Не знам где ставити ову тему.

Читам књигу "Глобална Африка" Зорана Ћирјаковића, па има пар занимљивих делова:

У великом делу Подсахарске Африке постојање племена и трибализам представљају производ британске колонијалне управе, посебно схватања да су флуидни идентитети лоши за прикупљање пореза и да наметање свести о племенском идентитету лабаво, углавном клански повезаним заједницама и групама омогућава лакше и јефтиније управљање великим, али слабо насељеним колонијама.

Не треба губити из вида ни да коришћење појма племе данас замагљује чињеницу да, на пример, најмање седамнаест подсахарских "племена" има више припадника него што Србија има становника. Штавише, у многим случајевима тешко је у антрополошкој литератури наћи било какво оправдање за коришћење овог израза уместо речи народ или етничка заједница које немају расистичке конотације које сугеришу инфериорност и заосталост, "нижи положај на скали еволуције".

На почетку колонијалне владавине измишљање и дефинисање племена послужило је као темељ на коме су Британци успоставили већ проверену "завади па владај" стратегију. Етнички идентитети који једва да су постојали у прошлости цементирани су тако што су издате крштенице и племенске личне карте.

У Подсахарској Африци се може лако видети колико су проблеми идентитета и држављанства подложни политичким злоупотребама у младим и сиромашним државама без етничке већине.

Ово је посебно важно ако имамо у виду смањивање расположивих ресурса, огроман раст броја становника, неолиберални поредак који маргинализује солидарност и друштвену одговорност, и наметање демократизације оличене у изборним системима по принципу "победник узима све".

Нови измишљени идентитети су истовремено представљали идеално тло за генерисање клијентелистичке логике и стално повећање броја клијената, углавном припадника племенске или клановске гласачке машине, који су били принуђени да своју егзистенцију вежу за моћне лидере, а чија очекивања је "њихова" владајућа структура касније морала да задовољава. У екстремнијим и деструктивнијим манифестацијама то је доводило до успостављања режима које можемо описати као предаторске и клептократске. Размере деструктивног клијентизма није тешко илустровати, а у неким случајевима држава, с крајње ограниченим могућностима опорезивања и остваривања других буџетских прихода престаје да буде обичан предатор и мутира у вампира.

Колонијализам је био обележен масовним злочинима и при томе правдан морализаторским, цивилизаторским и еманципаторским разлозима. То је код становника овог региона развило сумњичавост и снажан отпор према вредностима и нормама које Запад намеће, па чак и оних које можемо сматрати универзалним и несумњиво пожељним.

Афричка изрека: Прво су они имали Библију а ми смо имали земљу. Сада они имају земљу а ми имамо Библију".

Искуства деколонизације навела су бројне актере у региону да поверују да је глобализација друго име за колонијализам, да се, поред Библије, за отимање афричких богатстава користе неолиберална "јеванђеља" људских права, демократизације и правне државе. Они своје младе државе виде као испоставе које служе западним интересима. Али цена покушаја стварног одвајања од империјалних метропола била је огромна. Француска је посебно казнила становништво оних бивших колонија, као што су Мали и Гвинеја, чији су се лидери определили за социјализам и одбили да наставе да се покоравају Паризу. Утицај бивших колонијалних метропола је остао толико велики да многи с разлогом верују да су афрички председници само амбасадори којима инструкције дају "прави председници" у Лондону, Бриселу или Паризу и да су афрички лидери своје државе "продали странцима". Има и оних који захтевају "другу независност" и своје владаре сматрају "неоколонијалним марионетама".

На крају колонијалне управе у Мозамбику и Анголи, две највеће португалске колоније у региони, стопа неписмености била је већа од 99%. Португалска управа је по многим критеријумима била најбезобзирнија, а португалско наслеђе убедљиво најстрашније. На пример, мерено бројем жртава насиља и покоља на сваких 10.000 становника у периоду од 1960. до 1990. године на првом месту неславне листе је португалско наслеђе са застрашујућих 4000, на другим белгијско са 3000, затим британско са 790, а најмање бруталним се показао pax franca са "само" 35.( http://www.lrb.co.uk/v32/n03/stephen-w-smith/nodding-and-winking )

На дан проглашења независности белгијског Конга, земља величине западне Европе имала је мање од двадесет становнка који су имали факултетску диплому, а међу њима није био ниједан доктор. Белгијанци су земљу предали групи необразованих људи - већина министара у првој влади Конга никада није ишла у средњу школу, а премијер Патрис Лубумба је био поштар.

На дан проглашења независности Замбије 1964, од преко три милиона становника, само њих 1200 је имало средњошколску диплому, а 109 је завршило факултет.

Мерено укупним бруто домаћим производом Кенија је 1964. кад је стекла независност била 16 пута сиромашнија од Велике Британије. 2008. била је 52 пута сиромашнија.

Odlično. Dugo se meračim da pročitam tu knjigu.

Ćirjaković:

Pojam Afrika – podrazumeva se ona crna, jedan je od glavnih bauka u Srbiji. Dobila je konotacije fatalne opasnosti i u javnom govoru se obično pominje kao živi primer u kojoj meri su navodno pogubne alternative "evropeizaciji", koja je promovisana kao "jedina razvojna opcija" zemlje sa bezidejnim vođama. Direktorka uticajne "nevladine" organizacije tako tvrdi da "jedna zajednica u kojoj ne funkcionišu centralne institucije može da postane Afrika, mislim, može da postane živi pesak". Vođa jedne "moderne", "proevropske" stranke je Afrikance opisao kao kanibale. Tvrdnja "mi nismo Afrika", koja se često može čuti, sugeriše da veliki broj građana i stručnjaka veruje da, nažalost, čak i samo pominjanje afričkih argumenata i uvida podrazumeva "pristajanje" na nezadovoljavajuće stanje Srbije. Pri tome kada kažu "ceo svet", mnogi misle na Zapad.

Ni Balkan nije ništa manje ozloglašen u Podsaharskoj Africi. Strah od balkanizacije – ali i ukazivanje na brojne sličnosti između dva složena regiona – prisutan je u afričkoj politici još od dvadesetih godina prošloga veka. Patris Lumumba, prvi premijer većeg i nesrećnijeg od dva Konga, istakao je 1958. godine da izbegavanje "balkanizacije nacionalnih teritorija" predstavlja jedan od najvažnijih zadataka za neiskusne crne političare koji će par godina kasnije postati vođe bivših kolonija. Stiv Biko, legendarni južnoafrički studentski lider, Balkan pominje u istorijskom govoru u kome je građane pozvao da ne prihvate bantustane i da nastave borbu protiv aparthejda: "Mi crni ljudi moramo u svakom trenutku imati na umu da je Južna Afrika naša zemlja i da cela pripada nama. Arogancija koja je učinila da beli ljudi putuju čak iz Holandije da bi došli ovamo, balkanizovali našu zemlju i premeštali nas unaokolo, mora da bude uništena."

Bauk balkanizacije u Africi, pored straha od posledica bilo kakve promene granica višenacionalnih država, ima i neke specifično podsaharske dimenzije – snažno se, između ostalog, vezuje za slabost malenih država, rasizam i kolonijalizam. Ašile Mbembe, jedan od vodećih afričkih intelektualaca, ističe da je kolonijalna "balkanizacija kontinenta cepkanjem na lavirint mikrodržava koje nisu ekonomski održive" dovela do toga da one "budu više povezane sa Evropom nego sa svojim okruženjem". Ipak, ima i autora koji neke od uzroka siromaštva, čestih ratova i hronične nestabilnosti u Africi, vide u nedovršenoj balkanizaciji i tvrde da je "Evropa našla mir kroz balkanizaciju" velikih imperija i da su "beskrajni" ratovi trajali sve dok i "Balkan nije balkanizovan".

Edited July 31, 201410 yr by Uroš Krčadinac

Odlično. Dugo se meračim da pročitam tu knjigu.

Мене одушевљава колико из неких ствари које су писане о Африци можемо да закључимо много тога и о нашем делу света, рецимо овај део:

Искуства деколонизације навела су бројне актере у региону да поверују да је глобализација друго име за колонијализам, да се, поред Библије, за отимање афричких богатстава користе неолиберална "јеванђеља" људских права, демократизације и правне државе.

Што више читам, то више увиђам да је оно што се дешава нама на Балкану одавно испобано у Африци

"U Kinšasi, ali i u mnogim drugim gradovima regiona, broj NVO dramatično je povećan devedesetih godina prošlog veka. NVO tamo nisu izraz građanskog društva, već "vitalne komponente strategije preživljavanja", način da se poveća broj malo verovatnih strategija i opcija koje daju nadu i koje će možda, jednog dana, obezbediti neku materijalnu korist. Civilno društvo je u velikom delu Podsaharske Afrike sinonim za isisavanje zapadnih para putem različitih prevara. U Kamerunu, na primer, stanovnici govore o NVO kao "dobrom načinu za pritisak na zapadne novčanike". Milioni stanovnika Kinšase su članovi i po nekoliko NVO, čiji je broj ogroman. (...) Razmere NVOizacije u Kinšasi su takve da stanovnici udaljenih predgrađa koji imaju male bašte govore "da imaju poljoprivrednu NVO", umesto da kažu da uzgajaju manioku da bi prehranili porodicu."

Симпатичан пример антипода политичке коректности из Ћирјаковићеве књиге

Убр, нашао сам на ново име Томас Санкара, мораћу да прогуглам ко је то, неки председник Буркине Фасо изгледа.

"Одличну илустрацију колико су Буркинабе спремне да растегну појам шале забележио је један етнолог: "Још си жива баба. Кад ћеш да умреш?" пита унук. "Ђубре једно. Надживећу те", одговара бака. Међуетничка комуникација није ништа нежнија. Говор мржње је, без претеривања, као добар дан. На пример, Буркинабе ће редовно познаника из другог народа представити као свог роба, ђубре, протуву или лопова, обично презривим тоном који истиче лоше намере.

Традиција је стара стотинама година и увреде не воде у свађу. У књизи "Савезништва и међуетничке шале у Буркини Фасо" Алан Жозеф пише да "играње симболичких ратова омогућава избегавање вођења правих ратова". Он објашњава да увредљиве шале доприносе стварању културе толеранције, омогућавају људима да друге прихвате онаквим какви јесу и спречавају да неспоразуми и сукоби ескалирају. Може звучати парадоксално, али историја Буркине Фасо показује да је то што су се људи навикли да увреде доживљавају као шалу представља најбољи лек против етничке мржње".

I Bosanci su bogme tako umeli opasno da se zajebavaju i podmeću psine jedni drugima, pa ih to nije sprečilo da zarate itekako krvavo.

 У књизи "Савезништва и међуетничке шале у Буркини Фасо" Алан Жозеф пише да "играње симболичких ратова омогућава избегавање вођења правих ратова". Он објашњава да увредљиве шале доприносе стварању културе толеранције, омогућавају људима да друге прихвате онаквим какви јесу и спречавају да неспоразуми и сукоби ескалирају. Може звучати парадоксално, али историја Буркине Фасо показује да је то што су се људи навикли да увреде доживљавају као шалу представља најбољи лек против етничке мржње".

Proizvoljno, samim tim i paralogičko izvođenje zaključka. Da bi ova (i bilo koja druga) teorija bila potvrđena, potreban je daleko veći uzorak. Da ne pominjem očigledan problem redukcionizma. Ovo je ono što se u narodu zove "lupio pa ostao živ". 

Što se izraza "pleme" tiče, ja umesto "narod" obično govorim "pleme" još od svog prvog odlaska u Afriku. A isto tako i razmišljam o narodima, verskim grupama itd - kao o plemenima. 

Zanimljiva mi je sintagma "novi izmišljeni identiteti". Nije li svaki identitet u nekom trenutku "izmišljen?" Nije li svaki identitet nekada bio nov? Koliko je vremena potrebno da bi identitet postao legitiman? Sto godina, dvesta? Petsto? Recimo identitet građanina Rimskog carstva ili Vizantije ili Vojvodine

Da plemena (etnička, verska, rasna itd) služe političkim ciljevima moćnika, to svi znaju, zar ne? Nije li Stefan Nemanja rođen kao katolik, pa potom prešao u pravoslavlje jer mu je vizantijski car ponudio bolji dil? Nije li papa Honorije krunisao Stefana Prvovenčanog, na Stefanovu (ponovljenu) molbu? Mnoge linije plemenskih razdvajanja direktna su posledica poteza moćnika u borbi za vlast. Kad "novi izmišljeni identitet" (nije li hrišćanstvo nekad bilo novi izmišljeni identitet?) postane identitet, lakše je ubediti topovsko meso da ide u smrt.

Proizvoljno, samim tim i paralogičko izvođenje zaključka. Da bi ova (i bilo koja druga) teorija bila potvrđena, potreban je daleko veći uzorak. Da ne pominjem očigledan problem redukcionizma. Ovo je ono što se u narodu zove "lupio pa ostao živ". 

Па добро, тај Ћирјаковић је мало сумњив лик, могуће је да је измислио ту књигу коју цитира, а могуће је и да књига стварно постоји али да аутор исте није имао довољно велик узорак... 

Не кажем да је нужно тачно, само је занимљиво

Što se izraza "pleme" tiče, ja umesto "narod" obično govorim "pleme" još od svog prvog odlaska u Afriku. A isto tako i razmišljam o narodima, verskim grupama itd - kao o plemenima.

Разумем те потпуно, и ја налазим погрдне речи за ствари које ми се не свиђају, ја рецимо неистомишљенике обично називам комунистима. 

Zanimljiva mi je sintagma "novi izmišljeni identiteti". Nije li svaki identitet u nekom trenutku "izmišljen?" Nije li svaki identitet nekada bio nov? Koliko je vremena potrebno da bi identitet postao legitiman? Sto godina, dvesta? Petsto? Recimo identitet građanina Rimskog carstva ili Vizantije ili Vojvodine

Да, јесте, као што је сваки хлеб у неком тренутку печен, па је опет један свеж а други бајат. 

Не мислим да се нешто "ново" изједначава са нечим "нелегитимним", овде се ради о конкретним примерима, о формирању идентитета од стране колонијалних сила како би управљали колонијама. Евентуална "нелегитимност" настанка тих идентитета је у томе, а не само у њиховој "новости". 

Не мислим да постоји неко опшеприхваћено правило о легитимности идентитета. Ја се слажем са Ћирјаковићем, мени је битно да ли стварање неког идентитета служи инструментализацији тог идентитета за нечасне циљеве, углавном неког ко је изван групе која се ствара и изван групе из које се тај нови идентитет издваја.

Da plemena (etnička, verska, rasna itd) služe političkim ciljevima moćnika, to svi znaju, zar ne? Nije li Stefan Nemanja rođen kao katolik, pa potom prešao u pravoslavlje jer mu je vizantijski car ponudio bolji dil? Nije li papa Honorije krunisao Stefana Prvovenčanog, na Stefanovu (ponovljenu) molbu? Mnoge linije plemenskih razdvajanja direktna su posledica poteza moćnika u borbi za vlast. Kad "novi izmišljeni identitet" (nije li hrišćanstvo nekad bilo novi izmišljeni identitet?) postane identitet, lakše je ubediti topovsko meso da ide u smrt.

Недопустив редукционизам, произвољно извођење закључака, а можда и паралогичко.

Ћирјаковић пише о конкретним примерима (подсахарска Африка), не уопштава претерано и мислим да се не бави питањем идентитета уопште.

Сводити одређене идентитете ("племенске") само на "манипулацију од стране моћника како би месо ишло у смрт" је претерано.

I Bosanci su bogme tako umeli opasno da se zajebavaju i podmeću psine jedni drugima, pa ih to nije sprečilo da zarate itekako krvavo.

Мислим да се ово пре може применити на неке микро међуљудске односе. Ратове и слично ипак покрећу друге, веће друштвене силе. 

Али није немогуће да је боље кад се о нечему прича него да се пљује иза леђа.

Гледе Босанаца, било је ту свега, занимљив ми је увек пример, био сам у гостима код једне старије жене, фине и пристојне у сваком погледу, добронамерне, пријатељски настројене, Хрватице, која пазећи да не увреди нас као госте/Србе каже "они су, ја се извињавам али морам да кажем, Срби" Једноставно свако помињање било које нације она је сматрала потенцијално увредљивим

Убр, нашао сам на ново име Томас Санкара, мораћу да прогуглам ко је то, неки председник Буркине Фасо изгледа.

Bio na grobu coveka - coveka koji se naziva i africki Ce Gevara... Revolucijom na vlast, proterao "zapad", krenuo sa agrikulturom... Za sebe nista, jedan auto (ako se dobro secam neki Reno 4) i jedan bicikl... Ubijen nakon 4godine od strane "nepoznatih sila koje se iznenada pojavljuju i nestaju"...

Zemlja sad uzasno, uzasno siromasna. Izuzetno mi je drago da sam imao domacina (i posebno njegovo brata) u glavnom gradu veoma zanimljivog imena...

P.S. A na temu donetih suvenira - negde kod kuce, u nekoj od kutija nalazi se i betonski komad nadgrobne ploce.

 

Edited August 14, 201410 yr by Un I.Q. ue

Ћирјаковић пише да га је убио неки његов саборац, који је после тога пристао да узима кредите од ММФа и који је на власти до дан данас...

http://en.wikipedia.org/wiki/Blaise_Compaor%C3%A9

Бетонски комад надгробне плоче, побогу човече??!?!?

Preporučujem knjigu Martina Meredita, The State of Africa. Kolonijalna i postkolonijalna istorija koja se guta kao najsočniji roman.

У великом делу Подсахарске Африке постојање племена и трибализам представљају производ британске колонијалне управе,

Ovo nema blage veze sa realnoscu...niti su britanci imali najvise kolonija i uticaja, niti je bilo ko, pa i sami britanci, uopste zalazio duboko u kopno...drzali su se svi obale, a sve dogovarali i trgovali sa serifima-lokalcima koji su i odradjivali najgori deo posla...na teritoriji Gane (koja je mozda jedna od bitnijih britanskih kolonija - pa i to mnogo pre i posle, u kombinaciji sa svima) je vec postojala jaka drzava Ashanti plemena, koji su izmedju ostalog i danas slicni srbima po ponosu i smatranju da su mnogo bitni...oni su mnogo puta i nagrdili engleze u direktnim borbama, sto samo ide u korist misljenja da su kao "pleme i organizovana grupa" postojali mnogo ranije...

P.S. Pobogu covece, nije to ono fensi vasingtonsko(?!) groblje, pa sam ja uleteo i lupao macolom...

Uvek treba nositi macolu na putovanje, nikad ne znaš gde vrebaju suveniri. Eto kad smo išli na ekskurziju u Atinu u prvom srednje, jedan Crnogorac iz mog razreda je odvalio komad stuba Zevsovog hrama i poneo ga za uspomenu. Nadam se da je taj tvoj nadgrobni spomenik (mislim ne tvoj) već bio okrunjen i da si samo podigao komad sa zemlje 

Uvek treba nositi macolu na putovanje,

Ja sam skontao da mi je jeftinije da je kupim na odredištu, mnogo skup ispadne transport.

"Кад пођеш на састанак са спомеником културе, понеси мацолу".

Фридрих Ниче

Наиђох на још пар текстова о овим шалама и шаљењима...

http://www.tigweb.org/youth-media/panorama/article.html?ContentID=12951

http://fr.wikipedia.org/wiki/Parent%C3%A9_%C3%A0_plaisanterie

http://blog.compassion.com/burkina-faso-culture-the-tradition-of-rakiire-in-burkina-faso/

The whole of sub-Saharan Africa has an economy about the size of Belgium's.

Paul Collier, "The bottom billion"

Занимљиви чланци о Африци који набацују како смо дошли у позицију афричких народа, али не знамо то јер нам је елита и интелигенција компрадорска

Питали смо старије шта су Сорошарије

Оно што ми пада на памет је да Африка има своје интелигенте и критичаре реалности, док источна Европа има углавном од којекаквих Штифтунга и других фондова финансиране апологете западног империјализма који продају као неспорни модернизам... 

https://www.portalnovosti.com/prvi-val-africkog-socijalizma

https://www.portalnovosti.com/borba-za-drugu-nezavisnost