Nista spektakularno, krecemo na veliki mokri lug, da vidimo da li neko zeli da nas odveze i dalje. Nadam se da ce i prvi pravi post videti svetlost fosfora vec veceras, istog ovog kalendarskog dana, u Plovdivu. Odavde, eto, krecemo.
Možda da kažem nekoliko stvari o putu koji smo isplanirali, pre nego što krenem, ili makar, pre no što krenem da pišem, pošto smo krenuli pre nekoliko dana. Inspirisan pričama i bajkama o autostopu, a i nekolicinom sopstvenih katkadašnjih iskustava, rešio sam pre par meseci da davno planirani put po turskoj pretvorim u stoperski. Našao sam i sapatnika, Baneta, kojeg ću u blogu ponekad, ali zato rado, pominjati. Bane je usto i slikar pripravnik, ili drugačije rečeno, pri kraju likovne akademije, pa je najavljeno da će poneku fotografiju zameniti njegovi crteži.
Destinaciju puta isplanirali smo zajedno; počeli smo od obilaska turske, a završili sa idejom da stignemo što južnije i istočnije i shvatili da definitivno moramo u siriju, a onda i da je lako stići iz sirije do jordana i libana, pa je trenutni plan: istanbul - ankara - kapadokija - nigde - alep - palmira - damask - beirut - damask - aman - mrtvo more - petra - alep - istanbul.
Svako od nas ima i poneki cilj osim onog da stignemo gde smo i planirali. Moj je da u nekoj dalekoj zemlji kupim lepu, praktičnu i funkcionalnu... Hm, metlu? Ne, nargilu. Imam jednu doma, srednje veličine, koja je odslužila odano svoje četiri godine i čeka zasluženu penziju i pravu zamenu, baš kao stari fudbaleri (naravno, ne ovi naški, oni nit' nešto zaslužuju nit' im je teško naći zamenu). Eto, da napomenem u tom smislu da sam žrtvovao fudbal u korist puta i za sada, da se osvrnem malo iz budućnosti, ne mogu reći da se kajem. O Banetovom cilju pričaće on sam u nekom od gostujućih javljanja. Toliko u ovom kratkom uvodu.
