Manastir Ravanica
Manastir Ravanica nalazi se na oko 10 km istočno od Ćuprije, na putu za Despotovac preko Senjskih Rudnika, i predstavlja najimpozantiju građevinu moravske škole. O slavi i lepoti ovog manastira, govori i prepis povelje kojom je ktitor knez Lazar Ravanici darovao preko 150 sela i obezbedio godišnji prihod od 150 litara srebra.
Istorija manastira Ravanica
Manastir Ravanica je najveća i glavna zadužbina kneza Lazara Hrebeljanovića. Građena je između 1376. i 1381. godine, a o tome je napisana i čuvena narodna pesma "Zidanje Ravanice". U pesmi se govori o tome kako je knjeginja Milica nagovorila muža, kneza Lazara da po uzoru na slavne Nemanjiće, podigne zadužbinu za spas svoje duše. Želeći da po lepoti i raskoši nadmaši sve dotadašnje građevine, Lazar namerava da izgradi crkvu od najskupocenijih materijala i da je ukrasi zlatom i biserima. Ali njegov mudri zet Miloš Obilić, znajući da su Turci već na granicama, savetuje kneza da nije vreme za rasipanje, jer Turci mogu poharati i razrušiti crkvu, već da je izgradi od kamena, jer "od kamena nikom ni kamena". Tako i bi, i manastir Ravanica još i dan danas stoji u slavu Lazarevu, ne zaostajući za drugima ni lepotom ni raskošju.
Već odmah nakon boja na Kosovu 1389. godine, počela su razaranja i spaljivanja manastira od strane Turaka, ali se život ipak nekako održavao. Tek 1690. godine manastir Ravanica je definitivno opusteo, kada su se monasi, noseći sa sobom i mošti svetog kneza Lazara, uključili u veliku seobu i našli utočište u manastiru Vrdnik na Fruškoj Gori, koji se od tada i zove Mala Ravanica. U XVIII veku, Ravanica opet oživljava, uz nove popravke i razaranja.
Posebno interesantan je put koje su mošti svetog kneza Lazara prešle za ovih 600 godina, da bi bile sačuvane do danas. Telo kneza Lazara preneto je u Ravanicu 1392. godine. Nakon Velike seobe 1690. godine, mošti svetog kneza nalaze se u Sent-Andreji, kraj Budimpešte, odatle ubrzo bivaju premeštene u Vrdnik, gde ostaju do 1942. godine, kada su zbog opasnosti od Ustaša premeštene u Beograd, da bi napokon, uz velike počasti, bile ponovo vraćene u Lazarevu zadužbinu 1989. godine, na šestogodišnjicu Kosovskog boja i njegove pogibije.
Kako stići do manastira Ravanica?
Autobusom ili vozom lako stižete do Ćuprije (iz Beograda u toku celog dana idu autobusi veoma često (od 6.30 do 19h, na svakih pola sata- sat), a tu prolaze i svi vozovi za Niš, bar 10 dnevno, pogledajte http://www.zeleznicesrbije.com), a iz Ćuprije možete uhvatiti lokalni autobus ka nekom od sela, npr. za Senje ili Senjski Rudnik, odakle je manastir Ravanica na kilometar-dva hoda. Za detalje, zovite autobusku stanicu u Ćupriji, tel. 035 / 471-831.
Kolima se do Ravanice stiže jednostavno, autoputem E75 iz pravca Beograda ili Niša, potrebno je samo da se isključite sa auto-puta E75 (Beograd-Niš) kod Ćuprije, ali levo (dakle, Ćuprija je sa desne strane auto-puta, a put za Ravanicu sa leve strane, kad se ide iz pravca Beograda - postoji putokaz). Tada samo produžite pravo, uz reku Ravanicu, kroz selo Senje, i za par kilometara ćete pored puta ugledati Ravanicu, na putu prema Senjskom Rudniku.
Šta videti u manastiru Ravanica?
Izgradnjom Ravaničke crkve, počinje tzv. moravski stil u srpskoj arhitekturi i slikarstvu, tako da se manastir Ravanica može nazvati začetnikom ovog stila. 
Osnovne arhitektonske odlike ovog stila su trihonosni (trolisni) plan(osnova), koji je unesen u tradicionalnu shemu kupolne građevine, reljefni ukrasi na fasadama, rozete, kao i dekorativna tehnika ređanja kamena i opeke, sa mnoštvom ukrasa. Slikarstvo karakteriše dekorativnost, sa akcentom na detaljima, a likovi su slikani nežno i lirski. Pored Ravanice, izraziti predstavnici moravske škole su i manastiri Kalenić, Naupara, Ljubostinja, kao i crkva Lazarica u Kruševcu.
Manastirski kompleks manastira Ravanica sastoji se iz crkve posvećene Vaznesenju, trpezarije i konaka, a tu su i ostaci nekadašnjeg moćnog utvrđenja sa sedam kula, koje je okruživalo i štitilo manastir. U najvišoj kuli se nalazila kapela, danas u ruševinama.
Crkva je živopisana do kraja 1387. godine, a freske su danas očuvane uglavnom u naosu i ispoljavaju sva obeležja novog, moravskog stila. Na rubu odeće, na fresci jednog od Svetih ratnika može se videti i potpis Konstantina, jednog od zografa, što je dosta retko. Priprata je dozidana, obnovljena i oslikana u XVIII veku.
