Alpinista Dren Mandić (32) iz Subotice poginuo je juče na završnom usponu ka najopasnijem vrhu Himalaja K2, ka kojem se početkom juna uputio sa još četvoricom kolega u okviru „Vojvođanske ekspedicije“. Nesrećni alpinista je, prema prvim informacijama, poginuo nakon pada sa završnog uspona ka vrhu, delu zvanom „Botldnek“ na 8.200 metara visine. Ekspedicija je odmah prekinuta, a Mandićeve kolege Iso Planić i Predrag Zagorac uputili su se ka baznom kampu na Himalajima, gde ih danas očekuju Milivoj Erdeljan i Miodrag Jovović.

Tragediji su, kako se pretpostavlja, doprinele vremenske neprilike koje na najopasnijem usponu Himalaja traju već nekoliko dana. Planić i Zagorac su sinoć stigli su do visinskog kampa C2 na 6.600 metara, a danas bi trebalo da stignu u bazni kamp. Za sada nije dostupna čak ni informacija da li su Planić i Zagorac uspeli da izvuku telo kolege.

- Za sada nemamo više informacija, osim da su Planić i Zagorac dobro i da se vraćaju u bazni kamp. Očekujemo da će oni stići u subotnje predvečerje i tada će biti poznato više detalja o tragediji - kaže za „Blic“ Aida Skakić, portparol ekspedicije i sestra alpiniste Planića.

Alpiniste je još pre nekoliko dana, kada su stigli do visinskog kampa C2, namučio jak vetar, o čemu su ostavljali beleške na alpinističkim sajtovima koje koriste kao osnovnu komunikaciju sa svetom, ali su ipak odlučili da nastave put. Prekjuče, 31. jula, stigli su do tačke C4 praćeni vetrom i najavili da će dalje krenuti čim se stiša. Juče ujutro vremenske prilike su im dozvolile da počnu završni i najopasniji uspon. Već oko 3.30 po lokalnom vremenu, koje osam sati zaostaje za našim, na sajtovima se pojavila vest da se srpska ekspedicija suočila sa problemima. Tek koji minut kasnije, na sajtovima se pojavila i prva vest da je jedan srpski alpinista, koji je nešto malo zaostajao za norveškom ekspedicijom, pao sa dela „Botlnek“. Uskoro je usledilo i šturo, zvanično saopštenje „Vojvođanske ekspedicije“ o tragediji.

Šta se dogodilo na vrhu, planinari za sada samo pretpostavljaju: najverovatnije su se udari vetra pojačali, moguće je da je došlo do manjeg odrona ili da je vetar jednostavno odneo mladog alipinistu i pored svih mera predostrožnosti. Jer, kažu iskusni alpinisti iz Vojvodine, ime „Botldnek“ („Grlić flaše“) najbolje opisuje kakav je. Na onovu šturih vesti sa Himalaja, kažu planinari, pretpostavlja se da je mladić „zauvek ostao na korak od svog sna“.

- Šta se dogodilo pokazaće istraga koja će svakako biti sprovedena. Mogu da kažem samo da je vreme na Himalajima nepredvidivo, da vremenske prognoze nikada nisu sigurne i da se udari vetra pojačaju iznenada - kaže Skakićeva.

Mandiću i njegovim kolegama iskustvo se ne može osporiti. Mandić je, kao član subotičkog društva „Spartak“ do sada je učetvovao u usponima na Ararat, Elbrus na Kavkazu i prošle godine na „Brod Pik“. Pripreme za ekspediciju na K2, na koju su ispraćeni 2. juna na aerodromu „Nikola Tesla“ traju od 2002. godine. Od tada kada su se uspeli na Kilimandžaro, vojvođanski planinari osvajaju najteže vrhove.

Dren Mandić je rođen u Subotici 1976. godine od oca Dragana i majke Gizele. Nikada za stalno nije napustio Suboticu, ali je ga je nemirni duh odvodio daleko i visoko od nje. U rodnom gradu je završio osnovnu školu da bi nakon nje 1995. završio Građevinsku školu, obrazovni profil proizvođač finalnih proizvoda od drveta. Posle odsluženja vojnog roka tokom 1995. i 1996. godine, radio je sa ujakom kao stolar u privatnoj radionici. 1999. zaposlio se u kompaniji za proizvodnju bezalkoholnih napitaka \\\'\\\'Fresh&co’’ gde je radio do kraja života.

U periodu od 2005. do 2007. godine bio je veoma angažovan u Društvu odgajivača sitnih životinja, naročito u sekciji za teraristiku. Sa velikom ljubavlju je gajio papagaje, tropske paukove, zmije i druge sitne životinje koje je u terarijumima čuvao i u svojoj sobi.

Preko 10 puta je bio dobrovoljni davalac krvi.

U izviđačkoj organizaciji u odredu izviđača \\\'\\\'Đuro Salaj\\\'\\\' učlanjen je od 1995. godine. Učestvuje u organizovanju i sprovođenju tabora na Žabljaku 1995, 1996, i 1997. godine. Tamo je načinio svoje prve planinarske korake penjući se na vrhove Durmitora. Prvi vrh koji je popeo 1995. godine je Savin kuk (2330m). Na Bobotov kuk(2522m) se popeo 1997. U izviđačkoj organizaciji najviše je radio na obuci mladih izviđača. Stekao je zvanje izviđačkog instruktora. Nesebično je radio na nivou opštinskog Saveza kao član Načelništva SIO Subotica.

Stazu Fruškogorskog planinarskog maratona prvi put je prešao 1997. godine, gde je sve do 2008. godine bio redovni učesnik. 2004, 2005. i 2006. godine prešao je stazu ultramaratona (101 km), a najbolji rezultat je ostvario 2006. godine kada je bio sedmi. Marta 2006. istrčao je stazu novosadskog polumaratona dugu 21 km. U atletskom klubu \\\'\\\'Tron\\\'\\\' sa Palića bio je aktivan od 2007. godine. Na prvoj rođendanskoj trci AK \\\'\\\'Tron\\\'\\\' odžanoj 1.03.2008. u Subotici u trci na 10 km stigao je na cilj kao 30.

Član PK \\\'\\\'Pauk\\\'\\\' iz Subotice postao je 2002. godine i sa ovim klubom je postigao svoje prve uspehe u sportskom penjanju posle čega je odmah bio zapažen. Sa ovim klubom je učestvovao i na svojoj prvoj ekspediciji 2003. godine na Ararat (najviši vrh Turske) 5164m i Kavkaz, najviša planina Rusije) 5642m.

U Planinarski klub \\\'\\\'Spartak\\\'\\\' se učlanio 2004. godine kada je učestvovao u svojoj prvoj klupskoj akciji \\\'\\\'Uspon na Golem Korab\\\'\\\'. Ispenjao je mnoge vrhove Srbije i njenog okruženja i učestvovao je na brojnim akcijama pešačenja u prirodi. Među vrhovima višim od 2000 metara najznačajniji su Bobotov kuk, Durmitor (2522m), Golem Korab, najviši vrh Makedonije i Albanije (2753m), Kom Vasojevića, Crna gora, zimski period, (2460m), Savin kuk, Durmitor (2330m).

Alpinistički tečaj zimske tehnike u organizaciji KKA PSCG je završio 2006. godine na Durmitoru, a već naredne godine je učestvovao u ekspediciji PSSV i PSB na Brod Pik 8047m koji je ispenjao bez upotrebe dodatnog kiseonika.

Ispenjao je preko 13 smeri za sportsko penjanje na Orlovom bojištu, Borskom stolu, Romaniji i Vracama (Bugarska). Najveca ocena koju je penjao na vođenje je 8- , smer Road to Hell, Vraca, Bugarska.

Ne računajući ekspedicije i alpinisticki tecaj ispenjao je osam alpinističkih smeri na Borskom Stolu, Ovčarsko-kablarskoj klisuri, Romaniji i Vracama (Bugarska). Među onim smerima u kojima je bio prvi u navezi (vodio) treba spomenuti Prvomajsku (Borski sto) ocene 5- i Bezengi (Vraca, Bugarska) ocena 5+.

Bio je član UO PK \\\'\\\'Spartak\\\'\\\' i član komisije za sportsko penjanje PSSV. Na veštačkim stenama PK Spartak je sa mlađim kategorijama volonterski radio kao trener. Učestvovao je u izgradnji veštačkih stena PK \\\'\\\'Spartak\\\'\\\' i radio je na organizovanju nekoliko takmičenja u sportskom penjanju.

Poginuo je 01.08.2008. nesrećnim slučajem na oko 8200m prilkom uspona na K2, Karakorum, Pakistan (8611m).

Neka mu je vecna slava i neka ga andjeli cuvaju ma gde bio a mi cemo ga se secati kao nasu diku i ponos.

Do kobnog 1. avgusta, kada je prilikom osvajanja drugog svetskog vrha K2 na Himalajima poginuo alpinista Dren Mandić (32) iz Subotice, a zatim još 10 njegovih kolega, nijedan sportista iz šest svetskih ekipa nije ni ogreban. Međutim, tog varljivog dana vrh K2, čija je visina 8611 metara i koga mnogi nazivaju ljudožder, pokazao je svoje ćudi. Kada su srpski penjači već mislili da je osvojen, opasna planina priredila im je smrtonosno iznenađenje koje je prekinulo ekspediciju koja je krenula iz Srbije još drugog juna.

Kako je odmah po povratku u Beograd, preksinoć na Aerodromu „Nikola Tesla” istakao Iso Planić, vođa uspona, već su videli najveći alpinistički izazov – vrh K2 pod nogama i možda je baš to i bio problem.

– Karakorum, odnosno K2 bio je „čudno raspoložen” i pravio nam je pravu zamku. Mamio nas je lepim vremenom kakvo alpinisti samo mogu poželeti. Sve je išlo tako glatko. A onda su kod mesta Botlnek (grlić boce), na poslednjem teškom delu koji treba premostiti, Dren i ostali nastradali – po dolasku u zemlju posle 74 dana opisivao je ovaj događaj potreseni Planić.

Kako je objasnio Predrag Zagorac, Mandić i on su se nalazili oko 350 metara od vrha, na usponu pod uglom od 70 stepeni. Međutim, na tom delu stvorila se nepredviđena gužva, kako kaže, penjači su se unervozili i počeli da se guraju. Da bi izbegao gužvu, Dren je krenuo nadesno, ka Planiću, nameravajući da promeni bocu sa kiseonikom.

– Organizacija je zatajila, nije bilo onako kako je dogovoreno, stvorila se velika gužva. Mandić je krenuo da zaobiđe norvešku alpinistkinju i morao da se otkači sa sigurnosnog užeta. Moguće da je neko cimnuo njegovo uže, poleteo je nadole, a za njim i Norvežanka Cecilija Skog koja je jedina videla kako je došlo do pada. Bila je vezana pa je ostala da visi. Trenutak kasnije i ja sam video Drenov pad – sećao se stravičnog prizora Zagorac.

Tela onih koji padnu niz strme ledene litice vrha K2 uglavnom se nikada ne pronađu. Međutim, Dren se ubrzo zaustavio.

– Učinilo mi se da je pomerio nogu. To mi je dalo nadu da je živ. Brzo sam krenuo dole, morao sam tri puta da se otkačim sa užeta i zaobiđem penjače ispod mene. Naišao sam na krvave tragove u snegu, Dren je naglavačke visio na užetu. Stavio sam ga na kolena, ali već je bio modar, sa mnoštvom posekotina po glavi i nije disao. Znao sam da nije živ, ali sam mu davao veštačko disanje i masirao srce – sećao se Planić.

Kada je stigla pomoć, počeli su da spuštaju telo mrtvog druga. Pomagali su im Šveđanin i Amerikanac, a opasnom i teškom poslu pridružio se i pakistanski visinski nosač Džahan Beg, koji se okliznuo i pao u ledenu provaliju na kineskoj strani planine i od tada nije viđen.

Milivoj Erdeljan, vođa tima, prekinuo je ekspediciju odmah po Mandićevoj pogibiji, a posle pogibije Pakistanca odlučeno je da telo Mandića polože na ledenoj ravni na 7.900 metara visine. U međuvremenu, kazuje Erdeljan, pripremala se tragedija „kakvu K2 nije video i koju niko nije očekivao”. Prvi penjači stigli su na vrh K2 u 15, a poslednji u 20.30 časova, kada se i dogodila tragedija.

– Prilikom silaska niz Botlnek otkinula se ledena streha i kao lavina pokupila užad za spuštanje. Usput je ubila Norvežanina Ralfa, dok se njegova supruga, koja je prethodno padala sa Drenom, živa vratila u kamp. Nekoliko penjača ostalo je zaglavljeno iznad Botlneka. Ranije je javljeno da su, negde pod vrhom, na ledenim pločama skliznula i nestala trojica alpinista. Korejci su odlučili da se međusobno osiguraju u navezu od sopstvenih užadi i siđu niz Botelnek. Od njih šestoro četvoro se otkinulo, otklizalo ka podnožju lomeći usput ruke i noge. Jednom od izlomljenih ujutru je pokušao da pomogne član tima, vukao ga, ali su se obojica otisnuli niz pakistansku stranu planine – prisećao se Erdeljan.

Tada je već bilo 11 poginulih, a dvojica promrzlih alpinista lutala su planinom tražeći kamp. Obojicu je spasao šerpas (visinski nosač) Pemba. Italijana Marka je, objašnjava Erdeljan, već usnulog posle 24 sata lutanja, pronašao u blizini kampa.

– Holanđanin Vilko je pronađen tek posle potrage u koju se uključila kompanija satelitske telefonije. Tražili su ga pomoću satelita, ali je spasen zahvaljujući našem durbinu, kojim smo ga primetili u sumrak drugog dana. U toku noći prišao mu je Pemba sa spasonosnim čajem. Sledeći dan ne bi preživeo. Marko i Vilko imaju teške promrzline ekstremiteta i helikopterom su ih odneli sa Himalaja – objasnio je Erdeljan.

U poslednjih šest ekspedicija od 2002. godine, kada su naši sportisti krenuli u osvajanje vrhova iznad 8000 metara visine, nogom su stali na pet najviših tačaka. Kako je istakao Miodrag Jovović, on i drugari iz Planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine preživeli su dosta mećava, oluja, lavina i vetrova, pa i sitnijih povreda ali ovakvih tragedija nije bilo.