Mama, kada ćemo na neku drugu planetu, na primer Nemačku?
Da li broj članova porodice mora biti obrnuto srazmeran broju novih pečata u pasošu? Da li su mlade mame i tate osuđeni na letovanja na dosadnim mestima sve dok ne pošalju decu na fakultet? Da na (samostalna) putovanja na daleke i egzotične destinacije mogu da se zapute i roditelji potvrđuje nam u intervjuu za Klub putnika Tamara Zidar (29) programer i osnivač “Putospektive”, ali i mama troje dece. Tamara je sa svojim dečacima i suprugom preletela na desetine hiljada kilometara. Trudna je putovala po Africi, ostala bez pelena u sred jednog muzeja na Baliju i bila jedan od onih putnika čijoj bebi počne da raste zub na prekookeanskom letu.
Tamara, ti si (između ostalog) i mama i putnik. Kako ove dve stvari idu zajedno?
Svi mi imamo onu jednu drugaricu iz osnovne škole koja se po završetku male mature udala i izrađala decu. I svi smo je nekako odmah otpisali. Gotovo, ona se udala, ima decu, završila je život. O čemu bismo mi sa njom i mogli da pričamo, ona je postala majka. E, kada smo rešili da imamo decu, obećala sam sebi da neću postati ta drugarica iz osnovne. Da ću se svim silama truditi da nastavim svoj dotadašnji život i da decu neću smatrati teretom već društvom.
I tako je i bilo. Zapravo mogu sa sigurnošću reći i da je život postao mnogo bolji. Ne zato što je nama život bio prazan bez dece, već zato što su nas deca naučila šta su prioriteti u životu, kako da se okružimo samo ljudima sa kojima nam je prijatno, kako da zastanemo i primetimo puno detalja na putu, preko kojih inače, u žurbi, samo preletimo ili ih čak pregazimo, kako da kažemo ne i naravno, kako da budemo mnogo tolerantniji.
Putovala si po Africi sa bebom od pet meseci u stomaku. Kako izgledaju jutarnje mučnine u pustinji? Da li imaš neki savet za trudnice kada su putovanja u pitanju?
Sad već opasno rizikujem da pojedine mame, koje budu čitale tekst, demostrativno zatvore tab, ali ja nekim čudnim sticajem okolnosti nisam imala jutarnje mučnine. Ni prvi, ni drugi, ni treći put. Odlično sam podnosila trudnoće, čak i uživala u njima. Bila aktivna, pokretna i normalno funkcionisala do poslednjeg meseca.
Smatram da trudnoća nije bolest i da su trudnice generalno veoma razmažene, ali i uplašene i da ih takvim prave prijatelji, rodbina i zdravstveni sistem. Rodbina koja ih tera da jedu za dvoje, da leže, da “odmaraju sad jer ko zna kad će imati sledeći put priliku”, poznanice od kojih čuju samo horor iskustva sa porođaja, sistem koji ih tera da idu na hiljadu testova, provera, ultrazvukova, pregleda, da njima i ne preostane slobodnog vremena za razmišljanje, kamoli putovanja.
Naši drugari su pisali odličan tekst na temu putovanja u trudnoći. Iako često dobijam pitanja na tu temu, veoma je nezahvalno davati savete tog tipa jer postoje rizične trudnoće, a ja nisam doktor da stanje trudnice procenim.
Predlažem da trudnice iskoriste dostupnost literature i same se dobro informišu o tome šta se u njihovom telu dešava u trudnoći, ali i na porođaju. Ina May Gaskin i njen “Guide to childbirth” je mnogim mamama pomogao, a može se naručiti online za petnaestak evra, dostava besplatna.
Znamo da si vodila bebe na Bali i Šri Lanku. Zašto ste se odlučili da idete toliko daleko?
Zato što smo sebični. Jasno je svima, pa i nama, da je deci u prvim godinama života apsolutno svejedno gde idu na putovanje/letovanje/zimovanje, dokle god su sa nama. Ali nama nije sve jedno. Želeli smo da nastavimo da vodimo život koji smo vodili i ranije, a kako su nam ta mesta draža od standardnih letovališta, samo smo nastavili da se krećemo ka istoku i u čoporu. Prve pečate u pasošu su dobili već sa 3 meseca što i nije tako impresivno kad pomislimo da postoje roditelji koji idu i sa manjim bebama na put. Putovanje sa bebama ima ogromne prednosti u smislu da nema brige oko hrane (pogotovo ako majka doji), beba puno spava tokom dana i jedino što joj je neophodno je mamina (ili tatina) blizina. Sa bebom ne postoje sve one opasnosti koje donosi sa sobom jedno veselo, razdragano i zainteresovano dvogodišnje dete koji je tek počelo da istražuje svet. No i pored tih prednosti, tempo putovanja se menja. Bilo nam je teško u početku da se tome prilagodima, ali čim smo prestali da očekujemo da ćemo moći svaki momenat koji želimo fotoaparatom da zabeležimo, svaki hram, džunglu ili znamenitost da obiđemo, postali smo mnogo zadovoljniji i spokojniji. A i tešimo se da ćemo jednog dana, kad oni porastu, nastaviti da putujemo na način na koji smo ranije putovali. Što su oni veći i daleka putovanja dobijaju veći smisao jer smatramo da je bitno da upozanju svet kakav jeste, da upoznaju druge narode, kulture, običaje, probaju drugačiju hranu, osete drugi vazduh, da nauče da je osmeh univerzalni jezik, da veruju u ljude i da poštuju različitosti. Nama jedino preostaje da se nadamo da će se putnički pelcer primiti jer ne postoji bolje obrazovanje i životna lekcija od putovanja.
Koje je najčudnije mesto na kom si menjala pelene?
Vremenom sam se izveštila da mogu bilo kada i bilo gde da ih promenim, mada se sećam čudne situacije kada smo zaboravili da ponesemo čistu pelenu i maramice u Blankov muzej u Ubudu (Bali), a mladunče je baš tada odlučilo da pelenu napuni, pa sam ga u uslužnom kupatilu istuširala, a zatim ga onako gologuzog nosila po muzeju. Mislim da je improvizacija i fleksibilnost ključna stvar na putovanjima sa decom.
Šta je to što je tvojim dečacima bilo nainteresantnije na nekom putovanju?
Bili smo nedavno u Singapuru i od svih stvari koje smo posetili, uključujući akvarijum, parkove, veliki panoramski točak, simulaciju kišne šume, njima je igranje flipera i automata na 39. spratu u kancelariji prijatelja kod kog smo bili, najviše ostalo u sećanju.
Ono što mislimo da će deci biti zanimljivo retko se poklapa sa onim što se deci zapravo dopada. Pre neki dan, recimo, toliko su bili uzbuđeni što sam im dozvolila da hodaju bosi od keja do kuće da su svi sladoledi, celodnevna aktivnost, parkovi, lopte, momentalno pali u vodu.
Sećaš li se neke strašne ili neprijatne situacije?
To su generalno bolesti, prehlade i ujedi koji se dešavaju s vremena na vreme. Ne treba paničiti već treba biti pripremljen na nezgode tog tipa. Birali smo destinacije koje imaju dostupnu medicinsku pomoć u hitnim slučajevima, te nismo bili u strahu.
Deca, kažu roditelji, imaju svoje rituale, spavaju i jedu uvek u isto vreme, i slično. Kako se na putovanjima ovo rešava? Da li se deca prilagode putovanju ili se putovanje prilagodi deci? Ili je ritual da na putovanjima nema rituala?
Improvizacija, improvizacija, improvizacija. Istina je da deca vole rutinu i rituale, te se trudimo da se nekih držimo, kao što su doručak i večernje kupanje pre spavanja. Sve između je podložno promenama kako su veći. Naravno, putovanje se prilagođava deci. Sve drugačije dovodi do frustracije. I dece i roditelja.
Šta se dešava kada u avionu gde svi spavaju beba počne nekontrolisano da plače i odjednom svi gledaju u vas? Ima li tu neke strategije?
Veoma smo rigorozni i smatramo da je neophodno poštovanje mira svih naših saputnika. U avionu ograničenje korišćenja elektronskih uređaja, igranje igrica i gledanje crtaća ne postoji. U avionu je dozvoljeno sve što bi ih umirilo i držalo zaokupljenim određeno vreme. Naravno, sve u granicama normale. Pripremamo ih pre puta i dogovaramo se unapred. Dogovor je ključna stvar sa decom kada dovoljno porastu da se međusobno razumete. I često zaista poštuju dogovor, ali ako i samo ako i vi vaša obećanja održavate. Doslednost je stvar broj jedan u roditeljstvu. Kada su bebe u pitanju, opet bih spomenula dojenje. Zaista se nikad ne bih usudila da krenem na tako duga putovanja da nisam dojila svoju decu. To je univerzalno rešenje za sve: I uteha, i hrana, i izjednačavanje pritiska u ušima pri sletanju i poletanju, i uspavljivanje, i imunitet, i uvek dostupna tečnost.
Često se na svojim putovanjima vozite lokalnim prevozima. Šta je najkomplikovanije prilikom dugih vožnji?
Ne mogu da se setim nijedne komplikovane, ali se sećam interesantne situacije kada smo se vozili metroom u Singapuru. Zbog temperaturne razlike napolju i u zatvorenim prostorima, mlađi sin se uvek žalio pri ulasku u metro i zahtevao da pronađemo neki drugi način prevoza jer mu je bilo jako hladno, čak i ako se obuče. Inače, vožnja metroom, vozom, autobusom, kombijem, kamionom je čista egzotika u očima jednog dečaka. Bolje od bilo kog luna parka.
Putujete često i kolima. Da li prelazite duge destinacije autom sa decom? Iako su osamdesetih čitave porodice i “fićom” znale da se zapute na Jadran, danas roditelji sve više pribegavaju avionima jer “deca ne mogu da izdrže put kolima”. Imaš li neki savet za roditelje kada se radi o dugim vožnjama?
Pribegavaju oni koji mogu to da priušte. Mislim da i dalje veliki broj roditelja na more putuje kolima, što zbog komfora, što zbog uštede. Istina je da putovanje kolima može biti zamorno, ali ima svoje prednosti u smislu dostupnosti auta na krajnjoj destinaciji, količine stvari koju možete poneti kao i cene, pogotovo kada imate više dece. Strategije za zanimanje dece tokom putovanja su slična kao i u avionu. Neki uređaj sa ekranom, pun nasnimljenih crtaća ili igricama, knjige, igračke… Naši momci su, recimo, jako voleli knjige sa nalepnicama, tako da smo kupovali one sa 500+ i lepili ih u svakoj prilici. Sad, kad su veliki, možemo i da igramo zajedno igre, kao što su “na slovo na slovo” ili neke igre sa brojevima. Mogla bih da kažem i da zajedno svi pevamo dok putujemo, kao u američkim filmovima kada vidite savršene porodice u autu, ali zapravo to ne radimo. Neki od nas tvrde da nemaju sluha.
Unapred smišljene lokacije gde bi pravili pauzu nam pomažu da subjektivno brže stignemo do krajnje destinacije. Mislim da je sada čak putovanje kolima umnogome lakše jer na svakoj malo boljoj benzinskoj pumpi postoji parkić za decu gde se mogu malo izigrati, protegnuti noge i zabaviti posle duge vožnje kolima, ali i restoran gde je moguće nešto prezalogajiti, ako ste zaboravili da ponesete.
Stariji dečaci su već veliki. Imaju li neko mišljenje o putovanjima? Da li se Liam hvali drugarima da je prešao već pola sveta?
Rodbina nam je rasuta po Srbiji i naše mame žive u različitim gradovima, te su momci navikli da moraju da “putuju” da bi otišli kod baka. Dužim putovanjima se raduju zbog aviona i svih zabavnih stvari na aerodromima. Često gledamo globus i pričamo o svemiru, planeti zemlji, te oni imaju neki osećaj o tome gde idemo kada putujemo. U njihovim očima ne postoje granice. Njima je ceo svet jedno lepo, dostupno mesto koje oni mogu da posete ako žele. Ponekad nas i pitaju da li ćemo ići na neku drugu planetu (kako oni zovu države jer reč “zemlja” povezuju sa “planetom Zemljom”), recimo Nemačku, a mi im uvek potvrdno odgovaramo, jer zaista ne postoji razlog zašto bi mislili da ne mogu da odu negde gde požele.
Uvek ima onih koji kažu “odakle mi pare da putujem”…
Iako može da bude, putovanje ne mora biti skupo. Ljudi obično podrazumevaju da im je potrebno puno novca za bilo koje putovanje, a to je greška. Kampovanje je jedna od dečjih najvećih zabava i, iako smo i sami poslednji put bili pre 2 godine, najstariji sin se i dalje seća svih detalja i sa uzbuđenjem priča o toj avanturi.
Na Putospektivi često pričamo o kratkim izletima po Srbiji sa idejom da se podsetimo koliko nam je lepa zemlja i šta sve možemo prvo u komšiluku da obiđemo pre nego što se otisnemo na daleki put. Iako radije obilazimo nešto novo i tuđe, jer podrazumevamo da je ovo naše uvek dostupno i tu, veoma retko ili nikad ne iskoristimo prednosti te pristupačnosti, dok neki drugi putnici i turisti baš ovde dolaze da uživaju u neiskvarenim predelima i atrakcijama.
Prošle godine smo istraživali istočnu Srbiju i iznova se oduševljavali njenim prirodnim lepotama, ali i onim koje je stvorio čovek i zaključili koliko bi takva mesta, kao što su “Rajačke pimnice”, “Prerasti”, “Lepenski vir” pa čak i “Hidroelektrana” tamo negde, u nekoj drugoj zemlji, vrveli od turista. Mi smo imali taj luksuz da uživamo sami u obilasku svih tih mesta, da doživimo potpun ugođaj, bez gužve, galame, guranja, nutkanja, cenkanja, a kad već možete, zašto ne bi i vi to uradili?
Da li ćete nastaviti da lutate, od sada u kvintetu? Koja vam je sledeća planirana destinacija?
Naravno. Iako neke stvari volimo da organizujemo do detalja, putovanja nisu jedna od tih stvari. Planiramo danas za sutra, dozvoljavamo promene u hodu, brzo menjamo planove i prilagođavamo se situaciji. Volela bih da obiđemo Skandinaviju jer nikad do sada nismo bili tamo. Latinsku Ameriku takođe. No, i dalje nas Azija vuče, pa možda “trknemo” prvo tamo dok se ne uputimo na neke nove destinacije. Ponekad objavljujem naše dogodovrštine sa putovanja i iz života na sajtu pa možda nekome budu korisne, ili barem zabavne.
Putospektiva
Prvo, čestitamo. Putospektiva je doživela 17. izdanje, a sala je uvek puna. Kakvi su vam planovi za budućnost?
Najviše hvale zaslužuju ljudi koji dolaze i redovno prate Putospektivu i ljudi koji pričaju o svojim putovanjima. Ja sam samo čovek u sredini koji uspe da spoji jedne i druge. Planovi za budućnost su isti kao i planovi do sad - nepostojeći. Ponekad poželim da Putospektiva ima jednu od onih srceparajućih priča, kako smo počeli iz naše garaže, pa smo se okupljali po rupama i šupama, da bi nas nakon godinu dana neko primetio…
Nije bilo tako. Putospektiva je od svog prvog izdanja imala odličnu publiku i podršku, uvek se tražila stolica više, uvek je bilo zainteresovanih koji bi pričali. Ideja da se više priča o samostalno organizovanim putovanjima i želja da se okupe ljudi sličnih interesovanja i druže van interneta su se spojile i nastala je Putospektiva. Pravimo greške, učimo, improvizujemo, menjamo, radimo na sebi, radimo na Putospektivi, upoznajemo puno interesantnih ljudi, a usput možda uspemo i nekog da motivišemo da se otisne na put sam. Zapravo, to je plan. Da makar jednu osobu svakog meseca inspirišemo da spakuje stvari u ranac i ode. Bilo gde.
