tibor90

Tajland će se možda otvoriti tek od oktobra.

Ha, nisam imao pojma da je toliko rasprostranjeno!

Zanimljiv tekst. Btw. i ja ponekad volim da zamišljam kako je drugima u njihovoj koži u datom trenutku. Ne znam zašto osetim neki mini nalet uzbuđenja tada kao kada putujem. Btw. čitam sad članak o Maniju na wikipediji. Na slici je predstavljen sa oreolom? Kako to? Ili to nije oreol?

Selo Berdut nalazi se na samom kraju puta, u slepoj ulici koja se završava kada naiđe na gustu džunglu. Tu živi narod Džahut, mala zajednica u Maleziji, a u ovom selu ih ima svega oko trista. Kuće su od drveta, podignute na stubove, prostrane, prazne, mračne, razbacane pored puta u šumi. Džahuti love, uzgajaju pirinač, kasavu i banane, a malo novca što zarade je od skupljanja kaučuka i povremenog rada na plantažama uljanih palmi. Moj prijatelj je godinu dana proveo u ovom selu pomažući im. Tako je i njihov jezik naučio i sve mi prevodio. Odlučio je da me povede sa sobom da upoznam njegove dom

– Čuo sam da tamo postoji zid – kažem. – Kakav zid? – kaže Husam. – Nema tamo nikakvog zida. Pitao sam ga šta je, uopšte, ta Zapadna Sahara. Da li je to zaista deo Maroka, kao što izgleda na mapi, ili je u pitanju okupirana država, kao što neki tvrde? Dobio sam jedan poduži odgovor koji je počeo rečenicom: – Znaš, istorijski gledano, Zapadna Sahara je oduvek bila naša, marokanska zemlja... Sedeli smo na terasi njegove kuće u Marakešu, u koju povremeno prima kaučsurfere jer se oseća usamljeno. Husam je programer, dobro govori engleski i ima tridesetak godina. U

Sigurno se sećate da je prošlogodišnja Putnička kuća u Atini ugostila rekordan broj gostiju - skoro 500. Tada smo shvatili da smo verovatno dogurali do maksimuma. Ne samo maksimuma ljudi koje smo uspeli da strpamo u stan, nego i maksimuma energije koju su naši volonteri uložili u ceo projekat. Svake godine smo strahovali da će nas komšije prijaviti, da će nas gazde izbaciti i da ćemo jednostavno nadrljati. To se nažalost i desilo u Tbilisiju. U Atini smo imali tu sreću što je stan do nas bio prazan, ali su se komšije sprat ispod svakako žalile. U Aveiru je bila druga priča - slavina se jednom

Avgust i jeste, ulice Lisabona su ringla na nekoj četvorci, pa mi zbog toga danju i ne sjedaju baš. Ali čim Sunce počne da se spušta i kad se sjenke zgrada rasprostru duž grada, šetnja iz patnje preraste u užitak za sva čula. Krivac za to su ulice, koje narodu koji ih naseljava predstavljaju produženu verziju dnevnog boravka. Oni nemaju ni gram dvorišta iza zgrade, pa se maltene sve dešava ispred ulaznih vrata ili ako ne, onda dešavanje odjekuje ulicom: čuje se dodir escajga o tanjir, čuje se pjesma sa radija, dvije babe vode razgovor, ptice lete iznad nas i traže zgradu bez onih šiljaka, da s

Buđenje, preskakanje uspavanih đaka. Čekanje u redu za kupatilo, pranje zuba po hodniku ili u paru na kadi, umivanje u tuš kabini. Čekanje u kuhinji za mikro-talasnu, u  redu za činiju za kornfleks. Opet, čekanje da se operu kašike pa da se zagreje voda za kafu. Oblačenje i jurnjava po hodniku, obuvanje patika i - tišina. Doba kada je naša Škola u Aveiru prazna jeste sve vreme između jutarnje gungule i večernjih radionica. Neki idu u stari deo grada gde otpadaju na travi pored kanala i prže se na suncu, a neki odlaze na kružni tok i stopiraju do plaže da brčkaju noge u ledenom Atlantiku.

Prošlo je tačno deset dana od otvaranje prve Putničke škole u Aveiru, nezvanično pete Putničke kuće! To znači da smo do sada održali i deset radionica, a ugostili dvadeset školaraca iz četrnaest zemalja. Imali smo goste sa Balkana, iz Nemačke, Škotske, Francuske, Španije, Rumunije, a od daljih zemlja iz Amerike i čak sa Novog Zelanda. U prvoj turi je stiglo osmoro “brucoša” baš u vreme velikog letnjeg festivala u Aveiru, tako da smo svi đuture nakon radionica i večere išli na koncerte i zaređali par izlazaka (ekipa se sjajno družila pa je čak oformljena i grupa na WhatsApp-u “Travel Schoo

Azuležuš (azulejos) predstavlja šarene, glazirana pločice koje se danas pre svega mogu naći na prostoru španskog i portugalskog govornog područja, kao i u nekim delovima arapskog sveta. Nastale su u Egiptu, ali ih danas najviše ima baš u Portugalu. Ime dolazi od aparskog az-zulayj, što znači polirani, iliti brušeni kamen. Njima se ukrašavaju kako spoljašnje fasade, tako i enterijeri kuća, crkava, škola, restorana, železničkih i metro stanica... Postavljaju se na zidove, podove, pa čak i na plafone. Na šarama se jasno vidi arapski uticaj. Često se crtaju floralni elementi, različiti geomet

Pronašli smo stan za Putničku školu! Ona će primati polaznike i goste od 15.07. do 15.08. 2016. Kao što već i sami znate, prethodnih godina smo imali problema sa nalaženjem stana za Putničku kuću. Opravdani ili neopravdani, razlozi za odbijanje su postojali. Međutim, potraga je ovog puta tekla tako lagano zahvaljujući našoj urednici Nataši, koja živi i stvara u Aveiru i poznaje lokalne prilike. Nataša je ovde već skoro osam godina. Između ostalog, ona vodi organizaciju Agora Aveiro, koja se bavi veoma humanim stvarima, humanim u nefabrikovanom smislu te riječi, što je vjerovatno i temelj či

Teheran je metropola. U njega se bez problema može smestiti više od pola Jugoslavije, dve Srbije, sedam Beograda, 14 miliona ljudi... Četiri miliona automobila je svakodnevno na ulicama. Kako bi se malo smanjile gužve određeno je da časovi u školama počinju u sedam ujutro, radni dan u osam, a bazar se otvara u devet. Kao svaki veliki, moderan grad i Teheran ima svoje muzeje, parkove, pijace, stambene blokove, bulevare, metro.. I to pet linija, što mi je bilo glavno prevozno sredstvo. Teheran nije centralizovan poput Istanbula. Sve što želite da vidite raštrkano je po celom gradu. Kako sam nek

PK se otvara prvog jula. Ako se skupi manje novca - biće i manja kuća ili na udaljenijoj lokaciji itd..

U intervjuu za Klub Putnika, putnik Tomislav Perko priča o svojim pothvatima, autostop utrci Zagreb-Istanbul, svojim planovima za budućnost, knjizi koju piše, svojoj najtežoj odluci na putu, 500 dana putovanja, putničkoj filosofiji i tome kako putovanja mogu uticati na ljude.Oni koji prate tvoja putovanja i tvoj životni put znaju da si od uspješnog brokera postao backpacker sa minimalnim budgetom. Kako je uopće do toga došlo? Do toga je došlo zbog dvije stvari. Prvo, zbog CouchSurfinga. U svom zagrebačkom podstanarskom stanu sam s cimerom ugostio oko 150 ljudi koji su me zarazili svojim pričam

I izvinjavam se što je cela ekipa pred vrh morala da sačeka Ninu i mene, jer smo se gubili po magli.