Posted December 10, 20186 yr Agios Nikolaos, septembar. Iz smolastog mirisa smreka, i borova jara je cedila tromost podneva. I zvuk trenja krila cvrčaka bio je otegnut i spor. Čudno je, na tom ostrvu gde je Zeus obesna bića raspolutio i razbacao, da bolom čežnje tragaju za svojom polovicom, sve je opijalo tom čežnjom, i tog dana, i tog podneva ispod pospanih podrhtavajućih kapaka očiju u kojima su bleskale slike na granicama sna i jave. Drvenast zvuk grana borova šumeo je u vetru, ni slabom ni jakom, vetru koji je odnekud donosio opor miris čempresa. Razvejavao usnama, i nozdrvama, miris vina. Mamio da u snenom naporu tek pruži ruku, i pod prstima oseti glatku nožicu čaše. Ta žeđ za omamom, slatkom i tihom predajom, strujala je i kao taj vetar šumila krvlju, i bojila san. Svetlosti i senke se prožimaju, trepere. Znao je da sanja jučerašnji dan, nekako je znao, osećajući kako kap znoja polako i uporno krivudavo klizi kroz sitne malje grudi, kroz jednolične udisaje vreline, i olakšanja izdisaja. Znao je da to svakako...Pročitajte Senke putopisnog mastila: Agios Nikolaos
Create an account or sign in to comment