Mersin

Obala kod Mersina. Foto: Klub putnika

Druga nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2026.

—

Fava bean, broadbean ili na srpskom bob bio je razlog mog putovanja u Mersin 2014. Sedam godina ranije, otkrio sam malu nišu na našem tržištu i počeo da uvozim oljušten sušen bob iz Turske. Te 2014, moj snabdevač iz Turske, Ahmed, doživeo je infarkt vozeći auto na istanbulskom mostu koji spaja Evropu i Aziju, i zaustavio se udarivši u kabinu naplatne rampe. Dok je stigla hitna pomoć, Ahmed je preminuo. Imao je 49 godina.

Nekoliko meseci kasnije, pronašao sam novog potencijalnog snabdevača u Mersinu, devetsto kilometara od Istanbula. Pripremio sam se za put, sve dogovorio, bukirao karte od Beograda do Istanbula sa Air Srbijom, a zatim od Istanbula do Mersina sa turskom kompanijom Pegasus, koja leti u unutrašnjem aviosaobraćaju. I ostalo mi još hotel da rezervišem. Vidim da u Mersinu ima Hilton, i rezervišem sobu tamo, ne iz potrebe već kao statusni simbol, jer poslovni razgovori lakše idu kada misle da razgovaraju sa nekim ko je uspešan. Ukucam broj kreditne kartice, i pri popunjavanju ličnih podataka vidim da u padajućem meniju nedostaje Srbija. Nema čak ni bilo koji drugi naziv naše zemlje iz ranijeg perioda. A ima svih mogućih teritorija koje čak i nisu države, kao što su Grenland, Folklandska ostrva, pa čak i ostrvo Pitkern, poslednje utočište pobunjenika sa broda Baunti, na kome danas živi pedesetak njihovih potomaka. Sat pokazuje da je već jedanaest uveče. Iznerviran zbog propusta, napišem ljutit email. Zahvaljujući znanju iz prethodne karijere sistem administratora u multinacionalnim kompanijama, pronađem adrese gotovo celog upravnog odbora Hiltona. I prosledim im email u kome sam napisao sledeće: “Veoma sam razočaran vašom kompanijom, jer nisam mogao da rezervišem sobu u vašem hotelu u Mersinu zato što nema države Srbije u padajućem meniju. Postoje teritorije kao što je ostrvo Pitkern sa pedesetak stanovnika, a ne postoji država sa sedam miliona stanovnika. Na vašem sajtu vidim i da su kućni ljubimci dozvoljeni. Da li to znači da psi mogu da odsednu u vašem hotelu, a državljani Srbije nemaju to pravo? Svoje razočaranje ću podeliti i na društvenim mrežama, i sa novinarima, i sa sudom za ljudska prava u Strazburu.“ Pošaljem taj email celom upravnom odboru Hiltona i odem da spavam.

Sutra ujutru, u sedam sati i pet minuta, zvoni telefon. Javljam se, onako sanjiv, a muški glas kaže na engleskom sa teškim turskim naglaskom: „Gospodine, ovde generalni menadžer Hiltona za Tursku, oprostite na uznemiravanju, vaša soba je rezervisana i greške ispravljene.“ Rekoh hvala i prekinuh. Samo deset minuta kasnije, ponovo zvoni telefon. Ovaj put ženski glas, na tečnom engleskom sa škotskim naglaskom: “Gospodine, ovde generalna menadžerka za Evropu, sve je ispravljeno, želim vam prijatan boravak u našem hotelu u Mersinu.“ Ja onako zbunjen, mislim se šta je ovim ljudima ovako rano, otvorim email i vidim da mi je kompletni upravni odbor Hiltona odgovorio, sa izvinjenjima i uveravanjima da je nenamerna greška.

Posle presedanja na istanbulskom megalomanskom aerodromu, slećem na znatno manji aerodrom u Adani, gde me, na moje iznenadjenje, čeka mali proćelavi Turčin srednjih godina, sa velikom tablom sa mojim imenom. Hotel je poslao vozača da me sačeka na aerodromu koji je udaljen nekih osamdesetak kilometara od Mersina. Mercedesov klimatizovan kombi sa mini-frižiderom prepunim hladnih pića na 38 C istočnog Mediterana otkrili su mi da sam veoma potkupljiv. Taj septembar 2014. bio je naročito topao i sušan, tako da je predeo kojim smo prolazili više ličio na polupustinje Bliskog istoka nego na Tursku.

Na ulazu u hotel sačekao me je direktor sa osobljem sa recepcije. U njegovim očima videlo se razočaranje, verovatno jer su mu nadređeni sugerisali da mora da bude naročito prijatan prema meni, a ja nisam ništa naročito. Umesto jednokrevetne sobe, dobio sam junior apartman sa dnevnom sobom koja ima terasu sa pogledom na more i velikom  korpom sa voćem, i spavaćom sobom sa ogromnim krevetom sa posteljinom od egipatskog pamuka, i predivnim kupatilom u mermeru prepunim Crabtree & Evelyn i Peter Thomas Roth kozmetike.

Večera je bila zanimljiva, jer pored ogromnog švedskog stola, na kom je bilo svega i svačega, na kraju je stajao kuvar i čekao da me pita da li želim nešto posebno za večeru. Ako želim, on će mi to pripremiti. Uzeo sam samo taljatele sa sosom od svežeg paradajza i pekorino sirom. Večera je bila doživljaj sama po sebi, usled ambijenta terase restorana koja je na samoj kamenitoj obali, tako da, dok večerate, mali talasi raspršuju miris Sredozemnog mora.

Ujutru, na poslovnim razgovorima koji su sami po sebi dosadni, izdvojio se ručak na koji smo otišli. Uvek želim da probam lokalne specijalitete,  i preporučili su mi mumbar, sa šaljivim komentarom da će nam verovatno to zabraniti da jedemo kada uđemo u EU. Mumbar su kuvana ovčija creva punjena mlevenim ovčijim mesom, pirinčem, lukom, alevom paprikom i začinima, a zatim ponovo dugo kuvana. Poslužili su nam ga kao dve kobasice u saftu. Ovo jelo je za mene bilo otkrovenje. Kao da imate škembiće u saftu, sarmu i jagnjetinu u jednom zalogaju. Rastali smo se uz dogovor da prekosutra obiđemo njihove fabrike u Gaziantepu, zato da bih sutradan imao slobodan dan, da ga iskoristim za turizam.

Jutarnji bus za Tarsus bio je, kao i verovatno svi jutarnji busevi na svetu, pun radnika primoranih na posao i studenata osuđenih na školovanje, pognutih glava i krmeljivih očiju. I ja, jedini koji zvera okolo. Sam Tarsus je podsetnik o sahranjenim civilizacijama. Na pojedinim mestima vrši se ekshumacija civilizacija od strane arheologa, da bi izvršili postmortem autopsiju nekadašnjeg društva koje je na tim prostorima živelo. Helenska kultura, kao jedan od centara stoičke filozofije sa Antipaterom i Zenonom, do koje su kopali bar pet do šest metara. Malo pliće stoje rimske ruševine, i podsetnik da je tu i Ciceron živeo, a tu je i rodno mesto svetog Pavla, i tu su se upoznali Marko Antonije i Kleopatra. Za osmansko vreme ne treba kopati, jer još uvek ima dosta zgrada iz tog vremena, koje odolevaju savremenim biznismenima i investitorima postmoderne brutalističke arhitekture.

Dok smo pili kafu u restoranu iznad reke u kojoj je, kupajući se, Aleksandar Veliki navukao upalu pluća, moj unajmljeni lokalni vodič bio je opčinjen činjenicom da je u njegovom rodnom mestu nekad živeo generalni direktor iliti CEO Koka-kole, Muhtar Kent. Da bih ga više prekinuo u hvaljenju Koka-kole, pitao sam ga gde je buska stanica za Mersin, ali tu je konobar upao u razgovor i ponudio se da mi pokaže, jer ubrzo završava smenu pa i on ide tamo.

Taman smo se konobar i ja raspričali, kad bus zaustavlja policija. Ulaze dva policajca i svima provervaju dokumenta. Na svakih pet ili šest ljudi, ponekog izvode iz busa. Policajac dolazi do nas i, gledajući u moj pasoš, pita jesam li sa konobarom. Odmahujem glavom, i oni izvode konobara napolje, i zajedno sa ostalima odvode ga u policijsku stanicu improvizovanu od brodskog kontejnera pored puta. Nekih petnaest minuta kasnije izlaze, i vidim konobara raspojasanog, izvučene košulje i razvezanih pertli, kako pognute glave ulazi u bus. Na moj zbunjeno-upitni pogled samo je izgovorio: “Ja sam Kurd.” “A ostali?”, upitah. “I ostali su Kurdi”. Ćutali smo do kraja puta.

Narednog dana, veliki crni džip sa tri Turčina i sa mnom kreće ranom zorom prema istoku, ostavljajući planine Taurus sa leve strane. Primetno smo usput sve češće sretali vojna vozila, a zatim smo naišli na kamp sa izbeglicama iz Sirije. Saputnici mi kažu da ima više od dvadeset kampova, sa milionima ljudi. Nailazimo na drugi, veći od prethodnog, ispred kojeg je vojni punkt sa oklopnim vozilima. Moji saputnici izlaze i započinju razgovor sa nekim oficirom, dok ja protežem noge pored auta.

Sa desne strane je nepregledno more belih, sivih i plavih šatora, i hiljade ljudi koji se motaju oko tih šatora. Miris hiljada ljudi koji imaju hronični nedostatak vode para žegom sasušenu ravnicu istočne Anadolije. Moji saputnici žustro raspravljaju sa oficirom, šireći neke papire. Dolazi cisterna sa vodom, i u trenutku se stvara red od plastičnih flaša, kanistera, bidona, kanti i lavora, ispod kojih se ponegde nazire i poneka osoba. Iz tog reda se išunjala jedna mala devojčica, nema više od pet godina, zift crne kose i krupnih kestenjastih očiju. Gleda u mene sa neskrivenom radoznalošću. Prilazi i nešto mi priča na arapskom. Iako ništa ne razumem, njene oči mi govore da me nešto pita, i da nastavlja da mi objašnjava. Stojim, skamenjen i zbunjen, i slušam priču male devojčice koja ima potrebu da nešto nekome ispriča.

U jednom trenutku, iz džepa vadi slatkiš, kao neku energetsku pločicu nalik našoj bonžiti, lomi je i daje mi polovinu. Sasvim normalno, kao da je to najprirodnija stvar na svetu, podeliti slatkiš sa nekim. Nastavlja da priča svoju priču, dok se ja samo osmehujem, i dalje ništa ne razumevajući. Onda otrči do cisterne, gde je, pretpostavljam, njena majka došla na red. Stežući jednu flašu od dva litra, koju joj je majka dala, kreće prema moru šatora. U jednom trenutku spušta flašu, okreće se, nasmeši se i mahne, a zatim zgrabi flašu i otrči za majkom. Ja ostajem nem, sa knedlom u grlu i ukusom turske bonžite u ustima.

U autu, moji turski saputnici pokušavaju da mi objasne da je turska vlada omogućila Turcima da zapošljavaju izbeglice, tako što sa spiskova izaberu profil radnika koji im treba. I da su oni tako zaposlili, pored ostalih, i čoveka koji je bio profesor na Ekonomskom fakultetu u Damasku, a sada je šef proizvodnje u jednoj od njihovih fabrika u Gaziantepu. Meni još stoji knedla u grlu.

Poslednji dan silazim do bazena u obliku bubrega, gde na tom ispupčenju stoji bar, dok su barske stolice u vodi bazena. Sedim u bazenu Hiltona i ispijam hladno efes pivo, i kad zatvorim oči vidim kestenjaste oči i zift crnu kosu, i knedla u grlu se vrati. U bazenu čujem naš jezik. Sav srećan, okrenem se i ugledam dvojicu sa bradama kako se dogovaraju o prelasku granice sa Sirijom i odlasku da se bore na strani Islamske države. Srećom me nisu videli. Samo sam spustio dopola popijeno pivo na šank i zaronio prema stepenicama, i brže-bolje otišao u sobu da se pakujem.

Ponovo presedanje na megalomanskom aerodromu u Istanbulu, samo ovaj put avion Air Srbije pune naši ljudi koji su bili primorani da pobegnu iz Libije, pa iz Tripolija presedaju takođe u Istanbulu. Na letu se smenjuju priče o bekstvu iz Tripolija, bauljanju kroz pustinju iz Sabhe i preživljavanju u Bengaziju.

Više od decenije kasnije, i dalje se ponekad setim devojčice zift crne kose i kestenjastih očiju. I ponekad kupim nekoliko različitih energetskih pločica, ali nijedna nema taj ukus. 

—

Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i šokantnih sadržaja uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.