Jedno priličko mučnjenje

Kamenita staza kroz šumarke tamnih borova i starih napupelih bukvi, nadglasavanje slavuja i kukavica, proplanci obojeni gustim jatima kukureka, ljutića, žutih ljubičica, i sivkasti kameni krovovi... ostadoše negde dole, duboko ispod nas.

Planina se brzo predala, i mi se obresmo na vrhu (cca 1532 mnv) – taman na vreme da vidimo ogroman beli oblak kako tromo klizi prema nama, potapajući brda prošarana njivama, zelenim pašnjacima i rasutim kućicama što se penju uz bregove.

Glad za lepotom planinskih prizora ubrzo je ustupila mesto jednoj mnogo prozaičnijoj gladi – shvatili smo da se naše zalihe hrane svode na jednu bonžitu, i to bez čokolade. Sjurivši se u najbliži zaselak sela Močioci, upoznali smo se sa neobičnim lokalnim običajem da ništa ne radi ponedeljkom (drugim rečima, ne radi ni prodavnica, ni kafana).

Stoperska sretna zvezda ubrzo nam je obezbedila prevoz do najbližeg hleba i mesnog nareska, u kojima smo uživali kraj potoka u dvorištu škole, u društvu malog psa koji je više ličio na vevericu nego na zastrašujući primerak svoje vrste. Zatim slede sati pešačenja po napuštenim prašnjavim putevima bez ijednog vozila, da bi nas konačno jedan dobroćudni lovac svojim kombijem odbacio do Kokinog Broda na Zlatarskom jezeru.

U Beograd smo, zatim, stigli iz cuga, zahvaljujući veoma simpatičnom momku iz Bijelog Polja, zaljubljeniku u muziku i planine. Tako se okončalo ovo trodnevno mučnjenje :)

----------------------------------------