Okvirni plan za prvi dan puta je bio da stignemo do Plovdiva, gde nas je čekala domaćica koju smo našli preko sajta couchsurfing, kod koje je trebalo da prespavamo prve večeri i već sutradan u zoru da krenemo dalje, ka Stambolu. Hitchod, bog stopiranja, imao je izgleda razne druge planove za nas...
...posle nekoliko sati hoda do naplatne rampe, uz vrlo neuspešnu stopersku pauzu na pumpi "Veliki Mokri Lug 1", nagrađeni smo vožnjom do Smedereva, tu je avantura zapravo počela, a umalo se nije i završila. Naime, dok sam stavljao ranac na leđa, shvatio sam da mi nedostaje nekakva torbica, koja je bila zakačena na ranac (a lepo mi je govorila mati), a u kojoj se sasvim slučajno nalazio sav moj imetak, kao i dokument bivše-bivše-države koji je trebalo da obezbedi prolaz u druge, sadašnje, države. Počinjem da se tresem, hvatam za glavu i kukam, stojim na suncu koje je počelo da prži, na autoputu, na skretanju za Smederevo, na početku puta od mesec dana i nekoliko hiljada milja, bez dinara, jordanskog ni srpskog, evra, lire i ostalog, bez ausvajsa...
A onda se, uz hitchod-ovu pomoć, pokazala sva dobrota ljudi, u kakvu nisam verovao da postoji još otkad sam počeo da čitam bajke. Dragan, čovek koji nas je povezao do Smedereva, potpuno mirno je rekao da će me vratiti nazad do rampe, da potražim torbicu. Ostavio je Baneta i svoju prikolicu sa čamcem na sred autoputa i okrenuo ka Beogradu. Dok sam se ja bio u autu, u svakom smislu i sa svakim naglaskom, on je mirno sedeo i objašnjavao da treba da budem pažljiviji ubuduće i da mi to treba biti nauk, ako nađemo torbicu, da je bolje pazim, ako ne nadjemo, da bolje pazim ubuduće. I još, ponavljao je stalno, "ko zna zašto je to dobro, ako i ne odete na put, možda vam to spasi glave". Ja sam govorio neke ružne stvari sebi i o sebi i samo mu zahvaljivao, jer je u to vreme, osim što je trošio benzin vreme i živce, propuštao i neki poslovni sastanak. Stigli smo. Pretrčao sam autoput i sačekao me je nasmejani krupan lik, s rečima: "Jesi ti Luka?". Dao mi je torbicu, a ja sam samo pao na beton, on se sagao i diskretno mi šapnuo iznos koji sam imao unutra i ostatak sadržaja. (Rešio sam da ne brojim pare, da bih mu ukazao bar malo poštovanja - do danas ih nisam izbrojao). Bilo ih je tu nekoliko, ispostavilo se da je neki vozač naišao na torbicu i vratio se da je ostavi njima. Dakle, postojalo je bar dvoje ljudi koji su poželeli da vrate torbicu sa mesečnom platom, njenom glupanu vlasniku. Ne mogu da opišem koliko me je to saznanje pogodilo, mogu samo da kažem da su mi, koliko god patetično to bilo, ovo valjda i jeste neki patos, da su mi sad suze na vr' zenica.
Dušan me je dovezao nazad, Bane je delovao kao da nije doživeo da se sve to dogodilo i na tome sam mu vrlo zahvalan. Pokušao sam da ponudim spasitelju svom novac, makar za benzin i naplatnu rampu, pa onda neko vino koje sam imao u rancu, ali smo na kraju uspeli da napravimo dogovor da mu samo pošaljem dve razglednice - jednu iz Damaska, jednu iz Beograda, da bi znao da sam uspešno stigao i vratio se. Čovek izvadi bibliju, zapisa mi adresu u nju, uz reči: "Ovde ti je sva mudrost, čuvaj ovu knjigu". Moram da priznam da nikad nisam osetio takvo poštovanje prema religiji, koliko god me to površnim činilo, nije se lako boriti protiv stvarnosti konceptima, a nekad mislim da je i suvišno. Ostalo je saznanje, prıstojno opısano Dušanovim rečima: "Video sam ja odmah da si ti rasejan.", uz utehu: "Ali znam ja, rasejani ljudi, oni su dobrodušni".
Dušan spasitelj, knjiga i torbica, gore opisane i neoprezan putnik
U potpunoj neverici, ali veoma pun energije, nastavio sam dalje. Pevušeći smo se došetali do zgodnog mesta i bacili prst u vazduh. Imali smo i prigodnu ritualnu mantru, pritom zapisavši naša imena i destinaciju na put. Ako pogledate sliku pažljivo, možete pronaći i svedočanstvo o ovome:
Nekoliko desetaka minuta kasnije, baš dok je vrućina pokazivala šta zna, stao nam je kamionet sa sokovima i jako nepričljivim brkatim likom, poreklom iz Sarajeva. Uz ne baš burnu komunikaciju i vrućinu koja se pojačavala, a budući da nisam spavao ni trenutka prethodne noći, prespavao sam ovaj put sve dok nas brka nije izbacio u Ćupriji. Tu smo proveli čitavih nekoliko sati, na najgorem suncu, bleđi od nas zadobismo opekotine, voda je nestala, pa smo napravili izlet do obližnje pumpe. Na pumpi je stajao samo jedan čovek, ponudio nas ledenom vodom, kojom smo se napunili i zalili spolja i iznutra i krastavcima, koje smo učtivo odbili. Poželeo nam je srećan put i vratili smo se na zadatak. Ubrzo je stao mladić u pristojnom autu, sa klimom čak i ponudio da nas odbaci do Niš'-a. Brzo smo stigli za Niša, ali zbog lošeg starta i problema sa pit-stopom, stigli smo u Niš tek u 3 i na insistiranje domaćina, umesto na naplatnoj rampi, završili smo na roštilju (odličnom, naravno), u Nišu. Sat kasnije, vratio nas je na neki put koji je trebalo da bude zgodan za stop, oprostio se uz informaciju da je brat Šljuke, izvesnog pokojnog krimosa (čudno je koliko ti pokojni čuveni kriminalci imaju braće, zakleo bih se da sam sreo barem po trojicu od svakog od njih) i nastavio.
Nastavili smo i mi, našli smo zgodno mesto za stop, našli kartone, napisali destinacije i nadali se da ćemo videti bugarski mrak istog dana. Nakon nekoliko sati, jedino što se promenilo bila je naša udobnost, jer smo na smenu ležali na podlogama za vreće na bankini autoputa, dok je saobraćaj postajao sve ređi, a svetlost sve slabija. Ovako je to izgledalo:
Kad je mrak zaista pao, shvatili smo da ne vredi više čekati i da bi možda ipak trebalo da pokušamo da uhvatimo voz za Sofiju, za koji smo znali da stiže negde u sred noći. Prošetali smo do autobuske, saznali da su autobusi jako skupi pa smo nastavili podužu šetnju preko Nišave i došli do železničke; tu smo se uverili da imamo voz za nekoliko sati, odspavali malo na klupama i ušli u pretrpane prljave vagone i seli na pod, ispred toaleta. Sam voz je, kako već slutite, posebna priča, ali ću je ovaj put izostaviti, prvo zato što sam je uglavnom prespavao, drugo jer nije baš stopiranje, a treće zato što je to najneprijatnijih šest sati u dosadašnjem toku putovanja.
Sledeće javljanje, put kroz Bugarsku i noć na parkingu za kamiondžije kraj poprišta Maričke bitke.
