portugalska ruta (Camino Portugues) je na drugom mestu po popularnosti. Počinje u Lisabonu i vodi kroz Porto do Santjaga. Severni put (North Way) je nešto manje popularan zbog njegove dužine i zahtevnijeg terena. Primitivo put (Primitivo) ili Originalna ruta je najstariji put koji datira još od 9. veka. Najteža je od svih ruta. Via de la Plata (Via de la Plata) je najduža ruta koja počinje u Sevilji. Tu su i kraće rute: Portugalaska duž obale (Portuguese Coastal route), Put do Finistere (Camino Finisterre), Put do Mušije (Muxia), Engleski put (Camino Ingles). Primitivo i Francuski put zaštićeni su kao Uneskova nematerijalna kulturna baština. *Koja ruta je najlakša? Smatra se da je najlakše ispešačiti poslednjih sto kilometara Francuskog puta, koji su ujedno i poslednji kilometri Severne i Primitivo rute pošto se one spajaju na završetku. Tih sto kilometara je i najmanja razdaljina koju treba ispešačiti da bi se dobio certifikat o uspešno ishodanom Putu za Santjago. *Koja ruta je najteža? Primitivo ruta slovi za najtežu, budući da vodi preko planina sa vrhovima i preko 1000 mnv, kroz nenastanjene predele, tako da pojedinih dana i po dvadeset kilometara nema nikakvog znaka civilizacije. Ujedno se smatra i za najlepšu rutu. *Koja ruta je najduža? Via de la Plata je najduža ruta koja počinje u Sevilji. Ako se hoda Le Puj putem a potom nastavi Francuskom rutom, to je onda najduži zvanični Put do Santjaga. *Koja ruta je najkraća? Najkraći su takozvani produžeci od Santjaga do obale Atlantskog okeana – do Fistere i(li) do Mušije. *Koliko kilometara su dugačke rute? Rute su dugačke od 100 km do 1000 km. *Da li mora da se ispešači cela ruta? Ne mora. Sa pešačenjem može da se otpočne na bilo kojoj tački rute koju izaberete i da ga završite gde želite. Ako neki deo rute ne žekite da hodate, ili nemate dovoljno vremena, možete ga skratiti autobusom ili vozom – što rade neki hodočasnici. Ali, da biste dobili certifikat o pređenom Putu za Santjago, potrebno je da hodate najmanje 100 km u kontinuitetu i da o tome priložite dokaze u vidu sakupljenih pečata. *Kako se dokazuje da je ispešačena cela ruta? Na početnoj tački puta koji ste izabrali uzimate hodočasnički pasoš. Kroz svako mesto kroz koje prođete, ili na konacima, dobijate pečat sa datumom kad ste tu bili. Ti pečati potvrđuju da ste zaista hodali i na odredištu su oni dokaz na osnovu kojeg se dobija diploma o pređenom putu. *Da li mora da se pešači ili može i biciklom? Put se može preći peške, biciklom ili na konju, odnosno magarcu. Rute za pešake i bicikliste uglavnom nisu istovetne, pošto staze vode kroz prirodu, dok je za bicikle uglavnom predviđen asfaltni put. *Da li je moguće otići sam? Najveći broj ljudi odlazi u sopstvenom aranžmanu i solo. Odaberete rutu, polaznu tačku i izguglate kako da stignete do nje (avionom, autobusom, vozom). Možete rezervisati smeštaj u hotelu u tom gradu, ali je jeftinije da noćite u hodočasnikom hostelu, iz kog sutradan krećete na pešačenje. *Ko može da pešači na Putu do Santjaga? Svako ko se oseća dovoljno fizički sposobnim. Zakonski, maloletne osobe moraju imati pratnju odraslih. Ne postoji ograničenje za raspon godina. Ima hodoasnika od 80+, a i desetogodišnjaci hodaju poslednjih 100 km do Santjaga. *Da li je neophodna fizička priprema pred polazak? Nije neophodna, ali je svakako bolje ako ste navikli da pešačite jer ćete izbeći upalu mišića i veliki umor. Kondicija se stiče relativno brzo, obično je potrebno tri do sedam dana da uđete u formu. *Da li osobe sa invaliditetom mogu da hodaju Camino? Zavisi od vrste i stepena invaliditeta. U svakom vodiču i aplikaciji nalaze se grafički prikazi i opisi terena, uspona, spustova i težine staze, što će pomoći osobi sa invaliditetom da se odluči koji Put da izabere i koji deo tog puta. Završnih sto kilometara do Santjaga -- koje mnogi jedino i pešače jer nemaju vremena za duže, ili snage, ili samo žele certifikat -- moguće je preći i u invalidskim kolicima. *Koliko dana traje pešačenje? To zavisi samo od vas i vašeg vremena. Dužina pešačenja nije ničim uslovljena. Međutim, pojedine deonice duž manje popularnih ruta nemaju smeštaj po 20-ak kilometara, tako da morate da ispešačite tu razdaljinu ukoliko želite da spavate u krevetu. Ukoliko nosite svoj šator, onda ne zavisite od organizovanog smeštaja i možete hodati koliko vam prija. *Koliko se sati dnevno pešači? To je takođe individualna stvar. Prosečna brzina hodanja je između tri i pet kilometara na sat. Većina hodočasnika započinje hodanje između 7 h i 9 h ujutru, kako bi već do 14 h završili sa pešačenjem za taj dan i imali dovoljno vremena za odmor i eventualne obilaske. Ima i onih koji hodaju ceo dan, kreću pre svitanja i završavaju oko 20 h, do kada se može prijaviti u hodočasničkim hostelima za smeštaj. *Kako je organizovan smeštaj? Postoje državni hodočasnički hosteli (albergue) i privatni. U državnim hostelima kreveti su na sprat i najčešće je reč o jednoj velikoj spavaonici. Kad je reč o plaćanju, postoje dva tipa državnih hostela: oni koji rade na principu odgovornih donacija i hosteli sa utvrđenom cenom smeštaja. Razumna donacija podrazumeva deset evra za noć. U većini ‘donativo albergues’ neće gledati koliko ste tačno ostavili novca (ubacuje se u kutiju), ali u nekima hoće. Poželjno je donaciju dati odmah po dolasku. U državnim hostelima sa unapred utvrđenom cenom za krevet se plaća od 5 evra do 12 evra. Državni hosteli rade po principu: ko prvi dođe, dobije krevet. Dešava se, posebno u top-sezoni, da sporiji hodočasnici ostanu bez kreveta. U tom slučaju, moraju da odsednu u nekom od privatnih hostela, ili da pešače do narednog mesta u kome postoji državni albergue. Pravilo u državnim hostelima je da ih morate napustiti ujutru do 8 h. Vreme dolaska zavisi od hostela do hostela, a tu informaciju možete naći u svakom vodiču ili aplikaciji. Pravilo je i da se ne može ostati dve noći zaredom, osim u slučaju bolesti. Privatni hosteli su organizovani slično, takođe je reč o krevetima na sprat, ali obično imaju i nekoliko jednokrevetnih i višekreventih soba. Prosečne cene za krevet u zajedničkoj spavaonici je 12 evra, dok se cene za privatni smeštaj kreću od minimum 25 evra za jednokrevetnu, odnosno minimum 35 evra za dvokrevetnu sobu. Kreveti se mogu rezervisati unapred, čak i kreveti u zajedničkoj spavaonici. Rezervacije se vrše telefonom, mejlom ili SMS-om. Prijavljivanje u privatnim hostelima je obično 24/7, a odjavljivanje narednog dana do 10 h. Ali, za razliku od državnih hostela, u privatnom možete ostati onoliko dana koliko želite, odnosno platite. *Da li se može kampovati? Kampovanje nije zabranjeno, a postoje i hosteli koji nude i kamp mesta ukoliko imate svoj šator. Obično naplaćuju upola od cene kreveta. Imate pravo da koristite sve u hostelu kao i hodočasnici koji su platili krevet, jedino što spavate napolju. Takođe možete kampovati na divlje, dalje od hostela, a u ovima se samo tuširati. Cena tuširanja varira od 2 evra do 5 evra. U nekim hostelima nemaju odvojene tušionice od soba, te vam neće dozvoliti da se okupate jer biste morali da ulazite u sobe. *Kako za hranu? U nekim državnim hostelima, posebno ako su tip donativo, u cenu je uračunat i doručak. Tokom pešačenja, možete se hraniti ispred prodavnica ili u restoranima. Prvo je jeftinije, i za manje od deset evra možete kupiti dovoljno namirnica za ceo dan. Restorani su dosta skuplji. U većini restorana duž ruta postoji takozvani hodočasnički meni, prilagođen potrebama hodočasnika. Minimalna cena jednog takvog obroka, koji uključuje i pivo, iznosi oko deset evra. *Koliko novca treba dnevno? Ako spavate u državnim hostelima i hranite se ispred prodavnica, 20-ak evra dnevno je uglavnom dovoljno. To se može smanjiti, pa i prepoloviti ukoliko kampujete. Ukoliko plaćate za privatnu sobu i jedete u restoranima, minimalno računajte na 50 evra dnevnog troška. *Da li treba nositi keš ili postoje bankomati? U svakom većem gradu postoje bankomati. *Kako planirati kilometražu? Uz pomoć mape, štampanog vodiča, ili neke od brojnih app, poput Buen Camino ili sajtova poput http://Gronze.com, a od domaćih, najpotpuniji je hravstki sajt http://putsvjakova.com U prvih nedelju dana steći ćete kondiciju i znaćete koliko kilometara možete da pređete. Planiranje će zavisiti od toga, kao i od vašeg načina putovanja: da li kampujete ili spavate u državnim / privatnim hostelima, koliko hrane nosite i sl. *Kako planirati zalihe namirnica? Preporučljivo je da uvek nosite dovoljno namirnica za ceo dan uključujući i doručak sutradan. Naime, u mnogim španskim selima ne postoje prodavnice. Takođe, radno vreme prodavnica je većinom od deset do dva, kada se zatvaraju do četiri – a hodočasnici pešače uglavnom od 7 ujutru do 2 popodne. Nedeljom, prodavnice ne rade, tako da morate da mislite unapred. Dobra stvar je što u skoro svakom selu postoje barovi, a u njima uvek možete da kupite i hleb, sendviče, grickalice, sokove, slatkiše. U mnogima postoje i mini-prodavnice. *Kako planirati zalihe vode? Zavisi od toga koliko vode pijete. U svim vodičima, i štampanim i u aplikacijama, naznačeno je kad treba poneti veće zalihe jer desetak ili više kilometara nema ničega. Voda u Španiji je dobra i može se piti sa česme. U selima i duž puteva postoje izvori sa pijaćom vodom (ako nije za piće, postoji upozorenje). Tokom pešačenja Severnom rutom, potom Primitivo putem i duž oba produžetka do Finistere i Mušije, nikada nisam nosila više od litar vode. Ali sam dopunjavala flašicu na svakom izvoru. Litar i po vode je dovoljan da budete bezbrižni ceo dan. *Lična higijena i pranje stvari tokom pešačenja U svakom hostelu postoje tušionice, i u većini ima tople vode (izuzetak su samo neki manastiri adaptirani u hostele). Higijena u Španiji je na dosta visokom nivou, hosteli se čiste se svakog jutra. Svi hosteli imaju veš mašine, u mnogima postoje i mašine za sušenje veša, ali su cene visoke. Možete se udružiti sa nekim i podeliti trošak, a možete prati stvari i ručno, što najveći broj hodočasnika radi. U hostelima postoje i posebne kade za ručno pranje, kao i sapun za stvari. *Šta treba poneti od odeće? To zavisi od sezone i od vaših navika, kao i od toga koliko možete da nosite na leđima. Ako pešačite van sezone, u proleće ili na jesen, moraćete da ponesete garderobu za sva tri godišnja doba. Naime, zbog blizine Atlantskog okeana vreme na Iberijskom poluostrvu je veoma promenljivo. U jednom danu sredinom maja, recimo, možete da imate temperaturu od 30 C, potom oluju i zahlađenje do 10 C ili čak 5 C, a noću može i da mrzne. Ono što bi svakako trebalo da ponesete je sledeće: Dugačke pantalone, najbolje sa nogavicama koje mogu da se skinu. Drugi par pantalona ili bermuda ili šorts. Dve majice koje ćete takođe nositi naizmenično, ili u jednoj hodati a drugu oblačiti kad set u hostelu i za obilaske nakon dnevnog hodanja. Jedan polar ili duks srednje debljine. Perjana jakna – lagane su a čuvaju toplotu tela. Kišna jakna, kabanica ili pelerina. (Neki umesto ova tri zasebna komada nose jakne sa tri sloja.) Dva-tri para čarapa, od kojih jedne treba da budu deblje, poželjno vunene. Dva-tri komada donjeg veša. Šešir protiv sunca. Kapu za hladno vreme. Tanje rukavice. Pidžamu ili odeću u kojoj ćete spavati. Papuče ili sandale – praktično je imati sandale u kojima može da se pešači u slučaju problema sa žuljevima. Nosite samo najneophodnije. U prva tri dana preko 70% hodočasnika pošalje kući višak nepotrebne garderobe. Ako vam nešto bude nedostajalo, u svakom gradu naći ćete neku sportsku radnju, a u svim većim gradovima postoji Dekatlonova prodavnica. (Video o opremi koju sam ja nosila možete pogledati na ovom linku: http://tiny.cc/0l3c9y) *Ostala oprema Vreća za spavanje ili ćebe. U većini hostela dobijete jednokratnu posteljinu – čaršav i jastučnicu, jastuk postoji, ali često nema pokrivača. Zbog toga je poželjno imati svoju vreću. Štap ili štapovi, mada je moguće ishodati i najteže rute bez njih. Štap se može naći i usput, ili možete kupiti bambusov ili pravi hodočasnički štap od drveta. Peškir, sredstva za održavanje lične higijene. Štipaljke, pošto ih nikad nema dovoljno. Čepići za uši, pošto će u svakoj spavaonici sigurno neko hrkati. Maska za oči, za spavanje, ukoliko vam smeta svetlo jer će uvek neko imati uključenu lampu, a i dani su dugački, mrak pada tek posle 22 h, dok većina hodočasnika spava već od 21 h. *Da li se može izbeći nošenje ranca? Duž najpopularnijih ruta na Putu za Santjago postoji Camino taxi. Njime se može poslati prtljag do sledećeg konaka, a cena je 5 evra. *Izbor obuće? Za pešačenje na Putu za Santjago dovoljne su vam trekking patike sa tvrđim đonom. Bez obzira koju rutu izaberete, imaćete i asfaltni put i šljunak kao podlogu, kao i zemljane puteve. Na nekim rutama više je prvih, na nekim je više potonjih. Možete hodati u dubokim gojzericama, mada vam one u tehničkom smislu nisu neophodne za Camino rute – sve zavisi od toga na šta ste navikli i u čemu vam je ugodnije. *Žuljevi i prevencija Istina koju će vam većina prećutati je da je nemoguće izbeći žuljeve kad iz konvencionalnog načina života, bez obzira na pripreme, počnete da svakodnevno prelazite po 20-30 ili i više kilometara sa desetak kilograma na leđima, i tako mesec-dva. Žuljevi su skoro neizbežni. Ipak, možete ih značajno ublažiti ukoliko se pridržavate sledećeg: Obuća mora da bude za broj ili broj i po veća, kako bi noga disala. Đon mora da bude odgovarajući za taj tip terena (uvek je bolji tvrđi nego mekši đon, ali ni preterano tvrd nije dobar). Čarape od merino vune. Najbolje je nositi jedne sasvim tanke, koje mogu da budu i pamučne, a preko njih vunene deblje. U svakoj prilici izzuvati cipele i čarape i provetravati noge. Čarape moraju da budu suve. Uveče i ujturu masirati stopala vazelinom. Postoje trake za prevenciju žuljeva koje se mogu kupiti u Dekatlonu i drugim outdoor prodavnicama. To je zapravo lepljiva traka koju stavite na suvu, čistu kožu, na mestima gde očekujete žuljeve. Traka sprečava da dođe do trenja, koje i izaziva žuljeve. Menjajte obuću u kojoj hodate – barem deo dana hodajte u papučama. *Da li je bezbedno za same devojke i žene? Španija je veoma bezbedna zemlja za žene i devojke koje putuju same. Posebno se to odnosi na Camino rute, jer je stanovništvo duž njih naviklo na hodočasnike i niko neće biti iznenađen niti će pomisiliti bilo šta loše kad vidi samu devojku ili ženu kako hoda kroz šumu. Čak ima mnogo više solo devojaka na Camino rutama nego solo muškaraca. *Da li može da se izgubi? Može da se izgubi i to se svima dešava. Međutim, nikada se ne gubi tako da ne možete da nađete put do prave rute ili do nekog naselja. Rute su veoma dobro obeležene žutim strelicama. Na svakoj raskrsnici, na svakoj krivini, na svakom mestu gde biste mogli da zastanete neodlučno nalazi se žuta strelica koja pokazuje kuda dalje. U prirodi, one su na drveću, na kamenju, na tlu. U gradovima, potražite ih na trotoraru, na saobraćanim znakovima (stubovima znakova), banderama, kućama... Zapravo se najviše gubi u gradovima, jer u njima nije najlakše slediti strelice. Lokalno stanovništvo će i pre nego što upitate da vas uputi kuda dalje, ako vide da ste zastali neodlučno. Čim imate ruksak na leđima i (verovatno) šešir i štap, vi ste bez dileme hodočasnik. Nijedna od ovih ruta, čak ni Primitivo, ne vodi kroz divljine u kojima biste mogli da se izgubite i da lutate danima. *Da li može da se pešači u suprotnom smeru od Santjaga? Može, i to rade neki, samo nije uvek najjednostavnije pratiti oznake koje pokazuju suprotan smer. *Da li može da se nađe društvo za hodanje? Ako želite društvo, lako ćete ga naći, bilo duž puta, bilo u albergue. Tokom hodočašća sklopljena su mnoga prijateljstva, kao i ljubavi. *Kako izbeći nepoželjne saputnike tokom pešačenja? Prema nepisanom Bontonu na Putu za Santjago, pre nego što vam se neko pridruži na duže, trebalo bi da vas pita da li ste saglasni sa tim da hodate zajedno. Ukoliko (više) ne želite nečije društvo, dopuštano je na pristojan način reći kako biste želeli da imate vreme za sebe i da se posvetite svojim mislima. To je prilično često, jer većina ljudi i dolazi da hoda Camino da bi imali vremena za sebe i svoje misli. *Šta je najbitnije znati o ponašanju na Putu? Svi hodočasnici se javljaju jedni drugima sa: Buen Camino!, na šta se odgovara istim pozdravom. Pre nego što se pridružite nekome u hodanju, pitajte da li bi mario/la ako budete išli zajedno. Ukoliko ne želite nečije društvo, nemojte ga izbegavati, već ljubazno recite da želite da se pozabavite svojim mislima i da treba da budete sami. Na ovom pešačenju živećete nedeljama ili i mesecima izvan zone komfora. Za mnoge će to biti jedinstvena prilika da iskorače iz svakodnevice, živeći u trenutku i rešavajući i dobre i loše stvari u trenutku. Budite strpljivi jer ćete morati da čekate u redu za kupatilo, za prijavljivanje u hostel, za korišćenje aparata i uređaja, kao i da slušate brojne ljude oko sebe. Na Caminu pojam privatnosti gubi značenje, jer živite, spavate, jedete, hodate i družite se sa stotinama nepoznatih ljudi. Delite, pomažite drugima i primajte od drugih bez ustezanja kad vas nečim ponude. Na Putu za Santjago sve je oko deljenja – i to ćete čuti mnogo puta od hodočasnika. Nema veze što se verovatno nikad više nećete videti (ili upravo zbog toga). Put za Santjago je prilika da budete najbolja verzija sebe, jer će se i svi drugi truditi da budu najbolji što mogu. Ali i kad iz vas izađe nešto loše, biće prihvaćeno ako se izvinite. Na Putu za Santjago svi su mnogo tolerantniji jer i sami žive u nekonvencionalnim okolnostima, boreći se sa svojim slabostima. *Da li se može sporazumeti sa lokalcima i bez znanja španskog? Bez problema. Lokalno stanovništvo uglavnom pretpostavlja šta biste mogli da pitate kao hodočasnik, a pomoći će i ako upamtite osnovne reči na španskom, poput prodavnica, hleb, voda, pivo... *Za koji španski običaj ili za koje običaje treba znati? U Španiji kelneri skoro nikada ne izlaze izvan šanka da bi uslužili goste. Naručujete sami i sami nosite do svog stola. Uz sve što naručite u baru dobijate neki gratis: kolač uz kafu, mini-snedvič ili grickalice uz pivo... Tip se ne očekuje. *Koji su glavni pojmovi vezani za ovo pešačenje, koje treba znati? Peregrino – Peregrina (hodočasnik / hodočasnica) Albergue (hostel) Donativo (donacija) Credential (hodočasnički pasoš) *U koje doba godine je najbolje pešačiti? Top sezona za pešačenje je u julu i avgustu, ali je tada najviše hodočasnika. U aprilu i maju je kišna sezona, vreme je veoma promenljivo, ali je proleće generalno najlepše vreme za hodanje. Septembar i oktobar su takođe dobri meseci, iako su ponovo velike oscilacije u dnevnim temperaturama i vremesnkim prilikama. *Zašto školjka mora da se nosi na ruksaku? Ne mora da se nosi. Na Putu za Snatjago ništa ne mora, ali se neke stvari podrazumevaju ili očekuju. Jedna od njih je da ćete, kao hodočasnik, želeti da to i vizuelno označite, noseći simbol Camina – školjku. Tako ćete se razlikovati od drugih turista u gradovima. *Koji sajtovi i app su najbolji? Najpopularnija aplikacija je Buen Camino (plavi kvadrat sa žutom strelicom) i sajt gronze.com, te hrvatski http://putsvjakova.com