tibor90

Urednik
  • Content Count

    121
  • Joined

  • Last visited

About tibor90

  • Rank
    putnik srednjeprugaš

Profile Information

  • Gender
    Not Telling

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. tibor90

    Hiljadu godina

    Ha, nisam imao pojma da je toliko rasprostranjeno!
  2. tibor90

    Hiljadu godina

    Zanimljiv tekst. Btw. i ja ponekad volim da zamišljam kako je drugima u njihovoj koži u datom trenutku. Ne znam zašto osetim neki mini nalet uzbuđenja tada kao kada putujem. Btw. čitam sad članak o Maniju na wikipediji. Na slici je predstavljen sa oreolom? Kako to? Ili to nije oreol?
  3. Selo Berdut nalazi se na samom kraju puta, u slepoj ulici koja se završava kada naiđe na gustu džunglu. Tu živi narod Džahut, mala zajednica u Maleziji, a u ovom selu ih ima svega oko trista. Kuće su od drveta, podignute na stubove, prostrane, prazne, mračne, razbacane pored puta u šumi. Džahuti love, uzgajaju pirinač, kasavu i banane, a malo novca što zarade je od skupljanja kaučuka i povremenog rada na plantažama uljanih palmi. Moj prijatelj je godinu dana proveo u ovom selu pomažući im. Tako je i njihov jezik naučio i sve mi prevodio. Odlučio je da me povede sa sobom da upoznam njegove domaćine, komšije i drugare. Kada smo stigli u selo obradovali su mu se. Zbog mene i ne toliko. Bili su malo sumnjičavi, a nadasve stidljivi. Poneki su mi okretali leđa kako se ne bismo gledali u oči. Ali uz dosta smeškanja jedan po jedan su me prihvatili. Naši domaćini su bili Pok i Iem, sredovečni par koji nije imao svoju decu, tako da su veći deo života pomagali u odgoju dece svojih komšija. Ovo je jedna od retkih... Pročitajte Milosrdni duhovi plemena Džahut
  4. tibor90

    Pustinjski zidovi

    – Čuo sam da tamo postoji zid – kažem. – Kakav zid? – kaže Husam. – Nema tamo nikakvog zida. Pitao sam ga šta je, uopšte, ta Zapadna Sahara. Da li je to zaista deo Maroka, kao što izgleda na mapi, ili je u pitanju okupirana država, kao što neki tvrde? Dobio sam jedan poduži odgovor koji je počeo rečenicom: – Znaš, istorijski gledano, Zapadna Sahara je oduvek bila naša, marokanska zemlja... Sedeli smo na terasi njegove kuće u Marakešu, u koju povremeno prima kaučsurfere jer se oseća usamljeno. Husam je programer, dobro govori engleski i ima tridesetak godina. U narednim danima, putujući uzduž i popreko Maroka autostopom, Katarina i ja smo shvatili da niko nije čuo ni za kakav zid u pustinji. Kada smo odlučili da iz Putničke kuće otputujemo na zapad Afrike, još uvek nismo imali pojma gde se tačno završava Maroko. Početak mu je preko puta Španije, ali gde mu je kraj? Otkrili smo da se ispod njega nalazi nešto što se zove Zapadna Sahara, de fakto komad Maroka, u kome živi... Pročitajte Pustinjski zidovi
  5. Sigurno se sećate da je prošlogodišnja Putnička kuća u Atini ugostila rekordan broj gostiju - skoro 500. Tada smo shvatili da smo verovatno dogurali do maksimuma. Ne samo maksimuma ljudi koje smo uspeli da strpamo u stan, nego i maksimuma energije koju su naši volonteri uložili u ceo projekat. Svake godine smo strahovali da će nas komšije prijaviti, da će nas gazde izbaciti i da ćemo jednostavno nadrljati. To se nažalost i desilo u Tbilisiju. U Atini smo imali tu sreću što je stan do nas bio prazan, ali su se komšije sprat ispod svakako žalile. U Aveiru je bila druga priča - slavina se jednom “malo” pokvarila, kada se jednom “malo” zapušila, ali srećom, to su bili jedini problemi ove godine - nije bilo izbacivanja, nije bilo krečenja, niti upozorenja od strane komšija. Takođe, shvatili smo da je vreme za promenu koncepta, pa smo to i uradili. Putnička kuća na krajnjem zapadu Evrope transformisala se na 30 dana u Putničku školu. Ovogodišnji koncept propraćen je jednom novinom - radionicama. Volonteri... Pročitajte Putnička škola u Aveiru je završena
  6. tibor90

    Puls Lisabona

    Avgust i jeste, ulice Lisabona su ringla na nekoj četvorci, pa mi zbog toga danju i ne sjedaju baš. Ali čim Sunce počne da se spušta i kad se sjenke zgrada rasprostru duž grada, šetnja iz patnje preraste u užitak za sva čula. Krivac za to su ulice, koje narodu koji ih naseljava predstavljaju produženu verziju dnevnog boravka. Oni nemaju ni gram dvorišta iza zgrade, pa se maltene sve dešava ispred ulaznih vrata ili ako ne, onda dešavanje odjekuje ulicom: čuje se dodir escajga o tanjir, čuje se pjesma sa radija, dvije babe vode razgovor, ptice lete iznad nas i traže zgradu bez onih šiljaka, da sjednu, da odmore; vizuelni momenat nije izostavljen, zahvaljujući velikim trikovima arhitekture koji ovaj grad nakon zemljotresa načiniše za oko velelepnim. Što se čula mirisa tiče, on je meni najdraži, jer nije upadljiv: počinje sa štrikova, gdje se suši veš koji pušta vjetrovima Atlantika da raširi njegove mirise kroz ove uske i kose ulice. Pada noć; kakav grad, kakav puls. Osjetim Bairo Alto i Alfamu kako dišu. U... Pročitajte Puls Lisabona
  7. tibor90

    Dan u Putničkoj školi

    Buđenje, preskakanje uspavanih đaka. Čekanje u redu za kupatilo, pranje zuba po hodniku ili u paru na kadi, umivanje u tuš kabini. Čekanje u kuhinji za mikro-talasnu, u  redu za činiju za kornfleks. Opet, čekanje da se operu kašike pa da se zagreje voda za kafu. Oblačenje i jurnjava po hodniku, obuvanje patika i - tišina. Doba kada je naša Škola u Aveiru prazna jeste sve vreme između jutarnje gungule i večernjih radionica. Neki idu u stari deo grada gde otpadaju na travi pored kanala i prže se na suncu, a neki odlaze na kružni tok i stopiraju do plaže da brčkaju noge u ledenom Atlantiku. Jedni se šetaju, voze bajs, bleje u parkovima, dok se drugi vraćaju razočarani iz potrage za flamingosima koji često borave u solani blizu centra grada. A onda dobro poznati put, portugalskom kaldrmom nazad do Škole. Opet, ali sad malo manja jurnjava po kuhinji i sedanje na pod - radionica počinje. Beskrajni razgovori, grejanje projektora, bezbroj različitih naglasaka, reči, pogleda. Zanimljivo je videti volontere... Pročitajte Dan u Putničkoj školi
  8. tibor90

    Prvih deset dana škole

    Prošlo je tačno deset dana od otvaranje prve Putničke škole u Aveiru, nezvanično pete Putničke kuće! To znači da smo do sada održali i deset radionica, a ugostili dvadeset školaraca iz četrnaest zemalja. Imali smo goste sa Balkana, iz Nemačke, Škotske, Francuske, Španije, Rumunije, a od daljih zemlja iz Amerike i čak sa Novog Zelanda. U prvoj turi je stiglo osmoro “brucoša” baš u vreme velikog letnjeg festivala u Aveiru, tako da smo svi đuture nakon radionica i večere išli na koncerte i zaređali par izlazaka (ekipa se sjajno družila pa je čak oformljena i grupa na WhatsApp-u “Travel School Besties”). I pored toga, red se u Školi poštuje, uveče je tišina i svi zajedno održavamo čistoću. Ono što se ove godine promenilo, sem što smo uveli svakodnevne radionice koje vode naši volonteri Jovana, Osta, Marko i Tibor, to je da primamo manje gostiju nego ranije (do 12 po noći) i gazdarica je obaveštena o celom konceptu škole tako da se ne bojimo da će nas izbaciti (kao pre dve godine u Gruziji). Zidove smo i... Pročitajte Prvih deset dana škole
  9. tibor90

    Azulejos: Šare Aveira

    Azuležuš (azulejos) predstavlja šarene, glazirana pločice koje se danas pre svega mogu naći na prostoru španskog i portugalskog govornog područja, kao i u nekim delovima arapskog sveta. Nastale su u Egiptu, ali ih danas najviše ima baš u Portugalu. Ime dolazi od aparskog az-zulayj, što znači polirani, iliti brušeni kamen. Njima se ukrašavaju kako spoljašnje fasade, tako i enterijeri kuća, crkava, škola, restorana, železničkih i metro stanica... Postavljaju se na zidove, podove, pa čak i na plafone. Na šarama se jasno vidi arapski uticaj. Često se crtaju floralni elementi, različiti geometrijski oblici, meša se mnogo boja. Portugalci su kasnije počeli da u slike dodaju i životinjske i ljudske figure. U foto-galeriji smo prikazali samo deo šara koje možete videti na ulicama “našeg” Aveira. Pročitajte Azulejos: Šare Aveira
  10. Pronašli smo stan za Putničku školu! Ona će primati polaznike i goste od 15.07. do 15.08. 2016. Kao što već i sami znate, prethodnih godina smo imali problema sa nalaženjem stana za Putničku kuću. Opravdani ili neopravdani, razlozi za odbijanje su postojali. Međutim, potraga je ovog puta tekla tako lagano zahvaljujući našoj urednici Nataši, koja živi i stvara u Aveiru i poznaje lokalne prilike. Nataša je ovde već skoro osam godina. Između ostalog, ona vodi organizaciju Agora Aveiro, koja se bavi veoma humanim stvarima, humanim u nefabrikovanom smislu te riječi, što je vjerovatno i temelj čitave situacije, a to je da je ove godine stanodavac upućen u sve što će se dešavati u kući, odnosno školi; da će nas posjetiti veliki broj gostiju koji će spavati na podu, da će se u kući odvijati raznorazne radionice itd. Stanarinu plaćamo 500€, ne računajući režije. Slučajno ili ne, mada više da nego ne, stan se nalazi u naselju koje se nosi naziv Bairro Liceu, što ustvari znači ''naselje u kom je gimnazija''. Ima... Pročitajte Pronašli smo stan za Putničku školu!
  11. tibor90

    Bazar u javnom prevozu

    Teheran je metropola. U njega se bez problema može smestiti više od pola Jugoslavije, dve Srbije, sedam Beograda, 14 miliona ljudi... Četiri miliona automobila je svakodnevno na ulicama. Kako bi se malo smanjile gužve određeno je da časovi u školama počinju u sedam ujutro, radni dan u osam, a bazar se otvara u devet. Kao svaki veliki, moderan grad i Teheran ima svoje muzeje, parkove, pijace, stambene blokove, bulevare, metro.. I to pet linija, što mi je bilo glavno prevozno sredstvo. Teheran nije centralizovan poput Istanbula. Sve što želite da vidite raštrkano je po celom gradu. Kako sam nekoliko dana živeo u centru u blizini parka Lale (ime cveta smo posudili od Persijanaca) svakog dana sam provodio par sati u njemu. Kada uđete u park, gubite osećaj da ste u divovskom gradu. Buka kao da u potpunosti prestane. Krećete se čas kroz šumu starih platana, čas kroz gustu šumu četinara. Oko vas se slivaju potoci, sve se uredno zaliva i održava, ali park ipak nije sterilan poput onih francuskih. Ljudi se... Pročitajte Bazar u javnom prevozu
  12. tibor90

    Putnička kuća 2015

    PK se otvara prvog jula. Ako se skupi manje novca - biće i manja kuća ili na udaljenijoj lokaciji itd..
  13. tibor90

    Intervju: Tomislav Perko

    U intervjuu za Klub Putnika, putnik Tomislav Perko priča o svojim pothvatima, autostop utrci Zagreb-Istanbul, svojim planovima za budućnost, knjizi koju piše, svojoj najtežoj odluci na putu, 500 dana putovanja, putničkoj filosofiji i tome kako putovanja mogu uticati na ljude.Oni koji prate tvoja putovanja i tvoj životni put znaju da si od uspješnog brokera postao backpacker sa minimalnim budgetom. Kako je uopće do toga došlo? Do toga je došlo zbog dvije stvari. Prvo, zbog CouchSurfinga. U svom zagrebačkom podstanarskom stanu sam s cimerom ugostio oko 150 ljudi koji su me zarazili svojim pričama i svojim životnim stilom, no to je sve ostalo na priči bez prakse. Nakon toga je došlo do druge stvari, financije krize 2008. godine u kojoj sam izgubio sve što sam imao i ostao dužan hrpu para. Malo pomalo sam se otisnuo na cestu – bez novaca, jer drugačije nisam ni mogao. Prvo sam krenuo na manja putovanja po Srbiji i Bugarskoj, zatim po Europi, da bih u 9. mjesecu 2011. krenuo na put oko svijeta pod... Pročitajte Intervju: Tomislav Perko
  14. tibor90

    Godišnje planinarenje 2015.

    I izvinjavam se što je cela ekipa pred vrh morala da sačeka Ninu i mene, jer smo se gubili po magli.
  15. tibor90

    Godišnje planinarenje 2015.

    Pozdrav i od mene! Vikend je zaista bio štogod..