Dišem

Lotsutkiken

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2026.

—

Sedim u malenoj, ali prepunoj prostoriji gde se služi doručak, u nasumično odabranom hotelu, sita i zadovoljna, ali me nervoza već polako hvata. Uzimam telefon da proverim koliko je sati. /Klik/ 7.43.

Kasnim.

Na odmoru sam, jurim svoju avanturu i osećam da kasnim.

“Kasnim” je jedna od onih misli od koje se ne može pobeći: uvek obitava na obodima moje svesti i pojavljuje se kao jedna od prvih svakog jutra - gde god ja bila i šta god radila.

Pokušavam da je odgurnem, ali ujedno klikćem na aplikaciju za mape da ponovo proverim koliko mi treba vremena da stignem, u koji tramvaj sedam, gde treba da izađem i kako li izgleda to maleno poluostrvo sa koga planiram da se otisnem na svoj dnevni izlet do mesta zbog kojeg sam došla ovde. Istinu govoreći, nisam baš u potpunosti oduševljena samim “mestom”. Jurim osećaj.

Ustajem sa stola i penjem se do svoje sobe na četvrtom spratu da još jednom prevrnem svaku sitnicu u svom malenom, dupke spakovanom rančiću u kome nema mesta ni za kakve viškove i u kome je sve smešteno tačno gde treba i, konačno spremna, izlazim napolje.

Obasjava me severno, avgustovsko sunce, nebo je toliko plavo da nigde na njemu ne postoji ništa što bi mi uhvatilo pogled i ja, jako trepćući da odagnam raznobojne žmarce iza kapaka, hitro koračam ka stanici. Ne obraćam pažnju na okolinu.

Kasnim.

Čekam tramvaj u potpunosti svesna da će doći tačno onda kada piše da hoće, ali me navike gone da proveravam gde je svakih nekoliko sekundi. Kavez navika se ne razbija tek tako, iako sam celih  2.000 kilometara od kuće, od srži njihovog nastanka.

Tramvaj klizi kroz centar, pa kroz predgrađe i kupi sve više i više ljudi obučenih za plažu. Dobro je, idem u dobrom pravcu. Sranje, idem kuda i svi.

Moji prsti uporno igraju istu igru svakih nekoliko minuta: /klik/ unlock screen, proveri koliko je sati, proveri samu trasu kretanja.

Ova radnja je toliko automatska da je prosto ni ne registrujem samu po sebi, ali me svaki put umiri taj ponavljajući osećaj sigurnosti kada vidim da sve teče kako treba.

Puštam da mi pogled lebdi preko krajolika, dok misli lutaju…

Naravno da postoje ta ostrva… Kako je moguće da nije nikada čuo za njih? Pa živi u ovom gradu toliko godina, razmišljam pomalo iznervirano i pitam se zašto li me to njegovo neznanje toliko frustrira, to je samo mišljenje jednog stranca sa kojim sam razgovarala u avionu u dolasku ovamo… Možda zato što ni ja nisam sigurna da znam gde idem? 

10 minuta, 20, 30… Predgrađe se odavno razudilo, što sigurno znači da uskoro stižem. Ali gde? Kuda dalje idem, odakle kreću brodovi ka ostrvima? Moram da proverim.

/Klik/ Kasnim.

Tramvaj stiže do svoje poslednje stanice i svi mi - lokalci u kratkim rukavima i kostimima, i turisti u kačketima i rančevima - izlazimo i krećemo kao jedan u istom pravcu. Brinula sam se bez razloga, luka je maltene ispred mene, sve je označeno, na svakoj nadstrešnici i stubu piše tačno kuda ovaj brodić vodi i ja sa zapućujem, veoma samouvereno, ka redu na kome piše Styrso.

Posmatram duboko plavu boju mora dok se brod polako približava i pitam se ponovo znam li gde idem. Šta tražim?

Brod pristaje, desetine nas ulazi i odmah se penjem gore da posmatram okolna ostrva i horizont dokle god da mi dozvoli; osećam toliku potrebu za onom čarobnom omamljenošću koje jako sunce stvara na moru u najtoplijim danima, ali sve što osećam u vazduhu je oštrina. Vetar je hladan i krepak i shvatam da, čak i po ovako sunčanom danu, sever ne ume da ponudi komfor toplote. Ušuškanost se ovde stvara, ne dobija se na izvolte.

Ostrva pored kojih plovimo su izuzetno niska - ne nadvijaju se nad morem, ne seku oblake, ostaju prizemna i bezbedna u svojoj blizini moru.

Mrštim se. Pogled na horizont i onu čuvenu crtu koja spaja more i nebo je ovde ispresecan sivim i zelenkastim obrisima zemlje koja se ni ne trudi da bude velelepna. Sve je… linija. Guši me ravnica.

Odlučujem da pronađem najvišu tačku tog najvećeg ostrva ka kom sam se zaputila čim pristanemo. Odmah nailazim na mapu i tražim ma kakvu uzvišicu i najlepši put i krećem put nje.

Primećujem da se krećem u suprotnom smetu od većine saputnika sa broda… Dobro je, napokon samoća. Sranje, šta ako nije dobar put?

Osvrćem se još jednom da upijem nestvaran, iako blago gušeći vidik i počinjem da se penjem putićem koji je očigledno pravljen za kola, ali kola zaista nema nigde na vidiku.

Dakle, istina je! Automobili su zabranjeni na ovim ostrvima, to me je izistinski kopkalo!

Koračam lagano i uživam u činjenici da se ne čuje ono nepodnošljivo, dosadno, mehaničko zujanje motora, već šum lišća, talasi u pozadini, poneki ljudski glas u daljini i nepredvidivi blagi fijuci vetra.

Dišem.

Da li bih uživala da ovo delim sa nekim?

Nastavljam da koračam i put me navodi na zgradu osnovne škole sa predivnim dvorištem u kome ima mnogo ostavljenih igračaka, i ovaj prizor me zaustavlja u sekundi. Na stranu što školska dvorišta izazivaju posebnu vrstu nostalgije sama po sebi, i što čovek prosto nikad ne očekuje da ih vidi prazna, ovaj prizor mi unosi nemir i toliko nesređenih pitanja da sam u stanju samo da posmatram i žudim za tim životom. Životom na malenom ostrvu nadomak Geteburga, na kome nema automobila, u jednoj od najsređenijih zemalja ovog sveta i gde je moguće ostaviti svaku igračku u otvorenom dvorištu u koje nikome ne bi palo na pamet da uđe i poremeti ono što su deca ostavila za sobom - dopola sklopljen zamak od kocaka, razbacane krede kraj dopola oslikanog crteža na podu i nekoliko trotineta koji su stajali u najrazličitijim uglovima dvorišta.

Bezbrižnost… Ali ne ona vrsta bezbrižnosti zbog koje sam tu.

Idem dalje.

/Klik/ Kasnim.

Put nastavlja da zavija blago ka gore i ja ga pratim, jedva otresavši misli o nemogućem detinjstvu, tražeći visinu odakle mogu da dišem.

Kroz nisko šiblje dolazim do te uzvišice na kojoj je prigodno smeštena i ploča koja pokazuje tačne koordinate, ali ni pomena o nadmorskoj visini. Mrštim se, podižem pogled i shvatam zašto - jedva da sam nekoliko desetina metara iznad visine mora.

Kiselo se osmehujem osvrćući se u krug i posmatrajući vidik zbog kog sam došla - suva zemlja, nisko rastinje i more i još ostrva i… Ništa. Ravna linija.

Nema dubokog udaha koji donosi zadovoljstvo, onog koji nedvosmisleno označava da smo stigli na odredište. Udišem duboko na silu, ali osim okrepljuće oštrine vazduha čija je hladnoća vešto skrivena jarkim suncem, ne osećam ništa.

Dakle, ovo nije ono što sam tražila.

Ne mari… Slikam okolinu i sebe nekoliko puta za uspomenu i istražujem dalje. Mora biti ovde negde.

Put me polako vodi pored kućica, crkvice, do seoceta i doka koji izgleda kao da ga niko nije koristio bar desetak godina. Odavde neću moći dalje.

Osvrćem se oko sebe i upijam lepotu i mir koje ovo mesto ima. Pitam se kako li izgleda zaista živeti ovde. Da li se baš svi na ostrvu poznaju? Da li su skučeni ovde tokom cele zime, kako provode dane tada? Čime li se bave? Da li se druže međusobno?

Odgovaram sama sebi na svako pitanja romantizovanim, ušuškanim slikama tuđih života za koje sam sigurna da, ako su i istinite, iziskuju mnogo truda.

Ušuškanost se ovde stvara, ne dobija se na izvolte, u to sam sve sigurnija.

I, koliko god da mi je lepo, moram da primenim tu filozofiju na sebe; ovde nije ono što tražim.

Vreme je za sledeće ostrvo.

/Klik/ unlock screen, proveri koliko je sati, proveri kada ide sledeći brod.

Kasnim.

Hitrim korakom napuštam seoce i odlazim put doka odakle plovim dalje, do sledećeg ostrva - Vrango.

Ovog puta žmurim i uživam u suncu i vetru koji mi mrsi kosu.

Pristajemo usred ničega - vidim samo malenu, improvizovanu prodavnicu i put koji vodi… Negde. Odlično, možda pronađem ono što tražim. Ali i dalje ne znam šta je to.

Put zavija i iza ugla se prikazuje najlepše seoce koje sam videla - kućice su bele, sa crvenim crepovima i raspoređene su nehajno, neplanski i odaju utisak zajedništva. Sa leve strane vidim uzvišenje - stenu na kojoj stoji jedna jedina kućica, drigačija od ostalih, Mala je, crvena, sa zelenim krovom i izgleda kao dečiji crtež, ne kao mesto na kome se zapravo živi.

Uzbuđeno se penjem do nje da pogledam šta je ona u stvari; prilazim joj i vidim da ima prozore sa sve četiri strane, prazna je, osim jednog stola unutra i deluje kao nečija ispostava. Za šta?

Okrećem se i odgovor mi se sam ukazuje - sa ovog mesta puca pogled na celo seoce, ceo zaliv ovog malenog ostrva i dalje ka moru i svim okolnim ostrvcima.

Prelepo je.

Dišem i konačno počinjem da se opuštam…

Dakle ovde je trebalo da budem.

Ne pitam se zašto, već samo sedam na jednu od klupica uz kućicu i vadim kesicu kikirikija.

Polako ga grickam, dok upijam svo to plavetnilo oko sebe. I more i nebo su toliko plavi da moje oči prosto ne mogu da se naviknu.

Žmirkam, grickam, sanjarim i dišem.

Da li je u redu da ostanem ovde sve vreme? Htela sam da obiđem što više ostrva, ali raspored odlazaka i dolazaka brodića je mnogo ređi nego što sam očekivala, a poslednji polasci nazad na kopno su takođe već oko 6 popodne. A ovde je tako lepo… I ova kućica pruža divan zaklon od neuobičajeno jakog sunca, pogled je spektakularan, a seoce ispod mi uliva nadu da je moguće živeti jednostavno.

U daljini vidim dvojicu momaka kako kose travu na javnoj površini i čujem njihovo dogovaranje - ovde je toliko mirno da se svaki glas lako prenosi. Trudim se da razaznam bar neku reč, ali ne uspevam - švedski sam učila i davno i prekratko da bi se tek tako vratio.

“Hi”, odjednom se čuje ženski glas odmah iza mene. Okrećem se i vidim da mi prilazi devojka azijskih crta lica, veoma odlučno i prijateljski.
“Hi”, odgovaram brzo, misleći da joj je nešto potrebno, a nema koga drugog da pita, jer smo jedine osobe na ovoj steni, kraj prazne kućice.
“I’m Myka”, predstavlja mi se i pita me šta radim. Sada već zbunjena, predstavljam se i ja njoj i govorim joj da samo sedim tu i uživam.
“Putuješ li sama?”, pita me i sada već postajem blago sumnjičava, iako je njena energija vrlo mila i živahna. “Da, da, a ti?”
“I ja. Odlično, videla sam te još na brodiću, pa sam želela da ti priđem, da li ti je ok da sednem sa tobom, želiš li društvo?”
Nisam želela društvo.
“Sure”, čujem sebe da izgovaram, “otkud ti ovde?”
“Pa, zapravo sam ovde prvi put, došla sam na izlet da istražim okolinu grada. Preselila sam se nedavno iz Malmea u Geteburg i još uvek upoznajem grad, otkrivam da li mi se sviđa. I dalje sam turista. Odakle si ti, otkud ti ovde?”
“To zvuči tako kul, znači iz Švedske si? Ja sam ovde jer prosto volim sever, prija mi, a čula sam da na ovim ostrvima nema automobila - morala sam da vidim da li je to tačno.”
“Stvarno? Nisam to znala… ali sad kad kažeš, nisam videla nijedan jedini auto. Zanimljivo.” Mika mi se smeši, ali vidim da njoj društvo uopšte nije potrebno.
“Jesi li sigurna da želiš društvo? Često sam putovala sama i sada kada god naiđem na neku devojku, uvek je to pitam, znam da nekada baš prija porazgovarati sa nekim.”

U pravu je. Ja nisam često putovala sama, a ovaj put je tek drugi da sam se, u poslednjih mesec dana, otisnula u potpunosti sama na neko putovanje. I to potpuno neplanirano. Moje prvo samostalno putovanje, sa kog sam se vratila pre tri nedelje, mi je do te mere prijalo da sam poželela da ponovim iskustvo što pre. I eto me sada u Švedskoj. Nisam ovde prvi put, ali prvi put idem gde god ja želim, jurim da iskusim šta god ja želim i pratim samo svoj ritam.

Putovala sam mnogo - sa porodicom, drugaricama, momcima, nalazila se sa društvom po raznim gradovima, ali nikada nisam otišla, bila negde i vratila se u potpunosti sama. A kada sam to shvatila i primetila da se strašno plašim da to uradim, tada sam znala da prosto moram. Ne mogu živeti u strahu, ne mogu ne biti slobodna.

Isplanirala sam svoje prvo putovanje u najbezbedniju zemlju koje sam mogla da se setim u tom trenutku, Švajcarsku, i krenula. Prva noć u Milanu, u kome takođe nisam po prvi put, bila je paklena. Svaki korak sa železničke stanice ka hotelu bio je težak. Plašila sam se ljudi. Morili su me mahom neosnovani strahovi i te noći nisam mogla da zaspim do četiri ujutru. Stajala sam pod toplim tušem pola sata u pokušaju da opustim makar telo, kada već um nisam mogla.

Nije pomoglo.

Ujutru sam ustala na prvo zvono, brinući se da kasnim na voz koji će me odvesti put Švajcarske. Ali nisam kasnila, stigla sam na stanicu na vreme, spremna na sve i neuplašena. Slobodna.

Ostatak putovanja je bio magičan - proputovala sam pola zemlje čuvenim vozovima i prugama, posetila čitav sijaset švajcarskih gradića, videla svaku nijansu plavih jezera, zelenih planina i belih vrhova snega koji se nikada ne topi. Disala sam.

Odmah po povratku kući sam isplanirala naredno putovanje. Tri nedelje kasnije - eto me. Jurim ponovo taj osećaj.

“Da, baš bih volela da čujem više o tebi! A i ne pričam mnogo ovih dana, prijaće mi.”

Mika seda pored mene i ja joj nudim kikiriki. Uzima celu šaku i posmatra me upitno.

“Došla si samo zbog manjka automobila?”
“Hm, pa ne, makar ne u potpunosti… Samo me je zanimalo kako se ovde živi. Ovo je razvijena zemlja i to se vidi, čak i na ovim ostrvima - sve je čisto, brodići su redovni, očuvani, a opet - kao da smo usred ničega. Što i jesmo. Kako ljudi ovde žive?”
“To se i ja pitam. Ovde sam tek mesec dana i nikako da se naviknem da ovaj spori tempo. Malme je brži, uzbudljiviji. A ovde…”
“Se ništa ne dešava”, završavam njenu misao.
“Meni se to dopada”, izgovaram u isto vreme kada ona govori “Nisam sigurna da mi se to sviđa.”
“To je zato što živiš ovde. Meni je ovo samo beg.”
“U pravu si…”

Posmatramo zajedno krajolik koji izgleda kao fotografija.

“Hoćemo dalje?”, pita me.
Ustajem bez razmišljanja i kažem “Znam gde ćemo.”

Silazimo polako niz stenu, ćaskajući lagano o tome čime se koja bavi, gde su nam porodice, kako izgledaju naši svakodnevni životi…

Prolazimo kroz seoce i nailazimo na onu dvojicu momaka koji kose travu i jedan od njih nam nešto dobacuje. Samo što sam zaustila da mu odgovorim na engleskom, Mika mu odgovara vrlo veselim tonom, pa se okreće prema meni.

“Pita nas kuda smo krenule. Jer ako idemo ka plaži, ovo je pogrešan put.”

Klimam glavom i posmatram momka kako pokazuje rukama tačno kuda treba da idemo, Mika i on razmenjuju još rečenica na švedskom (razumela sam samo jednu reč) i nastavljamo svojim putem.

“Nije hteo da nas uplaši, samo je primetio da idemo kuda ne treba, izgubile bismo se.”
Smejem se. “Na ovako malom ostrvu?”
Mika se mršti, pa se i ona smeje. “Možda je njima veliko”.
“Možda.”

Nepunih deset minuta kasnije, ispunjenih prijatnom tišinom, zavijamo za ugao i ispred nas se prostire peščana plaža prepuna ljudi. Prilazim moru i dodirujem vodu. Ledena je.

Podižem pogled, hvatam Mikin i jednu sekundu kasnije zajedno ćuteći odlazimo nazad istim putem.

“Kuda sad, šta si sledeće planirala?”
“Htela sam da odem na još jedno ostrvo, trebalo bi da je pravo ribarsko, a ti? Imaš li neke planove?”
“Ne, ja sam samo želela avanturu. Išla bih sa tobom, ako ti ne smeta.”
“Hajmo”, odgovaram jednostavno i skrećemo lagano ka usamljenom doku.

Brod dolazi tačno onda kada je pisalo da hoće i ovog puta smo maltene jedine na njemu.

Plovimo lagano na Donso, ni jedna ni druga ne znajući šta tamo tražimo.

/Klik/ 16.30.

Ima vremena.

Iskrcavamo se tik ispred kafića u kome uzimamo kafu za poneti i krećemo u istraživanje ostrva. Vrlo je široko, neizmerno zeleno i valovito, potpuno drugačije od prethodna dva. Prijatnije je, nema oštre ivice. Lepo je.

Putić nas vodi uzbrdo i vrlo uskoro smo se popele na brdašce sa koga se vidi samo more.

Na samom rubu stoji klupica na koju sedamo da odmorimo.

U međuvremenu sam Miki ispričala svoju priču o prvom solo putovanju, i sada želi da zna kako to da mi više ništa nije strašno.

“Jeste”, govorim ravnim tonom. “Stalno proveravam da li sve ide po planu, kuda se krećem i u kakvoj sam okolini. Jeste mi strašno, čak i ovde gde nema nikakve opasnosti.”
“Ne izgledaš tako.”
“Sve je to u mojoj glavi.”
“Jesi li zato ovde?”
Ne znam.
Samo želim da dišem.
“Nisam sigurna. Kako se ti ne plašiš?”
“Plašim se.”
“Ne izgledaš tako.”

Mika se smeje i priča mi o svom putu u Mongoliju - kako je toliko silno želela da ide da joj je bilo svejedno kako će do tamo stići, kako je sletela nakon tri promenjena leta u zemlju gde apsolutno niko ne govori engleski i u kojoj se našla potpuno sama na aerodromu u doba kada prevoza više nigde nema, kako je morala da se nekako sporazume sa taksistom da je odveze gde treba, kako joj je on pomogao da nađe smeštaj i kako je, iz dana u dan, shvatala koliko zavisi od drugih i njihove brige, ljubaznosti i dobre volje. I nailazila je na sve tri karakteristike, kod raznih ljudi, svakoga dana. Zaljubila se u tu zemlju, ali najpre u taj narod. Ostala je nekoliko nedelja i nije želela da se vrati.

“Nešto ti se desi kada si potpuno sam. Počneš ponovo da veruješ.”

Zamišljam sebe u situacijama koje je opisala: koliko god da mi je teško da zamislim da bih se tek tako prepustila, bez plana, mislim da razumem na šta misli.

“Ostane li tako i posle?”
“Ne. Ali te promeni.”
“Tome se i nadam.”
Ćutimo.
Dišem.

Posle nekog vremena Mika me pita “Hoćemo li? Poslednji brod kreće nazad za pola sata.”

Ima vremena.

Ustajemo polako, skupljamo papiriće od svojih grickalica i idemo ka doku.

U tih 15 minuta lagane šetnje, Mika dogovara nešto na telefonu, a ja upijam krajolik. Sunce je sada zlatno, senke duže, a svežina seče kroz vazduh jače nego jutros. To je jedina oštrina koju ovo ostrvo ima. Varljiva su sva ova ostrva.

Ušuškanost se ovde stvara, ne dobija se na izvolte.

Prirodni komfor neubičajeno lepog dana je na izmaku.

“Jesi li gladna?”
“Ne preterano, zašto? Znaš da ovde nema ničega.”
“Drugarica me je pozvala na večeru, rekla sam joj da nisam sama, pa smo htele da nam se pridružiš.”
“Stvarno? Rado!”
“Odlično, vodimo te na najbolju azijsku hranu u Geteburgu.”
“Hvala!”

Nisam ni stigla da se pitam kad ćemo se rastati, a naša avantura se produžava.

Na putu nazad, dajem Miki svoj punjač da dopuni skoro pa praznu bateriju, a zatim nakon broda ulazimo u isti tramvaj koji me je doveo do ovde jutros. Prepun je ljudi koji se vraćaju sa ostrva i pitam se gde li idem. Pojavljuje mi se malena, tiha misao - je li ovo bezbedno?

Kao da je znala da mi postaje nelagodno, Mika mi na mapi pokazuje tačno gde idemo, kako se do tamo stiže, kuda ćemo se kretati i otvara jelovnik na telefonu da već izaberem šta mi se jede.

Ovo me umiruje. Nešto u njenom držanju, u njenoj energiji mi uliva poverenje koje inače teško stičem. Ne brinem se.

Stižemo ispred restorana pa ulazimo unutra gde nas čeka njena drugarica, Šveđanka koja mi maltene srdačno pruža ruku. Mika plaća našu večeru, neće ni da čuje da je ja platim i nas tri odlazimo na vidikovac sa kojeg se vidi pola Geteburga, sedamo i večeramo.

Mika i Viktoria ćaskaju o novostima u svojim životima, ja se povremeno ubacujem sa svojim opaskama i ukratko prepričavam Viktoriji odakle sam, zašto sam ovde i ostale ključne detalje.

Osim toga, sedimo zajedno kao da se znamo čitav život.

A ja aktivno slušam kako ljudi ovde zapravo žive.

Posmatram svetla grada ispred sebe.

Dišem.

Posle nekoliko sati, mrak je u potpunosti pao i vreme je da se rastanemo.

Mika me prati na stanicu tramvaja, govori mi tačno gde da izađem i razmenjujemo brojeve telefona i instagrame, uz obavezno “javi se kad stigneš.”

Pozdravljamo se, ulazim u tramvaj, sedam na sedište i tek tada osećam koliko sam prijatno umorna.

/Klik/ 21.52.

Zevam. Izlazim iz tramvaja, idem niz ulicu ka hotelu, penjem se na svoj sprat, otvaram vrata i stropoštavam u krevet.

Znam da je nikad više neću videti. Znam da nikada neću opet ovde doći, znam da ona neće doći u Beograd.

Znam da nikada neće znati koliko mi je značilo što me je videla.

Znam da joj to neću napisati.

Palim telefon da joj javim da sam stigla i nadam se da će moje “hvala ti” razumeti u svim smislovima te reči.

Treba da spavam, sutra je novi dan i treba stići do Kopenhagena.

Ima vremena.

Dišem.

—

Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i šokantnih sadržaja uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.