marica

Members
  • Content Count

    118
  • Joined

  • Last visited

1 Follower

About marica

Profile Information

  • Gender
    Not Telling
  • Location
    Singapore

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. marica

    Francuska Polinezija

    Galapagos Najbolje sam ostavila za kraj. Arhipelag se sastoji iz 21 ostrva od kojih je samo tri moguće posetiti u sopstvenoj režiji. Od pre par godina čak i za posetu ova tri zahtevaju da imate sav smeštaj bukiran unapred. Što i nije neki problem jer niti je bolji izbor, niti su hoteli jeftiniji ako ih bukirate na licu mesta. Ta tri ostrva su: San Kristobal, Santa Kruz i Izabela. Jedino do Izabele nama letova sa aerodroma u Kitu. Letovi za San Kristobal sleću u Gvajakili te se čeka neko vreme na aerodromu. Doduše nismo izlazili iz aviona dok se deo putnika iskrcavao i novi se ukrcavali. Brzi brodovi povezuju Santa Kruz - Izabelu i Santa Kruz - San Kristobal. Obe vožnje traju oko 2 sata i postoje dva polaska dnevno. Ujutru oko 7h i drugi oko 14h. Postoje i avio linije između ostrva. Na sva tri ostrva slobodno kretanje je prilično ograničeno. Za posetu većeg dela ostrva potrebno je pridružiti se nekoj od organizovanih tura koje možete bukirati direktno na ostrvu. One koštaju oko 100evra po osobi i na njima ste veći deo dana. Mi nismo bukirali ni jednu od njih, te nemam preporuka i saveta oko istih. Jednostavno, životinjski svet koji možete da gledate prilikom šetnji je toliko bogat, da nismo imali potrebu da plaćamo ture da bi išli u "lov" na dodatne životinjske vrste. Ali da bi se videle neke od životinja (neke vrste guštera i ptica), neophodno je bukirati turu. Mi smo na svakom od ostrva bili po četiri dana i nije nam bilo dosadno, niti smo imali potrebu za tim dodatnim turama. Na svakom od ostrva smo upoznali strance koji rade po hotelima za smeštaj i dva obroka dnevno, te tako na ostrvima ostaju duže na vrlo malom budžetu. Sem obilaska samih životinja na ostrvu, Galapagos je jedna od najpoznatijih svetskih ronilačkih destinacija. Podvodni svet je najipresivniji oko Vulf i Darvin ostrva, te kako su oni udaljeni od ovih naseljenih za njih treba bukirati ceo paket od nekoliko dana na specijalizovanim brodovima za ronioce. Takođe, zbog jakih struja, preporučuju da na njih ne idu ronioci sa manje od 100 zarona. Taj deo smo takođe preskočili jer ja patim od morske bolesti i višednevni boravak na brodu nije opcija za mane. Ronjenje je moguće i oko svakog od ova tri ostrva, samo je daleko manje impresivno nego gore-pomenuto. Za šetačke staze po ostrvima, plaže i slično koristili smo maps.me. Savršene su za navigaciju po ostrvima. A sad malo više o svakom ostrvu... Santa Kruz Ovo je najrazvijenije ostrvo. Na njemu živi najviše ljudi. Sa njega kreću kruzerske ture oko Galapagosa kao i ronilački brodovi. U njemu se nalazi i glavni istraživački centar. Zbog urbanizacije je i najmanje impresivan. Mislim da smo mi napravili grešku jer smo njega ostavili za kraj. Od njega je definitivno treba krenuti. S obzirom da nas je mnoštvo ljudi uglavnom smaralo nakon pustoši na druga dva ostrva i iz želje da obilazimo samo ono što se može obići na nogama ili u sklopu jednog dana sa iznajmljenim vozačem, čini mi se da smo nekako najviše stvari i propustili na ovom ostrvu. Zato evo samo par njih.. - Darvinov centar je zanimljiv start. U sklopu njega nalazi se muzej sa svim statističkim podacima i informacijama o životinjama koji bi vas mogli interesovati. Nalazi se nedaleko od pristaništa za ove male brodove koji spajaju ostrva. Uz put ćete proći i kraj par manjih kamenitih plaža na kojima ćete videti mnoštvo morskih iguani. - Zaliv kornjača (Tortuga Bay) je verovatno najbliža plaža gradu na kojoj se možete okupati ili snorkilovati. Plaža je duga i peščana i na njoj ćete u bilo koje doba godine videti mnoštvo morskih iguana i raznovrsnih ptica. Na kraju plaže nalazi se zaliv u kojem se zapravo možete kupati. Sama plaža je često, zbog nemirnog mora neprikladna za kupanje. Do zaliva se stiže peške iz grada, staza je popločana i vodi kroz zeleniš koji je na Galapagosu vrlo specifičan: kaktusi i šiblje. No i dalje vrlo impresivno i neobično, ali nedovoljno visoko da vas zaštiti od sunca. - Camino a las grietas - prirodni bazeni za plivanje. Da bi se došlo do njih, treba sesti u taksi brodić koji prevozi prko zaliva. Vožnja je kratka. U blizini se nalazi Playa de los Alemanes na kojoj je moguće bućnuti se ili gledati morske iguane. Staza vodi opet kroz tipično rastinje, ali i preko solane koja deluje pomalo vanzemaljski. U "bazene" se ulazi sa drvene platforme. Voda je besprekorno čista, prozirna i ledena. Ovo mesto je poznato kao snorkling destinacija, ali ja nisam baš videla mnogo ribe. - Jedan dan smo bukirali privatni prevoz da nas voza do par znamenitosti. Ugašene vuklanske kupole. Nisu bile preterano impresivne. Staze su kratke i sem jednog vidikovca sa kojeg se pružao pogled na krater malo šta mi je bilo imprasivno. U sklopu te vožnje smo obišli i El Chato rezervat džinovskih kornjača. To su zaista bile najveće kornjače koje smo videli na Galapagosu. Kornjače su prilično plašljive i povučene, ali ih nesmetano možete posmatrati sa par metara udaljenosti. Svako ostrvo je specifično po određenoj vrsti životinja koju ćete videti. Na Santa Kruzu morske iguane su bile brojne, i kornjače ubedljivo najveće. No u poređenju sa druga dva ostrva sve to deluje mnogo manje impresivno. Naravno, tu je i mnoštvo drugih životinja. Ptice su impresivne na svakom od ostrva. Ovde mislim više na životinje koje ćete sretati u ogromnom broju i neposrednoj blizini. Izabela Daleko najnerazvijenije ostrvo na Galapagosu. Što vas limitira u pogledu smeštaja i ishrane, ali zato ćete često biti nagrađeni osećajem da ste na pustom ostrvu. Od luke do kraja grada vodi glavna ulica, sa par restorana, po kojom agencijom i malim hotelima. Iza tog reda kuća je duga peščana plaža koja se pruža i mnogo dalje kada se grad završi. Ta razdaljina od luke do kraja grada je svega nekih 2-3 km. - Upravo na toj plaži, srešćemo i najveće primerke morskih iguana, po kojima ćemo definitivno pamtiti ovo ostrvo. Količina ptica i njihova raznovrsnost je takođe impresivna. Iguane su najimpresivnije i najmanje uplašene upravo na Izabeli. Nisu se sklanjale od nas, niti su uopšte za nas marile. - Na kraju te plaže počinje pešačka staza koja spaja nekoliko manjih plaži, vidikovaca i vodi kroz impresivno rastinje. Sam reljef je fascinantan koliko i životinjski svet. Na tim stazama smo sretali jedine slobodne kornjače na Galapagosu. Većina njih je izuzetno stidljiva i najveći deo njih ćete videti po rezervatima za kornjače. Vrlo je teško naleteti na slobodne kornjače u prirodi. Ova staza se završava Zidom plača, koji su gradili zatvorenici. Na ovom ostrvu je nekada postojao zatvor. - Na kraju sela, nalazi se i staza koja spaja nekoliko laguna. Prijatno je uređena, sa visećim mostovima. Lagune privlače perjane životinje te je ptica bilo u izobilju. Na naše iznenađenje bilo je čak i flamingosa. Na kraju te staze nalazi se jedan od rezervata sa kornjačama. U njima se mogu videti i kornjače koje su spašavali nakon eksplozije vulkana. One imaju deformisane, spljoštene oklope, gotovo da izgledaju kao posebna vrsta. Kornjače su praktično nesposobne da prežive same na Galapagosu. Zbog životinja koje je čovek doneo sa sobom i koje im praktično pojedu sva jaja pre nego što stignu da se izlegu. Iz tog razloga većina njih početak svog života provede u ovim rezervatima. San Kristobal Moje omiljeno ostrvo. Omiljeno iz prostog razloga što je prepuno morskih lavova. I oni su bukvalno svuda. Šetaju se po pristaništu i oko njega. Ima ih na svim plažama. Nisu stidljivi, niti bojažljivi i često će s vama plivati u vodi. - Na severu delu grada počinje staza koja spaja nekoliko zanimljivim plaža za plivanje i snorkil. Spajaju ih prirodne staze, mestimično popločane, koje opet vode kroz fascinantno rastinje. Svaka od plaža je prepuna morskih lavova i svako malo će neki proći pored vas ako sednete na pesak da odmorite. Na svakoj od plaža se može kupati, ali je voda bila ledena u decembru, te smo mi to radili retko. Staza se završava plažom Baquerizo koja je i najveća i najimpresivnija od svih. U vodi su pored morskih lavova plivale naokolo i iguane i kornjače. Mislim da nikada ranije nisam videla toliko životinja u plićaku. Naspram svega nas šestoro ljudi. Bilo mi je žao što nismo poneli opremu za snorkilovanje. Mada meni je svakako voda bila previše hladna. Pored ove plaže impozantan je i Tiheretas zaliv kojem se prilazi stepeništem i u vodu ulazi sa platforme jer nema plaže nego odsečenih stena. Kažu da je jedno od najlepših mesta za snorkil, ali kao što rekoh ja jedva da sam skupila hrabrost da provedem i 2min u vodi, te sam i taj deo propustila. - Za obilazak juga ostrva i par znamenitosti usput iznajmili smo privatni prevoz. Ovaj obilazak uključio je posetu rezervatu kornjača. Možda najimpresivniji od svih koje smo videli. Ima pregršt informacija i tako je uređen da je izuzetno edukativan. Pojedini primerci kornjača su zaista ogromni. Plaža Chino bila je najudaljenije mesto. Lepa peščana plaža i još impozantnije vulkanske stene. Na plaži nezainteresovani morski lavovi, a na stenama ogromne krabe. Previše hladna za kupanje, još je taj dan bio dodatno vetrovit i prohladan. Na kraju jezero El Junco koje je ispunilo krater ugašenog vulkana. Predivna šetnja po obodu kratera, relativno kratka. ---------------- Mi smo na Galapagos otišli praktično neplanirano, u novembru. Smoreni severom Kolumbije, odlučili smo da skratimo našu posetu istoj, te smo tako dobili neplanirane 2 nedelje pre nego što se zaputimo u Patagoniju. Pre toga nikada nisam razmišljala o poseti Galapagosu jer sam mislila da je moguće obići ostrva samo s kruzerima. Te smo sve ovo planirali navrat nanos u 3 dana i iskreno ne treba vam ni toliko vremena. Sve informacije su dostupne u bilo kom hotelu/hostelu gde odsednete. Ljudi su neverovatno prijatni, uslužni i znaju sve o svojim ostrvima. Svaki vlasnik ovih malih, privatnih hotela je prakrično turistički vodič. O životinjskom i biljnom svetu smo učili dok smo bili tamo i obilazili ostrva. U svim ovim centrima i na svakom koraku naćićete neverovatan broj informacija. Nama je Galapagos ostao u predivnom sećanju do te mere da već razmišljamo da ga ponovo posetimo u skorije vreme. Jedina stvar koju ćemo izmeniti je redosled posete ostrvima. Sledećeg puta biće to Santa Kruz - Izabela - San Kristobal. -------------- Poučena komentarom ThirstyTraveler-a o cenama na Palau, shvatila sam da je suludo komentarisati cene smeštaja, hrane, itd. Šta je skupo, jeftino, pristojno i nepristojno za smeštaj i hranu u mnogome zavisi od vaših navika, očekivanja, standarda kada su ovakve stvari u pitanju. Prema tome, ostavljam vas Bookingu, cene na njemu su realne. Poetičnije priče o ovom putovanju, sa mnoštvom slika možete naći na mom blogu: https://marica.org/?cat=34
  2. marica

    VIZA ŠVAJCARSKA

    Nemam ništa od ovoga, ali ako ti je poslodavac rekao da može da ti sredi papire onda ne bi trebalo da imaš problema. Poslodavci uglavnom znaju šta njihova država zahteva od papirologije za određena radna mesta.
  3. marica

    Francuska Polinezija

    Da nastavim... Palau Arhipelag sa preko 500 ostrva poznat kao ronilačka destinacija. Ako se ne varam, još uvek su najmlađa država na svetu. Bili su pod upravom Amerike. Američki dolar je i dalje zvanična valuta, a američki vojnici iz obližnjih vojnih baza i dalje redovno svraćaju na Palau na odmor. Ima ih podosta na glavnom ostrvu i svuda su znaci sa natpisima da američki vojnici imaju popust, na sve i svašta. Glavni grad je Ngerulmud, ali je sve smešteno u Kororu ili oko njega. Većina smeštaja su mali privatni hoteli ili hosteli u sred grada. Kao svi gradovi po pacifičkim državama, ni Koror nije vredan gledanja. Glavna ulica oko koje su načičkani glavni objekti i onda gomila sokaka sa kućama, neimpresivne arhitekture. Hosteli i hoteli u gradu imaju pristojne cene, sobe su prostrane i uredne, čiste, iako izgledaju dosta svedeno i neimpresivno. Stanovnici ostrva su iznenađujuće nezainteresovani za turiste, u poređenju sa većinom pacifičkih ostrva. Niti smo im interesantni, niti ima uličnih prodavaca koji bi vas zaustavljali da nešto prodaju. Lokalci su uglavnom bili zaposleni po supermarketima i kao ronilački vodiči. Po hotelima su uglavnom zaposleni Filipinci. Dok ronilačke centre uglavnom drže belci (ko god da su, svi mi izgledaju isto :))) ). Na kraju gotovo nikakav kontakt nismo imali s lokalcima, sem par podvodnih vodiča. Većina tih vodiča je imala zube u očajnom stanju i nezdravo tamno crvene boje. Kako su mi objasnili to im je od "vrećica sa duvanom" koje žvaću. Te "vrećice" prave tako što betal list (betal je vrsta biljke iz iste porodice kao biber) premažu slojem kreča, stave semenke areka palme i duvan i sve to zaviju u oblik koji podseća na "vrećicu". I to tako žvaću po ceo dan. Te vrećice zbog svog sastava imaju blago narkotičko dejstvo. Ono što može biti iznenađenje je da nema plaže na koju bi čovek mogao otići da se okupa iz Korora. Što nije problem ako je neko došao da roni jer po tome je ova država i poznata. Ali ako niste ronilac, ili vas uhvati nevreme kao nas, te ostanete prikovani za Koron, to postaje problem. Svega par hotela ima plažu i cene su im previsoke. A čak ni njihove plaže nisu ko zna kako velike. To glavno ostrvo i nema preteran broj peskovitih plaža. I ono malo što ima je pod zaštitom je države. Najveći deo vodenih površina je pod zaštitom, oko 80%. Naš prvobitan plan je bio da samo deo odmora provedemo intenzivno roneći. Da veći deo provedemo kampujući na ostrvima i vozeći kajake među njima. Kao što rekoh Palau ima na stotine ostrva i na mnogim od njih je dozvoljeno kampovanje. Dogovorite se sa nekom od ronilačkih agencija da vas prebaci na ostrvce, sa sve kamperskom opremom, zalihama vode i kajacima ako želite. Sve to možete da iznajmite tamo. Ne morate ništa da nosite sa sobom. I onda imate svu slobodu sveta. Mi smo kampersku opremu vukli sa sobom. Doduše, s obzirom da za naše kuvalo treba mala plinska boca, svakako bi morali da iznajmljujemo bar nešto za kuvanje jer tih boca nema na Palau. Vrlo je popularno i to kajakarenje među ostrvima. Ali na žalost u vreme naše posete Palau je uhvatilo nevreme te je nekih 10tak dana obustavljen sav vodeni saobraćaj, te smo tako propustili priliku da robinzo-krusujemo po ostrvima. To nas je nateralo i da neplanirano potrošimo brdo para jer smo se preselili u jedan od hotela sa plažom. Te smo od gotovo nikakvih troškova za kampovanje završili sa najskupljim letovanjem ikad. I to je upravo glavni problem. Da nismo to uradili, proveli bi najbizernijih 10 dana u gradu, bez plaže i mora, iako smo se nalazili u jednoj od država sa najlepšim plažama na svetu. Pet dana, koliko su dozvoljavali brodovima da isplovljavaju smo proveli roneći. Podvodni svet je predivan. Nikada nismo videli toliko bogat životinjski svet. Nikada pre toga mi se manta nije zabila praktično u lice, a ajkule smo mogli maziti. No, u isto vreme čovek se oseća kao na pokretnoj traci sa usidrenim brodovima naokolo, dok svi uredno čekaju u redu za zaron. Taj mi se deo uopšte nije dopao. Nisam bila svesna koliko je Palau popularan pre nego što smo došli. Malo, nakon naše posete, Palau je ograničio broj letova u želji da smanji broj turista. Možda je situacija sada bolja. Između zarona smo odlazili da pravimo pauzu na ta ostrva na kojima je dozvoljeno kampovanje. I tek tad uvideli koliko smo propustili zbog lošeg vremena. Predivna zelena ostrva, sa peskovitim plažama. Pesak divan, sitan, s razglednice. Takvo i more. Po plićaku plivaju bebe ajkule. Kampovanje u kombinaciji sa vožnjom kajaka je definitivno najbolji način da se obiđu ostrvca i uživa u prirodnim leporama Palaua. Na jednom od ostrva postoji i jezero sa meduzama. No, mi smo dovoljno nesrećni bili na tom putu da je čak i broj meduza drastično opao godinu-dve pre naše posete te su zabranili plivanje i posetu jezeru. Od prošle godine je ponovo otvoreno. Do njega se može stići s kajakom sa jednog od okolnih ostrva, ili organizovanom turom. Za posetu ostrvima, ronjenje i posetu jezeru sa meduzama treba platiti 100 dolara za 10 dana. Celokupan odmor na Palau je prilično iscrpljujući za novačanik.
  4. marica

    Dokumentarci

    Vau! Strava! A evo i dva predloga za dokumentarce koji se bave australijanskim Aboridžinima. The Last Tasmanian (1978) Kratka istorija istrebljenja Aboridžina na Tasmaniji, od dolaska Engleza (1803.) do smrti poslednje čistokrvne Aboridžinke sa Tasmanije 1876. Film se površno bavi doseljavanjem Aboridžina na Tasmaniju, kao i propadanju njihove kulture. Naime, bili su civilizacijski napredniji kad su došli na Tasmaniju (pre 40.000 godina), nego kad su Englezi došli. Wik vs Queensland (2018) Film govori o pobedi koju su pleme Vik odneli 1996. godine pred Vrhovnim sudom koja im je omogućila da ostvare pravo na nasledno pašnjaka. I kako je praktično ona ubrzo obesmišljena donošenjem amadmana koji im je zapravo ponovo ograničio ta ostvarena prava. Na mene je najjači utisak ostavila potpuna besmislenost celokupnog sistema i činjenica da se zakoni o pravima Aboridžina i dalje donose u okviru zakona koji su zaveli Englezi nakon kolonizacije.
  5. marica

    Interrail 2020

    Nemam konkretnih znanja o InterRail-u ali bih ti svakako preporučila da pogledaš i sajt seat61. Meni je taj sajt bio odlična referenca za planiranje mnogih putovanja i pokazao se odličnim. Ovo je polazna stranica za InterRail Pass: https://www.seat61.com/InterRail-pass-guide.htm
  6. marica

    Francuska Polinezija

    Da nije bilo poslednjeg komentara ne bih ni provalila ovu temu. A ni onu noskichevu o kruzeru, što bi zapravo bila šteta. S obzirom da sam bila na nekim od ovih ostrva u samostalnoj organizaciji, ajd da dopišem par redova ne kruzerskog iskustva. Fidži Negde sam pročitala da 40% populacije na Fidžiju čine Indijci, potomci Indijaca koje su Englezi dovozili po Pacifiku kao robove. Ne znam koliko je brojka tačna, ali ih je u gradovima zaista vidljivo puno. Van gradova ih uopšte nema. Fidžijci su mi objasnili da zemlja pripada starosedeocima i da Indijci, da sve i hoće ne mogu da kupe zemlju od lokalnih plemena. Većina lokalaca i dalje živi u "plemenima". Nije to romantično pleme iz vremena pre kolonizacije, to su zapravo seoca, raštrkana po celom Fidžiju. E sad, ako čovek krene malo da gugla o Fidžiju, prva stvar koju nauči je da treba izbegavati gradove. I to te veće gradove, u kojima se nešto "dešava"; u koje svraćaju kruzeri, imaju aerodrome, itd. Ja sam zbog konekcije, morala da provedem jedan dan u Suvi i zaista nije vredna pomena. Fidži je jedno od glavnih odmarališta za Australijance. I zaista kada se nađete na aerodromu u Nadiju u roku od sat vremena koliko smo čekali naš let, bilo je bar desetak letova za Australiju. I to ne za Melburn, Sidnej ili Pert, nego gomilu mesta za koje ja nisam ni znala da postoje, što jasno ilustruje koliko Australijanci vole da ih posećuju. Iako je Suva glavni grad, u Nadiju je internacionalni aerodrom. Oba grada se nalaze na najvećem ostrvu Vitu Levu, na suprotnim krajevima doduše. Postoji redovna autobuska linija koja spaja ove gradove. Prevoz je sasvim OK, jeftin, redovan, tačan i ta magistrala je u super stanju. Samo ostrvo Viti Levu nema impozantne plaže, niti obala izgleda kao na razglednicama. Ta južna obala je kamenita i more je nemirno, talasi preveliki. Predivno je za gledati, kraj nje šetati ili na njoj sedeti, ali je kupanje nemoguće. Severozapadno od Viti Levua nalazi se Grupa ostrva Jasava. E to je već Fidži sa slika. Na njima se čak može odsesti i sa bekpekerskim budžetom. Postoji brod koji pravi krug, iz Nadija, ide od ostrva do ostrva i završava ponovo u Nadiju. Tako da možete odsesti na svakom ostrvu, ako vam je to zadovoljstvo. Super je i ronjenje i snorkil. Zbog blizine Nadiju i dobre povezanosti, ja sam predpostavila da će biti prepuno Australijanaca, pa smo odlučili da se uputimo negde dalje. Proveli smo 4-5 dana u Kucu (Cuvu) i odatle išli u šetnju duž stare železničke pruge do napuštene šećerane i u obilazak peščanih dina u Sigatoki. Našli smo neki mali privatni hotelčić na obali. Kao što rekoh, more je totalno divlje pa se kupali nismo, ali je svejedno priroda fenomenalna. Taj stara pruga vodi kroz seoce, gde su nas ljudi bukvalno svraćali na kolače i kafu. Fidžijci su inače mnogo druželjubiv i radoznao narod. Gde god smo se našli, ljudi bi se zaustavljali, ćaskali sa nama, meni je izgledalo kao da imaju svo vreme ovoga sveta. Ostatak odmora (bili smo ukupno 15 dana) smo proveli na ostrvu Kadavu. Do njega smo leteli iz Suve. Ima i brod koji ide jednom nedeljno, ali mi je zaposlena u hotelu gde sam bukirala objasnila da ga često pomere za dan napred ili nazad te moramo predvideti da dođemo onda ranije u Suvu. Da ne bi gubili vreme odlučili smo se za avion. Svaki dan leti mali avion iz Suve za Kadavu. E to je već bio pravi raj. Onako kako ja zamišljam pacifička ostrva. Predivne plaže, mirno, prozirno more. Mali drveni bungalovi u predivno uređenom zelenilu, brdo na sred ostrva. Ljudi da ih na hleb mažeš koliko su dobri i prijatni. Ronjenje i snorkling fenomenalni. Kao što već rekoh većina zemlje pripada plemenima. Te tako, svaki hotel koji podignu stranci je ustvari zemlja koja se iznajmljuje od plemena. I zaposleni u tom hotelu su iz tog plemena. Jedina osoba koja nije bila iz plemena su menadžerica i njen muž. Ona Australijanka, on Fidžijac ali s nekog drugog ostrva. Pored nas, bio je samo jedan par Izraelaca u celom kompleksu, i tog Izraelca su svi znali jer je par godina pre toga radio tu kao instruktor ronjenja. Bilo je i tri Indijca par dana, koji su na ostrvu bili poslom, te smo ih sretali samo za večerom. Od njih sam zapravo i najviše naučila o indijskoj populaciji tamo. Ti Fidžijci iz plemena su sa nama blejali po ceo dan. Uostalom svi su se švrćkali po kompleksu, oni ga održavaju. Izuzetno su "neefikasni" sa stanovišta zapadnog čoveka te ih je Australijanka stalno nešto opominjala i kukala na njih. Ali meni se baš dopadao taj njihov tempo, neposrednost. Bila je baš lepa atmosfera. Čovek se oseća kao da im je došao u goste, ne kao da je u standardnom hotelu gde te neko služi i ima taj posluga-gost usiljen odnos. Uveče su nas redovno zvali na sedeljke, gde se pila kava, njihovo lokalno piće i oni pevaju i sviraju. Ali ne onaj nastup za turiste, nego oni sede na plaži, mi šetamo i oni nas svrate. Jedina turistička stvar koju smo radili sa njima je bilo tradicionalno pripremanje hrane. Bukvalno iskopaju rupu u zemlji zapale vatru natrpaju kamenje da se ugreje, prekriju palminim lišćem kad vatra prestane i poređaju hranu, sve prekriju zemljom i ostave tako par sati da se krčka. Tih, nedelju ili malo jače mi je bio jedan od najopuštenijih i prijatnjih odmora ikad. A ja sam se bojala da ću se smoriti jer nisam navikla da ostajem na moru tako dugo. Poetičniju verziju priča s Fidžija možete pročitati i na mom blogu, da se ne ponavljam: https://marica.org/?cat=24 Trudila sam se da ovde budem konkretna s podacima, ali ako nekom treba konkretnijih informacija za samostalno organizovanje puta, rada sam da pomognem. Inače, mi smo do Fidžija leteli preko Sidneja jer je to bila najbolja konekcija u to vreme i karta je bila poprilično skupa. U međuvremenu su uveli direktan let iz Singapura, i van sezone je povratna karta Singapur-Nadi manje od 300 evra. Ako neko planira može mu biti jednostavnije preko Singapura jer mu onda ne trebaju vize. Za tranzit preko Australije treba tranzitna viza za koju je procedura ista kao za normalnu turističku vizu, što je totalni smor. Uskršnja ostrva I meni je ostrvo ostalo u pomalo "nezgodnom" sećanu.... Mi smo opet tamo išli u sopstvenoj režiji. Postoji direktan let iz Santjaga. I iz nekog razloga biznis klasa je koštala neznatno više od ekonomske. Te eto tip, proverite biznis klasu, kad već plaćate kartu bubrezima bar da se vozite na nivou. Ako se ne varam let raje oko 5 sati, jer je ostrvo zaista u sred ničega. Ostali smo na ostrvu tri dana. Opet smo izabrali najmanji hotelčić nebili osetili malo lokalno stanovništvo. Ali moram da priznam, iako su oni bili izuzetno ljubazni i dragi, generalno jeste nekako negativna energija prisutna. Aerodrom se nalazi kraj mesta Hanga Roa, koje je i jedina veća naseobina. I ako ostajete preko noći jedno od dva mesta gde možete naći smeštaj. Pored Hanga Roe, jedino se može kampovati kraj Anakene, plaža koju bam-bam pominje. Na toj plaži su se prvi doseljenici i iskrcali. Ostatak ostrva ima nepristupačne visoke litice ili kamenite, surove plaže. Celo ostrvo, tj. sve te znamenitosti se mogu obići u toku jednog dana ako iznajmite kola, te se većina turista ne zadržava. No, ja imam opsesivno interesovanje za kulture pojedinih naroda, (neki dečiji tripovi) pa smo mi ostali malo duže. Po dolasku na ostrvu, svaki posetilac je dužan da kupi ulaznicu za nacionalni park, i ona vam omogućava da posetite sve lokalitete. Rano Raraku je jedan od najznaćajnijih lokaliteta jer tu taj pominjani rudnik, mesto gde su klesali moaie i gde ćete videti najveće primerke ovih skluptura. Drugo je Orongo, koji je zapravo poznat po kulturi koja je usledila nakon moai perioda. Poznatija po kultu čoveka ptice i petroglifima koje su uklesivali u kamenje. Veruje se da su nakon konačnog iscrpljenja resursa, tj. seče drva ostali bez mogućnosti da transportuju moaie, te je tu negde krenula da odumire ta kultura. Džejms Kuk je svraćao na Uskršnja ostrva, i već u njegovo vreme je većina moaia bila srušena. Njima nije bilo jasno zašto, ali je očigledno ostavilo jak utisak na njih, jer je ostalo zabeleženo. Kult čoveka-ptice je dakle nastao nakon moai perioda. Plemena su se takmičila praktično u plivanju do obližnjeg ostrva i najbrži je pobeđivao. Orongo im je bilo glavno svetilište. Ta kultura je još uvek bila živa kad su belci krenuli intezivno da dolaze. Inače, za moaie se veruje da su kult predaka jer su tetovirani na isti način na koji se tetovirali lokalci. I sami lokalci su izgubili sećanje na njih, te su zato tolika nagađanja oko svega. Kad su belci došli, lokalno stanovništo nije imalo pismo u upotrebi, ali na ostrvu jesu nađeni "spisi" sa simbolima te se predpostavlja da je postojalo u nekom istorijskom momentu, ali je to znanje izgubljeno. Ta dva nalazišta se sa tom kartom mogu posetiti samo jednom, ostale lokalitete možete obilaziti koliko vam volja. Mi smo okolo dosta šetali peške, obilazili obližnje lokalitete i Orongo pešice iz sela. Ali za većinu stvari je neophodno iznajmiti neko prevozno sredstvo. Moguće je pridružiti se turi, iznajmiti auto, sa ili bez vozača, pa čak i bicikl. Sem obilaska ovih lokaliteta na raspolaganju vam je i ronjenje. E to je doživljaj za sebe i toplo ga preporučujem. Nikad u životu nisam videla takvu pustaru pod vodom. Nepregledna peščana pustinja. Nigde korala, nigde ribe. Samo pesak dokle vam pogled dopire. Jedina stvar u toj pustinji je jedan "lažni" potopljeni moai. Kad vidite to ništavilo shvatate da nisu Rapa Nui narod bili mnogo gori od ostalih naroda, nego su imali nesreću da nasele zemlju sa teško obnovljivim resursima. Samo ostrvo je praktično izdignuta visoravan. Usled nedostatka vegetacije, vetar neprestano duva. Lokalni narod je izuzetno nesrećan i kivan na čileansku vlast. Oni koji su preživeli viruse i boginje belaca, Peruanci su odvodili u Peru kao robove. Na kraju su ih Čileanci kolonizovali. Oni se bore za nezavisnost, ali od toga nema ništa. Opet, ako nekom treba konkretnijih informacija za samostalno organizovanje puta, rada sam da pomognem. Poetičniju verziju moje posete ovom ostrvu možete takođe čitati na mom blogu. https://marica.org/?p=2361 O ostalim neki drugi put...
  7. OK. Ja sam mislila da ih neko preporučuje da se nose. Što je onda u suprotnosti s onim da se virus najčešće prenosi jer prljavim rukama čačkamo oči, nos, prinosimo ih ustima.... A ovo je zapravo o efikasnosti same maske, tj. njenoj propusnosti. To ima smisla.
  8. Odakle ti ovaj info? Ovo prvi put čujem. Jel imaš neki link, info, gde neko preporučuje ove N95? U Singaporu baš ističu da se OK doktorske maske, a da ne trebaju te N95. I da ih treba nositi samo ako kašlješ i kijaš. Lazar i kantonac su već sumirali otprilike ono što ja znam, da se ne ponavljamo. Inače, te N95 nama dele kad pale Sumatru, pa vetar nanosi dim na Singapur. Nije da lokalci ne znaju za nju, ili da ne znaju za razlike u maskama, a ipak vidim da niko ne nosi te N95.
  9. marica

    Pustinja

    Ova Korona vremena, kada je postalo nemoguće otputovati negde, naterala su me da se vratim nekim starim, lepim navikama: Imaginarnim putovanjima. Uljuljkam se u udobnu fotelju i sebe počastim filmom ili knjigom o nekim dalekim predelima. Prethodne nedelje otkrila sam pustinju. Te evo par preporuka kako u mislima, stići do nje. Pustinjska trilogija Nasera Kemira. Kemir je u jednom intervjuu izjavio: "There are lands that are full of water for the well-being of the body, and lands that are full of sand for the well-being of the soul.". Gledajući njegove filmove duša će vam se zaista preporoditi. Sva tri filma lebde preko peščanih dina, negde između snova i jave. Wanderers of the Desert (1986) Priča o učitelju koji dolazi u pustinjsko selo i saznaje da seljaci nestaju u pustinji pod čudnim okolnostima i provode večnost lutajući po njoj. https://www.imdb.com/title/tt0086934/ The Dove’s Lost Necklace (1992) Priča o kaligrafu koji je u potrazi za tajnom knjigom koja će ga naučiti tajnama ljubavi. Da li ste znali da u arapskom jeziku postoji 60 reči koje opisuju ljubav? https://www.imdb.com/title/tt0101600/ Bab’Aziz: The Prince Who Contemplated His Soul (2005) Slepi derviš kreće sa unukom na okupljanje Sufi derviša u pustinji, koje se održava svakih 30 godina. Muzika je neverovatna. https://www.imdb.com/title/tt0395461/
  10. marica

    Putopisi u stripu

    Ne znam da li da i dalje da dopisujem stripove pod ovu temu.... Ili otvorim novu. Strip nije putopisan, ali ima veze i sa J.Korejom i Japanom. Grass - Keum Suk Gendry Kim Strip biografija Koreanke koja je kao dete oteta i primorana na prostituciju sa japanskim vojnicima u II s.r. Japan je imao puno ovakvih kampova za vreme rata. Najveći broj žrtava nikada nije dobio kompenzaciju od japanske vlade, ni emotivnu, ni materijalnu.
  11. marica

    Dokumentarci

    Ghostland: The View of the Ju'Hoansi (2016) Nemac odluči da odvede četvoro ljudi iz namibijskog plemena u Evropu... Nisam uopšta sigurna šta da mislim o filmu. Moj pogled na eksploataciju odumirujućih kultura zarad turizma je toliko negativan da nisam mogla da se otresem tog osećaja do kraja filma. Ovaj film nije o tome, ali je teško ne razmišljati o tome u toku filma. Doduše, jeste zanimljivo videti kako oni doživljavaju turizam, urbanizovani svet, njihov doživljaj života i rada, osećaj korisnosti i beskorisnosti. Svi plemenski ljudi su izuzetno šarmantni. Te ako je neko u stanju da gleda i vidi samo taj deo filma, mislim da bi mu moglo biti zanimljivo.
  12. Human Flow (2017) https://www.imdb.com/title/tt6573444/ Weiwei je odlučio da napravi ovaj film kada je video izbeglice kako se iskrcavaju na Lesbos. Ja sam ga inače gledala u muzeju u Tajpeiju. Bio je izdeljen na delove i kombinovan sa drugim delima koja se bave problemom izbeglica. U ovom formatu (celog filma) ga nisam odgledala. Sudeći po trejleru to je to. Tako da, iskrene preporuke.
  13. marica

    Dokumentarci

    The Kingmaker (2019) https://www.imdb.com/title/tt5105734/ Iako opis u IMBD-u kaže da je ovo dokumentarac o Imeldi Markos, zapravo je film o političkim prilikama na Filipinima, od Ferdinanda Markosa do danas. A šire, patern u smeni vlasti kod banana država. Zato, sličnost sa Srbijom uopšte nije slučajna. Island of the Hungry Ghosts (2018) https://www.imdb.com/title/tt8106566/ Ovo je zapravo doku-drama, ali i dalje fascinantna priča o tome kako "razvijeni" deo sveta više vrednuje život kraba nego izbeglica. "Famed for its isolation and the mysterious migration of red crabs, Christmas Island is also a detention centre for refugees seeking asylum in Australia. Gabrielle Brady's debut feature is a searing look at refugee politics, told through the eyes of Poh Lin, a trauma counsellor who has the seemingly impossible task of supporting the island's detainees."
  14. Ne znam da iko vodi statistike o broju Balkanaca u Singapuru. Imaš grupu na FBu, mislim da se zove Singapurćani. Ja nisam na FB već 5godina pa nisam sigurna kakvo je trenutno stanje, ali oni su se nekada okupljali s vremena na vreme. Imaš i kafić/restoran Sahara na Boat Quay-u gde dolazi puno Balkanaca. Ako odeš tamo za vreme neke utakmice u kojoj igra neki od balkanskih timova srešćeš gomilu ljudi. A ima ih i inače, kad god prođem čujem srpski. Ima i Next door cafe, ali nije u centru. Ja lično u Sahari nikada nisam bila, ali je na takvoj lokaciji da ju je teško zaobići. U Next door cafe-u smo bili na bureku i ćevapima. Ali u sred bela dana kada je malo gostiju bilo, i svi odreda stranci. Tako da ne znam kakva je inače situacija tamo. Ja inače nisam ljubitelj okupljanja po nacionalnoj osnovi, moglo bi se reći da i zazirem od istih, pa ne mogu baš biti od velike koristi. Ali eto za početak bar imaš tu listu.
  15. marica

    Da li je bolje emigrirati?

    @noskich Čitajući tvoje odgovore na ovoj temi ja sam došla do zaključka da ti ne znaš da se organizuješ i ne znaš šta su ti prioriteti u životu. Tebi ne treba neka nova zemlja za imigrirati, ti bi svuda bio nezadovoljan. Tebi treba neko da te nauči da živiš. Savet za početak (a i kraj!): Ostavi se pisanja romana na forumu i bavi se nečim kreativnijim subotom popodne!