Blog: Šri Lanka - "zbudž" zemlja

Piše: Marko Živanić (wayloh)


4.deo


„ ...Ovo je vreme paklenih vozača...“


U Negombu počinje moje upoznavanje Šri Lanke i njenih žitelja kao i načina ponašanja. Ono što je bilo za očekivati je saobraćajni haos. U stvari, oni se u tom haosu super snalaze, ali ja ne umem da bezbedno pređem ulicu! I po arapskim zemljama je ludnica, ali ovde nikako da se priviknem da se vozi levom stranom i da im je volan kontra nego kod nas. Kad hoću da pređem ulicu (to su me učili još u zabavištu), trudim se da sa vozačem uspostavim kontakt pogledom, da budem siguran da me je video. Ali na Šri Lanki moj pogled se sreće sa osobom koja nezainteresovano gleda oko sebe, ili pak na „mestu vozača“ nema nikoga, a kola idu prilično brzo. Onda ja odskočim k’o oparen nazad na trotoar, jer sam već zakoračio na kolovoz, a ljudi iz neposredne okoline me začuđeno pogledaju. Ma, nikako da naučim da do pola ulice pazim na desnu stranu, a od pola levu, pa mi se dešavalo da gledam levo i krenem, pa pravo pred kola. Onaj svira, koči, stara majka mi štuca, a ja prebledeo, a kad se priberem, majku Englezima, što ih naopako naučiše!

Inače, struktura vozila na ulici je: putnička vozila japanske proizvodnje, relativno skorije proizvodnje; nešto indijskih malih automobila - svi novi; solidan broj džipova, takođe „japanaca“; kombiji, odnosno vanovi koje koriste za vozikanje turista; šareni „Tata“ indijski kamioni koji dime i troše „Boga Oca“ a niko ne pamti kad su proizvedeni; indijski autobusi „ko to tamo peva“ ili nešto malo mlađi; „milijardu“ tuk-tukova koji zuje na sve strane i crne bicikle sa obe kočnice (sumnjive ispravnosti) na guvernalu. Motorcikala ima mnogo, 125-150 ccm, nešto malo slabijih i retko jači. Kacige nose i kad siđu sa motora, i recimo pazare u prodavnici, pa to ostavlja smešnu sliku.

Ono što je kod putničkih vozila interesantno je da nema krševa u saobraćaju i da nema čuknutih ili vidno krpljenih. Sve su to relativno nova kola.

Ponegde se može videti slon u saobraćaju (ne mercedes), odnosno lokalac koji jaše slona. I to baš-baš velikog slona! Ostali učesnici u saobraćaju se sklanjaju i drže se na odstojanju jer ga ne treba provocirati, a i onom surlom prilično maše levo-desno, pa začas može da smakne biciklistu. Nisam video situaciju na raskrsnici, ali ne sumnjam da se njegovo prvenstvo prolaza uopšte dovodi u pitanje!

Što se više udaljava od velikih gradova (Kolombo, Kendi...) i zalazi u ruralnije delove, to se više smanjuje broj putničkih kola, što je i normalno, jer raste broj siromašnog stanovništva, ali ni njima ne manjkaju tuk-tukovi...

Kao vozači su jako rizični, uletanje u makazice je najnormalnija pojava. Gledao sam kad se tri vozila istovremeno pretiču u naseljenom mestu, a biciklisti i pešaci skaču u kanal. Hiljadu puta sam bio svedok da vozač ima 2 santimetra toleranciju za grešku, i sve se sretno završi. Naravno, svi trube, i to je jedini deo na vozilu koji mora da je ispravan. Vole da montiraju vazdušne sirene, pa misliš da je šorom naišao brod, a kad se okreneš, ono tuk-tuk.

Čudom sam se čudio kako nema udesa i mrtvih na svakom ćošku, ali sam brzo zaključio da su izvanredni vozači – samo, ipak prerizični za moje shvatanje saobraćaja. Tokom boravka, naš CS domaćin mi je nudio da vozim njegov džip, i iako imam više od 20 godina vozačkog iskustva, nisam smeo da prihvatim...

kamion šri lanka

Pod nagovorom moje žene iznajmimo bicikle u hotelu, za razgledanje Negomba i okoline. Da napomenem da biciklu nisam vozio još od deteta. A tek kad sam se dočepao četiri točka, tu je u mom životu bio kraj ljubavi između mene i prevoznog sredstva „dupe-se-vozi, noge-idu-peške“. wayloh biciklElem, saobraćaj - kako rekoh, bicikla kruta i neudobna, kočnice loše, ja nesiguran... Samo sam gledao koga ću da udarim i šta će da me zgazi. Razmišljam da počnem da pišem memoare, jer sam tog dana jedno dva’es puta sagledao slike iz svog života...

Drumovi su u boljem stanju nego što sam se plašio da će biti. Ono što realno usporava putovanje je njihova opterećenost i sama gustina naseljenosti duž puta. Naime, iz mesta u mesto se prelazi a da uopšte čovek nema predstavu gde je, ako nije video tablu. Razdaljina od sto kilometara se dobrim kolima prelazi za oko tri sata, autobusom više. Auto-put ne postoji, i faktički se sve vreme vozi kroz naseljeno mesto! Barikade na putevima i ček pointi dodatno usporavaju kretanje. Naime, na svakih 20 – 30 kilometara se nalazi policijski punkt, gde se vrši provera vozila, putnika i prtljaga. Svi iz autobusa, ajd’ napolje, u red i na proveru. Na nas kao strance se to nije odnosilo, jednostavno ostanemo da sedimo u autobusu. Uđe pandur, pregleda da nekome nešto od stvari nije ostalo unutra, pita jesu li rančevi naši, ja potvrdim, on kaže OK, okrene se i izađe, a da nam ni pasoše nije pogledao. Fino je to, ali autobus čeka (a i ja sa njim) dok ne završe proveru sa svim putnicima. Ne traje to čitavu večnost, izverzirali se i policajci i putnici, pa ide brzo. Deset, petnaest minuta cela procedura, ali je nevolja što posle dvadeset kilometara ide Jovo-nanovo.

Ma, bolje i tako nego da mi pukne bomba pod guzicom!