agencija za vize easytovisa.com

Sign in to follow this  
Followers 0

Put za Santjago, Španija

60 posts in this topic

Do Kraja sveta - 4. dan

Ne znam da li me stigao umor od mesec i po dana pešačenja, ili je to zbog nekoliko poslednjih noći lošeg i nedovoljnog sna, ali jedva hodam. Vučem se, dok mi duša spava. Čini mi se da bih mogla zaspati u hodu. 
Prisećam se susreta sa jednom hodočasnicom koju sam upoznala još na samom početku pešačenja, u Irunu. Srele smo se ponovo u Santjagu, na cilju. Pitala sam je hoće li nastaviti do Finistere i Mušije. 
"Autobusom ću. Moje telo kaže da je dosta", odgovorila je. 
Izgleda da i moje telo meni šalje istu poruku. 
Udaljena sam dva-tri dana od Kraja sveta. Danas bi trebalo da stignem u Mušiju, a za dan i po i u Finistere. I to je onda kraj. Završetak pešačenja, nakon skoro hiljadu kilometara. Hoću li imati snage? 
Nemam problem sa tim da stanem kad ne mogu dalje. Mnogo puta sam to uradila u prethodnih osam godina. Za sve treba vreme i svako ima svoje vreme. Stajanje ne znači odustajanje. Samo rasporedjivanje snaga da se istraje do kraja. 
Boli me i butni mišić, čak više nego juče. Što znači da se stanje pogoršava. Nije lako priznati sebi da posustaješ, ali je to mnogo pametnije nego se odnositi prema svom telu kao prema robu ega. 
"Staću u manastiru", kažem trojici Italijana, sa kojima se od juče pratim. 
Ne znaju ni reč engleskog, ali se nekako sporazumevamo svaki put kad se sustignemo. Jer, čas oni hodaju ispred, čas ja. 
Sad im pokazujem na butni mišić i pravim bolnu grimasu. Jedan odmah hoće da skine ruksak nudeći mi 'medicine'. Zahvaljujem i odbijam. Treba mi odmor, mirovanje i san, a ne instant rešenja u vidu krema i pilula. 
Ideju da stanem u manastiru dobila sam usput, pregledajući dostupne opcije u aplikaciji Buen Camino. Pisalo je da samostan ima četiri kreveta, a radi po principu donacija. 
Očekivala sam tradicionalno hladnu i ozbiljnu atmosferu, monahe usredsredjene na viši svet duhovnosti, te eventualni poziv na večernju ili jutarnju službu. 
Ali već od ulaza na manastirsko imanje bilo mi je jasno da je nešto mnogo zemaljskije - što u ovom slučaju znači komfornije, toplije, bliskije - ovde umešalo svoje prste. 
Na samom ulazu postavljena je tabla o tome šta se sve unutra nudi. Pobrojani su wifi, pečat, pivo, doručak, a duhovito je napomenuto i da nema pasa. Psi u Španiji laju neprekidno i kidišu na svakog. Kako se udje u zeleno dvoriše, posetioca dočeka kreativni nered, pa ne zna šta bi pre gledao, usnimio, fotografisao. Patke, guske i kokoške, razmažene mačke koje vam se bacaju pred noge kako biste ih pomazili; kameni basen i voda sa potoka koja se sliva niz bambusov štap; baštenske garnitire od pruća i kamena razbacane po velikom dvorištu; cveće, ukrasno žbunje, voćke; sveže ubrane jagode i maline na stolu... Previše je to sve opušteno i 'neuredno' za bilo koji samostan. 
A tek unutra! U predvorju, stare masivne fotelje, sve rasparane, biblioteka u zidu, bina sa tam-tam bubnjevima, ogroman kamin. Gde sam ovo dospela? U bajku? Filmsku scenografiju? 
"Hej, ima li koga?!", dozivam. 
I ubrzo se pojavljuje muškarac u svojim četrdesetim. U pink dusku i belim pantalonama i japankama nimalo ne liči na monaha. A opet, sve je moguće. 
"Koliko braće živi ovde?", pitam ga nakon što mi je potvrdio da mogu da se smestim. 
"Nema monaha, ovo je bio samostan, ali je zatvoren, a mi smo uzeli imanje pod zakup", odgovara. 
To "mi" uključuje žensko čeljade koje prolazi kroz jedan od brojnih manastirskih hodnika iza Mikelea, kako mi se čovek predstavio. Dok mi pokazuje gde se šta nalazi u tom ogromnom zdanju, saznajem deo njegove priče. 
Mikele je iz Milana. Preselio se ovde jer ne voli grad i jer je želeo da živi na selu. Bavi se mahom stočarstvom: ima ovce, svinje, goveda, a pomalo i poljoprivredom. Usput, ugošćava hodočasnike. Živi srećnim i ispunjenim životom. Jedino je u januaru i februaru pomalo dosadno, jer su tada kiše a nema ni hodočasnika. Ali nikad se ne bi ponovo vratio u grad. 
Dobijam dvokrevetnu sobu, u kojoj ću po svoj prilici biti sama. Ovde se zaustavi možda jedan hodočasnik dnevno, pošto se mesto nalazi tačno izmedju dva uobičajena dnevna cilja na Putu za Mušiju ili od nje. Ni ja ne bih ni pomislila da ovde stanem, da me umor nije pristigao. 
Odspavam dva sata, a kad se pribudim, upoznajem i Denu, ženu koja je bila protrčala u pozadini kad sam tek pristigla. 
Ne, nisu par, i ne, nije Italijanka, već Španjolka iz Valensije. Pre pet godina hodala je svoj Kamino, ali nikad nije stigla na odredište - u Mušiju. Stala je ovde, otkrivši ovaj samostan. Lokalne vlasti i turistička organizacija već su hteli da ga zatvore i sagrade 'pravi' hodočasnički hostel, kada se ona prijavila da rentira samostansku zgradu i imanje. 
"Da li si o tome ranije razmišljala, da živiš na selu?", pitam je dok sedimo u kuhinji i čekamo da voda za moj čaj provri. 
"Ne, nikad. Ja sam bila frizerka", odgovara mi smejući se. 
Ali došavši u manastir na konak, iznenada je shvatila da tu želi i da ostane. I tu je već pet godina. Osim rada na farmi, peva u crkvenom horu i ponekad nastupa sa gitarom u lokalnim barovima. Ovde susreće ljude iz celog sveta. Atlantski okean i plaže nalaze se na kilometar udaljenosti. Ima dovoljno mira, dovoljno posla i dovoljno zabave. Nekad bude naporno, ali koji je to život poštedjen povremenih teškoća. 
Slažem se, sa svime se slažem. I srećna sam zbog nje i Mikela, što su našli svoj Put. A pomalo sebično, radujem se i zbog sebe same, zbog još jedne inspirativne životne priče koju sam čula. Jedne od onih kakve najviše volim da sakupljam i beležim, jer potvrdjuje istinu da za snove ne postoje granice i da je u svačijem životu sve moguće. Samo se treba usuditi.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Do Kraja sveta - 5. dan

Jutro miriše na more. Seća me na detinjstvo i letovanja na Makarskoj rivijeri, u sobama "blizu magistrale, samo malo uzbrdo, pa malo nizbrdo do plaže". Svako jutro kad bismo kretali na kupanje obuzimalo me je isto nestrpljivo iščekivanje kad će se iza tog "samo malo uzbrdo" pojaviti more. Nismo mogli da priuštimo sebi smeštaj uz samu obalu, zbog čega mi je ostala večita čežnja za jutrima na plaži. I nestrpljenje da pogledom doprem iza tog brda koje me razdvaja od beskrajnog plavetnila. 
Na svakom kamenu za Kamino smer u Galiciji ispisano je koliko još ima kilometara do cilja. Broj je uvek sa tri decimale. Devet-zarez-trista-pedeset-tri. Devet-zarez-dvesta-deset. Osam-zarez-devesta-tri... Na tri-zarez-trista-sedamdeset-šest najzad ga ugledam: Atlantski okean. Pljesnem rukama u vazduhu, uz vrisak sreće za kojim provali nezadrživi smeh. Imam još "samo malo nizbrdo" do plaže. 
Na dva-zarez-dvesta-sedam počinje peščani raj - uvala ispred gradića Mušija. Kuće su načičkane s njene druge strane, duž klinastog rta, čija najisturenija tačka predstavlja nulti kilometar na ovom delu Kamino rute. 
To je moj današnji cilj. Sutra krećem obalom na jug, do završne tačke ovog pešačenja - Finistere, ili Kraja sveta. Za danas sam planirala da obidjem nekoliko znamenitosti, snabdem se hranom i nadjem mesto za kamp na nekoj od plaža. 
Čini mi se da sam potonje već ugledala, ali svejedno moram u grad jer nemam više hrane. Prošetaću obema stranama rta i odabrati najbolje mesto.
U prodavnici, ispred mene u redu stoji hodočasnik. Nema ruksak, ali se lako prepoznajemo po šeširima, garderobi, pomalo klošarskom stilu. Osmehnemo se jedno drugom. Kad dodje njegov red, primetim da kupuje hranu za mačke. Onda ipak nije hodočasnik - zaključim. 
Ali se ponovo sretnemo ispred prodavnice. Na uzici vodi crnu mačku, dok njegova partnerka u naručju nosi belo mače. 
"Oh, hodočastili ste sa njima?", pitam u neverici. 
"Sa njom", odgovori muškarac pokazujući na svoju ljubimicu. "Od Liona do Santjaga i Porta i sad do Finistere i Mušije."
"Vau!", uzviknem zadivljeno.
Pitam za dozvolu da ih fotografišem. Ali svaki put kad pokušam da slikam crnu mačku, ona okrene glavu na drugu stranu. 
"Uvek to radi", objasni mi muškarac. 
Mače pak spava. Njega su našli u Portu. Samo im je prišlo i od tada su žena i mače nerazdvojni. Problem je kako da ga vrate kući jer nemaju papire za njega, te su se zbog toga odlučili da se, umesto avionom kako su prvobitno planirali, kući vrate vozom iz Santjaga. 
Pitam ženu da li možda želi da pokloni mače nekom pouzdanom, ko će brinuti o njemu. Na umu imam Mikelea i Denu, koji već drže dve-tri mačke. Ali žena odlučno negira - ovo malo je njeno, nosila ga je stotinama kilometara u rukama. Na njenom licu ljubav i odlučnost, kakve valjda ima majka na samu pomisao da se razdvoji od svog mladunčeta. 
Dirnuta sam. 
Poželim im srećan put pa se pozdravimo. 
Sa rancem koji je otežao nekoliko kilograma zbog hrane i piva, lagano ishodam do vrha rta. Tu se nalazi Svetište Majke Božje, a u prehrišćansko vreme tu su stari Kelti održavali svoje kultove. 
Džinovske stene raznih oblika oblikovane talasima koji i sad, za ovog sasvim mirnog letnjeg dana izazivaju strahopoštovanje kad udare te pukne kao da će se tlo rascepiti. Zovu ih Magične stene, a neke imaju i posebna imena, poput Kamena ljubavi ili Kamena osećajnosti. Impresivno mesto, koje je lako zamisliti i kao romantično, i kao zastrašujuće - zavisno od volje neba i mora. 
Kod trideset metara visokog obeliska, ispred kojeg se nalazi i Kamino oznaka sa brojem nula-zarez-nula-nula-nula, sednem na kamenu klupu sa pogledom prema pučini. Napravim sendvič i otvorim pivo. Vetar je jak sa ove strane otvorenog okeana, ali sunce mi greje ledja, tako da je ukupni utisak veoma prijatan. U talase koji se razbijaju o stene može se gledati satima, i verovatno nema osobe koja ne bi bila makar na kratko privučena tom moći. Ali sedeći tu, na samoj ivici kopna, kod nultog kilometra nakon skoro hiljadu koje sam prepešačila, sa tim sendvičem i pivom - mojom najčešćom gozbom prethodnih nedelja, osećam kako nema tog novca koji bi kupio ovakav trenutak i sve ono što je stalo u njega. 
Kasnije se vratim do one prve uvale, sa druge, nevetrovite strane zaliva. Nadjem mesto za šator odmah iznad plaže. Najzad ću ispuniti sebi i tu želju koju imam od početka Puta za Santjago, a zapravo još od detinjstva - da se ujutru probudim sa pogledom na to beskrajno plavetnilo.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Do Kraja sveta - 6. dan

Čudno je to sa odmorima, raspustima, putovanjima, ekskurzijama... U početku se čini da će trajati večito, jer smo izašli iz svakodnevne rutine i sad nam je svaki trenutak ispunjen novim dogadjajima, osećanjima, razmišljanjima, pa je i naš subjektivni doživljaj vremena izmenjen. Kao da se vreme rasteglo, pa dani traju mnogo duže od dvadeset četiri sata. Toliko toga stane u svaki, da ne može sve ni da se zapamti. Do polovine odmora, raspusta, putovanja, ekskurzije... kraj i ne nazremo - koliko nam deluje daleko. A onda, od te polovine, sve počinje da se ubrzava. Počinje da leti, nezadrživo hrleći ka neminovnom završetku. 
Ostalo mi je još dva dana hodanja, nekoliko dana turističkih poseta i onda je kraj ovom putovanju. Ali za razliku od drugih, nemam jasan osećaj o nekom završetku. Ne vraćam se u konvencionalni život, u rutinu, da bih žalila za ovim. Pre osećam umor zbog, za mene, dugotrajne usmerenosti na jasan cilj. Skoro punu deceniju živim bez zacrtanih prostornih ili vremenskih ciljeva, a planove menjam prema trenutnom nadahnuću i okolnostima. Bilo mi je zanimljivo kretati se ka nečemu unapred odredjenom, ima to svojih prednosti i draži, ali ne bih mogla tako dugo. Nadasve volim osećaj kad se ujutru probudim i ne znam odmah gde sam, u kojoj zemlji i mestu sam osvanula, a nisam sigurna ni kojim putem i na koju stranu ću krenuti. To je za mene sloboda, ona koju živim već skoro punu deceniju kotrljajući se oko sveta. 
Za razliku od mene, Ana Mari koji srećem na polovini današnjeg puta kako mi dolazi u susret, oseća tugu. Od pre dva dana obuzima je seta na pomisao da je kraj pešačenju. 
"Ne bih ja želela da zauvek hodam, samo bih da zadržim ono osećanje kao sa početka Kamina", kaže mi. 
Stojimo nasred puta kojim, više nego ijednom drugom ovdašnjom rutom, prolaze hodočasnici u oba smera, podjednako ka Mušiji i ka Finisteri. Nije idealno mesto za duboke i duge priče, a kratko se ne može objasniti kako čak i nomadski avanturistički život s vremenom postane uobičajen onome ko ga stalno živi. Ni ja nemam osećaj kao na početku, ali to ne umanjuje moj doživljaj posebnosti svakog novog dana i svih novih trenutaka preda mnom. 
"Ne dozvoli da postaneš ravnodušna prema svakodnevici koju živiš", kažem joj. "Radi isto kako si radila ovde: raduj se suncu, raduj se jutru, raduj se susretima sa nepoznatim ljudima, osmehni se svakome, pitaj ljude za zdravlje, za planove, za snove, osluškuj svoje telo, pamti svoje misli, ne sputavaj svoja osećanja. Biraj izazove i pametno se odnosi prema njima, daj vremena i sebi i drugima, uči, slušaj, deli. Nije svakodnevica kriva što upadamo u rutinu, već naš odnos prema životu i svemu onome što ga čini", otprilike tako joj kažem. 
I devojka me sluša pažljivo, kao i uvek do sada. Obećava sebi da će sve što je naučila na Putu primeniti i u svom predstojećem studentskom životu. Draga, naizgled krhka ali duhom nesalomiva Ana Mari. 
Grlimo se poslednji put i pravimo selfi za uspomenu. Srećna sam što sam je upoznala, ali ne osećam preveliku tugu zbog rastanka. Putevi će nam se možda opet ukrstiti, ili neće. Važno je dati celog, iskrenog i najboljeg sebe kad nam se podudare - to je lekcija o prijateljstvu koju sam naučila otkako živim dan za dan. 
"Stop thinking!", pisalo je na zidu jednog hostela u kome sam nedavno odsela. A sa druge strane, u nastavku poruke: "Start feeling!" 
Nedugo po rastanku, u susret mi nailazi par gurajući ispred sebe kolica na tri točka. Kad se približe, razaznam da mlada žena nosi bebu na grudima. 
"Hej! Svaka čast, ljudi! Fantastični ste!", kažem im. 
Zovu se Mihael i Danijela, i iz Nemačke su, iz malog pograničnog mesta sa Austrijom. Išli su zasebno na Kamino, a onda su se sastali da bi ga završili zajedno. Mihael je na hodočašće krenuo od svoje kuće, a Danijela sa bebom iz Porta. Njemu je trebalo skoro tri meseca da stigne u Santjago, dok je Danijela hodala oko dve nedelje. Od Santjaga su nastavili zajedno do Finistere, a sada idu prema Mušiji, gde će završiti putovanje. Na pretrpanim kolicima nose, izmedju ostalog, i šator. Uglavnom kampuju, a ponekad iznajme zasebnu sobu. Beba je dečak, ima godinu i po, i sasvim dobro podnosi putovanje. Jedino što su ga komarci izujedali pa mu je celo lišce u crvenim plikovima. 
Pitam ih za dozvolu da ih fotografišem i da u blogu ispričam o našem susretu. Često čitam komentare u kojima ljudi tvrde da bi silno želeli da se upuste u neku avanturu, ali ne mogu zbog dece, kućnih ljubimaca, sredstava, vremena... zbog desetine razloga. A onda sretnem ljude koji putuju godinama skoro bez para (tako sam i sama krenula). Neki drugi ljudi se svakog vikenda otisnu negde, i ne mrzi ih da provedu dve noći u putu do odredišta i u povratku, da bi uživali dva dana, jer je to jedino vreme koje imaju za sebe. Neki svuda sa sobom vode svoje kućne ljubimce. Neki se i sa sasvim malom decom otisnu u ozbiljnu avanturu...
Svako može da nadje mnogo izgovora zašto nešto ne bi mogao, a zapravo postoji samo jedan pravi razlog: (ne)dovoljna želja. Život treba želeti živeti, i ko to želi, za sve će naći način. Kao Danijela i Mihael. Kao ono dvoje sa macama koje sam srela juče. Kao Marti koja hoda umesto svog bolesnog muža. Kao svi drugi koji su hodali, hodaju ili će hodati na Putu, uprkos svim 'razumnim' razlozima protiv tog sna. Ili bilo kog drug

 

 

Edited by pedjalon

Share this post


Link to post
Share on other sites

Do Kraja sveta - 7. dan (Kraj)

Toliko mi je neočekivana pomisao da bi zadnjeg dana mog pešačenja mogla da pada kiša, da nekoliko minuta s čudjenjem gledam kako jedna hodočasnica navlači zaštitu za svoj ruksak, u sebi se pitajući zar je moguće da neki ljudi to stavljaju tek tako. Znam da onoga ko na nebesima vedri i oblači nije briga kome je koji dan na Putu i znam da moja upitanost odražava umišljenost zbog mog iskustva, ali odnekud sam uzela zdravo za gotovo da će me poslužiti lepo vreme. I tek kada vidim da druga hodočasnica takodje prekriva svoj ranac, a zatim oblači kišnu kabanicu, setim se da bi razlog mogao da bude u vremenskim okolnostima. Što mi ova i potvrdi, a onda se u to i sama uverim pogledavši kroz prozor kuhinje u kojoj sedimo. Ne pada, nego pljušti. 
"Eto prilike da testiram novi šešir", pomislih sarkastično. Kupila sam ga pre nekoliko dana, pošto sam stari izgubila negde u Santjagu. Ali jedino su imali kišni, pa sam njega uzela. Ispostavilo se da je prilično vruće pod njim, a sada će napokon poslužiti svrsi. 
Na prvoj raskrsnici odvajanje za uobičajeni hodočasnički put i za alternativni, duž obale. Nije baš vreme za uživanje, pa izaberem prvi. Ali se nakon sto metara predomislim i vratim se, te nastavim drugim. Neću valjda sad na završetku da zbrzavam, i to zbog malo kiše. Nisam li na samom početku hodala dva i po dana po oluji kakvu ne pamtim tokom svog skoro deceniju dugog nomadskog života. Sad, nakon svega što sam pregurala na Putu, dovoljno sam se prekalila da na ovo ne bi trebalo ni da obratim pažnju. 
I nakon što sam tako postavila stvari, odmah mi je lakše. A i kiša je počela da se polako stišava. 
Danas sam veoma spora. I kao da sam pomalo bezvoljna. Ne hoda mi se. Ne ostaje mi se na jednom mestu. Ne znam šta bih zaoravo volela. 
Pokušavam da raspoznam to meni novo, neobično osećanje. Zaključujem da sam tužna zbog završetka, a možda me čak obuzima i blaga depresija. 
U susret mi dolazi crvena kabanica. Ništa neobično, osim što mi se čini da nema proreza za lice. Kao da njen vlasnik, ili će pre biti vlasnica, hoda unatraške. Napregnem oči da bih bolje razaznala. Zaista hoda unazad, kao Kinezi kad vežbaju. To je, inače, dobro za kičmu, ali ne, zaboga, sa ruksakom i štapovima, i još uzbrdo. 
Kad se približimo jedna drugoj, otkrijem da nije Azijatkinja iako je niska i sitne konstitucije, poput većine tamošnjih žena. 
Rekla bih da ima preko sedamdeset godina. 
Pitam je zašto tako hoda. 
"Uzbrdo hodam unazad jer teško da dišem ako se povijem napred", objašnjava mi na šturom engleskom, povremeno se zaboravivši te prelazeći na maternji francuski. Iz Kvebeka je i hoda već šezdeset dva dana. Ruksak šalje taksijem do narednog odredišta, jer joj je pretežak. A to za hodanje unazad otkrila je slučajno, penjući se negde u Kanadi. Bila se zadihala, pa je zastala, okrenula se i spontano pošla natraške, bez ikakvih problema sa disanjem. 
Kažem joj da sam to videla u Kini i da je i saglasju sa kineskom medicinom. Dobro je za kičmu, osećaj ravnoteže i za još ponešto što nikad zapravo nisam upamtila. Ne znam koliko me razume, ali zahvali mi. Poželimo jedna drugoj Buen Camino i nastabimo svaka svojim putem. 
Kiša je stala, ali moj osećaj bezvoljnosti pritiska me sve više. Kao da narasta sa svakim novim korakom. Ne ulazi mi se u Fistere, a još manje mi se ide do svetionika koji se nalazi na samom Kraju sveta - onog koji je u srednjem veku bio poznat. Ali nastavljam, brojeći poslednje kilometre a zatim i metre Puta. 
Većina hodočasnika se smesti u nekom hostelu, pa zatim krene nepuna četiri kilometra dalje, do krajnje kopnene tačke. Moj plan je da negde tamo kampujem. 
Hodočasnici bez ruksaka i štapova koji se vraćaju sa Faro de Fisterre u prolazu mi žele Buen Camino. Svi se osmehuju na neki poseban način, puni ljubavi i razumevanja više nego ikad do sada. Sve znaju i sve razumeju, i sve su već prošli. Da, to je razlika u odnosu na sve dosadašnje susrete: već su preživeli ovu zbrku od osećanja koja me bacaju od euforije do depresije, od nezadrživog smeha do suza koje jedva zadržavam. 
Zahvalna sam im zbog te saosećajnosti, zbog neme podrške koju mi daju u tom kratkom trenutku dok se mimoilazimo. 
Stižem do krsta i isturene stene. Molim nekog Španca da me slika u pobedničkoj pozi. Od ovog časa nadalje dopuštam sebi samo slavljeničko raspoloženje. Stajem potom kod nultog kamena, moleći nekog turistu da me fotografiše. I zatim krećem prema svetioniku, tamo gde se kopno završava. Ljudi razbacani po stenama sede zagledani u okean, a neki i u svoje mobilne, drugi se slikaju, treći hodaju okolo. 
Oko čeličnog stuba, duž cele betonske konstrukcije koja čini njegov temelj, poslagani su kamenčići, amajlije, zalepljene zastavice i nalepnice, ostavljene lične sitnice. Smatra se da sve što smo nosili kao težinu i brigu valja ostaviti na Kraju sveta. 
Tako izvlačim papir sa potpisima dece koja žive i rade na ulicama Beograda, dece iz Svratišta, za koju sam, izmedju ostalog, hodala ovih skoro hiljadu kilometara. Valjda će barem neki od njihovih problema ostati ovde. 
Sednem na kamen pored spomenika u obliku planinarske gojzerice. Izujem patike i dobro istresem i poslednji kamenčić iz njih. Gotovo je. "The game is over" - piše na jednoj majci-suveniru sa motivom Finistere. 
Kasnije se penjem do hotela u kome noćenje košta sto evra, da bih u baru poručila pivo. Izlazim na terasu sa pogledom na Obalu smrti. Sedim na betonskom zidu, zagledana u talase i stene ispod mene i ne mislim ni o čemu. Tu sam, prisutna u ovom času i na ovom mestu. I dobro mi je - kako mi je samo dobro. Naručujem i drugo pivo, sa maslinama koje dobijam gratis. 
Iz ponora izranja neki hodičasnik, zastaje na ivici i pokušava da napravi selfi. Nudim se da ga fotografišem. Beskrajno zahvalan, čovek mi nudi da zauzvrat i on mene slika. 
"Ne treba", kažem. "Upamtila sam sliku za sebe."
Malo su me uhvatila ta dva velika točena, pa se oprezno vraćam do glavnog platoa. Hoću da prošetam okolo i potražim neko dobro mesto za kampovanje. Prolazeći danas kroz grad, kupila sam zalihe hrane, a sad, u javnom toaletu, napunim i flaše vodom. Imam sve što mi treba do jutra. 
Proveravam poruke i komentare na objavu koju sam postavila - o tome da sam stigla na cilj. I prijateljica iz Osijeka, Ančica piše mi da su u Finisteri dvoje njenih prijatelja - Biljana i Ivica, te da bismo mogli da se sretnemo. 
"Super, daj im ti moj kontakt jer ja nisam u gradu, pa da se organizujemo ako su zainteresovani", otpisujem. 
I samo što poruka ode na mrežu, a ispred sebe začujem "naški" jezik. 
Dvoje stoje ipred tezge sa suvenirima i razgovaraju koji da kupe. Na majicama hrvatska zastava i natpisi o hodanju Primitivo rutom. 
"Jeste vi to dvoje prijatelja?", pitam ih bez uvoda, kao da sam se maločas dopisivala sa njima. 
"Mi smo", odgovoriše istovremeno, kao da nema ničeg prirodnijeg od takvog pitanja iznebuha, kad sretneš nekog iz zajedničke bivše domovine na kraju sveta. 
Neki ljudi naprosto kliknu od prve, možda zato što dele istu ili blisku godinu rodjenja u krštenici, ili što dele istu strast prema prirodi, planinama, putovanjima, ili sve to zajedno, pa i mnogo više od toga, a što će se ubrzo ustanoviti. 
Sedamo na piće i u narednih sat ili i više priča teče kao da se znamo oduvek. Smejemo se, radujemo se zbog ostvarenog cilja i žalimo što je kraj, maštamo o nekim istim predelima i planinarenjima. Delimo i neke privatne priče, iako jedva da se i poznajemo, ali to je Kamino. 
Biljana i Ivica kreću na Hipi plažu da gledaju zalazak Sunca, a ja odlazim uzbrdo, iznad Kraja sveta, da nadjem mesto za noćas. Grlimo se, razmenjujemo kontakte i najlepše želje. I svi smo sigurni u to da će nam se putevi opet ukrstiti. 
Mesto mi se ukazuje odmah nakon strmog uspona. Nije na zapadnoj strani rta, kao što sam priželjkivala, te večeras neću gledati kako Sunce zaranja u okean. 
Ali rekla bih da neće ni ostali, jer se iznenada, ceo greben nadje u gustom oblaku. Ne znam da li mi se to pričinjenava, ali mogu da ga osetim i iz šatora, kao hladan i vlažan talas. "Po rukama mi pada večernja vlaga, ovde „na kraju sveta“", pisao je Crnjanski o svom iskustvu na Finistere. 
Kad ponovo provirim napolje, oblak je otplovio a sunce se iznova probija, otvarajući pogled na horizont. "Stojim prav, i vidim more i onu daleku prugu što teče oko vidika i gde je svemu kraj."
Mir je neobičan i posvemašnji. Ni daška vetra, ni zrik zrikavca, ni lepet ptičjih krila. Ništa se ne čuje. Kao da sam zaronila u dubinu okeana. Ili uplovila u bestežinski svemir. Sve oko mene je u savršenom beščujnom skladu. A tako je i u meni.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala, Pedlon!

 

SVE O PUTU ZA SANTJAGO

 

*Šta je Put za Santjago?

Put za Santjago ili Put sv. Jakova je mreža hodočasničkih puteva i ruta koji vode do svetišta sv. Jakova Velikog u Santjago de Kamposteli, u Galiciji, u Španiji. Prema predanju, u tamošnjoj katedrali su pohranjeni njegovi ostaci.

 

*Da li je reč o religioznom hodočašću?

Iako je prvobitno, u srednjem veku, nastalo iz verskih motiva, danas se podjednako pešači iz duhovnih razloga, zbog avanturizma, a mnoge na Put pokreću i sportski motivi. Ima još na desetine drugih razloga zbog kojih ljudi kreću na to pešačenje: da bi oslabili, da bi našli partnera / partnerku, da bi sakupljali priče, da bi slikali, da bi stekli prijatelje...

 

*Koliko ima ruta?

Postoji na desetine ruta od kojih neke počinju u susednim zemljama – Francuskoj i Portugalu. Smatra se da pravo hodočašće zapravo počinje kad prekoračite prag svoje kuće i da bi trebalo pešačiti od svoje kuće do Santjaga. 

 

*Koje su glavne rute?

Postoji ukupno sedam zvaničnih ruta za Santjago.

Francuski put (French Way ili Camino Frances) je najpopularniji i najveći broj hodočasnika koji kreću prvi put opredeljuje se upravo za tu rutu. Neki započinju pešačenje iz Francuske, Le Puj rutom koja se od Pirineja nastavlja kao Francuski put.

Portugalska ruta (Camino Portugues) je na drugom mestu po popularnosti. Počinje u Lisabonu i vodi kroz Porto do Santjaga.

Severni put (North Way) je nešto manje popularan zbog njegove dužine i zahtevnijeg terena.

Primitivo put (Primitivo) ili Originalna ruta je najstariji put koji datira još od 9. veka. Najteža je od svih ruta.

Via de la Plata (Via de la Plata) je najduža ruta koja počinje u Sevilji.

Tu su i kraće rute: Portugalaska duž obale (Portuguese Coastal route), Put do Finistere (Camino Finisterre), Put do Mušije (Muxia), Engleski put (Camino Ingles).

Primitivo i Francuski put zaštićeni su kao Uneskova nematerijalna kulturna baština.

 

*Koja ruta je najlakša?

Smatra se da je najlakše ispešačiti poslednjih sto kilometara Francuskog puta, koji su ujedno i poslednji kilometri Severne i Primitivo rute pošto se one spajaju na završetku. Tih sto kilometara je i najmanja razdaljina koju treba ispešačiti da bi se dobio certifikat o uspešno ishodanom Putu za Santjago.

 

*Koja ruta je najteža?

Primitivo ruta slovi za najtežu, budući da vodi preko planina sa vrhovima i preko 1000 mnv, kroz nenastanjene predele, tako da pojedinih dana i po dvadeset kilometara nema nikakvog znaka civilizacije. Ujedno se smatra i za najlepšu rutu.

 

*Koja ruta je najduža?

Via de la Plata je najduža ruta koja počinje u Sevilji.

Ako se hoda Le Puj putem a potom nastavi Francuskom rutom, to je onda najduži zvanični Put do Santjaga.

 

*Koja ruta je najkraća?

Najkraći su takozvani produžeci od Santjaga do obale Atlantskog okeana – do Fistere i(li) do Mušije.

 

*Koliko kilometara su dugačke rute?

Rute su dugačke od 100 km do 1000 km.

 

*Da li mora da se ispešači cela ruta?

Ne mora. Sa pešačenjem može da se otpočne na bilo kojoj tački rute koju izaberete i da ga završite gde želite.

Ako neki deo rute ne žekite da hodate, ili nemate dovoljno vremena, možete ga skratiti autobusom ili vozom – što rade neki hodočasnici.

Ali, da biste dobili certifikat o pređenom Putu za Santjago, potrebno je da hodate najmanje 100 km u kontinuitetu i da o tome priložite dokaze u vidu sakupljenih pečata.

 

*Kako se dokazuje da je ispešačena cela ruta?

Na početnoj tački puta koji ste izabrali uzimate hodočasnički pasoš. Kroz svako mesto kroz koje prođete, ili na konacima, dobijate pečat sa datumom kad ste tu bili. Ti pečati potvrđuju da ste zaista hodali i na odredištu su oni dokaz na osnovu kojeg se dobija diploma o pređenom putu.

 

*Da li mora da se pešači ili može i biciklom?

Put se može preći peške, biciklom ili na konju, odnosno magarcu. Rute za pešake i bicikliste uglavnom nisu istovetne, pošto staze vode kroz prirodu, dok je za bicikle uglavnom predviđen asfaltni put.

 

*Da li je moguće otići sam?

Najveći broj ljudi odlazi u sopstvenom aranžmanu i solo. Odaberete rutu, polaznu tačku i izguglate kako da stignete do nje (avionom, autobusom, vozom). Možete rezervisati smeštaj u hotelu u tom gradu, ali je jeftinije da noćite u hodočasnikom hostelu, iz kog sutradan krećete na pešačenje.

 

*Ko može da pešači na Putu do Santjaga?

Svako ko se oseća dovoljno fizički sposobnim. Zakonski, maloletne osobe moraju imati pratnju odraslih. Ne postoji ograničenje za raspon godina. Ima hodoasnika od 80+, a i desetogodišnjaci hodaju poslednjih 100 km do Santjaga.

 

*Da li je neophodna fizička priprema pred polazak?

Nije neophodna, ali je svakako bolje ako ste navikli da pešačite jer ćete izbeći upalu mišića i veliki umor. Kondicija se stiče relativno brzo, obično je potrebno tri do sedam dana da uđete u formu.

 

*Da li osobe sa invaliditetom mogu da hodaju Camino?

Zavisi od vrste i stepena invaliditeta. U svakom vodiču i aplikaciji nalaze se grafički prikazi i opisi terena, uspona, spustova i težine staze, što će pomoći osobi sa invaliditetom da se odluči koji Put da izabere i koji deo tog puta. Završnih sto kilometara do Santjaga -- koje mnogi jedino i pešače jer nemaju vremena za duže, ili snage, ili samo žele certifikat -- moguće je preći i u invalidskim kolicima.

 

*Koliko dana traje pešačenje?

To zavisi samo od vas i vašeg vremena. Dužina pešačenja nije ničim uslovljena. Međutim, pojedine deonice duž manje popularnih ruta nemaju smeštaj po 20-ak kilometara, tako da morate da ispešačite tu razdaljinu ukoliko želite da spavate u krevetu. Ukoliko nosite svoj šator, onda ne zavisite od organizovanog smeštaja i možete hodati koliko vam prija.

 

*Koliko se sati dnevno pešači?

To je takođe individualna stvar. Prosečna brzina hodanja je između tri i pet kilometara na sat. Većina hodočasnika započinje hodanje između 7 h i 9 h ujutru, kako bi već do 14 h završili sa pešačenjem za taj dan i imali dovoljno vremena za odmor i eventualne obilaske. Ima i onih koji hodaju ceo dan, kreću pre svitanja i završavaju oko 20 h, do kada se može prijaviti u hodočasničkim hostelima za smeštaj.

 

*Kako je organizovan smeštaj?

Postoje državni hodočasnički hosteli (albergue) i privatni. U državnim hostelima kreveti su na sprat i najčešće je reč o jednoj velikoj spavaonici.

Kad je reč o plaćanju, postoje dva tipa državnih hostela: oni koji rade na principu odgovornih donacija i hosteli sa utvrđenom cenom smeštaja. Razumna donacija podrazumeva deset evra za noć. U većini ‘donativo albergues’ neće gledati koliko ste tačno ostavili novca (ubacuje se u kutiju), ali u nekima hoće. Poželjno je donaciju dati odmah po dolasku.

U državnim hostelima sa unapred utvrđenom cenom za krevet se plaća od 5 evra do 12 evra.

Državni hosteli rade po principu: ko prvi dođe, dobije krevet. Dešava se, posebno u top-sezoni, da sporiji hodočasnici ostanu bez kreveta. U tom slučaju, moraju da odsednu u nekom od privatnih hostela, ili da pešače do narednog mesta u kome postoji državni albergue.

Pravilo u državnim hostelima je da ih morate napustiti ujutru do 8 h. Vreme dolaska zavisi od hostela do hostela, a tu informaciju možete naći u svakom vodiču ili aplikaciji. Pravilo je i da se ne može ostati dve noći zaredom, osim u slučaju bolesti.

Privatni hosteli su organizovani slično, takođe je reč o krevetima na sprat, ali obično imaju i nekoliko jednokrevetnih i višekreventih soba. Prosečne cene za krevet u zajedničkoj spavaonici je 12 evra, dok se cene za privatni smeštaj kreću od minimum 25 evra za jednokrevetnu, odnosno minimum 35 evra za dvokrevetnu sobu. Kreveti se mogu rezervisati unapred, čak i kreveti u zajedničkoj spavaonici. Rezervacije se vrše telefonom, mejlom ili SMS-om.

Prijavljivanje u privatnim hostelima je obično 24/7, a odjavljivanje narednog dana do 10 h. Ali, za razliku od državnih hostela, u privatnom možete ostati onoliko dana koliko želite, odnosno platite.

 

*Da li se može kampovati?

Kampovanje nije zabranjeno, a postoje i hosteli koji nude i kamp mesta ukoliko imate svoj šator. Obično naplaćuju upola od cene kreveta. Imate pravo da koristite sve u hostelu kao i hodočasnici koji su platili krevet, jedino što spavate napolju.

Takođe možete kampovati na divlje, dalje od hostela, a u ovima se samo tuširati. Cena tuširanja varira od 2 evra do 5 evra. U nekim hostelima nemaju odvojene tušionice od soba, te vam neće dozvoliti da se okupate jer biste morali da ulazite u sobe.

 

*Kako za hranu?

U nekim državnim hostelima, posebno ako su tip donativo, u cenu je uračunat i doručak.

Tokom pešačenja, možete se hraniti ispred prodavnica ili u restoranima. Prvo je jeftinije, i za manje od deset evra možete kupiti dovoljno namirnica za ceo dan.

Restorani su dosta skuplji. U većini restorana duž ruta postoji takozvani hodočasnički meni, prilagođen potrebama hodočasnika. Minimalna cena jednog takvog obroka, koji uključuje i pivo, iznosi oko deset evra.

 

*Koliko novca treba dnevno?

Ako spavate u državnim hostelima i hranite se ispred prodavnica, 20-ak evra dnevno je uglavnom dovoljno. To se može smanjiti, pa i prepoloviti ukoliko kampujete.

Ukoliko plaćate za privatnu sobu i jedete u restoranima, minimalno računajte na 50 evra dnevnog troška.

 

*Da li treba nositi keš ili postoje bankomati?

U svakom većem gradu postoje bankomati.

 

*Kako planirati kilometražu?

Uz pomoć mape, štampanog vodiča, ili neke od brojnih app, poput Buen Camino ili sajtova poput http://Gronze.com, a od domaćih, najpotpuniji je hravstki sajt http://putsvjakova.com

U prvih nedelju dana steći ćete kondiciju i znaćete koliko kilometara možete da pređete. Planiranje će zavisiti od toga, kao i od vašeg načina putovanja: da li kampujete ili spavate u državnim / privatnim hostelima, koliko hrane nosite i sl.

 

*Kako planirati zalihe namirnica?

Preporučljivo je da uvek nosite dovoljno namirnica za ceo dan uključujući i doručak sutradan. Naime, u mnogim španskim selima ne postoje prodavnice. Takođe, radno vreme prodavnica je većinom od deset do dva, kada se zatvaraju do četiri – a hodočasnici pešače uglavnom od 7 ujutru do 2 popodne. Nedeljom, prodavnice ne rade, tako da morate da mislite unapred.

Dobra stvar je što u skoro svakom selu postoje barovi, a u njima uvek možete da kupite i hleb, sendviče, grickalice, sokove, slatkiše. U mnogima postoje i mini-prodavnice.

 

*Kako planirati zalihe vode?

Zavisi od toga koliko vode pijete. U svim vodičima, i štampanim i u aplikacijama, naznačeno je kad treba poneti veće zalihe jer desetak ili više kilometara nema ničega. Voda u Španiji je dobra i može se piti sa česme. U selima i duž puteva postoje izvori sa pijaćom vodom (ako nije za piće, postoji upozorenje).

Tokom pešačenja Severnom rutom, potom Primitivo putem i duž oba produžetka do Finistere i Mušije, nikada nisam nosila više od litar vode. Ali sam dopunjavala flašicu na svakom izvoru.

Litar i po vode je dovoljan da budete bezbrižni ceo dan.

 

*Lična higijena i pranje stvari tokom pešačenja

U svakom hostelu postoje tušionice, i u većini ima tople vode (izuzetak su samo neki manastiri adaptirani u hostele). Higijena u Španiji je na dosta visokom nivou, hosteli se čiste se svakog jutra.

Svi hosteli imaju veš mašine, u mnogima postoje i mašine za sušenje veša, ali su cene visoke. Možete se udružiti sa nekim i podeliti trošak, a možete prati stvari i ručno, što najveći broj hodočasnika radi. U hostelima postoje i posebne kade za ručno pranje, kao i sapun za stvari.

 

*Šta treba poneti od odeće?

To zavisi od sezone i od vaših navika, kao i od toga koliko možete da nosite na leđima.

Ako pešačite van sezone, u proleće ili na jesen, moraćete da ponesete garderobu za sva tri godišnja doba. Naime, zbog blizine Atlantskog okeana vreme na Iberijskom poluostrvu je veoma promenljivo. U jednom danu sredinom maja, recimo, možete da imate temperaturu od 30 C, potom oluju i zahlađenje do 10 C ili čak 5 C, a noću može i da mrzne.

Ono što bi svakako trebalo da ponesete je sledeće:

Dugačke pantalone, najbolje sa nogavicama koje mogu da se skinu.

Drugi par pantalona ili bermuda ili šorts.

Dve majice koje ćete takođe nositi naizmenično, ili u jednoj hodati a drugu oblačiti kad set u hostelu i za obilaske nakon dnevnog hodanja.

Jedan polar ili duks srednje debljine.

Perjana jakna – lagane su a čuvaju toplotu tela.

Kišna jakna, kabanica ili pelerina.

(Neki umesto ova tri zasebna komada nose jakne sa tri sloja.)

Dva-tri para čarapa, od kojih jedne treba da budu deblje, poželjno vunene.

Dva-tri komada donjeg veša.

Šešir protiv sunca.

Kapu za hladno vreme.

Tanje rukavice.

Pidžamu ili odeću u kojoj ćete spavati. 

Papuče ili sandale – praktično je imati sandale u kojima može da se pešači u slučaju problema sa žuljevima.

Nosite samo najneophodnije. U prva tri dana preko 70% hodočasnika pošalje kući višak nepotrebne  garderobe. Ako vam nešto bude nedostajalo, u svakom gradu naći ćete neku sportsku radnju, a u svim većim gradovima postoji Dekatlonova prodavnica.  

(Video o opremi koju sam ja nosila možete pogledati na ovom linku: http://tiny.cc/0l3c9y)

 

*Ostala oprema

Vreća za spavanje ili ćebe. U većini hostela dobijete jednokratnu posteljinu – čaršav i jastučnicu, jastuk postoji, ali često nema pokrivača. Zbog toga je poželjno imati svoju vreću.

Štap ili štapovi, mada je moguće ishodati i najteže rute bez njih. Štap se može naći i usput, ili možete kupiti bambusov ili pravi hodočasnički štap od drveta.

Peškir, sredstva za održavanje lične higijene.

Štipaljke, pošto ih nikad nema dovoljno.

Čepići za uši, pošto će u svakoj spavaonici sigurno neko hrkati.

Maska za oči, za spavanje, ukoliko vam smeta svetlo jer će uvek neko imati uključenu lampu, a i dani su dugački, mrak pada tek posle 22 h, dok većina hodočasnika spava već od 21 h.

 

*Da li se može izbeći nošenje ranca?

Duž najpopularnijih ruta na Putu za Santjago postoji Camino taxi. Njime se može poslati prtljag do sledećeg konaka, a cena je 5 evra.

  

*Izbor obuće?

Za pešačenje na Putu za Santjago dovoljne su vam trekking patike sa tvrđim đonom. Bez obzira koju rutu izaberete, imaćete i asfaltni put i šljunak kao podlogu, kao i zemljane puteve. Na nekim rutama više je prvih, na nekim je više potonjih.

Možete hodati u dubokim gojzericama, mada vam one u tehničkom smislu nisu neophodne za Camino rute – sve zavisi od toga na šta ste navikli i u čemu vam je ugodnije.

 

*Žuljevi i prevencija

Istina koju će vam većina prećutati je da je nemoguće izbeći žuljeve kad iz konvencionalnog načina života, bez obzira na pripreme, počnete da svakodnevno prelazite po 20-30 ili i više kilometara sa desetak kilograma na leđima, i tako mesec-dva. Žuljevi su skoro neizbežni. Ipak, možete ih značajno ublažiti ukoliko se pridržavate sledećeg:

Obuća mora da bude za broj ili broj i po veća, kako bi noga disala.

Đon mora da bude odgovarajući za taj tip terena (uvek je bolji tvrđi nego mekši đon, ali ni preterano tvrd nije dobar).

Čarape od merino vune. Najbolje je nositi jedne sasvim tanke, koje mogu da budu i pamučne, a preko njih vunene deblje.

U svakoj prilici izzuvati cipele i čarape i provetravati noge.

Čarape moraju da budu suve.

Uveče i ujturu masirati stopala vazelinom.

Postoje trake za prevenciju žuljeva koje se mogu kupiti u Dekatlonu i drugim outdoor prodavnicama. To je zapravo lepljiva traka koju stavite na suvu, čistu kožu, na mestima gde očekujete žuljeve. Traka sprečava da dođe do trenja, koje i izaziva žuljeve.

Menjajte obuću u kojoj hodate – barem deo dana hodajte u papučama.

 

*Da li je bezbedno za same devojke i žene?

Španija je veoma bezbedna zemlja za žene i devojke koje putuju same. Posebno se to odnosi na Camino rute, jer je stanovništvo duž njih naviklo na hodočasnike i niko neće biti iznenađen niti će pomisiliti bilo šta loše kad vidi samu devojku ili ženu kako hoda kroz šumu. Čak ima mnogo više solo devojaka na Camino rutama nego solo muškaraca.

 

*Da li može da se izgubi?

Može da se izgubi i to se svima dešava. Međutim, nikada se ne gubi tako da ne možete da nađete put do prave rute ili do nekog naselja. Rute su veoma dobro obeležene žutim strelicama. Na svakoj raskrsnici, na svakoj krivini, na svakom mestu gde biste mogli da zastanete neodlučno nalazi se žuta strelica koja pokazuje kuda dalje. U prirodi, one su na drveću, na kamenju, na tlu. U gradovima, potražite ih na trotoraru, na saobraćanim znakovima (stubovima znakova), banderama, kućama...

Zapravo se najviše gubi u gradovima, jer u njima nije najlakše slediti strelice.

Lokalno stanovništvo će i pre nego što upitate da vas uputi kuda dalje, ako vide da ste zastali neodlučno. Čim imate ruksak na leđima i (verovatno) šešir i štap, vi ste bez dileme hodočasnik.

Nijedna od ovih ruta, čak ni Primitivo, ne vodi kroz divljine u kojima biste mogli da se izgubite i da lutate danima. 

 

*Da li može da se pešači u suprotnom smeru od Santjaga?

Može, i to rade neki, samo nije uvek najjednostavnije pratiti oznake koje pokazuju suprotan smer.

 

*Da li može da se nađe društvo za hodanje?

Ako želite društvo, lako ćete ga naći, bilo duž puta, bilo u albergue. Tokom hodočašća sklopljena su mnoga prijateljstva, kao i ljubavi.

 

*Kako izbeći nepoželjne saputnike tokom pešačenja?

Prema nepisanom Bontonu na Putu za Santjago, pre nego što vam se neko pridruži na duže, trebalo bi da vas pita da li ste saglasni sa tim da hodate zajedno. Ukoliko (više) ne želite nečije društvo, dopuštano je na pristojan način reći kako biste želeli da imate vreme za sebe i da se posvetite svojim mislima. To je prilično često, jer većina ljudi i dolazi da hoda Camino da bi imali vremena za sebe i svoje misli.

 

*Šta je najbitnije znati o ponašanju na Putu?

Svi hodočasnici se javljaju jedni drugima sa: Buen Camino!, na šta se odgovara istim pozdravom.

Pre nego što se pridružite nekome u hodanju, pitajte da li bi mario/la ako budete išli zajedno.

Ukoliko ne želite nečije društvo, nemojte ga izbegavati, već ljubazno recite da želite da se pozabavite svojim mislima i da treba da budete sami.

Na ovom pešačenju živećete nedeljama ili i mesecima izvan zone komfora. Za mnoge će to biti jedinstvena prilika da iskorače iz svakodnevice, živeći u trenutku i rešavajući i dobre i loše stvari u trenutku. Budite strpljivi jer ćete morati da čekate u redu za kupatilo, za prijavljivanje u hostel, za korišćenje aparata i uređaja, kao i da slušate brojne ljude oko sebe. Na Caminu pojam privatnosti gubi značenje, jer živite, spavate, jedete, hodate i družite se sa stotinama nepoznatih ljudi.

Delite, pomažite drugima i primajte od drugih bez ustezanja kad vas nečim ponude. Na Putu za Santjago sve je oko deljenja – i to ćete čuti mnogo puta od hodočasnika. Nema veze što se verovatno nikad više nećete videti (ili upravo zbog toga).

Put za Santjago je prilika da budete najbolja verzija sebe, jer će se i svi drugi truditi da budu najbolji što mogu. Ali i kad iz vas izađe nešto loše, biće prihvaćeno ako se izvinite. Na Putu za Santjago svi su mnogo tolerantniji jer i sami žive u nekonvencionalnim okolnostima, boreći se sa svojim slabostima.

 

*Da li se može sporazumeti sa lokalcima i bez znanja španskog?

Bez problema. Lokalno stanovništvo uglavnom pretpostavlja šta biste mogli da pitate kao hodočasnik, a pomoći će i ako upamtite osnovne reči na španskom, poput prodavnica, hleb, voda, pivo...

 

*Za koji španski običaj ili za koje običaje treba znati?

U Španiji kelneri skoro nikada ne izlaze izvan šanka da bi uslužili goste. Naručujete sami i sami nosite do svog stola.

Uz sve što naručite u baru dobijate neki gratis: kolač uz kafu, mini-snedvič ili grickalice uz pivo...

Tip se ne očekuje.

 

*Koji su glavni pojmovi vezani za ovo pešačenje, koje treba znati?

Peregrino – Peregrina (hodočasnik / hodočasnica)

Albergue (hostel)

Donativo (donacija)

Credential (hodočasnički pasoš)

 

*U koje doba godine je najbolje pešačiti?

Top sezona za pešačenje je u julu i avgustu, ali je tada najviše hodočasnika.

U aprilu i maju je kišna sezona, vreme je veoma promenljivo, ali je proleće generalno najlepše vreme za hodanje.

Septembar i oktobar su takođe dobri meseci, iako su ponovo velike oscilacije u dnevnim temperaturama i vremesnkim prilikama.

 

*Zašto školjka mora da se nosi na ruksaku?

Ne mora da se nosi. Na Putu za Snatjago ništa ne mora, ali se neke stvari podrazumevaju ili očekuju. Jedna od njih je da ćete, kao hodočasnik, želeti da to i vizuelno označite, noseći simbol Camina – školjku. Tako ćete se razlikovati od drugih turista u gradovima.

 

*Koji sajtovi i app su najbolji?

Najpopularnija aplikacija je Buen Camino (plavi kvadrat sa žutom strelicom) i sajt gronze.com, te hrvatski http://putsvjakova.com

camino-de-santiago-map-routes-e154962499

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odlican sazetak sustinskih informacija!

Share this post


Link to post
Share on other sites

:clap:

Stvarno Snežo svaka čast na iscrpnim informacijama!

Čitala sam redovno izveštaje s puta. I svaka čast i za to svakodnevno pisanje. Verujem da ti je s vremena na vreme teško padalo. Ako je i malo satisfakcije u tome, s nestrpljenjem sam iščekivala nove putopise i s uživanjem ih čitala. Hvala! 😘

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 7/8/2019 at 11:01 AM, marica said:

:clap:

Stvarno Snežo svaka čast na iscrpnim informacijama!

Čitala sam redovno izveštaje s puta. I svaka čast i za to svakodnevno pisanje. Verujem da ti je s vremena na vreme teško padalo. Ako je i malo satisfakcije u tome, s nestrpljenjem sam iščekivala nove putopise i s uživanjem ih čitala. Hvala! 😘

A jeste, naravno. U šest napustim društvo da bih nabadala na mobilnom, sredila fotke, napravila video. Ali dobijala sam neverovatno velik broj poruka u kojima su mi ljudi pisali da im je čitanje tih objava (na FB-u) postalo jutarnji ritual, da su prestali da otvaraju Blic i ostale portale, jer su se sasvim uživeli u avanturu, tako da me je to držalo.

I tu je i humanitarna akcija za decu Svratišta, zbog koje sam takođe pisala svaki dan, jer je na kraju svake objave bila po jedna priča, istinita priča sa željom nekog deteta. Svaki dan mog hodanja bio je posvećen nekom drugom detetu, koje sam personalizovala kroz njegovu želju. Stoga sam imala obavezu i prema njima. To nije bilo vidljivo ovde ni na mom blogu, samo na FB-u.

Akcija se zvala Milion koraka za dečja svratišta i cilj je bio sakupiti milion dinara. Sakupili smo 583.000 što je super, s obzirom na to koliko je ta grupacija marginalizovana. 

Hvala na čitanju :)

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0