Tužni tropi XVIII: Pantanal

Posle ovog krštenja spreman sam za prave avanture. Prilika će mi se ukazati za vreme univerzitetskog raspusta, koji u Brazilu traje od novembra do marta, to jest u sezoni kiša. Uprkos toj nepogodnosti, isplanirao sam da stupim u dodir sa dve grupe urođenika; jedna od njih je bila slabo proučena; od nje je, u najboljem slučaju, opstala jedna četvrtina: to je Kaduveo, s paragvajske granice; druga je bila bolje poznata ali još puna obećanja: Bororo, u centralnom Mato Grosu. Staviše, Nacionalni muzej Rio de Žaneira preporučio mi je da uz put obiđem i jedno arheološko nalazište o kojem je bilo nešto podataka u prašnjavim arhivama, ali još niko nije stigao da se njime pozabavi.Od tog vremena sam često putovao između Sao Paula i Mato Grosa, čas avionom, čas kamionom, čas vozom i brodom. Tim poslednjim prevoznim sredstvima koristio sam se 1935–36; zapravo, pomenuti položaj nalazio se u blizini železničke pruge, nedaleko od poslednje stanice u Porto Esperansi, na levoj obali reke Paragvaj.O tom zamornom...

Pročitajte Tužni tropi XVIII: Pantanal