Posted September 2, 20159 yr (Ovaj tekst Lane Nikolić prvi je deo zbirke tekstova posvećenih samostalnim putovanjima i uopšte, kulturi kretanja, za osobe sa hendikepom.) * Hodanje. Gipki pokreti, lagano njihanje na prstima, stopala u sandalama. Letnja jara lepi đon za asfalt, ali se čini da im ne smeta. Skakutavi odjeci slobode, automatski pokret. Ljudi hodaju kao da plešu, ili ja to samo maštam. Drugi ljudi hodaju kao da plešu. Deluje tako prosto, to koračanje. Nacionalna služba za zapošljavanje, tamo sam krenula, mada se zbog toga kajem svakim narednim korakom. Što više hodam, više mi se čini da su takva mesta namerno stavljena u neki lavirint uličica, tako da odustaneš pre nego što stigneš, preznojen, polumrtav i besan što uopšte tamo moraš da se pojaviš, da te stave na neki prokleti spisak. Ako uopšte stignem, razmišljam, biću preznojena, polumrtva i u bolovima koji će me progoniti danima. Granična linija između mene i drugih ljudi je oštar bol u mojim kostima. Granična linija između mene i drugih ljudi je oštar bol...Pročitajte Drugi ljudi hodaju kao da plešu
Create an account or sign in to comment