Festival u Oruru. Foto: Roman Balvanović
Treća nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2025.
—
Krenuli smo rano. Čakaltaja, što na ajmaranskom jeziku znači ledeni put, uzdiže se tridesetak kilometara severno od La Paza. Ovaj tropski lednik na preko pet hiljada metara nadmorske visine prekriva svega desetak hektara površine, a nekada je bio mnogo veći. Tu leži i najviši ski–lift na svetu. Tu je izgrađena je i specijalna laboratorija za istraživanje kosmičkog zračenja, najviša u svetu istraživačka stanica za kosmičke zrake visokih energija. Ovolika visina neophodna je zbog toga što niži, gušći slojevi atmosfere prigušuju ove zrake. Čakaltaja, visoka a lako pristupačna iz velikog grada, za to je kao stvorena.
Put nas vodi najpre preko El Alta pa preko ravne travnate površine Altiplana sve do podnožja Čakalataje. Zatim polako vijuga serpentinama uzbrdo da bi završio na oko pet hiljada i dvesta metara, oko dvesta metara ispod samog vrha. Džip se vere uz kemeniti drum, stenje. Muči ga visina, karburator se guši, kašljuca. Ostatak moramo pešice. Nije mnogo, ali kakvih je to samo dvesta metara visinske razlike! Dijego, domaći, ide još nekako, ja nikako. Vazdušni pritisak je 520 milibara, polovina od onog na nivou mora. I polovina kiseonika manje. To je isto kao da udišeš svaki drugi udah ili imaš samo jedno plućno krilo. Uprkos dotadašnjoj dvomesečnoj aklimatizaciji u La Pazu, idemo svega desetak koraka i odmah stajemo barem pola minuta da povratimo dah i smirimo srce koje bije kao posle kakvog sprinta. Ovih dvesta metara uspona milimo, čini mi se da traje sat vremena.
Ali nagrada za uspon na ovaj vrh visok 5,421 metar, a to je šesto metara iznad najvišeg vrha Evrope Mon Blana, izuzetna je. Pogled puca. La Paz i El Alto su kao na dlanu. Pravo dole ispred leži cela raskošna konfiguracija visoravni Puna, ravnog travnatog stola sa strmim dolinama s njegove leve strane i visokim snežnim vulkanima s desne. Dole levo, odmah ispod, na ledniku, leži ski staza. Ski lift premošćuje nekih dvesta metara visinske razlike pri samom njegovom vrhu. Izgrađen je još 1939. godine od automobilskog motora i sajle, i bio je poznat po tome da se za sidro bilo veoma teško uhvatiti i držati se tokom vučenja. Desno, malo iza, diže se zaleđeni vrh moćnog vulkana Uajina Potosi, levo moćna pleća belog Iljimanija, sa svojih skoro šest i po kilometara visine. Još dalje, Istočni Kordiljeri obrušavaju se ka Amazonu, u oblast suptropskih i tropskih šuma. Ovako moćno mora de se oseća i kondor u svom visokom i tihom letu.
Odmorivši se i povrativši dah na vrhu, gledajući kao na dlanu suncem okupani Altiplano i La Paz, poželo sam da se vratim pešice. Dijego ode, ostah sa tišinom i suncem. Činilo mi se dostupnim. Ali tih trideset kilometara brzog marša na tih preko pet kilometara nadmorske visine, makar i nizbrdo, pokazaće se kao izazov i za mladog i aklimatizovanog sportistu sa dobrom kondicijom. Krenulo je lepo, radosno. Nizbrdo je bila šala u poređenju sa usponom. Posle sam sekao serpentine kao divokoza sve dok nisam sišao na obronke koji spajaju Čakaltaju sa Altiplanom. Ali onda sam je osetio. Prvi put. Dok sam prelazio ustalasane i puste pašnjake ponad ogledala jezerceta Miljuni, odjednom sam osetio njen podmukli napad. Nisam odmah shvatio o čemu se radi ali ubrzo mi je sve objasnila. Glavobolja, drhtavica, slabost, teško disanje i lupanje srca, magla pred očima. Bila je to upravo ona, njeno veličanstvo puna, visinska bolest, sa svojim raskošnim repertoarom mučnih i opasnih simptoma. Nije čudo da ova bolest nosi ime kraja u kojem hvata.
Grozničavo sam razišljao šta da radim. U blizini nije bilo nikoga, obližnjim drumom retko prolaze kola. Gledao sam užurbano oko sebe u potrazi za nekim spasom, i onda sam u daljini, na kojih par kilometara ispred, opazio stado lama. I setio se rešenja. Gde ima lama, tu ima i čobana. Gde ima čobana, tu ima i koke. Prastari starosedelački lek: čaj od lista koke protiv visinske bolesti. Ovde ga svi piju, Čole ga prodaju u vrećama na ulici, drže ga supermarketi.
Tih par kilometara bilo je pakleno, ali na kraju sam se dovukao do stada. Ugledao sam, osamljenu na travnatom brdašcu, skromnu kamenu kuću sa ravnim krovom, pre neku vrstu pojate. Nikog nije bilo uokolo. Odvukao sam se do kolibe i glasno nazdravio dobar dan. Izašla je mlada Ajmara. Šarena narodna nošnja, ogrnuta pončom. Okruglo lice sa dve pletenice i bez šešira. Zatražio sam čaj od koke iako joj je odmah sve bilo jasno. Klimula je glavom bez reči i nestala u mračnom otvoru kolibe. Seo sam na drvenu klupicu ispred i čekao. Brzo se vratila noseći u ruci veliku limenu šolju iz koje se pušilo. Čaj je očigledno već bio krčkao. Na pet hiljada, malo čaja od koke mora uvek da se vari, da bude uvek spreman za nevolju i nevoljnike kao što sam ja tada bio. Ispio sam tu šolju vruće svetlozelene tekućine oštrog mirisa i zver visina me najednom pustila iz svojih kandži. Zahvalio sam se nepoznatoj spasiteljki i krenuo. Sledećih dvadesetak kilometara pešačenja do La Paza bila je pesma.
Ajlju, maljku i mama talja
Kada se danas u Boliviji kolokvijalno kaže Čolo ili Čola, misli se obično na pripadnika naroda Ajmara. Kada se kaže Kolja, misli se na narod Kečua. Ova dva starosedelačka naroda međusobno su slična, mada se razlikuju nešto po izgledu a više po jeziku. Utisak je da Ajmare imaju nešto šira, okruglija i zagasitija lica od Kečua. Ajmara ima oko od dva miliona i žive pretežno u oblasti Pune, u bazenu jezera Titikaka. Kečua ima desetak miliona. Bolivijanske Kečue tradicionalno žive na jugu zemlje, u oblasti gradova Kočabambe i Potosija, a glavnina ih živi u susednom Peruu i Ekvadoru. Kečue su potomci nekadašnjih Inka. Mada su ajmaranski i kečuanski jezik dva različita jezika, zbog dugog međusobnog dodira bilo je nemalih uzajamnih uticaja, što je lingviste povremeno dovodilo u zabunu da ih proglase izdancima iste jezičke grane, što u stvarnosti nije slučaj. Zanimljivo je da su u španski jezik, a preko njega i u srpski, iz kečuanskog jezika prispele reči kao što su kondor, koka, kinin, puma, pampa, lama, guano i gaučo.
I ajmaranske i kečuanske žene nose na glavama onaj svima poznati okrugli šešir od filca. Ovaj praktični i topli šešir postao je popularan još dvadesetih godina prošloga veka, kada su ga nosili britanski radnici koji su gradili andsku železnicu. Priča se kako su dobili pošiljku premalih šešira pa su ih podelili radnicima Kečuama, a ovi od njega stvorili deo vlastite nošnje. Kečue inače na glavi nose čuljo, vunenu kapu s ušima od lamine ili alpakine vune. Prvi sinovljev čuljo po tradiciji mu isplete njegov otac. Deo tradicionalne ženske garderobe je aguajo, kvadratna marama u kojoj žene na leđima nose bebe. Ogrću se pončom. Ovo je važan deo garderobe, jer na tim visinama, čim niste na suncu, hladnoća prodire u kosti.
Ne zna se tačno od kada Ajmare žive u oblasti jezera Titikake. Procene se kreću od pre osamsto do čak pre pet hiljada godina. Ne zna se ni tačan datum kada je carstvo Inka osvojilo ajmaransku teritoriju, ali izvesno je da je to bilo tako već krajem petnaestog ili početkom šesnaestog veka, kratko pred dolazak Španaca. Ali širenje države Inka nije bilo surovo širenje tipično za imperije, već pre 'meko' osvajanje, zbog toga što su Ajmare već od ranije bile pod znatnim kulturnim uticajem Inka. Takođe, Ajmare su u carstvu Inka zadržale autonomiju. Ima čak i mišljenja da je tajni jezik kojim su govorili kraljevi Inka zapravo bio upravo ajmaranski.
Starosedelačko stanovništvo Pune od davnina je imalo složenu organizaciju društva. Ajmare su još pre dolaska Inka bili organizovani u široke porodične zajednice pod imenom ajlju, kao neka vrsta naših zadružnih porodica. Članovi jednog ajljua obično su potomci nekog zajedničkog pretka, bilo stvarnog ili legendarnog. Ajlju funkcioniše na principima uzajamne solidarnosti: svi za jednog, jedan za sve. Ajlju kao kolektivitet poseduje zemlju, zajedno je obrađuje, zajedno prodaje svoje proizvode. Međusobne obaveze pripadnika ove široke porodične zajednice precizno su utvrđene. Postoje institucije zajedničkog rada u korist nekog pojedinca (ajni), kao naša moba, ili u korist cele zajednice (minka), kao neka radna akcija. Ajlju na ovaj način obezebeđuje visok nivo samodovoljnosti zajednici. Žene udajom prelaze u muževljevu zajednicu, ali one bez obzira na prelazak nasleđuju zemlju od svojih roditelja i članstvo u zajednici rođenja. Ovo je ostatak nekadašnjeg matrijarhata. Udadba je najčešći način mešanja između ajljua, ali članovi zajednice mogu postati i ljudi sa strane, tako što bi naprosto preuzeli obaveze koje ima i svaki drugi član. I Kečue imaju sličnu društvenu organizaciju.
Starešina ajljua naziva se maljku (maljku na ajmaranskom znači kondor). Među svim starešinama šire oblasti, bira se i apu maljku, vrhovni starešina. Njegov glavni zadatak je da usklađuje rad i akcije čitave mreže ajljua, na celoj ajmaranskoj teritoriji. Danas u Boliviji postoji telo pod imenom Konamak, Nacionalno veće ajljua i marki Koljasuja. Konamak broji stopedeset članova i bira apu maljkua. Titulu apu maljkua dobio je Evo Morales dan pre svoje inauguracije za predsednika Bolivije. Takođe postoji i Veće ajljua i amauta, telo koje se sastoji od po četiri delegata iz svake andske zemlje gde žive Ajmare, i koja ima ulogu sličnu skupštinskom gornjem domu.
Zanimljivo je uporediti dve socijalne organizacije koje su paralelno trajale za vreme španskog kolonijalizma, špansku i starosedelačku. Dok je španska struktura, sa svojim kastama, vertikalna, dotle je indijanska horizontalna. Prva je elitistička, druga je demokratska. Prva je patrijarhalna, druga matrijarhalna. Prva funkcioniše po komandnoj lestvici, druga je mreža u kojoj se dogovara. Prva je bazirana na piramidi imetka, gde na vrhu imaju sve a na dnu su robovi. Druga je bazirana na uzajamnoj solidarnosti i jednakosti. Savršeno je jasno kako je ova ukorenjena, veoma razgranata i čvrsto povezana socijalna mreža indigenim narodima obezbedila ne samo opstanak u surovim prirodnim uslovima nego i socijalno preživljavanje u vekovima preteške španske kolonijalne vladavine. A tako je i danas, jer ova mreža predstavlja pravu snagu koja leži iza indigenih pokreta i njihovog snažnog socijalnog i političkog prodora u borbi za potpuno socijalno uključivanje u moderno bolivijansko društvo i nacionalnu i kulturnu jednakost. Pokreta kao što su bili Gerilska armija Tupak Katari koji je predvodio Felipe Kispe, ''El Maljku'', i Pokret kokalera Eva Moralesa. Ova mreža takođe je odigrala vrlo važnu ulogu i u epohi antikolonijalnih i antifeudalnih ratova protiv španske vlasti krajem osamnaestog veka. Tada je ratnim većem predsedavala jedna izvanredna žena po imenu Bartolina Sisa, ajmaranska Jovanka Orelanka.
Junga, dole u oblacima
Koka dolazi iz oblasti koja se u opštem smislu naziva junga. Reč junga dolazi od kečuanske reči junka, a znači topla dolina. Celo ovo područje niskih Anda u široj okolini La Paza, sa više ovakvih dolina, naziva se u množini Los Yungas, Junge. U pasenjskim jungama leže varošice Koroiko, Čulumani i Karanavi, imena koja ćete u La Pazu čuti svaki dan po više puta. Područje jungi takođe treba razlikovati od onoga što klimatolozi nazivaju kišnom šumom (a što mi zovemo naprosto džunglom). Junga nije kišna šuma, već klimatski spada u oblačnu šumu. Naime, junge ne leže u nizinama Amazonije nego iznad njih, na obroncima Anda, na nadmorskoj visini između 600 i 2500 metara. To znači da su nešto hladnije od kišnih šuma Amazonije. U Amazoniji pada ogomna količina kiše, zbog čega se ona i naziva kišnom šumom. Velika količina vlage od ovih kiša isparava iz i uzdiže uz Ande, gde se na ovim nešto hladnijim visinama kondenzuje u oblake. U ovoj oblasti niskih Andi šuma je stoga neprekidno u magli i oblacima, zbog čega se i naziva oblačnom šumom. Pošto je hladnija od tropske, naziva i suptropskom. Junga je, ukratko, suptropska oblačna šuma. A ovo znači i veoma plodna bašta, koja snabdeva zemlju kokom i obiljem najraznovrsnije i najneobičnije hrane. Međutim, između ovog suptropskog misira i La Paza, vozače kamiona sa svežom papajom, mangom, bananama i drugim tropskim voćem, čeka nadnica za strah: Camino de los Yungas, poznatiji kao camino de la muerte, put smrti. U oblast jungi, ka Koroiku, krenuli smo na višednevno putovanje džipom upravo ovim šezdesetak kilometara dugim drumom smrti.
Put za jungu Koroiko takođe vodi preko El Alta. Praktično svi putevi iz La Paza vode preko El Alta. Dalje se ide pored jezera Miljuni, ali se ne skreće desno prema Čakaltaji nego se produžava pravo, ka prevoju Istočnih Koridiljera visokom 4,760 metara. Ovo je najviša tačka druma. Put odavde najpre polako silazi vijugajući između Uajine Potosi sa leve strane i Čakaltaje sa desne strane. Sve uži i lošiji drum zatim se naglo obrušava vrlo strmo, preko velikog broja zgusnutih serpentina, da bi potom izašao na gotovo vertikalne stene sa desne strane vrlo strme doline. Put je nadalje uklesan u ove stene, veoma je uzak i pun oštrih, potpuno nepreglednih krivina.
Razgovor između mene i Eduarda spontano je zamro. Desno, odmah uz sam makadam dižu se strme stene, levo odmah od ivice je provalija. Put je na mestima toliko uzak da imate utisak da će desni retrovizor džipa da zakači stene, a istovremeno levi kraj branika se nadvija nad provaliju. Ovde nema mimoilaženja. Kada smo naišli na kamion pretovaren voćem koji je brektao uz planinu, morali smo se vratiti u rikverc više stotina metara. Po tom i takvom drumu, sa svim nepreglednim okukama, ovaj put unazad i uzbrdo.
– Šta to bi? – upitah uznemiren iznenadnim oštrim zvukom koji se začuo odozgo, s krova.
– Pesak. Odronjava se stalno – mirno odgovori Eduardo.
Ućutao sam. Put malo malo pa prelazi preko neke vododerine ili potoka koji preliva drum, čak se i mali slapovi prskaju odozgo po drumu.
– Ovo sada je odlično. Posle kiša je problem – objašnjava Eduardo, ekspert za ovaj put smrti kojim redovno ide na posao.
– Slapovi nadođu i ponekad odnesu komad druma – uteši me.
Naročito velike delove puta odnesu klizišta koja se pojave posle obilnijih kiša. Sinoć si recimo prošao kamionom ka La Pazu, i sutra ujutro, kad se vraćaš u jungu, jednog dela druma naprosto nema. Recimo upravo onog dela koji je usred oštre i nepregledne okuke. Kamionom pravo u ambis. Upravo ovo izaziva najveći broj nesreća. Ali gine se i od padajućih stena.
Kada smo prešli taj kritični deo puta i spustili se za oko hiljadu metara, došli smo hidroelektrane, našeg odredišta za tu noć. Eduardo je bio elektroinženjer koji je išao na redovni servis u jednu od niza malih, kaskadno postavljenih hidroelektrana koje strujom snabdevaju La Paz. U rečici nije mnogo vode, ali hidroelektrane koriste njen ogroman pad. Tu smo prespavali. Uveče sam sa nekim mocima koji su tu zaposleni poigrao basket na malom terenu koji je izgradilo preduzeće. Mislio sam: adaptiran sam već na visinu, imam kondiciju. Mislio sam: ja sam iz Jugoslavije, koja igra bez ikakvog premca najbolju amatersku košarku na svetu, a umem i ja da pikam loptu. Mislio sam: viši sam od njih dosta. Ma razbiću ih, ukratko, mislio sam. Ali između misli i realnosti često leži provalija dublja od ove andske. Razbili su oni mene. Posle samo nekoliko skokova i malo trčanja, nisam mogao očima više ni da vidim loptu. Zaista, taktika fudbalske reprezentacije Bolivije kada se igra u La Pazu, posebno kada igra sa Brazilom ili Argentinom, sastoji se u tome da u prvom poluvremenu ne prime go. U drugom su na konju, mogu da rade šta hoće jer igraju protiv jedanaest astmatičara u akutnom napadu bolesti. A oni? Oni su odlično adaptirani. Ne samo životom nego i genetski, prilagođeni generacijama. Njihova građa tela, njihovi široki grudni koševi, kao neki bojleri, kažu idealni su za visine. I, naravno, njihova fiziologija i biohemija.
Sutradan izjutra nastavili smo spuštanje ka jungi Koroiko. Put je i dalje vrlo strm i neugodan, ali ipak podnošljiviji. Već je malo toplije, pojavljuje se rastinje, najpre škrto pa sve bogatije. Pojavljuju se i prvi pramičci magle. Kako se spuštamo, uši postaju kao nalivene betonom. I bole. Moramo neprestano da izjednačavamo pritisak, kao da ronimo. Vegetacija polako postaje vrlo gusta, pramenovi magle se kao neke ruke uvlače iz doline. Pojavljuju se, visoko u brdima, poljoprivredne terase sa ponekim krovom koji tu i tamo proviruje iz gustog, čupavog i nabujalog zelenila koje oblikom podseća na karfiol. Ovde smo stali. Spustili smo se duboko u jungu, na oko 1760 metara. Par baraka, okolo neke drvene kućice, nešto uređenih terasa. I prašuma. Vlažna, lepljiva prašuma. Junga.
Ovih par desetina kilometara Puta smrti, prevaljuje preko tri kilometra visinske razlike i čak tri klimatska pojasa planete Zemlje: visokogorski, umereni i sutropski. Sa prijatne i suve svežine Altiplana, sa njegovog plavog neba i dalekog pogleda, spustili smo se u područje zasićeno vlagom, gustim zelenilom, visokom temperaturom i sa pogledom koji, ako ga već ne zaklanja prašuma, zaklanja ga prvo brdo, odmah tu ispred nosa. Ovde zapravo nema šta da se vidi, jer pogled ne može da ode pravom linijom nidokle. Gleda se sa Altiplana ili sa vrhova, u jungi se oseća i miriše. I teško se diše, jer istovremena vrućina i vlaga teško su podnošljivi.
Junge su prebogate. To je svojevrsni rajski vrt, prava žitnica Bolivije. Uslovi za poljoprivredu su idealni: mnogo vode, mnogo vlage i mnogo toplote. U jungama se, na malim terasama po andskim obroncima, nekada gajio uglavnom kaučuk i kinin, a danas koka, kafa, papaja, avokado, banana, šećerna trska, kukuruz, takođe i niz nama slabije poznatih ali izuzetno ukusnih i aromatičnih vrsta povrća i voća. Na primer lakajote, slatka andska tikvica. Zatim vrlo hranljiva lukuma, suptropsko voće čije je neobično suvo meso žute boje, konzistencije belanceta tvrdo kuvnog jajeta a ukusa koji podseća na javorov sirup i slatki krompir. Pa ćirimoja, aromatično i takođe hranljivo zelenkasto voće. Zatim seme amaranta, koje je još Inkama služilo kao osnovna hrana, pa aćupalja, vrsta ananasa. Pa guava ili guajabo. I divne bromelije vatrenih boja. Zanimljivo je da ananas pripada upravo porodici bromelija.
Posebno je ukusna i vrlo cenjena papaja, koja, kada je sveža, ima vlažno, sočno meso intenzivne crvenonarandžaste boje i konzistencije zrele kruške. Opojnog je, kiselkasto slatkastog mirisa i ima brojne sitne koštice koje su, kada je papaja zrela, intenzivno crne boje, što stvara prelep koloristički kontrast sa njenim mesom. Papaja je ne samo neobično ukusno nego i vrlo zdravo voće, posebno za stomak. Od nje se prave lekovi za želudac, njome se premazuje sveže meso da se ne bi brzo pokvarilo. Ali problem sa papajom je što je ona ovako ukusna samo kad je potpuno sveža, jer veoma brzo uvene i meso joj postane brašnjavo, boja ugasne a mirisa skoro i nestane. U Evropi se praktično ne može pojesti dobra papaja dok je sušena papaja gotovo groteska, podsmeh ovom predivnom voću. U La Paz zato pristižu svakog jutra sveže iz jungi, putem smrti kojim smo i mi sišli toga dana.
U jungama inače živi najveći deo relativno malobojne zajednice Afrobolivijanaca, potomaka nekadašnjih crnih robova sa plantaža. Ovi crnci su uspeli da se održe i da zadrže nešto od svoje tradiconalne kulture. Oni igraju saju, radnu pesmu afričkog porekla. Saja se peva i igra, a prati se poliritmično na različitim udaraljkama. Često se izvodi sa lancima na nogama, i koracima koji podsećaju na hodanje čoveka u okovima, što je aluzija na period ropstva. Zbog ovoga se nekada igra i sa bičem, sa rukavicama crne ili bele boje. Odeća za saju je uglavom tesno pripijena uz telo. Veoma je popularna saja Mi samba, mi negra, Moja zamba, moja crnkinja:
Plešuć saju sa crnkinjom svojom
krećem ja za Ćikalomu…
kako je lepa moja crnkinja
u šarenoj bluzi
moja zamba, moja crnkinja!
Vrlo koloritni pasenjski folklorni ples kaporales izveden je iz saje, ali ne treba ga sa njom brkati. Koloritan je i stilizovano lep u toj meri da sam se upisao u jednu pasenjsku školu kaporalesa. Pripreme za festival, uigravanje koreografije, inače traju i po godinu dana pred februarski festival.
Ples đavola iz utrobe rudnika
Na par sati ovoga puta vrlo ugodne i mirne vožnje autobusom iz La Paza ka jugu, preko otvorenih vidika travnate i sunačane Pune, leži rudarski grad Oruro. Grad je u ravnici, kraj jezera Uru Uru, koje je dobilo ime po istoimenom starosedelačkom plemenu. Osnovan je početkom španske kolonijalne epohe, kada je tu pronađena bogata srebrna žila i otvoren veliki rudnik. Za Špansku imperiju srebro i Oruro bili su sinonimi. Međutim, kada je srebro napokon iscrpljeno, Oruro je gotovo opusteo. Ponovo je oživeo tek sa otvaranjem rudnika kalaja, krajem devetnaestog veka. U to vreme Oruro je postao najveći svetski rudnik kalaja. Ovaj grad, u kojem je većina stanovništva ajmaranskog porekla, i danas je rudarski, iako kalajna žila ni izbliza više nije tako izdašna.
U Oruro smo došli na Diabladu, ples đavola. Ovaj stari andski karneval održava se svakog februara već više od jednog veka, ali ovaj ritual je drevni, traje još od pre dve hiljade godina. U jednom dugom periodu, od kraja osamnaestog pa do sredine dvadesetog veka, indioski rudari su ovaj ''ples đavola'' izvodili samo za sebe. Uvek pod budnim i podozrivim okom crkve, ovaj ritualni ples dobijao je malo po malo katoličku interpretaciju i ikonografiju, u kojoj su niža božanstva nekadašnjeg panteona Inka sticala imena katoličkih svetaca. Koreograf Pedro Korales je 1904. godine ovu staru indijansku tradiciju pročistio i uobličio u njegov danas toliko prepoznatljiv muzički, plesni, koreografski oblik i dramsku priču.
Karneval u Oruru predstavlja vatromet boja, maštovitih i raskošnih đavoljih maski, elegantnih i kitnjastih kostima, snažnih afričkih ritmova i temperamentnih indioskih igara. Danas karnevalskom pistom defiluju grupe koje prikazuju vrlo raznovrstan bolivijanski folklor – đavolje maske iz Orura, kaporalesi iz La Paza, crnačke morenade iz pasenjskih jungi, folklor Inka, Gran Čaka, Amazonije... Kao i u Riju, i ovde pred publikom defiluje škola za školom, koje koreografski predstavljaju osnovnu temu karnevala, borbu dobra i zla. I mada i ovde, kao i u Riju, u mnogim povorkama ženstveno i slatko igraju vrlo ljupko odevene devojke, Orurski karneval ne pokazuje u toj meri svoje erotsko koliko svoje mitsko biće. Jer mit je u samom njegovom srcu.
Koreni ovog karnevala dosežu više od dva milenijuma unatrag, do doba kada je ovde živeo narod Uru. Urua danas ima još svega nekoliko hiljada. To su oni ljudi koji žive na plovećim trščanim ostrvima jezera Titikaka i čije su fotografije na svim razglednicama Titikake. Još su Ajmare opisivali kostimirani i akrobatski ples ovih starosedelaca iz prvog veka, nazivajući ga ajmaranskim nazivom ljama ljama. Bog pod imenom Uari ili Tiu, ''Ujka–rudnik'', bio je kod Urua zaštitnik rudnika, reka i jezera. Kasnije je predstavljan kako sa rogovima i đavoljim ušima sedi na svom podzemnom tronu. Vremenom će Ujka-rudnik pod uticajem katolicizma evoluirati dalje i postati sam Đavo. Paralelno ovome, razvija se i kult ''Device od rudnika'' (Virgen de Socavón), ispod koje se zapravo krije boginja Paćamama, stara ajmaranska i kečuanska Majka zemlja. Ova dva kulta se postepeno stapaju u sinkretističku priču o borbi dobra i zla, koja će postati osnovom današnjeg karevala. Treba reći da je ova igra božanskih mimikrija i transformacija tipična ne samo za Altiplano, nego i za celu Latinsku Ameriku koja je prepuna ovakvih sinkretizama, od kubanske santerije do brazilskog kandombea.
Ovom prelepom i raskošnom karnevalu u Oruru, Unesko je 2001. godine dodelio laskavi staus ''remek-dela usmene i nematerijalne baštine čovečanstva''. Dan proveden u posmatranju ovog karnevala, proveden u ushićenju i radosti za oči, uši i dušu, ubedio me da je to više nego zasluženo. Ne zaslužuje li i naš prelepi i prebogati balkanski folklor isti ovakav status?
Putovanja u Boliviji su uvek avantura
Opisali smo već bolivijanski 'put smrti', drum koji spaja La Paz i Koroiko. Ovaj notorni drum uzimao je danak, u proseku po jedan život svaki dan. To je severni put u junge. Postoji i južni put, ili put za Čulumani, koji je gotovo jednako opasan kao i onaj za Koroiko. Ali nije put za junge jedini smrtonosni put u ovoj zemlji što se diže više od šest kilometara nad Amazonskom džunglom. Veliki broj drumova je vrlo opasan, ako ne i većina njih. Kod svih njih problem je u osnovi isti: velike visinske razlike, strme litice, mnogo kiša i odroni. Jedino je kretanje po samom Altiplanu bezbedno. Put je prav, visina uglavnom konstantna, nema kiša ni magli. Problemi počinju sa silaskom.
Kada se tako krene drumom iz La Paza za Kočabambu, nedugo nakon skretanja za obližnji Oruro, drum broj četiri uspinje se na prevoj visok 4,800 metara. Odatle se polako spušta do ivice vrlo strme i duboke doline u kojoj leže prelepi grad večnog proleća, Kočabamba. Elem, kada se izbije na tu ivicu, nakon dugačke desne okuke, putnici masovno počinju da vade brojanice, da se krste i mrmljaju Zdravo Mariju. Ne zna se koliko se samo autobusa survalo u ove provalije iznad Kočabambe. Slično je i sa mnogim drugim bolivijanskim putevima.
Zato sam pomislio da je uputnije a i brže da u drugi glavni grad Bolivije, Sukre, koji je još dalje od Kočabambe, ipak letim avionom. I tako, dok se vozimo po najplavljem nebu na svetu, osunčan i spokojan, slušam od Pilar kako je baš zanimljivo to što ni manje ni više nego baš taj aerodrom u Sukreu, na koji ćemo uskoro da sletimo, ima jednu neobičnost. Naime tu da prilikom ateriranja avion mora da proleti između dva bliska i visoka brda, kao između dve kamilje grbe. Mala mi je uteha bila to što sam odmah čuo i smirujuće obrazloženje da su 'srećom bolivijanski civilni piloti najbolji na svetu, jer stalno lete u najtežim mogućim uslovima'. Baš utešno.
A da stvar bude još gora, po nesreći smo baš tih dana gledali tek snimljeni film ¡Viven! (Preživeli) o istinitom događaju iz 1972. godine, kada je avion sa urugvajskom reprezentacijom u ragbiju udario u neki od andskih vrhova, prelomio se na pola kao grisini i sa pola preživelih u onoj polovini koja je ostala manje više cela, skliznuo na ledeno bespuće na nekih 3,600 metara nadmorske visine. I gde su ljudi, izgubljeni u belom bespuću, na kraju ostavljeni da umru, pa se pojavio kanibalizam, i spasli su se u zadnji čas ludom inicijativom dvojice preduzimljivih očajnika koji više nisu imali šta da izgube pa su krenuli preko zaleđene pustoši i iznemogli lutali još dvanaest dana dokopavši se na kraju civilizacije uz puno sreće i na jedvite jade.
Nije mi više bilo ni do čega. Gorko sam se pokajao što sada ne gubim vreme u društvu autobuskih putnika i njihovih Zdravo Marija. Putovanja u Boliviji su jednostavno rizična. Sva putovanja, bez obzira čime se vozite. Ali ipak, ako već možete da birate, najbolje je ipak da se vozikate nekim dobrim džipom. To je ovde stvarna potreba a ne puka i skupa moda, kao što je to po uređenim evropskim gradovima. U velikom gradu voziti džip je isto što i nositi debeli džemper od alpake u dobro zagrejanom tržnom centru.
~
Prošlo je od mog boravka u Boliviji vremena toliko da se lednik na Čakaltaji otopio. Protutnjale su vlade, izabran je prvi starosedelački predsednik Bolivije, izgrađena je žičara u La Pazu, grad se modernizovao. Do Jungi je probijen moderan asfaltni drum koji zaobilazi planine. Pričaju mi da se bolje živi i raduje me to. Pa ipak, slike one ranije Bolivije, koje evo sada delim sa vama, čuvam sa posebnom toplinom. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
