Snezana011

Sve sam unela, probala i sa laptopa i sa njihove app, a na njoj mi prijavljuje your travel document is not valid, iako ima automatsko skeniranje pasoša i čipa. Jeste dostupno i na granici, ali su infoi oprečni. Na jednom mestu na sajtu kažu da se preporučuje putnicima koji dolaze kopnenim putem da apliciraju onlajn, zbog gužvi, a onda na drugom kaže da samo oni koji dolaze morski ili vazdušnim putem mogu da ispune obrazac na graničnom prelazu. No javila mi se devojka koja je dugo radila u konzulatu u BGD i objasnila mi da nikad niko nije imao problem zbog tog formulara, da ču 99% moći ta

Potrebna mi je pomoć ako neko zna o čemu se radi. U USA ulazim 27. marta kopnenim putem iz MEksika. Iz kojeg od jutros 20 x pokušavam da popunim I94, međutim svaki put dobijam isto obaveštenje (u prilogu). Svi podaci su apsolutno tačni, probala sam i da unesem drugačijim redosledom ime i prezime, da ih upišem velikim slovima, da pišem 01 i samo 1 - ali stalno dobijam isto obaveštenje. Jedino što ja vidim kao mogući problem je što na mojoj vizi piše skraćenica zemlje SBA dok je u onlajn formi naravno SRB. Ili možda ima veze sa tim što sma vizu dobila 2016, na 10 godina? Tad još n

Teško mi je da diskutujem sa osobom kojoj ne samo da nije bitno šta sam ja mislio (te se moja mišljenja mogu slobodno izvrtati, i tako izvrnuta koristiti kao "predlošci"), nego je i sasvim sigurna šta ja mislim, čak i pre nego što sam to rekao. Ni glave, ni repa. Ne znam kakav si pisac, ali nadam se da ti pisanje ide bolje od logike. Čini mi se da sam za ovo već napisala da ti je primedba na mestu i da sigurno ne mogu znati šta misliš, te sam pokušala da objasnim zašto sam to napisala. Evo i drugi put: sasvim se slažem da taj način nije primeren u bilo kojoj ozbiljnijoj raspravi. Mož

Hvala!

Da, najzad da se složimo. Za ovo prvo, to je okej primedba, svakako ne znam šta misliš, ali bilo je u stilu: Lazare, ajde mi ne imputiraj značenja koja nisam imala u kontekstu, tako što izdvajaš pojedine rečenice. Dala sam tezu, na koju se nijednom nisi osvrnuo: da ko ume da napiše dobru priču, napisaće i dobar putopis. Ali sve ostalo, osim te teze, tebi je bilo zanimljivo za navođenje, u pokušaju da se napravi debata gde je nema. Taj način pak meni nije interesantan, nego zamoran.

Među prvim mudrostima koje sam usvojila na putovanju je ona o raznolikosti Božje bašte, odnosno sveta. Već na manje od hiljadu-dve kilometara udaljenosti od nas, žive narodi čiji su nam običaji potpuno nepoznati i, često, nerazumljivi. Najlakše je da se užasnemo, otkrivši ih. Da se zgrozimo, kao što se malograđani zgražavaju nad ponašanjem neke 'slobodnije' devojke, ili zbog toga što je neko gej, ili što neko radi nešto izvan konvencija i šablona kojih se mi sami pridržavamo. Pri tom, ne mora uopšte da bude loš taj malogađanin, niti je nužno glup, a još manje neobrazovan, samo je – uplašen. Ta

Čini mi se da ne pričamo o istom, a i ne razumem baš otkud to mimoilaženje, ali dobro. Nebitno je ko šta misli o sebi, postoje dobri pisci i oni koji to nisu. Pravi ili nepravi nije uopšte relevantno, osim u nekom opisu, kao u primeru koji sam gore negde pomenula, a ti ga se sad uporno držiš iz nekog razloga. A sasvim sam sigurna da i sam misliš da postoje dobri pisci, dobri režiseri, dobri učitelji... i oni koji to nisu, šta god oni o sebi mislili. No, ne moraš to (meni) reći

(Odlomak:) Autobusko stajalište između dva sela bilo bi prava baraka kada bi imalo i čeoni zid. Ovako, samo sa stražnjim i dva bočna, liči na kulisu za neku pozorišnu predstavu. Scenografija uključuje fotelju od veštačke kože sa visokim naslonom i dodatkom za glavu. Fotelja je osetljive krem boje, ali bez vidljivih fleka ili oštećenja, po čemu je jasno da ljudi koji koriste to stajalište vode računa o njoj i redovno je čiste. Stoji nasred polu-barake i nije vezana, pa je jasno i to da niko ne pomišlja da je odnese, prisvajajući je za sebe. Iza fotelje, celom dužinom stani

Nemam ni ja ništa protiv hiperprodukcije po sebi, napisah gore, za svakog će biti publike. Akcenat je bio na tome da u vreme demokratizacije pisanja, kad svako ko ume da kucka poruke može da kucka i objavi putopise, ili šta god, treba da prođe vreme da bi se izrodio i kvalitet. Sa ovim Crnjanskijevim citatom (pa još ovako izvađenim iz konteksta, tako da je teško proceniti zbog čega je to izjavio) uzimam slobodu da se ne složim, jer nije svaka koju velikani izgovore uklesana u kamenu, to je ipak samo njegovo viđenje. Stojim iza trvdnje da će dobar pisac priča umeti da napiše dobar

Nisam baš ni mislila da pobijam neku tezu (no svakako hvala na linku iz Vikija), nego sam taj citat više iskoristila kao predložak na kome iznosim svoje mišljenje. Tačno je da se nisam najpažljivije udubila u to šta je ko tačno tvrdio od učesnika u diskusiji, mada jesam sve pročitala kad sam se već našla ovde, pa sam primetila da niko nije pomenuo (ili nije to dovoljno jasno istakao) umeće pisanja, kao ni šta sve ono podrazumeva. A podrazumeva da ne možeš dobro pisati ako: ne čitaš, ako ne pišeš ustrajno, ako nemaš dara da uočiš detalje i da iz običnih situacija izvučeš ono što ih čini posebni

Pogrešna je jedino postavka u tome šta je vredno književne obrade a šta nije, odnosno, ko to vrednuje. Ako je reč o piscu, o kreativcu, dakle, o specifičnom senzibilitetu, on će iz svega što vidi, opazi, oseti, zaključi, sazna... napraviti priču. Ili, kao što je Čehov davno rekao: priča se može napisati i o ekseru u zidu (parafraziram). Poenta je umeti napisati i priču bez priče, čemu nas je još Andrić učio. Evo primera da komšija Đoka nije problem sam po sebi, već je problem ko prenosi priču o njemu, na koji način, sa kojim osećanjima, sa kojim background-om, kojim senzibilitetom, sa koliko p

(odlomak iz nove knjige:) Volonter se zove Masaaki Murakami i nije vodič, barem ne licencirani. Dobrovoljno je ovde već više od dve godine. Zahvaljujući svakodnevnom kontaktu sa stranim turistima, engleski govori dosta dobro. Iako ga ništa ne pitam, počinje da mi priča: "Ovde gde stojimo nalazio se centar grada, a bomba je eksplodirala iznad tadašnjeg groblja. Amerikanci su gađali most i promašili su svega trista metara, što je fascinantno s obzirom na tadašnju navigaciju. Jedan čovek preživeo je u podrumu zgrade koja je odavde udaljena samo dvesta metara. Betonski zid zaštitio

Hvala, @pedjalon Turica je završena, fotke postavljam u svoju Google Galeriju, pa koga zanima, može ih tamo pregledati. A narednih dana postaviću i video snimke o svakom danu ture na svoj YT kanal. Ko pak voli da ima sve lepo upakovano, tekst, slike i video na jednom mestu, u blogu, adresa je ova. Hvala na čitanju i pozdrav!

Hvala!

(Odlomak) Pitam je za ime. „Happy Charlie“, odgovori, a ja je pogledam u neverici. „Stvarno se tako zovem. Moji roditelji hteli su da imam sreće u životu i da naučim engleski, pa su mi dali to ime“, objasni devojka. Studira engleski u Medanu, ali pošto je siromašna, mora i da radi. U indonežanskom školskom sistemu student ima pravo na odmor nakon svakog položenog ispita. Srećna Čarli tada nastoji da zaradi neki rupi. Retko ima priliku da vežba jezik, žali mi se. A morala bi jer želi da dobro nauči engleski. I želi da ode u Ameriku. I u Južnu Koreju. O, kako silno žel