Sign in to follow this  
Followers 0

Put za Santjago, Španija

53 posts in this topic

Do Kraja sveta - 4. dan

Ne znam da li me stigao umor od mesec i po dana pešačenja, ili je to zbog nekoliko poslednjih noći lošeg i nedovoljnog sna, ali jedva hodam. Vučem se, dok mi duša spava. Čini mi se da bih mogla zaspati u hodu. 
Prisećam se susreta sa jednom hodočasnicom koju sam upoznala još na samom početku pešačenja, u Irunu. Srele smo se ponovo u Santjagu, na cilju. Pitala sam je hoće li nastaviti do Finistere i Mušije. 
"Autobusom ću. Moje telo kaže da je dosta", odgovorila je. 
Izgleda da i moje telo meni šalje istu poruku. 
Udaljena sam dva-tri dana od Kraja sveta. Danas bi trebalo da stignem u Mušiju, a za dan i po i u Finistere. I to je onda kraj. Završetak pešačenja, nakon skoro hiljadu kilometara. Hoću li imati snage? 
Nemam problem sa tim da stanem kad ne mogu dalje. Mnogo puta sam to uradila u prethodnih osam godina. Za sve treba vreme i svako ima svoje vreme. Stajanje ne znači odustajanje. Samo rasporedjivanje snaga da se istraje do kraja. 
Boli me i butni mišić, čak više nego juče. Što znači da se stanje pogoršava. Nije lako priznati sebi da posustaješ, ali je to mnogo pametnije nego se odnositi prema svom telu kao prema robu ega. 
"Staću u manastiru", kažem trojici Italijana, sa kojima se od juče pratim. 
Ne znaju ni reč engleskog, ali se nekako sporazumevamo svaki put kad se sustignemo. Jer, čas oni hodaju ispred, čas ja. 
Sad im pokazujem na butni mišić i pravim bolnu grimasu. Jedan odmah hoće da skine ruksak nudeći mi 'medicine'. Zahvaljujem i odbijam. Treba mi odmor, mirovanje i san, a ne instant rešenja u vidu krema i pilula. 
Ideju da stanem u manastiru dobila sam usput, pregledajući dostupne opcije u aplikaciji Buen Camino. Pisalo je da samostan ima četiri kreveta, a radi po principu donacija. 
Očekivala sam tradicionalno hladnu i ozbiljnu atmosferu, monahe usredsredjene na viši svet duhovnosti, te eventualni poziv na večernju ili jutarnju službu. 
Ali već od ulaza na manastirsko imanje bilo mi je jasno da je nešto mnogo zemaljskije - što u ovom slučaju znači komfornije, toplije, bliskije - ovde umešalo svoje prste. 
Na samom ulazu postavljena je tabla o tome šta se sve unutra nudi. Pobrojani su wifi, pečat, pivo, doručak, a duhovito je napomenuto i da nema pasa. Psi u Španiji laju neprekidno i kidišu na svakog. Kako se udje u zeleno dvoriše, posetioca dočeka kreativni nered, pa ne zna šta bi pre gledao, usnimio, fotografisao. Patke, guske i kokoške, razmažene mačke koje vam se bacaju pred noge kako biste ih pomazili; kameni basen i voda sa potoka koja se sliva niz bambusov štap; baštenske garnitire od pruća i kamena razbacane po velikom dvorištu; cveće, ukrasno žbunje, voćke; sveže ubrane jagode i maline na stolu... Previše je to sve opušteno i 'neuredno' za bilo koji samostan. 
A tek unutra! U predvorju, stare masivne fotelje, sve rasparane, biblioteka u zidu, bina sa tam-tam bubnjevima, ogroman kamin. Gde sam ovo dospela? U bajku? Filmsku scenografiju? 
"Hej, ima li koga?!", dozivam. 
I ubrzo se pojavljuje muškarac u svojim četrdesetim. U pink dusku i belim pantalonama i japankama nimalo ne liči na monaha. A opet, sve je moguće. 
"Koliko braće živi ovde?", pitam ga nakon što mi je potvrdio da mogu da se smestim. 
"Nema monaha, ovo je bio samostan, ali je zatvoren, a mi smo uzeli imanje pod zakup", odgovara. 
To "mi" uključuje žensko čeljade koje prolazi kroz jedan od brojnih manastirskih hodnika iza Mikelea, kako mi se čovek predstavio. Dok mi pokazuje gde se šta nalazi u tom ogromnom zdanju, saznajem deo njegove priče. 
Mikele je iz Milana. Preselio se ovde jer ne voli grad i jer je želeo da živi na selu. Bavi se mahom stočarstvom: ima ovce, svinje, goveda, a pomalo i poljoprivredom. Usput, ugošćava hodočasnike. Živi srećnim i ispunjenim životom. Jedino je u januaru i februaru pomalo dosadno, jer su tada kiše a nema ni hodočasnika. Ali nikad se ne bi ponovo vratio u grad. 
Dobijam dvokrevetnu sobu, u kojoj ću po svoj prilici biti sama. Ovde se zaustavi možda jedan hodočasnik dnevno, pošto se mesto nalazi tačno izmedju dva uobičajena dnevna cilja na Putu za Mušiju ili od nje. Ni ja ne bih ni pomislila da ovde stanem, da me umor nije pristigao. 
Odspavam dva sata, a kad se pribudim, upoznajem i Denu, ženu koja je bila protrčala u pozadini kad sam tek pristigla. 
Ne, nisu par, i ne, nije Italijanka, već Španjolka iz Valensije. Pre pet godina hodala je svoj Kamino, ali nikad nije stigla na odredište - u Mušiju. Stala je ovde, otkrivši ovaj samostan. Lokalne vlasti i turistička organizacija već su hteli da ga zatvore i sagrade 'pravi' hodočasnički hostel, kada se ona prijavila da rentira samostansku zgradu i imanje. 
"Da li si o tome ranije razmišljala, da živiš na selu?", pitam je dok sedimo u kuhinji i čekamo da voda za moj čaj provri. 
"Ne, nikad. Ja sam bila frizerka", odgovara mi smejući se. 
Ali došavši u manastir na konak, iznenada je shvatila da tu želi i da ostane. I tu je već pet godina. Osim rada na farmi, peva u crkvenom horu i ponekad nastupa sa gitarom u lokalnim barovima. Ovde susreće ljude iz celog sveta. Atlantski okean i plaže nalaze se na kilometar udaljenosti. Ima dovoljno mira, dovoljno posla i dovoljno zabave. Nekad bude naporno, ali koji je to život poštedjen povremenih teškoća. 
Slažem se, sa svime se slažem. I srećna sam zbog nje i Mikela, što su našli svoj Put. A pomalo sebično, radujem se i zbog sebe same, zbog još jedne inspirativne životne priče koju sam čula. Jedne od onih kakve najviše volim da sakupljam i beležim, jer potvrdjuje istinu da za snove ne postoje granice i da je u svačijem životu sve moguće. Samo se treba usuditi.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Do Kraja sveta - 5. dan

Jutro miriše na more. Seća me na detinjstvo i letovanja na Makarskoj rivijeri, u sobama "blizu magistrale, samo malo uzbrdo, pa malo nizbrdo do plaže". Svako jutro kad bismo kretali na kupanje obuzimalo me je isto nestrpljivo iščekivanje kad će se iza tog "samo malo uzbrdo" pojaviti more. Nismo mogli da priuštimo sebi smeštaj uz samu obalu, zbog čega mi je ostala večita čežnja za jutrima na plaži. I nestrpljenje da pogledom doprem iza tog brda koje me razdvaja od beskrajnog plavetnila. 
Na svakom kamenu za Kamino smer u Galiciji ispisano je koliko još ima kilometara do cilja. Broj je uvek sa tri decimale. Devet-zarez-trista-pedeset-tri. Devet-zarez-dvesta-deset. Osam-zarez-devesta-tri... Na tri-zarez-trista-sedamdeset-šest najzad ga ugledam: Atlantski okean. Pljesnem rukama u vazduhu, uz vrisak sreće za kojim provali nezadrživi smeh. Imam još "samo malo nizbrdo" do plaže. 
Na dva-zarez-dvesta-sedam počinje peščani raj - uvala ispred gradića Mušija. Kuće su načičkane s njene druge strane, duž klinastog rta, čija najisturenija tačka predstavlja nulti kilometar na ovom delu Kamino rute. 
To je moj današnji cilj. Sutra krećem obalom na jug, do završne tačke ovog pešačenja - Finistere, ili Kraja sveta. Za danas sam planirala da obidjem nekoliko znamenitosti, snabdem se hranom i nadjem mesto za kamp na nekoj od plaža. 
Čini mi se da sam potonje već ugledala, ali svejedno moram u grad jer nemam više hrane. Prošetaću obema stranama rta i odabrati najbolje mesto.
U prodavnici, ispred mene u redu stoji hodočasnik. Nema ruksak, ali se lako prepoznajemo po šeširima, garderobi, pomalo klošarskom stilu. Osmehnemo se jedno drugom. Kad dodje njegov red, primetim da kupuje hranu za mačke. Onda ipak nije hodočasnik - zaključim. 
Ali se ponovo sretnemo ispred prodavnice. Na uzici vodi crnu mačku, dok njegova partnerka u naručju nosi belo mače. 
"Oh, hodočastili ste sa njima?", pitam u neverici. 
"Sa njom", odgovori muškarac pokazujući na svoju ljubimicu. "Od Liona do Santjaga i Porta i sad do Finistere i Mušije."
"Vau!", uzviknem zadivljeno.
Pitam za dozvolu da ih fotografišem. Ali svaki put kad pokušam da slikam crnu mačku, ona okrene glavu na drugu stranu. 
"Uvek to radi", objasni mi muškarac. 
Mače pak spava. Njega su našli u Portu. Samo im je prišlo i od tada su žena i mače nerazdvojni. Problem je kako da ga vrate kući jer nemaju papire za njega, te su se zbog toga odlučili da se, umesto avionom kako su prvobitno planirali, kući vrate vozom iz Santjaga. 
Pitam ženu da li možda želi da pokloni mače nekom pouzdanom, ko će brinuti o njemu. Na umu imam Mikelea i Denu, koji već drže dve-tri mačke. Ali žena odlučno negira - ovo malo je njeno, nosila ga je stotinama kilometara u rukama. Na njenom licu ljubav i odlučnost, kakve valjda ima majka na samu pomisao da se razdvoji od svog mladunčeta. 
Dirnuta sam. 
Poželim im srećan put pa se pozdravimo. 
Sa rancem koji je otežao nekoliko kilograma zbog hrane i piva, lagano ishodam do vrha rta. Tu se nalazi Svetište Majke Božje, a u prehrišćansko vreme tu su stari Kelti održavali svoje kultove. 
Džinovske stene raznih oblika oblikovane talasima koji i sad, za ovog sasvim mirnog letnjeg dana izazivaju strahopoštovanje kad udare te pukne kao da će se tlo rascepiti. Zovu ih Magične stene, a neke imaju i posebna imena, poput Kamena ljubavi ili Kamena osećajnosti. Impresivno mesto, koje je lako zamisliti i kao romantično, i kao zastrašujuće - zavisno od volje neba i mora. 
Kod trideset metara visokog obeliska, ispred kojeg se nalazi i Kamino oznaka sa brojem nula-zarez-nula-nula-nula, sednem na kamenu klupu sa pogledom prema pučini. Napravim sendvič i otvorim pivo. Vetar je jak sa ove strane otvorenog okeana, ali sunce mi greje ledja, tako da je ukupni utisak veoma prijatan. U talase koji se razbijaju o stene može se gledati satima, i verovatno nema osobe koja ne bi bila makar na kratko privučena tom moći. Ali sedeći tu, na samoj ivici kopna, kod nultog kilometra nakon skoro hiljadu koje sam prepešačila, sa tim sendvičem i pivom - mojom najčešćom gozbom prethodnih nedelja, osećam kako nema tog novca koji bi kupio ovakav trenutak i sve ono što je stalo u njega. 
Kasnije se vratim do one prve uvale, sa druge, nevetrovite strane zaliva. Nadjem mesto za šator odmah iznad plaže. Najzad ću ispuniti sebi i tu želju koju imam od početka Puta za Santjago, a zapravo još od detinjstva - da se ujutru probudim sa pogledom na to beskrajno plavetnilo.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0