Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2026.
—
Sneg. Duboko u noći.
Usnuli kraj bi bio beščujan da nema škripe mojih cipela.
Isplakao sam se i sada polako šetam. Šetam i šetam. Nožni prsti su mi skoro promrzli. Ne mogu nazad. Još uvek ne. Izašao sam iz stana dok su ulice još bile žive, negde s prvim mrakom. Ne idem daleko. Nekoliko blokova tamo, nekoliko krugova ovamo. Pa opet.
Leni je sa mnom. Moj najbolji prijatelj. Moj verni pas. Njemu nije hladno. Preci su mu sa belog severa. Ova debela, zimska jakna je šala u odnosu na njegovo krzno. Zima je njegovo igralište i njegov dom. Ali ova zimska noć je drugačija. Lenijevi tragovi šapa nisu vidljivi i snegu.
Idemo našim uobičajenim rutama. Brzo smo ih ustalili. Dve nedelje od kad smo se preselili ovde puta tri duge šetnje dnevno: već znamo ceo kraj uzduž i popreko.
Šipka, tako zovu ovaj deo Dorćola, ali meni je prirodnije da kažem Donji Dorćol iako mi se Šipka kao toponim više sviđa. Gde živiš? Na Šipci. Sjajno zvuči. Samo još da počnem da izgovaram.
Evo nas opet u Šantićevoj ispred našeg ulaza. Tačno preko puta picerije Botako. Nisam tu da bih se vratio gore u stan već da bismo odatle zvanično krenuli u poslednji krug. Tokom višesatne šetnje sam, da ne bih mislio na ono zbog čega sam ranije plakao, osmislio savršenu rutu koja bi pokrila sve omiljene tačke i ćoškove Lenija i mene, svako mesto gde nam je Šipka bljesnula u svojoj autentičnosti, gde nam se kao kraj iskazala u jarkim bojama. Moram da mislim na pozitivne stvari. Da se setim svake sitnice.
Šantićeva. Zanemarljiva uličica. Jedna od retkih iz ovog kraja kojih se sećam od ranije. Baš u toj predratnoj, lepoj kući u kojoj je sada picerija, baš u njoj je ranije bio džez klub Ptica. Samo jednom sam bio ali mi je ostalo u sećanju. To je bilo pre skoro dvadeset godina. Tek sam bio došao iz Zaječara u Beograd na studije književnosti i slučajno čuo za pesničenje: okupljanje pesnikinja i pesnika koji na glas čitaju publici svoje pesme. Bio sam kao dete u poslastičari. Zato mi je i ostalo urezano u sećanje: toliko krcati džez klub da jedva ima mesta da se stoji i u tolikoj gužvi svi ćute i slušaju poeziju.
Još prvog dana selidbe u Šantićevoj mi je za oko zapala terasa na zgradi pored moje. Leti s nje vise mnoge saksije zelenog bilja i po koji cvet, a na levoj i desnoj ivici simsa se ponosno vijore dve zastave. Sada je zima, nema flore, ali zastave Palestine su i dalje tu. Nastavljamo niz ulicu. Dolazimo do mesta na kome se Leni uvek nakostreši i spusti u hod nalik pokretnom niskom startu. To je jedna od ratnih zona Šipke: mali prostor s velikom koncentracijom debeljuškastih mačaka. Sada ih nema, minus je. Dolazimo do kraja ulice, do ugla s kog se može gvirnuti u zapuštenu ali aktivnu salonsku kuću iz koje zjape stogodišnji ormari, ogromne poluprazne sobe, police pune dugo netaknutih knjiga i paučina u uglovima. Tu živi jedna baka i njena ćerka (ili pomoćnica) koja redovno na ulici hrani Lenijeve smrtne neprijatelje.
Došli smo do Gundulićevog venca. Kuća preko puta ogromne stare salonske kuće je takođe ogromna stara salonska kuća. Međutim, za razliku od svoje sestre, ova odiše vitalnošću. Ne zato što je renovirana ili okrečena jer nije, već zato što uz prozor stoje biste ljudskih glava nalik starogrčkim, a onda oko njih još i nekakve umetničke intervencije koje mirišu na pank i subverziju. Uvek zaboravim na taj prizor i uvek se prvo štrecnem, a zatim nasmejem.
S druge strane Gundulićevog venca je Nacionalna služba za zapošljavanje. Pri šetnji pre ručka često ispred ulaza vidim ženu u beloj košulji, kariranoj suknji ispod kolena i crnim cipelama. Uvek puši i gleda negde u daljinu. Vetri mozak od rada u službi. Par puta sam je video sa brbljivom, mlađom koleginicom. Tada sam imao prilike da saznam kako lice žene u beloj košulji izgleda kada se suptilno mršti i lažno osmehuje. Na zidu sive zgrade pored ulaza u službu ispisano je crnim grafitom velikim slovima SINDIKⒶT NEZⒶPOSLENIH. To "Ⓐ" mi je za trunku omekšalo noć.
Idemo Gundulićevim ka Bulevaru 29. novembra iliti Stefijevom bulevaru. Tu ima dosta suterenskih i podrumskih prozora i Leni u svaki mora da gvirne i svaki mora da njušne kao da nije haski nego neki mali prgavi lovački terijer. Genetika je precenjena, identiteti su fluidna stvar.
Ima tih ljudi koji se ponašaju despotski. Žele da kontrolišu i vladaju drugima. Okrutni su. Egocentrični, narcisoidni i makijavelistički nastrojeni, ti ljudi-despoti. Zašto bi nekom takvom neko digao spomenik? Na kraju Gundulićevog izbijamo na karakturalni spomenik Despotu Stefanu Lazareviću. Nikad nisam bio u Skoplju ali nešto mi kaže da je osećaj sličan. Ovaj despotski lik je kao Aleksandar Makedonski u prestonici Severne Makedonije. Kič, karikatura i simbol poštovanja onih koju su potčinjavali druge. Duguljast je. Leđa su mu neanatomski prava. Zamišljam da je njegova odežda koju nosi ispod struka takođe karirana haljina. To me uveseljava. Stefi, srednjovekovni dreg kmet koga su despot i crkva pogubili, bio bi Stefi koji zaslužuje spomenik.
Kada pogled usmerim dalje od Stefija, na drugu stranu bulevara, tu moja mašta prska poput novogodišnje prskalice pa mi se u sred zime priviđa leto. Botanička bašta svojom divljom, prašuma-zelenom bojom miluje stameni beton Urbanističkog zavoda Beograd. Spoj džungle i brutalizma. Brazilija usred Beograda. Ne samo što je Urbanistički zavod jedna od najimpresivnijih brutalističkih zgrada već se i prepliće sa najgušćim i najraznovrsnijim zelenilom. I naspram njih mali despot, Leni i mali ja. Mi nedespotski opredeljena bića nastavljamo dalje.
Drinčićeva. Ulica koja vodi do Stefijevog bulevara, koja vodi do Bajlonija, koja vodi do Bitefa. Ulica kojom se hoda da bi se negde stiglo, a ne njome išlo. Jedna od onih ulica koje kao da ne postoje i ljudi koji u njoj žive kao da nisu pravi ljudi već roboti i statisti. Trumanov-šou-ulica. Međuprostor. Samim tim Drinčićeva biva na vrhu liste najzanimljivijih deonica za pružiti korak.
Stižemo do impozantne, nadvijajuće, neboparajuće, od braon cigle zidane Evagelističke crkve koja se već nekoliko decenija koristi kao prostor za eksperimentalno pozorište, za Bitef teatar. Svaki put kada tu prođem ja dodatno uključim vijuge i podsetim se činjenice da mi je sada u komšiluku bivše-crkveno-zdanje-sada-eksperimentalno-pozorište i svaki put budem iznova pozitivno fasciniran. Crkva nikada nije u potpunosti završena (jeste ogromna glavnina) i nikada nije korišćena kao crkva (to je prekinuo Drugi svetski rat) ali je kasnije korišćena kao Arhiv Jugoslavije, Dečije pozorište, Tanjug, probna sala i na kraju kao pozorište. Ova građevina je 2013. konačno i zvanično dobila zvanje spomenika kulture. Iz nje uvek izviru i u nju uvek uviru neki osobeni ljudi. Uglavnom srednjoklasnog tipa. Načitani, raspisani, nagledani, a često i umišljeni, nadobudni i samouzdignuti. Sve se to vidi po hodu, pogledu i odelu. Kao što uz Don Kihota ide Sančo Pansa, tako i uz Bitef ide zgradica u kojoj je škola za balet. Grupice vedrih devojčica i po koji dečak i buljuk aspirativnih roditelja i nastavnika koji za njihovo uho hvale decu. Dovoljno je da dva-tri puta prođete tuda i sve ćete to videti i čuti.
Preko puta Bitefa je Bajlonijeva pijaca. Ali pre nego što stignemo do nje, Leni i ja uglavnom moramo da prođemo kroz nekolicinu lokalaca i lokalki, teških alkoholičara, koji tu ubijaju vreme i jetru. Neki od njih su beskućnici. Oni su dobar povratak u surovu realnost naspram dramskih eksperimenata u bivšim ciglanim crkvama. Kod njih je uvek vruće-ledeno. Ili se šale i pevaju ili se svađaju, a neretko i biju. Ali se sutradan uvek vrate pa opet Jovo nanovo. Većinski su to muškarci u poznim godinama ali za prvi tim igraju i dve starije žene, romkinje. Punačke, glasne. Izbija životna energija iz njih i pored nepojmivih sranja kroz koje su sasvim sigurno prošle da bi dogurale u životu do slobodarskog alkoholisanja na trgiću Mire Trailović.
Bajlonijeva pijaca. Nju izbegavamo. Halapljivi Leni bi da pojede svaku trulu voćku i zgaženi paradajz, a još se i zaleće na svakog goluba (a znate li vi koliko golubova ima na Bajlonijevoj pijaci?). Nekad kada nam je to baš najkraća putanja do zadatog cilja, tada prođemo ali bez zadržavanja.
Da mogu, sada bih skrenuo na desno i bio u toploti stana za najviše tri minuta. Ali ne mogu nazad. Još uvek ne.
Pored nas dva mlada, glasna Rusa šetaju trotoarom. Glasni su samo kad su pijani. Harašo? Hršo! Mi htljmo bljšoj! Ja boljšoj nmog pit! Kakoj tlj mužščina mrmlnjrnje?!? I tako dalje. Asocijalni programeri koji ne znaju da idu po ulici ni kad nisu pijani. Neki idealtipski ruski čelojvek koji živi na Šipci bi bio tačno između onoga što mi zamišljamo kao IT-evca hipstera i tatu majstora. Nije lako biti bačen u neku daleku zemlju tek tako. Odoše zagrljeni niz Knez-Miletinu, a nas dvojica polako niz Đorđa Jovanovića, uz zadnji deo Bajlonija. Poslednji krug se mora obići bez obzira što je noć postala ledenija.
Ovo je prvi, a svakako i poslednji put da ga vodim bez povodca. Malo malo pa nestane, pa se samo najednom pojavi tik uz mene. Neka ga. Neka ga ovaj put.
Prolazimo pored zadnjeg ulaza u pijacu i u daljini primećujem veliku kinesku radnju, i sećam se da sam pre par dana ušao s Lenijem u nju. Skoro nikada ne ulazim s njim u prodavnice i hvala radnici koja nas je pustila i time omogućila da mi se pred očima odigra prava haiku filmska scena:
Tri romska dečaka su parila oči gledajući fejk Labubu lutkice i lasere, a njih je nimalo suptilno nadgledala ista ta kineska radnica.
Kaže jedan dečak drugoj dvojici, sve u šali:
"Kako nas gleda, ko neki Šejtan."
Ismejali su se pa im je pažnju odvukla neka nova drangulija.
Scena je trajala nekoliko sekundi, ali sam siguran da će mi dugo ostati u sećanju, pomešana s raznim emocijama, među kojima prednjače osećaj mira i zajedništva.
S druge strane Đorđa Jovanovića, između sitnih prodavnica i ulaza u predratne zgrade je i kafanica Mali Šaran. Tamno lakirano drvo preko zidova, karirani stolnjaci, bele piksle, velike slike Cara Dušana i Draže Mihailovića i buljuk nikada nasmejanih matoraca. Mračnjačka atmosfera. Svaki put isto. Ćutanje je uvek bilo prisutno kada god sam gvirnuo unutra. Suprotno duhu pijace koja mi uvek ulije dozu vitalnosti, ova kafana mi je crpi. Ako mesta mogu biti energetski vampiri ovo je definitivno jedno od njih. Meni. Od spolja. U prolazu. Hoću reći: možda i grešim, ali to je moj utisak i nešto mi se ne proverava njegova tačnost.
Dragi šašavi Leni i ja stižemo do Venizelosove. Do biste Đure Đakovića i mikro parkića Žorža Klemensoa koji svojim špicem gleda na raskrsnicu sa Francuskom.
Tu smo u popodnevnim šetnjama na prvoj klupici redovno viđali jednu sportski obučenu crnkinju koja zdušno priča s nekim preko fona na meni nepoznatom jeziku. Nekada taj razgovor traje dovoljno dugo da je vidimo i u povratku iz šetnje. Uvek pomislim kako je ta klupica njena sloboda. Klupica kod biste Đure Đakovića misterioznoj devojci daje mogućnost da se raspriča, bude glasna, ljuta, srećna, tužna i da to traje koliko god želi. Verovatno živi sa velikim brojem ljudi, ili kao podstanarka gde mora biti tiha, ili ko zna šta peto. Klupica do nje često služi dostavljačima na biciklima da dođu do daha i zableje na telefonu. Bude nekada Nepalac, nekada Šrilančanin, bude i Srba. Svi su u sosu prekarnog, krvavog rada za male pare. Treća klupica je rezervisana za bradatog beskućnika i njegovog prijatelja obrijanog beskućnika, koji mu povremeno svrati. Tu uvek moram Lenija čvrsto da držim. Mnogo ga privlače pune kese i torbe bradatoga. Čovek voli da ga pomazi ali moram da pazim da mu prepredeni Leni nešto ne ukrade, kao što je prvog puta za dve sekunde moje nepažnje izvukao pakovanje viršli iz kese. Izvinio sam se i kupio mu novo pakovanje, a čovek je samo ponavljao "ne zameri mu, nemoj da se ljutiš na njega" iako se nisam ljutio.
Sada stvarno više ne osećam vrhove stopala. I baš sada moram da prođem pored prastarog lokalčića lokalnog jorgandžije u Venizelosovoj. Baš sad da me mami svojim toplim, debelim i iza ključa čuvanim jorganima. Nikad nisam video majstora da nije upošljen, i uvek radi natenane, polako. Radio mu drnda neku muzikicu, tanke naočare vise na nosu, a ruke se staraju da tuđi snovi budu ušuškani i meki. Leni tu uvek zastane. Dobro ne baš tu, par lokala pre, ispred veganskog kafića koji neretko ugošćuje lokalne mačke. Dakle neprijateljska baza.
Gde je? Leni? Leeeniiii? Nema ga ispred, nema ga ni iza. Leni! Leni, dođi Leni! Leni dođi, molim te. Hladno je, moramo da požurimo.
Vičem tako, sam za sebe, po pustoj snežnoj Šipci, kao izbezumljen.
Leeeeniiii! Leni ajde, vrati se. Još malo nam je ostalo. Leni!
Eto ga! Niotkud se stvorio uz moju nogu, i gleda me onim svojim pogledom nedužne, razigrane dobrice. Uplašio si me, Leni. Nemoj da nestaješ.
Postao je nestrpljiv. Gubi se. Moraćemo ipak da skratimo šetnju i da propustimo krug oko Sportske gimnazije i Fakulteta savremene umetnosti, kao i šetnju kroz šarene tunele u Cetinjskoj. Još jedan blok, molim te Leni. Strpi se makar još jedan blok, znači mi. Nisam spreman. Idemo do tvog omiljenog Venizelosovog parka i to je to, obećavam.
Koliko smo samo na toj maloj deonici imali dogodovština i koliko smo ludih stvari primetili, ih. U toj ulici, pored bezbroj fensi berbernica i muških frizera kod kojih moraš da zakažeš šišanje dva dana unapred, postoji i jedan stari frizerski salon u starom lokalu sa staricom frizerkom i novim, oštrim makazama. Tu sam se prvi put ošišao u kraju. Kod nje. Lepe starice koja podseća na glumicu Branku Petrić i koja, kako sama kaže, radi i u penziji jer joj je život dosadan. Na početku šišanja mi se dopala, ali kako je vreme odmicalo, tako sam shvatao da nikada više neću doći. Reč koje su joj puna usta je: "Cigani". Oni su joj patološka fiksacija.
Jedna od meni najfascinantnijih pojava u kraju nalazi se malo niz ulicu od stare rasistkinje. U pitanju je hotel President Palace. Izglasan je za najekskluzivniji hotel 2023. Ajde što je kič, što je sav u zlatnim bojama, zlatnim ornamentima, zlatnom hodniku, zlatnim ramovima sa ogromnim višemetarskim(!) portretima burbonskih vladara iz Francuske, ajde što je sve preko svake mere preterivanje kakvo je verovatno samo Luj XIV voleo, ajde što im se restoran zove Marie Antoinette, nego što u "izlogu" hotela redovno stoji u frak obučeni i u daljinu zagledani crnac. Čovek od krvi i mesa. Radnik. Radnik koga plaćaju da tu stoji da doprinosi enterijeru i ekskluzivnosti. Valjda da produbi taj doživljaj robovlasničke Francuske 17. i 18. veka. Neprijatno, bizarno i dehumanizujuće. Obučen je slično Alfredu, Betmenovom batleru. Dve nedelje šetnji i uspeo sam da mi jednom uzvrati komšijsko mahanje kroz staklo.
A preko puta Novi Dorćol. Tek iznikao sa sve fensi restoranima, kafićima i zelenim površinama, sve za imućne stanare. Uvek zađem s Lenijem među te zgrade koje su projektovane tako da ne možete znati da je između njih fensi zavetrina u obliku zelenog parkića sa udobnim klupicama, igralištem za decu i još fensi restorana. Baš tu sam načuo delić razgovora jednog skupo obučenog momka na telefonu. Sećam se u reč šta je rekao.
"Ma brate štreberčina. Si video da ima knjige na polici?"
Leni je opet počeo da nestaje. Sada na još duže. Ne mogu da oformim njegov lik.
Dobro. Mislim da sam spreman. Ovde se okrećemo za 180 stepeni i idemo kući. Idemo Leni, vreme je. Dosta sam te mučio. Vreme je da odmoriš.
Daleko od toga da mi je bilo svejedno da se vratim u stan, ali mislim da sam stekao dovoljno snage i oživeo dovoljno uspomena stečenih za ove dve nedelje. Moram da se suočim sa stvarnošću.
Eto nas u Šantićevoj. Poslednji koraci pred ulaz u zgradu. Poslednje stepenice pred ulazak u stan. Leni utrčava kao i uvek. Brzo odlazi do zdelice s vodom i zdušno, halapljivo se naliva, ali voda ne nestaje. Postepeno usporava. Stojim i gledam ga. Korak po korak, tiho i teško, ide ka svom mestu, ka svom krznu, šapama, njušci, ušima koji su ga zajedno ležeći čekali da se vrati iz poslednje šetnje. Leni stoji nad sobom i poslednji put me gleda, te nestaje u etru nad svojim beživotnim telom.
Završio je pre sedam sati, istog onog trenutka kada su ga udarila kola.
Sada moram da ga pustim da ode u njegovu belinu. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i šokantnih sadržaja uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom.
