Blog: Priče s granica (Srbija/Rumunija)
Kada: leto 2010.

Posle samo nekoliko sati sna, budim se i krećem na put srećan i zadovoljan. Nakon nekoliko meseci iščekivanja, napokon je došao momenat da se otisnem u Italiju. Put za Italiju preko Rumunije je put kojim se sve češće ide. Razlog je manje više poznat: low-cost avio kompanija koja leti iz Temišvara. Dakle, za nas mučenike iz Srbije, putovanje u zapadnu Evropu često započinje sa temišvarskog aerodroma.

Da bi došao do istog morao sam proći granicu: srpsko-rumunsku, naravno. Na toj granici čovek može sresti razne vrste ljudi. Preprodavci krompira bi svakako mogli biti u glavnoj ulozi, ali ova priča nema veze sa njima. Ima veze sa jednim rumunskim carinikom i sa mnom...

‘Dobro jutro’, kažem pun elana, jer znam da me čeka bella Italia.
Kroz mali otvor kućice carinika zapažam buljave oči na telećoj glavi.
Nikakav odgovor ne dobih.
Zato reših da ponovim, jer pomislih - možda me nije čuo.
‘Dobro jutro’, kažem ja glasnije.
Ovoga puta dobijem blago podignutu obrvu i pogled iz koga se moglo pročitati: ’Šta se dereš kog đavola?’
‘Gde ideš?’, reče carinik na lošem srpskom.
Ipak nije gluvonem, pomislih.
’U Italiju’
‘Italija???’, odjednom promeni izraz lica i melodičnost glasa, kao da mi govori: ’Opa bato! Vlada svetska kriza a on ide u Italiju!’
‘Imaš pare?’, upita me.
‘Da, da naravno’, odgovaram ja.
‘Pokaži.’
Tražim novčanik, otvaram ga i pokazujem novac.
Gleda me i kao da misli: ’Ok, dobio si prvu partiju, ali utakmica još traje.’
‘Dokumenta, karta?’, reče on.
‘Evo izvolite, imate tu sve’. I dalje sam fin i kulturan, idem u Italiju i ništa mi ne može pokvariti raspoloženje.
Listanje po papirima od kola, prstima neobične debljine koji su podsećali na ćevape, je kratko trajalo.
Pomislih: ‘To je to. Sve sam mu pokazao što je trebalo. Pasoš, papire od auta, novac (pošto je tražio na uvid). Stvarno nema više šta da mi traži...’

‘Kafa!’, odjednom reče carinik.
‘Molim’, zabezeknuto kažem ja.
‘Kafa, kafa’, ponavlja on.
‘Kakva kafa? Nemam kafu, ja idem u Temišvar i letim odatle avionom’, odgovaram ja ni ne sluteći sledeću njegovu rečenicu...
‘Kupi mi kafa.Ti Italija, kupi mi kafa’.
‘Kupi mi kafa’, ponavlja on kao papagaj, praveći pauze od po sekundu dve između svake reči.
‘Kupi.... mi... kafa...’ Ovoga puta ne samo da je pravio pauze već je stavio i jasan naglasak na ono ’mi’, valjda da ne pogrešim kome treba da kupim kafu.

Polako počinje pritisak da mi raste. Pošao sam na aerodrom u Temišvar, sve papire na graničnom prelazu imam, i on mi traži da mu u cik zore kupujem kafu?! Pomislih - šta ima ja njemu da kupujem kafu, al’ ajde, ako je to cena prelaska granice...

‘Gde? Gde da ti kupim kafu?’, kažem već blago iznerviranim glasom.
‘Evo tu’, reče on i pokaza na nekakva bela vrata, preko puta kućice u kojoj sedi.

Pogledam ja malo bolje, nema nikakve oznake. Nije kafić (a i šta će kafić na graničnom prelazu), nije ni prodavnica, jednostavno bela vrata, okolo zidovi i to je sve.

‘Tu?’, opet ja ponavljam, sav u čudu.
‘Da, da, auto tamo, a ti odeš tu i kupiš mi kafa’, uporan je on da dobije kafu.
Ok, parkiraću auto, kupiću mu kafu i nastaviću svoj put, mirim se sa jutarnjom sudbinom, jer mi se tako učinilo najpraktičnije.

Kada sam otvorio vrata, ušao sam u malu prostoriju. Tu videh nekoliko rafova i polica, ako tako mogu da se nazovu, na kojima je verovatno zaplenjena roba. Ona sitna, ništa krupno. Pored tih par rafova je i nekoliko rumunskih carinika ili policajaca. Jedan momak u civilu iza pulta upravo sipa kafu cariniku iz nekakvog termosa. Pomislih kako je Rumunima izgleda mnogo bitna ta jutarnja kafa, i kako uopšte nisam znao za taj običaj kod njih. Ili to važi samo za rumunske carinike.

‘Jel može jedna kafa, molim vas’, kažem ja, ne verujući šta radim u cik zore na srpsko-rumunskoj granici, na putu za Italiju, koja je inače u drugom smeru, a da ja pri tome ne pijem kafu!
‘Naravno. Sa mlekom?’, čini mi se već uvežban odgovor ima mlađi čovek iza pulta.
Otkud ja znam da li ovaj pije kafu sa mlekom, pomislim.
‘Ok, sa mlekom’ kažem, pa šta bude. Ako me zbog mleka bude zezao, e onda sam stvarno maler. Platim ja to pola eura i krenem ka svom, u tom momentu ‘sve i svja’, cariniku.

Dolazim do kućice, i u stilu pravog konobara sa osmehom kažem: ‘Izvolite’.
Trenutak večnosti... Ovoga puta dobih dva blagoteleća pogleda - jedan ka kafi, a drugi ka meni.

‘Šta je ovo?’, reče on, sav zbunjen.
Tačno sam znao da sam maler, ne pije čovek mleko, pomislih.
‘Kafa sa mlekom’, sa još jednim ali ovog puta kiselim osmehom kažem.
Gleda me carinik u neverici.
’Ne, ne, ne, ne ta kafa’, još jednom na mešanom rumunsko-englesko-srpskom kaže on. ’Kafa, nes, nes, nes kafa nes’ i pokazuje rukama na oblik konzerve ili flaše ili tako nečega.

E nećeš ga majci, pomislih, ja da ti kupujem kilogram nes kafe, dok mi je padao mrak na oči ranom zorom.

‘Nema nes kafe, samo to. Ako hoćeš pij, ako nećeš poljubi pa ostavi’, ovoga puta na čistom srpskom.Već su mi ‘pale roletne’, nervoza je rasla u iščekivanju sledećeg njegovog poteza. Znao sam da ne mogu dugo da se zadržavam na granici, zbog aviona. Pomislio sam, da li je moguće da mi se ovo dešava? Da ću propustiti avion zbog nekog rumunskog carinika koji će sad namerno da me drnda još tri sata na graničnom prelazu... Dva krvava oka od nenaspavanosti, vožnje i ponajviše besa prostrelila su još jednom njegov par krupnih, da ne kažem buljavih, očiju. Rešio sam da ne posustajem.

‘Ok, ok, nema-nema’, reče on, isto na srpskom, po principu ako prođe - prođe, i vrati mi dokumenta.

Prelazim granicu, ulazim u Rumuniju. Posle sto metara sa strane policijski auto, a iza njega parkirana stara ‘dacia’ sa temišvarskim tablicama i otvorenim gepekom punim krompira...