Kada su me pitali kako treba da izgleda novi identitet Kluba putnika, dugo sam razmišljao. Svi smo dugo razmišljali, noćima. Mesecima. Vrteli smo se oko cipele, globusa i mape, ali sve što smo smislili svelo se na banalne turističke brošure ili simbole za planinarska društva. Želeli smo nešto apstraktnije, moćnije, nešto što nije običan, mrtav logotip.
Onda sam se setio jednog razgovora o kupovini GPS-uređaja i jedne stare maštarije koja mi je pomagala da zaspim.
– I – pita ona – šta će ti GPS? Za planinarenje?
– Ne – kažem.
– Kola?
– Ne vozim.
– Zašto onda?
– Da... crtam.
– Crtaš?
Kada ne mogu da zaspim, zamišljam linije. Svaki moj korak, od rođenja do danas, svaka moja putanja, svako moje putovanje ostavlja trag po planeti. To se beleži, upisuju se koordinate, geografske širine i dužine, kote i azimuti, geotagovi, imena gradova, zaseoka, vrtova ili kuhinja, predgrađa ili predsoblja, Pančevo, Asprovalta, Deliblatska peščara i Portorož, Segedin, Moskva i Ulan Bator, Linc i Kigali, Burnabi, Hongkong, El Nido, Pečuj, Mostar, Keln i Dakar, Kotež, Sodara, Margita, Vojlovica i Kudeljarski nasip – sve se to crta u jednu veliku mapu. Tu je svaka kuća u koju sam ušao, svaka autocesta, metro, kolski drum, nasip, avion ili magarac, svaki slučajan pozdrav, promena plana, predumišljaj, predomišljaj, lakat-krivina, svaki sudar i svaki susret. Linije su precizne u milimetar. Tanke su. Izlomljene. Bele na kružnoj, crnoj pozadini. Guste se oko Južnog Banata, dalje se raspliću, sve su uže i uže, obuhvataju krug globusa nestajući u zavojima okeana. Kako izgleda njihov oblik?
Jek noći, i dalje ne mogu da zaspim. Zamišljam linije svojih prijatelja, roditelja, rođaka, linije svih ljudi – umrlih, nerođenih, istorijske linije seoba, enciklopedije linija, linije kretanja svakog čoveka otkad postoji čovek, otkada je prohodao u savanama i prašumama istočne Afrike. Mapa više nije zumirana, crni globus polako se obrće i u mraku etra, zgusnut belim koncima, izgleda – kako? Kao gnezdo ptice-tkača? Kao larva, čaura, kao obična žbrca, fleka, kao paukov plen? Zora puca, mučim se da zamislim. Tu je ucrtano svako putovanje, od postanka do danas.
– I šta – kaže ona – ti hodaš a GPS-uređaj pamti rutu?
– Da – kažem. – Pamti geotagove. Tako se formira crtež.
– Zašto bi to beležio? Mislim, to neće biti lep crtež. Osim ako – nasmeje se – ne budeš išao preko livada i kroz tuđa dvorišta.
Noć traje. Svaki život nacrta jednu liniju. Svaki susret – jednu tačku. Olovka se zaustavi, privremeno, dve linije oklevaju, pletu se u čvor, razdvoje se ili putuju zajedno. Rađaju se nove linije, one stare završavaju u grobljima koja liče na gužvu kablova oko rutera. Kada pogledaš jednu liniju, vidiš putanju jednog čoveka. Samo tog čoveka. Jan Majen, Srem, Kina, Antarktik, Makondo, Meka, Gornji Milanovac, Prizren, Vladivostok.
Jutro, senke roletni zevaju na plafonu, žmurim i dodirujem linije po mapi. Poneki čovek u mraku istorije, nehotice, ispiše psa, pingvina, konja, grb, arapsko slovo, potpis na glagoljici ili sazvežđe Orion. Šta jedan život nacrta, sasvim slučajno?
Svake noći pogledam nove linije, i svaka je drukčija. Kao DNK. Svaka je jedinstvena.
– Crtaću – kažem – Braunovo kretanje.
– Kakvo kretanje? Ono sa česticama?
– Česticama u tečnosti, da. Sudaraju se sa drugim česticama i krivudaju. Crtaju u cikcak – pogledam je. – Kao i mi.
– I zbog toga ćeš dati 200 evra za GPS-uređaj?
Tako smo i Lazar, Marko i ja napisali u planu putovanja u Afriku: braunovski sudari ljudskih čestica. Tako smo napisali u planu svakog putovanja: nema plana. Ide se od tačke od tačke, od čoveka do čoveka. Putovanje se rađa iz nasumičnih sudara – kao što su se rodila sva putovanja, ikada, otkada postoje dvonožni čovek i njegove migracije.
I kada nas je Monika Lang, dizajnerka, pitala šta je konačan koncept, kako da napravi logo, šta je u stvari Klub putnika, tako smo joj rekli: Braunovo kretanje. Ona je nacrtala prvih nekoliko linija. Zatim sam – sećajući se onih noći i crteža koje sam kasnije, hodajući, nacrtao GPS-uređajem – napisao algoritam koji svaki put iznova nacrta novu liniju, novo putovanje. Većina tih linija ispala je mutna i zbijena, te smo odabrali dvestotinak najlepših i upisali da se iscrtavaju u većini slučajeva. U manjini slučajeva se, pak, generiše sasvim neponovljiva linija. Tako nam je znak postao beskonačan, putovanje samo.
Tako smo i novom sajtu postavili ton: putovanja iz ličnog ugla, iz ugla svakog pojedinca. Putovanja kao osobni zapis sveta, kao lični atlas. Kao budna karta. Putovanja kao subjektivna baza podataka o planeti i njenim stanovnicima, kao mormonska arhiva u Stenovitim planinama kod Solt Lejk Sitija. Kao Kišova biblioteka:
Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)
