Haralampije

Nant, 13. april 1994. Premijer Obale Slonovače, Daniel Kablan Dankan, te godine je stajao ispred ulaza parka Safari Africain sa makazama u rukama. Uz njega je bio Deni Larent, vlasnik parka koji je već godinama privlačio porodice željne da vide lavove, zebre i nosoroge. Tog su dana u svoju afričku ponudu dodali nešto novo. Crvena vrpca je pala, dok su fotoaparati krenuli da prave poznate ‘škljoc’ zvukove. Zvanično je otvoren Village de Bamboula, „autentično afričko selo” u srcu francuskog zoološkog vrta. Mediji su pisali o diplomatskoj ceremoniji, promociji turizma i kulturnoj razmeni između Obale Slonovače i Francuske. Šest meseci kasnije, isti park biće zatvoren po hitnom sudskom nalogu. Selo Bamboula će ući u istoriju kao poslednji ljudski zoološki vrt u Francuskoj. Keks sa ukusom rasizma Pre nego što je reč Bamboula upotrebljena za selo, radilo se o marki keksa. Bio je to čokoladni keks kompanije St. Michel, popularnog francuskog brenda koji je ranih 1990-ih lansirao proizvod pod... Pročitajte Bamboula: Poslednji ljudski zoo-vrt

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2025. — Nakon nekoliko dana obasjanih suncem, prva proljetna kiša je okupala grad. Novo godišnje doba je otpočelo i novu karijeru. Sijedeći u kafiću na baščaršijskoj kaldrmi, gledao sam ispitivački u Sanjina. Čudan poslovni sastanak. Tajnoviti "stranac" sa našim imenom je djelovao kao prosječni turista. Skrivao je oči ispod kačketa koji mu je držao dužu kosu. Sjedio je opušteno u šorcu i patikama i ispitivao me za posao: "Dakle, koliko imaš iskustva?", upitao je na engleskom jeziku. "Pa, znam koristiti Photoshop", odgovorio sam samouvjereno i pokazao mu par svojih grafika. "Ok, dovoljno je dobro." Klimnuo sam glavom i začuđeno ga pogledao, a on je nastavio sa dugim monologom. Objašnjavao je kako je to projekat za izradu lokalnih mapa. Njegov pionirski poduhvat će da sponzorišu investitori iz Australije, odnosno njegova majka - vlasnica jedne bolnice. Roditelji su mu inače sa ovih prostora, ali su davnih dana otišli u Australiju, gdje se... Pročitajte Problemi bogatih ljudi

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2025. — „Kraj kroz koji su se vozili nikako se nije mogao nazvati slikovitim.” Ivan Turgenjev (1862) Vlakovi kojima smo putovali od Taškenta do Samarkanda, a zatim i do Buhare bili su moderni, brzi vlakovi španjolske proizvodnje, dok je noćni vlak kojim smo se spremali putovati od Buhare do Nukusa izgledao kao da potječe iz Sovjetskog saveza – što mi je zapravo odgovaralo, jer sam se oduvijek želio voziti u takvome vlaku. Nakon što smo se raskomotili u malom, dvokrevetnom i zagušljivom kupeu, shvatili sam da se prozor ne može otvoriti, pa smo pokušali otvoriti klizna vrata, ali ona se na naše veliko iznenađenje nisu mogla otvoriti. Nakon nešto zajedničkih napora napokon smo ih uspjeli otvoriti, nakon što smo, pretpostavljam, uspješno nategnuli kvaku i nakrivili vrata. Malo kasnije, kada su vrata ponovo bila skoro zatvorena, začuli smo kucanje i u kabinu je zavirio kondukter. „Kontrolka!” – rekao je strogo, ali prijateljski, bez da nas je... Pročitajte Slike proljeća u Nukusu

Drumska akademija najnoviji je projekat Kluba putnika, o kome ste već mogli čitati ovde. Projekat je realizovan od 1. do 15. avgusta 2025, i predstavlja zajedničko putovanje kroz Srbiju, Bugarsku i Tursku. Imali smo troje instruktora i desetoro polaznika. U svakoj tački susreta delili smo se u nove dvočlane ili tročlane timove, koji su narednog dana stopirali do sledeće tačke. Ruta je bila Beograd - Sofija - Istanbul - Bursa - Ayvalik - Ostrvo Alibey - Čanakale - Istanbul, od čega je autostoperski deo iznosio oko hiljadu kilometara. Možda u nekom trenutku izmontiramo video od svih telefonskih snimaka koje smo usput napravili, a zasad prenosimo delić atmosfere kroz ovu foto-galeriju. Pročitajte Drumska akademija 2025.

Nedavno sam se preselio u Argentinu. Kao i obično, prvo počnete da primećujete najočiglednije stvari u lokalnoj kulturi. Sećam se da sam se, kada sam se prvi put preselio u Barselonu, iznenadio kada sam otkrio da ljudi zaista govore katalonski — jezik koji koristi oko 10 miliona ljudi u istočnom delu Španije. Ova priča počinje u trenutku kada sam kročio na argentinsku zemlju. Kada je moj avion sleteo i kretao se ka izlazu, ogromni aplauz je odjeknuo u kabini Boinga 787 iz Madrida. Tradicija koju sam poznavao — iako verujem da je u Evropi danas aplauz pri sletanju rezervisan za malu decu ili one… prostodušne. Ipak, što sam više putovao po Argentini i dolazio u nju, to se ovo ponašanje više ponavljalo. Opet i opet: sletanje = aplauz. Argentinci su veoma topli. Ipak, bolelo je kada sam shvatio da, kad god upoznate nekog, oni će pitati „Kako si?“ bez stvarne želje da znaju. To je samo njihov način da kažu „Zdravo!“ Takođe, provodim dane u Buenos Airesu i čuo sam sve vrste komentara o Porteñosima. Ljudi iz... Pročitajte Argentina, zemlja aplauza

Autor: Migel Soza Tavareš Algarve, jun 2025. Kada sam se probudio, još uvek pun mesec koji mi je pravio društvo prethodne noći nije potpuno nestao na istoku. Međutim, na horizontu, sunce je već izašlo na vedrom nebu i vladao je nestrpljivi mir, trenutak koji je ranom zorom visio u vazduhu i koji su prekidale samo ptice ranoranilice. Sve je ukazivalo da će jutro biti praćeno letnjim danom -- još uvek ne previše intenzivnim i zagušujućim, već samo blago toplim. Ipak, sunce je probudilo sve neverovatne boje bugenvilija u vrtu: ljubičastu, lila, raskošno crvenu. I one manje upadljive, ali meni najdraže: belu, žutu, stidljivo narandžastu. U lejama, plavičasto-ljubičasti snopovi lavande prizivali su isto tako ljubičaste cvetove jakaranda, šepureći se u svojoj kratkotrajnoj raskoši pre nego što nestanu na godinu dana. Tamo u daljini, gde možda počinje Sredozemlje, na skandalozno plavom moru, crna linija na horizontu obaveštavala me je da japanske jedinice za pecanje tune... Pročitajte Jedan savršen dan

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2025. — “Sutra je kod vas praznik?” “Da, Maha Shivaratri. Dan Šive.” “I? Kako to izgleda? Hoće biti proslave u hramu?” “Ne znam. Sutra ćemo svi biti zajedno. Pušićemo hašiš, cela porodica.” “I to je sve što radite tog dana?” “Yes. Very good day. Everybody happy.“ “Zavičaj Budin i zemlja vatrenog hinduizma” Odnos stanovnika Nepala prema istoriji, religiji, običajima i ritualima, ipak je za nijansu kompleksniji od onoga kako je to moj konobar predstavio, nabrzinu, dok je donosio plehani tanjir s pohovanim bananama. Retko je gde odnos prošlosti i sadašnjosti tako složen kao u ovoj planinskoj zemlji koja dugo pamti: putevi napretka se obazrivo traže uz ceremonijalno poštovanje zapovesti starine, piše Ilustrovana Politika u izdanju iz marta 1974. Broj 801 na naslovnoj strani donosi fotografiju Katmandua. Časopis sam kupio na veb stranici kupindo.rs za 120 dinara. I onda sam otišao u Nepal. Da vidim šta se promenilo u... Pročitajte Tragom jedne Ilustrovane Politike

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2025. — Završio sam drugu godinu filozofije. Razmišljajući kako da što prije zaradim dosta novca, da bih pokrpio dugove što su se nagomilali a i da nešto ostane za narednu godinu fakulteta, odlučio sam da odem u Njemačku, opet. Nije mi bilo svejedno, misleći na Hansa i Hildu, kako ću izdržati ponovo sa njima. Ali, ipak... Putovao sam dugo do Sarajeva. Pojeo ćevape i tursku kafu, pa nastavio. Do vrha Bosne (gledajući iz mog bjelopoljskog ugla) bilo je duže nego put do i od Bosne. Stiglo se nekako do Slavonskog Šameca, graničnog prelaza sa Hrvatskom. Jedan od šofera me je, čim smo krenuli, pitao – pušiš? Rekoh ne. Evo ti jednu šteku, dok prođemo gore. Svima, koji je već nisu imali, rasporedio je po jednu. Te se ni ja ne izdvajah. Pošto na put nisam pošao sa bogatstvom, upitah ga: Mogu li se oslonit na Vas ako me budu pitali Hrvati, da mi posudite da pokažem novac na granici. Nema problema, ali neće, siguran je on... Trebalo je, kao i prošle... Pročitajte Fridrihshafen

Praktični vodič za Kilimandžaro Planina Kilimandžaro se uvek opisuje u superlativu pa joj verovatno ni ne treba uvod. Kili, kako je zovu lokalci, je najviša samostojeća planina na svetu (planina koja ne pripada planinskom lancu), najviša planina u Africi, kao i najviši vulkan u Africi i na istočnoj hemisferi. Najviši vrh Kilimandžara nalazi se na 5.895 metara nadmorske visine, a višednevni uspon na Uhuru budi neizmeran osećaj slobode baš kao što je i samo značenje tog imena. Mnogobrojne su legende kako je Kilimandžaro dobio ime, srazmerne broju jezika kojima govore narodi koji žive u okolini planine. Moj vodič Jackson mi je prepričao neke od njih od kojih sam zapamtila dve. Prva nalaže da ime potiče od reči kilima što znači „brdo“ – razmišljati o Kilimandžaru kao o samo još jednom brdu je dobra psihička priprema za uspešan uspon. Druga teorija kaže da deo imena potiče od reči kilelema što znači „nemoguća za popeti“, između ostalog jer je planina bila prekrivena snegom a ljudi bosonogi. Danas je uspon na... Pročitajte Vodič za Kilimandžaro

Autor: Greg Grandin Leon Golub je jednom ispričao priču našem zajedničkom prijatelju. Ovog čikaškog umjetnika, poznatog po velikim platnima s prikazima krvavih soba za mučenje u Centralnoj Americi, pitali su šta za njega znači biti “jevrejski politički umjetnik”. Golub je hitro odvratio da nije “jevrejski politički umjetnik”, već jednostavno “politički umjetnik”. Ipak, s vremenom je shvatio da je taj odgovor bio previše pojednostavljen, rezultat pokušaja da ublaži svoju situaciju. Da, bio je politički umjetnik.  Njegove slike nisu bile fokusirane samo na Latinsku Ameriku, već i na ratom razoreni Vijetnam te na rasizam u Sjedinjenim Američkim Državama i Južnoj Africi. No, svjesno je izbjegavao baviti se izraelskom okupacijom Zapadne obale i Gaze.  Golub je priznao da, ako je želio biti uspješan umjetnik, nikada nije smio birati “užase nanesene Palestincima” kao temu svog rada. Samo tako bi mu bilo dopušteno da slobodno izražava političke stavove o bilo čemu drugom.  U proteklih godinu i po... Pročitajte Petsto godina užasa

Treća nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2025. — Krenuli smo rano. Čakaltaja, što na ajmaranskom jeziku znači ledeni put, uzdiže se tridesetak kilometara severno od La Paza. Ovaj tropski lednik na preko pet hiljada metara nadmorske visine prekriva svega desetak hektara površine, a nekada je bio mnogo veći. Tu leži i najviši ski–lift na svetu.Tu je izgrađena je i specijalna laboratorija za istraživanje kosmičkog zračenja, najviša u svetu istraživačka stanica za kosmičke zrake visokih energija. Ovolika visina neophodna je zbog toga što niži, gušći slojevi atmosfere prigušuju ove zrake. Čakaltaja, visoka a lako pristupačna iz velikog grada, za to je kao stvorena. Put nas vodi najpre preko El Alta pa preko ravne travnate površine Altiplana sve do podnožja Čakalataje. Zatim polako vijuga serpentinama uzbrdo da bi završio na oko pet hiljada i dvesta metara, oko dvesta metara ispod samog vrha. Džip se vere uz kemeniti drum, stenje. Muči ga visina, karburator se guši, kašljuca. Ostatak moramo pešice.... Pročitajte Jastuk između leda i džungle

Klub putnika je napunio 20 godina. Tim povodom pokrećemo novi projekat, pod nazivom Drumska akademija. Pozivamo vas da nam se pridružite! Šta: U zajedničkoj drumskoj avanturi, instruktori iz Kluba putnika podeliće sa vama svoja znanja, veštine, savete i trikove za samostalna putovanja. Nadamo se da ćemo vam tako pomoći da se sami slobodnije krećete po svetu, da ga istražujete, upoznate i bolje razumete. Kuda: Srbija - Bugarska - Turska. Par metropola, par manjih gradova, malo anadolijskih pustara i par dana na moru.    Kada: 1. avgusta, oko 12 dana. Plus minus dan-dva. Kako: Delimo se u timove, i tako putujemo od grada do grada. Svaki tim ima jednog instruktora i dvoje ili troje polaznika. Instruktori su iskusni samostalni putnici sa stoperskim stažom. Polaznici ste vi. U svakom gradu je sastanak, druženje i menjaža: svako dobija nove partnere za narednu etapu. Veći deo idemo autostopom, manji ostalim tipovima prevoza. Spavanje u hostelima (dorm), kampovima, couchsurfing. Koliko: S... Pročitajte Drumska akademija

Druga nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2025. — Kad me Eunyi pitala kako mi se svidio Seoul, morao sam biti iskren. "To sam i mislila", odgovori ona. "Ni meni nije previše drag. Kamo dalje?" "Nisam siguran." "Jeju je dobra opcija, avionom je..." "Nisam raspoložen za turistička mjesta", prekinem je. "Jedva sam čekao posjetiti Kwona na selu, ali kako je to propalo možda jednostavno produžim za Japan. Volio bih vidjeti Higashiyamu prije Tajlanda." Eunyi predlaže duhovno povlačenje u Gangnamu. Ta mi se ideja nikako ne sviđa. Hram usred najbogatije četvrti futurističkog Seoula? Mjesto po kojem Psy naziva svoju pjesmu jer odražava atmosferu kvarta, koji je sve samo ne produhovljen? Zamišljam hrpu pomodnjaka koji u industrijaliziranom Zapadu prakticiraju jogu i meditaciju. Koliko su tek prijetvorni na takvom mjestu? Toga sam se dovoljno nagledao u Europi, gdje bi se uvijek našao kakav duhovno uzdignuti student koji i u najbanalniji razgovor pokušava ubaciti kako svakoga jutra meditira, tri... Pročitajte Magoksa

Intervju sa našim članom, Bogdanom Petrovićem iz Jagodine, biciklistom koji je verglao do Strazbura u potrazi za pravdom (i izazovom). Razgovor vodio: Tibor Miglinci. Igrom slučaja odlučio je da u 31.godini upiše master na Fakultetu pedagoških nauka, ali se ispostavilo da je upravo ta odluka bila presudna da se nađe usred studentskog pokreta koji je prodrmao Srbiju. Bio je u blokadama, učestvovao u marševima ka Nišu i Beogradu, i na kraju - seo na bicikl i sa još 79 ljudi krenuo put Strazbura. Povod: pogibija šesnaestoro ljudi na novosadskoj železničkoj stanici i borba za odgovornost. T: Šta te je motivisalo da se pridružiš biciklističkom putovanju od Novog Sada do Strazbura? Kako si se pripremao? B: Moja motivacija je bila dvostruka. S jedne strane, želeo sam da testiram sebe, da vidim da li mogu da pređem 1.400 kilometara biciklom. Taj lični izazov me je gurao. A s druge strane, borim se za pravdu od početka pokreta. Bio sam na oba studentska marša i bilo mi je prirodno da nastavim borbu, samo... Pročitajte Biciklom do Strazbura: putovanje kao aktivizam

Prva nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2025. — „Obitelj je samo izvor problema. Dado je tako govorio.“, objašnjavao sam svojoj djevojci Elmedini dok smo se probijali autom kroz beogradsku subotnju vrevu prema sjeveroistočnom izlazu iz grada. Dado je bio moj otac koji je umro 7. maja 2024. u Mostaru, a pola godine poslije toga, Elmedina i ja otišli smo u Beograd na jedan filmski festival koji je prikazivao film koji sam režirao, a ona producirala. „On je imao rezerviran odnos prema široj obitelji, pa smo održavali slabe kontakte. Ovu rodbinu nisam vidio preko deset godina. Ne znam puno o njima.“, govorio sam Elmedini s tonom kao da se pokušavam opravdati, jer umjesto da idemo jugozapadno od Beograda prema Sarajevu, prema kući, mi idemo prema Vršcu gdje živi sestra moje pokojne bake, Dadine mame, njene kćerke i unuci. Elmedina je pomislila da je postojao razlog zbog kojeg Dado nije održavao kontakt s obitelji, a ja sam neodređeno slegnuo ramenima. Zanimalo ju je kako imam rodbinu u Vršcu, tako... Pročitajte Petsto kilometara jugozapadno