|
|
||
|
Noć: U domu nigde nikog. Sa ključem koji je samo za nas ostavljen ispod otirača oprezno obilazimo prostorije, na brzinu kuvamo kafu i begamo napolje da uživamo u pogledu i ptičicama. Gledamo kako se polako pale svetla Novog Sada. Divan pogled. Hladnoća tera da prikupimo drva i naložimo peć u TV sali doma.
Pronađosmo šah, koji je tu ostavila verovatno prva generacija penzionera koji su osnovali dom. Valjda im je nedostajalo ono partizanski skrivanje po šumama, pa su pronašli zamenu. Naravo, posvađali se u pola partije... Skuvali supu iz kesice i opet tražili drva za ogrev. Spavali komplet obučeni zbog stanja kreveta, ali probudile nas ptičice. Doručak iz rezervi iz ranca. Druga šetnja: Uputstva iskusnijih koji su se ranom zorom obreli tu u domu da pojedu palačinkei popiju prvu kafu glase: „Ledinačko jezero je malo dalje, ali samo pratite ovu stazu...“ Šuma, divna, cveće miriše, pratimo srca, smejemo se, slikamo. Ono malo ljudi koje smo sreli nas pozdravljaju i nasmejani su. Posle tri sata šetnje stigosmo do doma Zmajevac. Zaslužena pauza. Kažu jezero je 15 min hoda. Hureeej, čeka nas klopa na obali i čitanje Alan Fordova koje vučemo. Posle sat naporne šetnje kroz šumu slutimo da možda nismo na pravom putu.
Šuma nikad gušća, nema srdašaca na drveću, nema jezera, nema prijatnih ljudi, u stvari nema nikakvih ljudi, sem nas...Zatim slede besmislene rasprave tipa: - “Ako se spustimo niz ovaj greben, kako mislis da se vratimo ako je pogresan put“? – „Ja se ne vraćam uzbrdo. Ići ćemo levo desno, pa gde stignemo“ Nastavak rasprava o tome gde je trebalo da skrenemo, ko je prvi predložio da krenemo „prečicom“ i pozivanje na pitanje svih pitanja „Zašto nemamo mapu??!!“ Trenutno je 15 sati. Nemamo pojma gde smo, a voz za Beograd kreće u 17 sati. Hm... Stigosmo do Rakovca, niko ne zna kako. Meštani nas odvraćaju od ideje da samo na brzinu skoknemo do Ledinačkog jezera, jer je, kako kažu, na skroz suprotnoj strani i trebaće nam za to nekoliko sati, a mrak će... Posle, po slobodnoj proceni, 15 predjenih kilometara odlučismo da slikamo nešto što će biti zamena za Ledinačko jezero. Ko kaže da nismo videli jezero?
Lokalni autobus, upozorava nas meštanka, ne staje na toj stanici na kojoj sedimo već pola sata i topimo se na suncu. Autobus u tom trenutku nailazi. Bacamo se ispred njega da ne bi, ne daj Bože, prošao i osudio nas na još sat čekanja u toj nedodjiji... Povratak: Jedemo mesni narezak, sir i somun na stanici u Novom Sadu. Tri vagona 300 duša. Poslednji vagon poslednji kupe, dva slobodna mesta. Spavamo do kuće... ----------------------------------------
|
Backpacker početnik na Fruškoj
Strana 2 od 2
