Kinšasa. Foto: Irene2005 (Flickr) CC
Koliko možemo rastegnuti elastično tkivo neformalizacije, da bi ono pružilo utočište i sredstva za život novoj gradskoj sirotinji? Jedan veliki grad, koji su njegovi finansijski nadzornici iz Vašingtona zvanično izbacili iz svetske privrede, bori se za goli opstanak među duhovima izneverenih snova. Kinšasa je prestonica zemlje bogate prirodnim resursima, ali veštački osiromašene, u kojoj je, kako je i sam predsednik Mobutu jednom rekao, „sve na prodaju i sve se može kupiti“. Od svih svetskih megagradova, Kinšasa se najviše oslanja na očajničke strategije neformalnog preživljavanja. Kako sa izvesnim strahopoštovanjem primećuje jedan antropolog, ona je istovremeno „čudo i košmar”, ogroman grad u kojem su formalna privreda i državne institucije – izuzev represivnog aparata – u potpunosti nestale.
Stanovnici Kinšase svoj grad opisuju kao „cadavre, épave“ (leš, olupina) ili „Kin-la-poubelle“ (Kinšasa-đubrište). „Danas se procenjuje“, piše antropolog Rene Deviš, „da manje od pet odsto stanovnika Kinšase ima redovnu platu.“ Stanovnici preživljavaju zahvaljujući „sveprisutnim baštama sa povrćem, i sopstvenoj snalažljivosti: kupuju i prodaju, krijumčare i cenjkaju se“. „Član 15“ (krivični zakonik za krađu) postao je gradska povelja, a se débrouiller („snaći se uprkos svemu“) nezvanični je gradski slogan. Usled preokreta odnosa između formalnog i neformalnog, Kinšasa gotovo iznova osmišljava kategorije političke ekonomije i urbane analize. Antropolog Filip De Bek, koji proučava život dece u Kongu, pita:
Šta znači biti grad sa oko šest miliona stanovnika*, u kojem gotovo da nema automobilskog saobraćaja ni javnog prevoza, jednostavno zato što često nedeljama, pa čak i mesecima, nema ni kapi goriva? Zašto i dalje po društvenoj konvenciji novčanicu nazivamo „novcem“, kada se svakodnevno suočavamo s činjenicom da je ona samo bezvredan komad papira? […] Kakvog smisla ima razlikovati formalnu od neformalne ili paralelne privrede, kada je neformalna postala pravilo, a formalna gotovo iščezla?
Stanovnici Kinšase snalaze se u svom propalom gradu uz neiscrpan smisao za humor, ali čak i ironija, koja im služi kao štit, popušta pred sumornošću društvene stvarnosti: prosečni godišnji prihod pao je na ispod sto dolara; dve trećine stanovništva pati od neuhranjenosti; srednja klasa je nestala; svaki peti odrasli stanovnik je HIV-pozitivan. Tri četvrtine stanovništva ne može da priušti formalnu zdravstvenu zaštitu, pa se umesto toga okreće pentekostalnom isceljivanju verom, ili narodnoj magiji. Pored toga, kao što ćemo uskoro videti, deca siromašnih stanovnika Kinšase postaju veštice.
Kinšasu je, kao i ostatak Konga-Zaira, razorio savršeni spoj kleptokratije, geopolitike Hladnog rata, strukturnog prilagođavanja i hroničnog građanskog rata. Diktatura Mobutua, koji je 32 godine sistematski pljačkao Kongo, bila je Frankenštajnovo čudovište koje su stvorili i održavali Vašington, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, uz podršku francuskog Ministarstva spoljnih poslova. Svetska banka – uz podsticaje američkog Ministarstva spoljnih poslova kada je to bilo potrebno – ohrabrivala je Mobutua da koristi rudna bogatstva svoje zemlje kao zalog za ogromne kredite od stranih banaka, iako se dobro znalo da će većina tog novca završiti na privatnim računima u švajcarskim bankama. Zatim je MMF, počevši od prvog programa strukturnog prilagođavanja 1977, stupio na scenu kako bi osigurao da građani Konga taj dug otplaćuju s kamatom. Prvi uslovi koje je MMF nametnuo (a sprovodio ih je njihov tim u Banci Zaira, uz francuske službenike u Ministarstvu finansija) desetkovali su državnu službu: četvrt miliona zaposlenih u javnom sektoru – najveća formalna grupa profesionalaca u privredi te zemlje – otpušteno je bez otpremnine. Oni koji su ostali ubrzo su počeli da se bave proneverama i korupcijom („član 15“) u ogromnim razmerama, uz javno odobravanje samog Mobutua.
Svetska banka – uz podsticaje američkog Ministarstva spoljnih poslova – ohrabrivala je Mobutua da koristi rudna bogatstva svoje zemlje kao zalog za ogromne kredite od stranih banaka, iako se znalo da će većina tog novca završiti na privatnim računima u švajcarskim bankama.
Deceniju kasnije, kada je nekada impresivna infrastruktura Konga zarđala ili bila opljačkana, MMF je nametnuo novi program strukturnog prilagođavanja. Tšikala Biaya opisuje kako je sporazum iz 1987. „nastojao da neformalnom sektoru dodeli ‘pravnu moć’ i pretvori ga u novu kravu muzaru, koja bi zamenila državu blagostanja koju su MMF i Svetska banka upravo uništili“. Pariski klub pristao je da restrukturira Mobutuov dug u zamenu za dodatno smanjivanje javnog sektora, veću otvorenost tržišta, privatizaciju državnih preduzeća, ukidanje devizne kontrole i pojačan izvoz dijamanata. Strani proizvodi preplavili su Kongo, domaće fabrike počele su da se zatvaraju, a Kinšasa je izgubila još 100.000 radnih mesta. Hiperinflacija je ubrzo uništila monetarni sistem i svaki privid ekonomske racionalnosti.
„Novac“, napisao je Rene Deviš, „počeo je da deluje kao tajanstven i fantastičan entitet, koji više nema nikakve veze ni s radom, ni s proizvodnjom. Ljudi su utočište potražili u industriji sreće.“ Stanovnike Kinšase obuzela je očajnička pomama za klađenjem: francuske konjske trke, lutrije u organizaciji velikih pivara, igre s čepovima u režiji proizvođača bezalkoholnih pića i, najpogubnije od svega, piramidalna novčana šema kojom je tajno upravljala vojska. (Slična, gotovo magijska „piramidalna groznica“ zahvatila je Albaniju 1996–1997, s jednako razornim posledicama, progutavši i uništivši polovinu BDP-a te osiromašene zemlje.) Prvi ulagači osvajali su radio-aparate ili kućne uređaje iz Južne Afrike, pa su i drugi počeli da se kockaju u nadi da će se uključiti u šemu i povući pre njenog sloma – ali malo ko je preživeo neizbežnu katastrofu. Kako objašnjava Deviš, „pošto je tako veliki deo stanovništva Kinšase učestvovao u tim finansijskim šemama, njihov slom imao je pogubne posledice po privredu, naročito po neformalni sektor. Gorko razočaranje ljudi dovelo je do porasta verovanja u magiju, koja jeste izmišljena, ali je to ne čini manje opasnom.
Neposredna posledica ovih događanja, praćenih stalnom inflacijom, bila je velika urbana pljačka u septembru 1991, koju su počinili stanovnici sirotinjskih četvrti Kinšase. Uz prećutnu saglasnost vojske, došlo je do masovne i gotovo slavljeničke pljačke fabrika, prodavnica i skladišta. Deviš opisuje „euforično i izopačeno oslobađanje anomije, nasilja koje su ljudi internalizovali pod pritiskom galopirajuće inflacije i tržišta rada u rasulu“.
Ubrzo su usledile nove katastrofe. U januaru 1993. Kinšasa je ponovo opljačkana, ali ovog puta od strane vojske. Bankarski sistem se urušio, javna uprava gotovo je nestala, preduzeća su počela da posluju kroz robnu razmenu, a niži državni službenici otkrili su da njihove plate realno vrede tek osminu onoga što su vredele 1988. Prema De Beku, „povlačenje MMF-a i Svetske banke iz zemlje u novembru 1993. potvrdilo je da Kongo više ne učestvuje u svetskoj privredi“. Nacionalna privreda završila je u ruševinama, a bogatstvo Konga ostalo je zaključano u švajcarskim bankarskim trezorima. Mobutu je konačno svrgnut 1997, ali „oslobođenje“ je dovelo samo do stranih intervencija i beskrajnog građanskog rata, za koji je USAID procenio da je do 2004. odneo više od tri miliona života, uglavnom usled gladi i bolesti. Pljačkaški pohodi vojski na istoku Konga, nalik prizorima iz evropskog Tridesetogodišnjeg rata, gurnuli su nove talase izbeglica prema prenatrpanim sirotinjskim četvrtima Kinšase.
Suočeni sa smrću formalnog grada i njegovih institucija, obični stanovnici Kinšase, pre svega majke i bake, borili su se za opstanak tako što su „pretvorili Kinšasu u selo“: ponovo su uspostavili poljoprivredu za sopstvene potrebe, ali i tradicionalne oblike uzajamne pomoći karakteristične za seoske zajednice. Svaki slobodan kvadratni metar zemlje, uključujući i razdelna ostrva na autoputevima, zasađen je maniokom, dok su žene bez sopstvenih parcela, poznate kao mamas miteke, odlazile u divljinu da sakupljaju korenje i crve.
Nakon sloma tržišta rada, a potom i propasti fantazijskog sveta kockanja, ljudi su se okrenuli seoskoj magiji i proročkim kultovima. Tražili su izbavljenje od „bolesti belaca“, „kimbeefu kya mbongu“: smrtonosne bolesti novca. U napuštenim fabrikama i opljačkanim prodavnicama počele su da niču crkvice i molitvene grupe, pod grubim natpisima jarkih boja. U ogromnim sirotinjskim četvrtima poput Masine, zbog svoje velike gustine naseljenosti lokalno poznate kao „Republika Kina“, pentekostalizam se širio tropskom brzinom: „Krajem 2000. u Kinšasi je osnovano 2.177 novih verskih sekti, od kojih su se mnoge okupljale na celonoćnim molitvama.“
Kako ističu Deviš i drugi autori, pentekostalni fenomen je raznolik i složen, i obuhvata čitav spektar domaćih i uvezenih oblika ove religije. Neke crkve, na primer, osnovali su katolički laici ili bivši bogoslovi koji nisu imali novca ili obrazovanja da postanu sveštenici, pa su umesto toga pokrenuli unosne franšize propovedanja po američkom uzoru, zasnovane na isceljivanju verom i jevanđelju blagostanja. Druge, poput crkve Mpeve Ya Nlongo, zajednice su za isceljivanje koje vode žene. U njima se padanje u trans, proročki snovi i „nebeski jezici“ koriste za stupanje u vezu i sa Svetim duhom i sa plemenskim precima, u iščekivanju „sveta koji dolazi“, a koji će ukinuti siromaštvo i nejednakost. „Ove zajednice u kojima glavnu ulogu imaju majke“, piše Deviš, „govore o potrebi grada da formira svoja moralna središta, kako bi se sačuvali sistemi vrednosti, osećaj pripadanja domu i potreba za njegovim uređenjem.“ U svakom slučaju, pentekostalni preporod Kinšase poklopio se sa duhovnom obnovom odozdo, kroz povratak čudesnog u moderni svet u kom je politika izgubila svaki ugled.
Sposobnost stanovnika Kinšase da se samoorganizuju i snađu ima stvarne, materijalne granice, ali i svoju mračnu stranu. Uprkos herojskim naporima, naročito žena, tradicionalna društvena struktura počela je da se raspada. Antropolozi opisuju nestajanje tradicionalne razmene poklona i odnosa uzajamne pomoći koji su činili osnovu kongoanskog društva. To se dogodilo usled zapadanja u krajnje siromaštvo: na primer, mladići napuštaju svoje trudne partnerke jer ne mogu da plate cenu za nevestu, niti da izdržavaju porodicu. Istovremeno, katastrofa AIDS-a ostavlja za sobom ogroman broj siročadi i dece koja su HIV-pozitivna. Siromašne gradske porodice izložene su ogromnim pritiscima – lišene podrške rodbine sa sela ili, obrnuto, preopterećene zahtevima porodične solidarnosti – zbog kojih odbacuju svoje najslabije članove. Kako sumorno primećuje istraživač organizacije Save the Children: „Čini se da sposobnost porodica i zajednica u Kongu da obezbede osnovnu negu i zaštitu dece počinje da se urušava.“
Ova porodična kriza poklopila se sa procvatom pentekostalizma i obnovljenim strahom od magije. Prema Devišu, mnogi stanovnici Kinšase svoju sudbinu u široj urbanoj katastrofi tumače kao „neku vrstu kletve ili opčinjenosti“. Posledica toga je bukvalno, izopačeno verovanje u knjige o Hariju Poteru koje je zahvatilo Kinšasu, dovodeći do masovne histerije i optuživanja hiljada dece da su „veštice“, njihovog izbacivanja na ulicu, pa čak i ubijanja. Deca, od kojih su neka tek nešto starija od beba, optužuju se za svakojake prestupe. U sirotinjskoj četvrti Ndžili veruje se čak da noću u jatima lete na metlama. Humanitarni radnici naglašavaju da je ta pojava nova: „Pre 1990. u Kinšasi se gotovo uopšte nije govorilo o deci-vešticama. Deca koja se danas optužuju za čarobnjaštvo nalaze se u istoj situaciji: predstavljaju neproduktivni teret za roditelje, koji više ne mogu da ih prehrane. Deca za koju se tvrdi da su ‘veštice’ najčešće potiču iz veoma siromašnih porodica.“
Harizmatične crkve snose veliki deo odgovornosti za podsticanje i legitimizaciju straha od dece za koju se veruje da su opčinjena: pentekostalci, naime, svoju veru predstavljaju kao božji oklop protiv crne magije. Histeriju među odraslima i decom – koja razvijaju snažne fobije od mačaka, guštera, i dugih mračnih noći tokom restrikcija struje – dodatno su pojačane jezivim hrišćanskim video-snimcima koji se masovno šire i prikazuju „priznanja dece-veštica“ i isterivanja demona, ponekad uz izgladnjivanje i polivanje vrelom vodom. Istraživači USAID-a neposredno krive industriju „samoproglašenih propovednika“ koji „uspostavljaju svoje propovedaonice i izriču proročanstva ljudima koji traže objašnjenje za svoju tugu i nesreću“.
Kada se proročanstva ne obistine, propovednici lako mogu da pripišu trajnu bedu lažnim uzrocima, poput magije, često optužujući decu, jer je njih lako okriviti i jer ne mogu da se brane. Porodici koja potraži savet propovednika, na primer, može biti rečeno da je njihovo dete s invaliditetom uzrok njihove nesreće, pri čemu se detetov invaliditet navodi kao jasan znak da je ono veštac ili veštica.
Kinšasa je mrtav grad. Ali nije grad mrtvih.
De Bek, s druge strane, tvrdi da sekte održavaju neformalni moralni poredak usred opšteg raspada, i da „crkvene vođe ne izmišljaju ove optužbe, već ih samo potvrđuju i legitimizuju“. Pastori organizuju javna priznanja i isterivanja demona (cure d’âmes): „Dete se postavlja u sredinu kruga žena koje se mole, često padaju u trans i govore nerazumljivim jezicima, što se smatra znakom prisustva Svetog duha.“ Međutim, porodice često odbijaju da prime decu nazad nakon što su optužena, pa ona završavaju na ulici. „Ja sam Vani i imam tri godine“, rekao je jedan dečak De Beku. „Bio sam bolestan. Noge su počele da mi otiču. Onda su počeli da govore da sam veštac. To je bilo tačno. Propovednik je to potvrdio.“
Deca-veštice, poput „opsednutih“ devojaka u Salemu u 17. veku, često počinju da umišljaju optužbe koje im se stavljaju na teret, i prihvataju ulogu žrtvenog jarca za porodično osiromašenje i urbano nasilje. Jedan dečak rekao je fotografu Vinsenu Bekmanu:
„Pojeo sam osam stotina ljudi. Izazivam nesrećne slučajeve, sa avionima ili automobilima. Čak sam otišao u Belgiju zahvaljujući sireni koja me je odvela sve do luke u Antverpenu. Ponekad putujem na metli, a ponekad na kori avokada. Noću imam trideset godina i stotinu dece. Moj otac je zbog mene izgubio posao inženjera, a onda sam ga ubio uz pomoć sirene. Ubio sam i brata i sestru. Žive sam ih zakopao. Ubio sam i svu nerođenu decu svoje majke.“
Bekman tvrdi da, pošto u Kinšasi ne postoji funkcionalan sistem zaštite dece, izbacivanje navodnih veštaca i veštica iz porodice nije samo opravdanje za uklanjanje gladnih usta, već i „prilika da se smeste u neku versku zajednicu, gde će dobiti kakvo-takvo obrazovanje i hranu, ili da budu primljena u neki od centara koje vode međunarodne nevladine organizacije“. Ipak, većina dece-veštica, naročito bolesna deca i ona koja su HIV-pozitivna, jednostavno završava na ulici i postaje deo gradske „vojske“ od najmanje 30.000 članova, sastavljene od „odbegle dece, žrtava zlostavljanja, dece raseljene zbog rata, dečaka-vojnika koji su dezertirali, siročadi i vanbračne dece“.
Deca-veštice Kinšase, poput sirotinjskih četvrti u Indiji i Egiptu iz kojih se izvoze organi, kao da nas vode do egzistencijalne nulte tačke, iza koje ostaju samo logori smrti, glad i užas nalik onom iz Konradovog Srca tame. Tjeri Majamba Nlandu, stanovnik Kinšase, u jednom dirljivom, gotovo vitmenovskom osvrtu („i straćare pevaju Kinšasu…“) pita: „Kako ovi milioni preživljavaju besmislen i bedan život Kinšase?“ Njegov odgovor glasi: „Kinšasa je mrtav grad. Ali nije grad mrtvih.“ Neformalni sektor nije deus ex machina, već „pustoš bez duše“, ali istovremeno i „privreda otpora“ koja siromašnima daje dostojanstvo „tamo gde bi ih logika tržišta inače odvela u potpuno očajanje“. Stanovnici Kinšase, poput žitelja martinikanske sirotinjske četvrti Teksako iz istoimenog romana Patrika Šamuazoa, čvrsto se drže grada „za njegovih hiljadu pukotina koje vode ka preživljavanju“, tvrdoglavo odbijajući da ga napuste. 
--
Iz knjige Planeta slamova (Planet of Slums), autor Majk Dejvis (Mike Davis), prvi put objavljene 2006. Originalni tekst obiluje fusnotama, ovde izbačenim radi čitljivosti. Preveo i prilagodio Klub putnika.
* S obzirom da je knjiga napisana pre dve decenije, dodajemo sledeće informacije:
- Između 2006. i 2026, broj stanovnika Kinšase skočio je sa šest na sedamnaest miliona. Svetska banka procenjuje da se grad dnevno uveća za dve hiljade ljudi i pet hektara neformalnih naselja (slamova), naseljenih ljudima koji beže iz konfliktnih zona.
- Oko 44% stanovništva Kinšase ima pristup električnoj energiji, uz česte restrikcije.
- Grad dnevno proizvede oko 12.000 tona otpada, od čega 10% završava na deponijama.
- Oko 52% stanovništva ima redovan pristup pijaćoj vodi (mada često ne u sopstvenoj kući).
- Svega 6% domaćinstava priključeno je na kanalizacionu mrežu.
- U Kinšasi postoje imućni kvartovi, sa raskošnim vilama, sopstvenim generatorima, bazenima, uređenim vrtovima i privatnim obezbeđenjem.
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i šokantnih sadržaja uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom.
