Havana. Foto: Nataša Gološin.
Posle prvog dana na Kubi, provedenog u Havani, dok sam strepela od denge u sparnom privatnom smeštaju bez mreža za komarce, osećanja su mi bila pomešana. Utisak dana je ipak bio kristalno jasan – ne verujem više ništa što mi Kubanci kažu.
Dvanaest sati ranije, a ko me zna posvedočiće da nisam laka na suzama, cmizdrila sam dok je suprugu i meni Luis Filipe pričao svoju tešku životnu priču. Nonšalantno nam se prikačio dok smo po prvi put šetali ulicama stare Havane, koja nam je izgledala kao da ju je par dana ranije pročešljao uragan. Bili smo šokirani prizorom. Očekivali smo raspad, da, ali sa izvesnom dozom romantike. Dobili smo prosto samo raspad. Smrad, smeće na sve strane, i ljude i pse koji po tom smeću preturaju.
Nenametljivo je sa nama započeo razgovor. Živ primer da osmeh i bez ponekog zuba može biti lep. U ruci ofucana knjiga, “Club del Misterio”, pa sam pretpostavila da ima dete, što je i potvrdio. Imali smo mnogo pitanja o svemu što vidimo oko sebe i još više o onome što ne vidimo, te smo se obradovali samopozvanom vedrom lokalcu koji je spontano krenuo da nas provodi kroz barrio u kom je odrastao i gde se de fakto svima srdačno javljao dok smo prolazili. Pokazao nam je školu u koju idu njegove ćerke, a iz čijeg nas je dvorišta gledao sa ogromnog postera Fidel Kastro sa tompusom, kupio za nas džinovski mano de platano (“grozd” banana) sa prikolice, po smešnoj ceni koju inače plaćaju lokalci i objašnjavao koje se banane jedu, koje se kuvaju, a koje prže, ali i kako funkcioniše život na Kubi. Kakva sreća, mislila sam, žudeći za pričama iz prve ruke, i veselila se prilici da vežbam španski dalje od naručivanja u kafiću. U isto vreme, samo sam čekala kad će krenuti da nam nudi “originalne” cigare ili rum po “specijalnoj” ceni, i sve pokvari, ali ništa od toga se nije dešavalo. Studirao je, kaže, filozofiju, međutim, nije nikada radio u struci jer su plate mizerne. Umesto toga, radi kao baštovan u bogataškim kućama u predgrađima i od košenja trave zaradi više nego što bi od promišljanja smisla života. Tog dana, eto, nije bio na poslu jer je “morao da nešto obavi”.
Dotičemo se i politike, naravno. Dok za Kastra ima samo lepe reči, kao i većina Kubanaca, kaže da su “ovi novi prava banda”. “Jugoslavija, kažeš?” – iskreno se oduševio i dramski zastao na sred ulice kad sam mu rekla gde sam rođena. “Moj naklon”, kaže, “za Tita i kakva je legenda bio, poštovan i od Fidela i u celom svetu, sa razlogom. Da imam šešir, sada bih ga skinuo”, smeje se dok pravi odgovaraći gest nevidljivim šeširom. Ne dotičemo se razmirica koje su dovele do toga da El Comandante bude jedan od retkih državnika koji se 8. maja 1980. nije našao u Beogradu. “Da li znate koje će vam piće doneti u Havani ako naručite bebida mentirosa (“lažljivo piće”), pita nas, a mi sležemo ramenima. “Cuba Libre” (“slobodna Kuba”), kaže, pa se svi smejemo ovoj tragikomičnoj igri reči. Primećujemo da je čitav grad išaran grafitima “2+2=5 ?”, a uz neke od ovih zbunjujućih jednačina se nalazi i lik sa fantomkom. Šta to znači, pitamo ga. Objašnjava nam da se radi o lokalnom umetniku, Fabianu Ernandesu, koji se nadaleko proslavio zahvaljujući snažnim društveno-političkim komentarima u svojim radovima i upečatljivom vizuelnom stilu. Konkretno, ovaj slogan ispisan širom oronulih kolonijalnih zidova stare Havane doneo mu je priznanje zbog suprotstavljanja gušenju slobode izražavanja. Havana, inače pulsira svim vrstama umetnosti, od ulične muzike i plesa, preko arhitekture koja ostavlja bez daha, pa sve do zanata i primenjene umetnosti. Luis Filipe insistira da posetimo kako Muzej lepih umetnosti tako i FAC - Fabriku kubanske umetnosti i da se i sami uverimo u to. Spojler – poslušali smo ga i nismo se prevarili. FAC je možda i najvažniji kulturni centar u celoj Latinskoj Americi – multidisciplinarni umetnički prostor smešten u bivšoj fabrici ulja u četvrti Vedado, osnovan 2014. na inicijativu poznatog kubanskog muzičara Aleksandra Delgada, a ispostaviće se da i muzej itekako vredi obići. Posle kratkog izleta u neke lepše teme, neizbežno se vraćamo na politiku, represiju i siromaštvo. Od pada Sovjetskog Saveza sve je krenulo nizbrdo za Kubu. Država je pogođena višedecenijskom ekonomskom krizom, inflacijom i restrikcijama izvoza i uvoza, što utiče na održavanje infrastrukture i životni standard. Još pri sletanju na aerodrom “Hoze Marti” primetili smo da je Havana u potpunom mraku. Kada smo prošli pored apoteke shvatila sam da sam više lekova ja ponela na put “da mi se nađe”, nego što ih ima na rafovima. Ovo je na Kubi svakodnevnica. Zajednički zaključak je da zemlji može pomoći samo još jedna revolucija, ali Luis Filipe kaže da nju nema ko da izvede. “Vlast sebe čuva tako što su policajci najbolje plaćeni i najpovlašćeniji u državi. Ako želim da kupim televizor, na primer, platiću ga 300 dolara, kao i vi u Evropi. Ako policajac želi da kupi taj isti televizor, otići će u specijalnu radnju i kupiti ga za 300 pezosa. S obzirom na te privilegije, neće se dvoumiti da ubiju bilo koga ko ustane protiv vlasti”, objašnjava.
Snuždeni osećajem bespomoćnosti koji u se u neku ruku ne uklapa u činjenicu da tu pred našim očima ovi ljudi ne samo žive i preživaljavaju, već se i smeju i pevaju, druže se, igraju i deluju veselo i čak dostojanstveno, ulazimo u drugi sat ove neočekivane pešačke ture. U tom trenutku osećamo se kao da nam je Luis Filipe već dugogodišnji prijatelj. Znamo gde kupuje hleb, šta misli o političkoj situaciji na Kubi i o čemu sanja. Delimo vrednosti slobode i pravde, ali definitivno imamo drugačiji pogled na… vreme. Nije ni čudo, ovde kao da je vreme u svakom smislu stalo, mislim. Kada bih ja, radnog dana, mogla da nepoznatim turistima satima pokazujem skrivene krovne terase svog grada, kao što on radi sa nama. Baš tad Luis Filipe konačno kaže da polako mora da krene kući. Osećanja su mi pomešana. Drago mi je što se nije ispostavilo da je jedan od brojnih muljatora po kojima je Havana poznata, a žao što se bliži rastanak. “Čekaj, stani”, kažemo, “da li možemo da te častimo kafom, u znak zahvalnosti za vreme koje si nam posvetio”. Premišljao se nekoliko sekundi, pa pristao. Kažemo mu da bira mesto. Vodi nas do oronulog-ali-na-hipsterski-način kafića, kakav nismo očekivali, tim pre što nam je već bio pokazao babu kod koje inače pije kafu, a koja istu prodaje kroz rešetke na prozoru svog prizemnog stana – prizor uobičajen u staroj Havani. Dobro, možda hoće da nas impresionira, mislim. Penjemo se na prvi sprat još jedne kolonijalne ruine i kroz prostorije sa visokim plafonima prolazimo do terasice s pogledom na prašnjavu ulicu, sa koje se vijori ogromna kubanska zastava. Kafić je prazan, a uslužuje nas deda teleportovan iz neke davne jugoslovenske kafane. Dvoumim se da li je to u potpunom neskladu sa šminkerskim imidžom mesta, ili mu, naprotiv, daje pečat ultimativnog hipsteraja. Luis Filipe kaže da će on da naruči za sve i njegov predlog ne dovodimo u pitanje. Dok čekamo piće, deli nam detaljne savete šta da radimo narednih dana. Pitamo ga za broj mobilnog, da mu se javimo nekad dok smo još tu, a on kaže da ima samo fiksni jer “mobilni su preskupi” i da ga slobodno pozovemo iz hostela ako nam bilo šta treba. Diktira broj sa puno petica. Stižu tri kafice, u šoljicama kakve je moja baka davno imala u svojoj banatskoj letnjoj kujni. Taman da srknem svoju prvu kubansku kafu, kad ono, stižu i tri koktela u svim nijansama crvene i žute. Ništa mi nije jasno, ali Luis Filipe zna šta radi i ja bez premišljanja radim isto – sipam kafu iz šoljice direktno u koktel i žustro mešam slamčicom dok se tropsko šarenilo boji u braon. Nazdravlje, veselo kucamo čaše, kao da smo rod rođeni. Bome, nije loše ovo tvoje, ko bi očekivao, kažemo. Rum nas je brzo drmnuo na prazne stomake i na pamet nam padne odlična ideja. Pitamo Luis Filipea da li može da nam negde promeni sto dolara po uličnom kursu. Čuli smo da u bankama plaćaju po 3-4 puta manje nego kod švercera, ali da ne treba menjati na ulici jer su prevaranti na svakom koraku. “Si, como no” kaže, smatrajte da je to obavljeno, imam čoveka od poverenja. Dajemo mu novčanicu od sto dolara i on se izgubi. Ni u jednom trenutku nismo doveli u pitanje njegovu čast i poštenje i pomislili da će možda ispariti sa našim novcima. Prolazi pola sata, a naš drugar se vraća sa ogromnim smotuljkom para. Neće da seda, mora da sad stvarno požuri, ali “eto, to je to, izbrojite ako želite”. “Eh, Luis Filipe, taman posla da brojimo, amigo. Ajde umesto toga da se uslikamo pre nego što kreneš, da imamo uspomenu”. I tako ovekovečismo osmeh našeg prvog kubanskog prijatelja. Nakon što smo se izljubili i izgrlili uz hasta luego, ostajemo da još malo posedimo na instagramičnoj terasici. Brojimo pezose. Cabrón! Počastio se sa dvadesetak dolara – takoreći mesečnom platom lekara-početnika na Kubi. I dalje ne verujem skroz da nas je prevario. Pomislim da je neka zabuna, ili je možda platio pića od tih para. Na šanku, imamo šta da vidimo. Rukom ispisan, račun od četrdeset dolara za tri koktela. Gledamo se u neverici. Da li je realno da se ovako nešto desi nama, putnicima koji su obišli pola sveta? Ulazimo u žustru raspravu sa kelnerom kome, alarmiran vikom, u pojačanje odmah stiže visoki žgoljavi momak koji se tu motao. Kakve su ovo cene, pa nismo mi od juče, zovite odmah gazdu, ne, bolje odmah policiju. Desetak minuta traje ovo stanje-pred-tuču između muškaraca, dok se ja osvrćem oko sebe i skeniram prostor, te se diskretno približim bejzbol palici koja je deo dekoracije kafića – bejzbol je inače omiljeni sport na Kubi. Rasprava se ne stišava, rezignirani objašnjavamo kako nas je već prevario Luis Filipe, tako da ne pristajemo da nas i oni vozaju. Tražimo, kad smo već kod toga, da pozovu njegov kućni broj da nam razjasni zašto nas je uopšte doveo u kafić sa ludačkim cenama i po kakvom nam je to kursu menjao lovu. Mladić sleže ramenima i zove. Nije da smo se previše iznenadili, ali u pitanju je bio nepostojeći broj. Opet tražimo da pozovu policiju, ali i da izađemo svi na ulicu ispred kafića. Kada smo sišli, momak menja priču i odjednom traži da platimo pola cene. Dajemo mu dvadeset dolara za tri koktela i odlazimo, proklinjući trenutak kad smo odlučili da dođemo na Kubu. Samo nekoliko dana kasnije, kada naučimo koliko su zapravo ovde cene fluidne, pićemo pinja kolade na karipskim plažama za doslovno pedeset centi. Ipak se čovek uči dok je živ.
Narednih dana dok smo šetali po apokaliptičnoj staroj Havani, neprestano smo pogledom tražili Luis Filipea, ako se uopšte tako zvao. Neplanski smo prošli pored “škole njegove ćerke” i mesta gde navodno pazari hleb, ali njega nije bilo nigde. Saletali su nas, da ne grešim dušu, ljubazno, drugi lokalci – između ostalog, jedan ozbiljan medicinski tehničar u hitnoj pomoći, simpatični sredovečni par koji ima prijatelje u Portugalu, baš odakle mi dolazimo, mladić koji je trener boksa za decu. Ipak, nismo još uvek bili spremni da stičemo nove prijatelje. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
