Posle putovanja autobusom do mesta Karabuk i zatim do planinskog sela Safranbolu, rastadosmo se sa Rusima i odosmo za Ankaru, a odatle vozom za Kars, gradic na krajnjem istoku Turske. Odatle smo odstopirali do gruzijske granice (kamion, traktor, autobus) koja je totalno zapustena i napustena, sa zaspalim carinicima i kapijom koja ocigledno odavno nije otvarana. Granicu smo presli kod turskog gradica Posof.

Prvo sto, po dolasku u Gruziju, primetismo, jeste opsta beda i totalni raspad. Rupe u putevima duboke i po pola metra, mestimicno po dvadesetak metara puta nedostaje, kao da je neko ukrao asfalt, gradici u kojima sve deluje uzasno depresivno - okrunjene fasade, zardjali oluci i automobili, razrovani trotoari, polupani prozori, i ljudi u nekim starim iznosenim dzemperima, kako se bezvoljno vuku ulicama. Upali smo pravo u najsiromasniji deo Gruzije (nezaposlenost preko 80%), koja je najsiromasnija kavkaska zemlja. Prvi utisak je, moram priznati, totalno jeziv i zastrasujuci.

U gradicu Ahalcihe nadjosmo tzv "vojni hotel" koji je vlasnistvo gruzijske vojske. Za pet dolara po osobi, sto su tamo velike pare, dobismo oooogromnu sobu sa sve foteljama, ormanima, dzinovskim stolom i stolicama, ogledalima itd, sve u svemu presidential suite koji su nekada, verovatno, koristili sovjetski funkcioneri. Sada je prilicno oronuo, ali to je i dalje najveca hotelska soba koju sam ikada video...

Ahalcihe je interesantan nocu: nema ulicne rasvete (jer je struja skupa i deficitarna), grupice pijanih momaka bauljaju kroz mrkli mrak, a gotovo svaki kontejner je zapaljen tako da su ulice pune gustog dima.

Sutradan odosmo do mesta Vardzia. To je pecinski grad koji je, u 12. veku, podigla gruzijska kraljica Tamar. U pitanju je pecinski sistem stanova, crkvica, dugackih hodnika, koji su svi medjusobno povezani, a uklesani su u stenu na 13 nivoa. Kazu da je u ovom gradu nekada zivelo oko 50.000 ljudi.

Gruzija, inace, ima fascinantnu istoriju. Zemlja je neverovatno stara, hriscanstvo su prihvatili kao zvanicnu drzavnu religiju u 4. veku, i na svakom koraku nailazite na prastare tvrdjave, crkve od 5. veka pa nadalje, rusevine drevnih gradova itd. Gruzini su veoma svesni svoje istorije i ponosni na svoju milenijumsku kulturu. Nacionalni pesnik je Shota Rustaveli, koji je u 14. veku napisao prilicno dugacku poemu "Vitez u tigrovoj kozi".

Gruzijski je prastari jezik sa neobicnim fonetskim alfabetom, i spada u kartvelijansku grupu jezika, kojoj pripadaju jos samo svanski, megruli i laz-jezik, koje govore malobrojni narodi naseljeni shirom Kavkaza. Dobra vest je da u Gruziji gotovo svi odlicno znaju ruski i rado ga koriste, tako da problema u komunikaciji nema.Pročitajte ceo tekst

2005

Hvala bogu, sve se promenilo