Na svoja prva putovanja nisam nosio fotoaparat. Ljudi koje sam sretao obično bi se iščuđavali, ali bilo je i takvih koji su u tome videli odraz nekog stava. Poštujem vas koji ne fotografišete, rekao mi je jedan matori Englez, vi ste shvatili suštinu putovanja. Tvrdio je da je svaki trenutak jedinstven i neponovljiv, a da bilo kakav pokušaj da se on sačuva daje samo žalostan falsifikat, amputirano tkivo stvarnosti u formalinskoj tegli. Fotografije me svaki put rastuže, rekao je, jer me podsete da je mnogo više toga izgubljeno nego što je sačuvano.

Bio je mnogo stariji od mene i velik je deo života proveo putujući, a razgovor se odvijao u bašti nekog hostela u Istanbulu, negde početkom milenijuma. Ja sam klimao glavom, osećajući se zbog njegovih reči kao složena ličnost i poznavalac životnih finesa. Nisam smeo da mu odam pravi razlog svog putničkog asketizma. U to vreme nije bilo digitalnih aparata, pa je fotografisanje podrazumevalo petljanciju sa kupovinom filma, razvijanjem nakon 36 snimaka, potragu za novim filmom, paniku oko toga da li će fotke uspeti. Nije tu bilo nikakvog stava. Jednostavno sam bio lenj.

Kasnije su došli digitalni fotoaparati, i ja sam dao svoj doprinos hiperprodukciji banalnih i bespotrebnih kadrova. Međutim, u jednom sam trenutku shvatio da niti ih gledam, niti ih kome pokazujem. Iako smo u Africi prvi put bili još 2009, do današnjeg dana – čitavih pet godina kasnije – te fotke i dalje nisu ni probrane, ni sređene, pa čak ni rotirane. Otkrio sam da arhiviranje stvarnosti ne samo što ne donosi nikakvu radost, nego je i smrtno dosadno, posebno kad shvatiš da ništa nije zaista drugačije.

I dalje pod utiskom desetina životnih priča sakupljenih na našem prvom afričkom putovanju – priča sabranih u knjizi „Bantustan“ – ovaj put smo poneli kameru. Tri nedelje smo se lomatali po saharskim bespućima, intervjuisali ljude i snimali sve i svašta.

Idealu Vendersovog ludaka iz Lisabonske priče – čoveka koji snima zastrašujuću količinu filmova bez namere da ih ikad pogleda – dodatno sam se približio 2013, kada smo Uroš, Inesa i ja putovali severozapadnim obodom Afrike. I dalje pod utiskom desetina životnih priča sakupljenih na našem prvom afričkom putovanju – priča sabranih u knjizi „Bantustan“ – ovaj put smo poneli kameru. Tri nedelje smo se lomatali po saharskim bespućima, intervjuisali ljude i snimali sve i svašta.

Snimanje je proizvelo bezbroj bizarnih situacija i, na neki način, postavilo ton putovanja. U Nuakčotu, prestonici Mauritanije, spavali smo kod Amire, devojke koju smo pronašli preko sajta Couchsurfing. Amira je pripadnica starog mauritanskog plemstva, i upravo je kupila kućerinu sa nekoliko spratova, u koju je planirala da se useli sa svojim mužem. Stigli smo kasno uveče – direkt iz bolnice u koju smo odveli našu saputnicu Inesu – prljavi, izmoždeni od stomačnih problema, proklinjujući i sebe i putovanje. Amira je pristala da uradimo intervju sa njom; samo da trkne do prodavnice da kupi nešto za piće.

Kada je izašla, Uroš je shvatio da u sobi nema dovoljno svetlosti za snimanje, jer luster ima raskošan abažur od mutnog stakla. Brzo smo odgurali veliki sto nasred prostorije, na njega podigli stolicu, a ja sam se popeo i švajcarskim nožem rasklopio luster. Uroš je sakrio abažur iza kauča, ja sam zavrnuo golu sijalicu, onda smo brzo odgurali sto i stolicu – minut pre no što se Amira vratila. Ništa nije primetila (kuća je imala visoke tavanice). Intervju je mogao da počne.

Po povratku, sve te sate snimljenog materijala pohranili smo na moj hard disk, taj formalinski bunar prošlosti, to groblje falsifikovanih trenutaka, da „jednog dana pregledamo i možda napravimo nešto, ali tek kad završimo knjigu i sve ostalo što smo počeli“.

Ispostavilo se da smo, više slučajno nego namerno, zabeležili i nekoliko priča koje vredi ispričati.

Prošlog proleća, na našem predavanju u Sarajevu, prikazali smo nekoliko momenata sa tog putovanja. Tada smo upoznali Smirnu, koja je bila raspoložena da zajedno prođemo kroz sve što smo snimili – a što još nijednom nismo pregledali. Ispostavilo se da smo, više slučajno nego namerno, zabeležili i nekoliko priča koje vredi ispričati.

Pao je dogovor da od glavnine materijala napravimo jedan kratak dokumentarac, koji će režirati Smirna. Paralelno sa tim, biraćemo zanimljive fragmente i od njih montirati male video-putopise. Biće to ulomci razgovora sa ljudima koje smo usput upoznali, bizarni trenuci, neobični detalji, pabirci prizora; jedan video-dnevnik u nastavcima sastavljen od grumenja atmosfere, od oštre parčadi putovanja.

Ovo je naš prvi mikroputopis. Snimili su ga Uroš i Lazar, osmislila i montirala Smirna. Traje dva minuta.

Ilustrovana putopisna knjiga Bantustan izlazi početkom aprila. Kupite je u pretplati po sniženoj ceni i time nam pomozite da sakupimo sredstva za štampanje. Knjiga sadrži priče ljudi koje smo posetili tokom tromesečnog putovanja po desetak zemalja severne, centralne i južne Afrike. 

Poručite knjigu

Bantustan