Francuska Polinezija

32 posts in this topic

On 2/10/2019 at 7:00 PM, noskich said:

Hvala. 

pisi o novoj kaledoniji kad se vrnes, o tome nemamo nista napisanog :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

nosikic , sta bi sa tim putovanjem u Novu Kaledoniju. Spremam se ovog ljeta da idem u te krajeve pa bi dobro dosla neka informacija :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
6 hours ago, Vladimir Vujacic said:

nosikic , sta bi sa tim putovanjem u Novu Kaledoniju. Spremam se ovog ljeta da idem u te krajeve pa bi dobro dosla neka informacija :)

pa pisao covek 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da nije bilo poslednjeg komentara ne bih ni provalila ovu temu. A ni onu noskichevu o kruzeru, što bi zapravo bila šteta. :)

S obzirom da sam bila na nekim od ovih ostrva u samostalnoj organizaciji, ajd da dopišem par redova ne kruzerskog iskustva.

Fidži

On 8/3/2015 at 12:09 AM, bam-bam said:

2. Fidzi, bio sam u Suvi, i Lautoki...nisam bas nesto odusevljen, preplavljeno je indijcima, ma bukvalno se osecas kao da si u indiji....a znate vec kakvi su oni trgovci i navaljivaci....ni priroda nije nista spec.

Negde sam pročitala da 40% populacije na Fidžiju čine Indijci, potomci Indijaca koje su Englezi dovozili po Pacifiku kao robove. Ne znam koliko je brojka tačna, ali ih je u gradovima zaista vidljivo puno. Van gradova ih uopšte nema. Fidžijci su mi objasnili da zemlja pripada starosedeocima i da Indijci, da sve i hoće ne mogu da kupe zemlju od lokalnih plemena. Većina lokalaca i dalje živi u "plemenima". Nije to romantično pleme iz vremena pre kolonizacije, to su zapravo seoca, raštrkana po celom Fidžiju. 

E sad, ako čovek krene malo da gugla o Fidžiju, prva stvar koju nauči je da treba izbegavati gradove. I to te veće gradove, u kojima se nešto "dešava"; u koje svraćaju kruzeri, imaju aerodrome, itd. Ja sam zbog konekcije, morala da provedem jedan dan u Suvi i zaista nije vredna pomena. 

Fidži je jedno od glavnih odmarališta za Australijance. I zaista kada se nađete na aerodromu u Nadiju u roku od sat vremena koliko smo čekali naš let, bilo je bar desetak letova za Australiju. I to ne za Melburn, Sidnej ili Pert, nego gomilu mesta za koje ja nisam ni znala da postoje, što jasno ilustruje koliko Australijanci vole da ih posećuju. Iako je Suva glavni grad, u Nadiju je internacionalni aerodrom. Oba grada se nalaze na najvećem ostrvu Vitu Levu, na suprotnim krajevima doduše. Postoji redovna autobuska linija koja spaja ove gradove. Prevoz je sasvim OK, jeftin, redovan, tačan i ta magistrala je u super stanju. 

Samo ostrvo Viti Levu nema impozantne plaže, niti obala izgleda kao na razglednicama. Ta južna obala je kamenita i more je nemirno, talasi preveliki. Predivno je za gledati, kraj nje šetati ili na njoj sedeti, ali je kupanje nemoguće.

Severozapadno od Viti Levua nalazi se Grupa ostrva Jasava. E to je već Fidži sa slika. Na njima se čak može odsesti i sa bekpekerskim budžetom. Postoji brod koji pravi krug, iz Nadija, ide od ostrva do ostrva i završava ponovo u Nadiju. Tako da možete odsesti na svakom ostrvu, ako vam je to zadovoljstvo. Super je i ronjenje i snorkil. Zbog blizine Nadiju i dobre povezanosti, ja sam predpostavila da će biti prepuno Australijanaca, pa smo odlučili da se uputimo negde dalje.

Proveli smo 4-5 dana u Kucu (Cuvu) i odatle išli u šetnju duž stare železničke pruge do napuštene šećerane i u obilazak peščanih dina u Sigatoki. Našli smo neki mali privatni hotelčić na obali. Kao što rekoh, more je totalno divlje pa se kupali nismo, ali je svejedno priroda fenomenalna. Taj stara pruga vodi kroz seoce, gde su nas ljudi bukvalno svraćali na kolače i kafu. Fidžijci su inače mnogo druželjubiv i radoznao narod. Gde god smo se našli, ljudi bi se zaustavljali, ćaskali sa nama, meni je izgledalo kao da imaju svo vreme ovoga sveta.

Ostatak odmora (bili smo ukupno 15 dana) smo proveli na ostrvu Kadavu. Do njega smo leteli iz Suve. Ima i brod koji ide jednom nedeljno, ali mi je zaposlena u hotelu gde sam bukirala objasnila da ga često pomere za dan napred ili nazad te moramo predvideti da dođemo onda ranije u Suvu. Da ne bi gubili vreme odlučili smo se za avion. Svaki dan leti mali avion iz Suve za Kadavu. E to je već bio pravi raj. Onako kako ja zamišljam pacifička ostrva. Predivne plaže, mirno, prozirno more. Mali drveni bungalovi u predivno uređenom zelenilu, brdo na sred ostrva. Ljudi da ih na hleb mažeš koliko su dobri i prijatni. Ronjenje i snorkling fenomenalni. Kao što već rekoh većina zemlje pripada plemenima. Te tako, svaki hotel koji podignu stranci je ustvari zemlja koja se iznajmljuje od plemena. I zaposleni u tom hotelu su iz tog plemena. Jedina osoba koja nije bila iz plemena su menadžerica i njen muž. Ona Australijanka, on Fidžijac ali s nekog drugog ostrva. Pored nas, bio je samo jedan par Izraelaca u celom kompleksu, i tog Izraelca su svi znali jer je par godina pre toga radio tu kao instruktor ronjenja. Bilo je i tri Indijca par dana, koji su na ostrvu bili poslom, te smo ih sretali samo za večerom. Od njih sam zapravo i najviše naučila o indijskoj populaciji tamo. Ti Fidžijci iz plemena su sa nama blejali po ceo dan. Uostalom svi su se švrćkali po kompleksu, oni ga održavaju. Izuzetno su "neefikasni" sa stanovišta zapadnog čoveka te ih je Australijanka stalno nešto opominjala i kukala na njih. Ali meni se baš dopadao taj njihov tempo, neposrednost. Bila je baš lepa atmosfera. Čovek se oseća kao da im je došao u goste, ne kao da je u standardnom hotelu gde te neko služi i ima taj posluga-gost usiljen odnos. Uveče su nas redovno zvali na sedeljke, gde se pila kava, njihovo lokalno piće i oni pevaju i sviraju. Ali ne onaj nastup za turiste, nego oni sede na plaži, mi šetamo i oni nas svrate. Jedina turistička stvar koju smo radili sa njima je bilo tradicionalno pripremanje hrane. Bukvalno iskopaju rupu u zemlji zapale vatru natrpaju kamenje da se ugreje, prekriju palminim lišćem kad vatra prestane i poređaju hranu, sve prekriju zemljom i ostave tako par sati da se krčka.

Tih, nedelju ili malo jače mi je bio jedan od najopuštenijih i prijatnjih odmora ikad. A ja sam se bojala da ću se smoriti jer nisam navikla da ostajem na moru tako dugo. 

Poetičniju verziju priča s Fidžija možete pročitati i na mom blogu, da se ne ponavljam:

https://marica.org/?cat=24

Trudila sam se da ovde budem konkretna s podacima, ali ako nekom treba konkretnijih informacija za samostalno organizovanje puta, rada sam da pomognem.

Inače, mi smo do Fidžija leteli preko Sidneja jer je to bila najbolja konekcija u to vreme i karta je bila poprilično skupa. U međuvremenu su uveli direktan let iz Singapura, i van sezone je povratna karta Singapur-Nadi manje od 300 evra. Ako neko planira može mu biti jednostavnije preko Singapura jer mu onda ne trebaju vize. Za tranzit preko Australije treba tranzitna viza za koju je procedura ista kao za normalnu turističku vizu, što je totalni smor.

Uskršnja ostrva

Quote

5. Uskrsnja ostrva...hm, 10 dana jahanja na talasima do tamo...udaljeno od svega u picku materinu...jedva smo i bacili sidro i pustili brodice za transport putnika i posade, jer je stalno izuzetno nemirno more oko ostrva...jako tuzno ostrvo....metafora stanja koje se moze desiti i nama ostalim stanovnicima Zemlje, ako nastavimo da je ovako unistavamo...to je jedan narod i kultura, koji je zbog tastine unistio svoju prirodu, i ostao da zivi na golom ostrvu bez igde icega...prica je sledeca- porodice koje su konstantno ratovale medjusobno, pocele su u jednom trenutku da prave toteme kao znak svoje snage i velicine, kako bi zaplasili suparnicku porodicu...isklesavali su te ogromne figure iz jednog jedinog rudnika tog specijalnog supljikavog kamena, i onda ih transportovali uz pomoc stabala drveca....tako su vrlo brzo posekli sve drvece na ostrvu, a posto je ostrvo toliko udaljeno od bilo cega, nije bilo semena ni nicega da to moze da se obnovi...ubrzo je i zemlja erodirala, pa je ostao samo vrlo tanak povrsinski sloj zemlje, a ispod vulkansko stenje, gde nesto sto ima iole veci koren ne moze da opstane...tako da je 90 % ostrava potpuno golo, ili prekriveno samo travom, cak ni zbunja nema...jedan deo ostrva , gde je btw. i jedina plaza, je malo ozelenjen, tako sto su dovlacili zemlju iz inostranstva, a drvece cak iz australije,i evrope..ima prilicno eukaliptusa...to se desava u poslednjih 40 god, ti pokusaji ozelenjavanja....naravno, kupio sam jednu Glavu, i obisao celo ostrvo, i osetio jednu jako negativnu energiju, tako da sam sa jednom velikom setom napustio to tuzno mesto

I meni je ostrvo ostalo u pomalo "nezgodnom" sećanu....

Mi smo opet tamo išli u sopstvenoj režiji. Postoji direktan let iz Santjaga. I iz nekog razloga biznis klasa je koštala neznatno više od ekonomske. Te eto tip, proverite biznis klasu, kad već plaćate kartu bubrezima bar da se vozite na nivou. Ako se ne varam let raje oko 5 sati, jer je ostrvo zaista u sred ničega. Ostali smo na ostrvu tri dana. Opet smo izabrali najmanji hotelčić nebili osetili malo lokalno stanovništvo. Ali moram da priznam, iako su oni bili izuzetno ljubazni i dragi, generalno jeste nekako negativna energija prisutna. 

Aerodrom se nalazi kraj mesta Hanga Roa, koje je i jedina veća naseobina. I ako ostajete preko noći jedno od dva mesta gde možete naći smeštaj. Pored Hanga Roe, jedino se može kampovati kraj Anakene, plaža koju bam-bam pominje. Na toj plaži su se prvi doseljenici i iskrcali. Ostatak ostrva ima nepristupačne visoke litice ili kamenite, surove plaže.   

Celo ostrvo, tj. sve te znamenitosti se mogu obići u toku jednog dana ako iznajmite kola, te se većina turista ne zadržava. No, ja imam opsesivno interesovanje za kulture pojedinih naroda, (neki dečiji tripovi) pa smo mi ostali malo duže. Po dolasku na ostrvu, svaki posetilac je dužan da kupi ulaznicu za nacionalni park, i ona vam omogućava da posetite sve lokalitete. Rano Raraku je jedan od najznaćajnijih lokaliteta jer tu taj pominjani rudnik, mesto gde su klesali moaie i gde ćete videti najveće primerke ovih skluptura. Drugo je Orongo, koji je zapravo poznat po kulturi koja je usledila nakon moai perioda. Poznatija po kultu čoveka ptice i petroglifima koje su uklesivali u kamenje. Veruje se da su nakon konačnog iscrpljenja resursa, tj. seče drva ostali bez mogućnosti da transportuju moaie, te je tu negde krenula da odumire ta kultura. Džejms Kuk je svraćao na Uskršnja ostrva, i već u njegovo vreme je većina moaia bila srušena. Njima nije bilo jasno zašto, ali je očigledno ostavilo jak utisak na njih, jer je ostalo zabeleženo. Kult čoveka-ptice je dakle nastao nakon moai perioda. Plemena su se takmičila praktično u plivanju do obližnjeg ostrva i najbrži je pobeđivao. Orongo im je bilo glavno svetilište. Ta kultura je još uvek bila živa kad su belci krenuli intezivno da dolaze. Inače, za moaie se veruje da su kult predaka jer su tetovirani na isti način na koji se tetovirali lokalci. I sami lokalci su izgubili sećanje na njih, te su zato tolika nagađanja oko svega. Kad su belci došli, lokalno stanovništo nije imalo pismo u upotrebi, ali na ostrvu jesu nađeni "spisi" sa simbolima te se predpostavlja da je postojalo u nekom istorijskom momentu, ali je to znanje izgubljeno. 

Ta dva nalazišta se sa tom kartom mogu posetiti samo jednom, ostale lokalitete možete obilaziti koliko vam volja. Mi smo okolo dosta šetali peške, obilazili obližnje lokalitete i Orongo pešice iz sela. Ali za većinu stvari je neophodno iznajmiti neko prevozno sredstvo. Moguće je pridružiti se turi, iznajmiti auto, sa ili bez vozača, pa čak i bicikl. 

Sem obilaska ovih lokaliteta na raspolaganju vam je i ronjenje. E to je doživljaj za sebe i toplo ga preporučujem. Nikad u životu nisam videla takvu pustaru pod vodom. Nepregledna peščana pustinja. Nigde korala, nigde ribe. Samo pesak dokle vam pogled dopire. Jedina stvar u toj pustinji je jedan "lažni" potopljeni moai. Kad vidite to ništavilo shvatate da nisu Rapa Nui narod bili mnogo gori od ostalih naroda, nego su imali nesreću da nasele zemlju sa teško obnovljivim resursima. 

Samo ostrvo je praktično izdignuta visoravan. Usled nedostatka vegetacije, vetar neprestano duva.  

Lokalni narod je izuzetno nesrećan i kivan na čileansku vlast. Oni koji su preživeli viruse i boginje belaca, Peruanci su odvodili u Peru kao robove. Na kraju su ih Čileanci kolonizovali. Oni se bore za nezavisnost, ali od toga nema ništa. 

Opet, ako nekom treba konkretnijih informacija za samostalno organizovanje puta, rada sam da pomognem.

Poetičniju verziju moje posete ovom ostrvu možete takođe čitati na mom blogu.

https://marica.org/?p=2361

O ostalim neki drugi put...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da nastavim...

Palau

Arhipelag sa preko 500 ostrva poznat kao ronilačka destinacija. Ako se ne varam, još uvek su najmlađa država na svetu. Bili su pod upravom Amerike. Američki dolar je i dalje zvanična valuta, a američki vojnici iz obližnjih vojnih baza i dalje redovno svraćaju na Palau na odmor. Ima ih podosta na glavnom ostrvu i svuda su znaci sa natpisima da američki vojnici imaju popust, na sve i svašta. 

Glavni grad je Ngerulmud, ali je sve smešteno u Kororu ili oko njega. Većina smeštaja su mali privatni hoteli ili hosteli u sred grada. Kao svi gradovi po pacifičkim državama, ni Koror nije vredan gledanja. Glavna ulica oko koje su načičkani glavni objekti i onda gomila sokaka sa kućama, neimpresivne arhitekture. Hosteli i hoteli u gradu imaju pristojne cene, sobe su prostrane i uredne, čiste, iako izgledaju dosta svedeno i neimpresivno. 

Stanovnici ostrva su iznenađujuće nezainteresovani za turiste, u poređenju sa većinom pacifičkih ostrva. Niti smo im interesantni, niti ima uličnih prodavaca koji bi vas zaustavljali da nešto prodaju. Lokalci su uglavnom bili zaposleni po supermarketima i kao ronilački vodiči. Po hotelima su uglavnom zaposleni Filipinci. Dok ronilačke centre uglavnom drže belci (ko god da su, svi mi izgledaju isto :))) ). Na kraju gotovo nikakav kontakt nismo imali s lokalcima, sem par podvodnih vodiča.

Većina tih vodiča je imala zube u očajnom stanju i nezdravo tamno crvene boje. Kako su mi objasnili to im je od "vrećica sa duvanom" koje žvaću. Te "vrećice" prave tako što betal list (betal je vrsta biljke iz iste porodice kao biber) premažu slojem kreča, stave semenke areka palme i duvan i sve to zaviju u oblik koji podseća na "vrećicu". I to tako žvaću po ceo dan. Te vrećice zbog svog sastava imaju blago narkotičko dejstvo.   

Ono što može biti iznenađenje je da nema plaže na koju bi čovek mogao otići da se okupa iz Korora. Što nije problem ako je neko došao da roni jer po tome je ova država i poznata. Ali ako niste ronilac, ili vas uhvati nevreme kao nas, te ostanete prikovani za Koron, to postaje problem. Svega par hotela ima plažu i cene su im previsoke. A čak ni njihove plaže nisu ko zna kako velike. To glavno ostrvo i nema preteran broj peskovitih plaža. I ono malo što ima je pod zaštitom je države. Najveći deo vodenih površina je pod zaštitom, oko 80%.

Naš prvobitan plan je bio da samo deo odmora provedemo intenzivno roneći. Da veći deo provedemo kampujući na ostrvima i vozeći kajake među njima. Kao što rekoh Palau ima na stotine ostrva i na mnogim od njih je dozvoljeno kampovanje. Dogovorite se sa nekom od ronilačkih agencija da vas prebaci na ostrvce, sa sve kamperskom opremom, zalihama vode i kajacima ako želite. Sve to možete da iznajmite tamo. Ne morate ništa da nosite sa sobom. I onda imate svu slobodu sveta. Mi smo kampersku opremu vukli sa sobom. Doduše, s obzirom da za naše kuvalo treba mala plinska boca, svakako bi morali da iznajmljujemo bar nešto za kuvanje jer tih boca nema na Palau. Vrlo je popularno i to kajakarenje među ostrvima. Ali na žalost u vreme naše posete Palau je uhvatilo nevreme te je nekih 10tak dana obustavljen sav vodeni saobraćaj, te smo tako propustili priliku da robinzo-krusujemo po ostrvima.

To nas je nateralo i da neplanirano potrošimo brdo para jer smo se preselili u jedan od hotela sa plažom. Te smo od gotovo nikakvih troškova za kampovanje završili sa najskupljim letovanjem ikad. I to je upravo glavni problem. Da nismo to uradili, proveli bi najbizernijih 10 dana u gradu, bez plaže i mora, iako smo se nalazili u jednoj od država sa najlepšim plažama na svetu. 

Pet dana, koliko su dozvoljavali brodovima da isplovljavaju smo proveli roneći. Podvodni svet je predivan. Nikada nismo videli toliko bogat životinjski svet. Nikada pre toga mi se manta nije zabila praktično u lice, a ajkule smo mogli maziti. No, u isto vreme čovek se oseća kao na pokretnoj traci sa usidrenim brodovima naokolo, dok svi uredno čekaju u redu za zaron. Taj mi se deo uopšte nije dopao. Nisam bila svesna koliko je Palau popularan pre nego što smo došli. Malo, nakon naše posete, Palau je ograničio broj letova u želji da smanji broj turista. Možda je situacija sada bolja.

Između zarona smo odlazili da pravimo pauzu na ta ostrva na kojima je dozvoljeno kampovanje. I tek tad uvideli koliko smo propustili zbog lošeg vremena. Predivna zelena ostrva, sa peskovitim plažama. Pesak divan, sitan, s razglednice. Takvo i more. Po plićaku plivaju bebe ajkule. Kampovanje u kombinaciji sa vožnjom kajaka je definitivno najbolji način da se obiđu ostrvca i uživa u prirodnim leporama Palaua.

Na jednom od ostrva postoji i jezero sa meduzama. No, mi smo dovoljno nesrećni bili na tom putu da je čak i broj meduza drastično opao godinu-dve pre naše posete te su zabranili plivanje i posetu jezeru. Od prošle godine je ponovo otvoreno. Do njega se može stići s kajakom sa jednog od okolnih ostrva, ili organizovanom turom. 

Za posetu ostrvima, ronjenje i posetu jezeru sa meduzama treba platiti 100 dolara za 10 dana. Celokupan odmor na Palau je prilično iscrpljujući za novačanik.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Quote

Having voted against joining the Federated States of Micronesia in 1979, the islands gained full sovereignty in 1994 under a Compact of Free Association with the United States.

Kako god okrenes ne moze da bude najmladja drzava.

Ne bih se slozio da su pristojne cijene hotela, kad sam ja bio najjeftinija soba u nekom motelu u Kororu je bila oko 80$ a i motel i soba su realno sranje.  
Van glavnog ostrva jeste jeftinije. Obavezno bih preporucio odlazak na Kayangel i ostanak nekoliko dana na ostrvu na kom zivi svega par stotina ljudi. To je i prilika da se druzite sa lokalcima, ko voli, posto drugih ljudi nema.

I ja sam uspio da odem kad su zatvorili Jellyfish Lake ali procitao sam da sad ponovo radi iako nema toliko meduza kao ranije. 
Jos jedna dobra vijest je da su nesto zakuvali sa Kinom i Tajvanom (Palau je jedna od malobrojnih zemalja koje priznaju Tajvan, imaju i ambasadu itd, ovi su naravno dosta ulozili u lokalnu infrastrukturu zauzvrat) pa se dosta smanjio broj turista na ostrvu jer je jedna od ove 2 zemlje ukinula letove. Ne znam da li je to jos na snazi. Kad sam ja bio bar 90% turista su bili iz Kine, Koreje, Japana i Tajvana. Njima je Palau na 4-5h sati avionom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now

  • Divlji gradovi

  • Naši partneri

  • Najnoviji članci

    Vanzemaljci

    Prva nagrada na konkursu Spasimo putopis 2020. — Nasledili smo nešto što nikada nije ni postojalo. Šta čovek da...

    Rezultati konkursa 2020.

    Konkurs "Spasimo putopis 2020" drugi je po redu regionalni nagradni konkurs u organizaciji Kluba putnika. Kao i prošle...

    Regionalni nagradni konkurs: Spasimo putopis 2020.

    Regionalni nagradni konkurs "Spasimo putopis" pokrenuli smo prošle godine. Bili smo prijatno iznenađeni odzivom,...

    Prvi put

    Pohvala žirija na konkursu Spasimo putopis 2019. KADA? Kad sam jednom bio mali, moj najbolji drug je bio jedan...