"Igraju mali slonovi, bole ih mali đonovi, čitavu noć"

Blog: Šri Lanka - "zbudž" zemlja

Piše: Marko Živanić (wayloh)

6. deo

Slonovi su sigurno najupečatljivija životinja na Šri Lanki. Može se reći da je slon jedan od njihovih zaštitnih zankova. Bog Ganeš u hindu religiji ima lik slona. Najveća budistička verska procesija koja se održava jednom godišnje – prikazivanje Budinog zuba, jedinog zemnog Budinog ostatka – obavlja se na leđima džinovskog slona.

Puno lokalaca je razvilo biznis i koristi slonove kao turističku atrakciju, jer im služe za „safari“ u ruralnim delovima zemlje. U stvari, od klasičnog safarija nema ni „s“, jer nema pušaka i lova. Čak ni onih „pušaka“ što kad nešto sklopiš u končanicu snajpera ispadne super jasna fotografija (mislim da nisu ni čuli za to). Sve se svodi na to da se turisti popnu slonu na leđa i onda ih „šofer“ malo „provoza“ na slonu po okolini. Tura traje oko jedan sat i za to zadovoljstvo traže oko 10 evra po osobi.

U narodnoj radinosti se izrađuju predmeti od slonovače i prodaju turistima za skupe pare (aj’ sad ti proceni šta je stvarno od slonovače). Figure slonova od različitih vrsta drveta su sastavni deo ponude svake radnje suvenira – od minijaturnih do komada par stotina kila teških, metar u visinu i skoro toliko u širinu, i tri - četiri hiljade dolara skupih – jerbo je od mahagonija (kako transportovati? – pitao sam ih).

Slonove koriste i kao turističku atrakciju na državnom nivou. Naime, u okolini Kendija, u centralnom delu Sri Lanke se nalazi sirotište za slonove. U velikom rezervatu se nalazi oko (sigurno 3-4 puta više nego što piše u Lonely Planet vodiču) slonova kojima je tu pruženo utočište. Bolesni, osakaćeni ili mladunci bez majke tu dobijaju hranu, negu i sklonište. Dva puta dnevno ih vode na kupanje na reku koja u blizini protiče. To čini impozantnu sliku, koju brojni turisti beleže svojim kamerama i fotoaparatima. Ideja stvarno jeste humana, ali Šrilankanci ne bi bili to što jesu kada nešto ne bi radili na svoj način. Prvo, na ulazu nas karte koštaju 20 (dvadeset) puta skuplje nego za lokalce. Slažem se da cena ne treba da bude ista za domaće i strance, ali „ej!“ - dvadeset puta skuplje je čist bezobrazluk!

I što bi rekli na telešopu, „ali, to nije sve“. Spremili jednog džinovskog slona za slikanje sa turistima (spremili = vezali ga lancima da ne utekne kad mu poziranje dosadi). Onda se ti lepo uslikaš sa njim a čuvar traži „smol donejšn“ koji završi u njegovom džepu. Sto metara dalje - slikanje sa grupicom slonica koje dižu surlu da bi fotka bila atraktivnija. Ako neće da digne surlu, čuvar joj pokaže motku sa gvozdenim šiljkom na vrhu, a ona požuri da bogatim turistima ulepša snimak. Sledi zahtev za smol donejšn.

Ali, ni to nije sve!  U određeno doba dana su organizovali hranjenje slonova. U stvari, hrane se tri-četiri slonića „omladinca“. A hrane se tako što platiš za jednu plastičnu flašu od dve litre mleka i onda uz pomoć čuvara to sipaš slončetu u usta. Ono to srkne na eks, pa ’ajde sledeći turista. I to bi bilo sasvim ok da nisam video šta je prethodilo tome. Naime, to nesretno slonče je bilo vezano lancem za nogu i očajnički se trudilo da dohvati neku hranu (hrana je neki balvan koji slonovi glođu). I taman da dohvati, kada mu neki čuvar koji se tuda muvao, odmače balvan. Slonče klekne, ne bi li dobilo na dužini i surlom, opet, pokušava, kad onaj skot se vrati i još odmače balvan. Onda slonče legne, jadno, svo se u glistu pretvorilo koliko se isteže, ali mu fali desetak santimetara. Došlo mi da preskočim ogradu i da mu primaknem. Da ne pričam koliko je kuvalo u meni raznih osećanja: i bes, i tuga i nemoć... Muče jadnu životinju samo zbog toga da bi glupim turistima uzeli pare i stvorili im iluziju kako, eto, oni čine dobro delo, što mlekom poje jadno napušteno slonče.

Svojevremeno sam pročitao da slonovi imaju dobro pamćenje - a pri tom su zlopamtila, pa taj čuvar nek vidi šta će, kad slonče poraste i za deset godina ga startuje u nekom ćošku parka. Ni malo mi ga neće biti žao!

* * *

Ne, slonovi nisu ni malo bezazlene životinje. Pročitao sam da godišnje od divljih slonova strada više od sto ljudi na ostrvu. Na Šri Lanki postoji velika populacija divljih slonova koji slobodno tumaraju. Jedan od njih se dosetio da naplaćuje putarinu. Na drumu, negde između Sigirije i Polunaruve, stade autobus kojim smo se vozili i putnici se uzmuvaše. Opet ček point, pomislih, ali ostali putnici nekako čudno reaguju. Kad je policijski ček point uopšte se ne potresaju, a sad se nešto silno uzbudili... I dok ja pokušavam da odgonetnem, neko me vuče za majcu, pokazuje napolje i uzbuđeno viče elephant, elephant! U tom trenutku autobus kreće, pravi manevar, obilazi neka vozila koja stoje i ogromnog slona koji se bavi nekim kamionom. Ja brže za torbicu, vadim kameru, uključujem je, ali sve to traje, čini mi se, čitavu večnost. Autobus dao gas, svi ustali i na prozor, napolju se stvorila gužva... Slona sam snimio k’o da sam snimio Jetija. Nešto se ´kao´ nazire, a u stvari se ništa ne vidi. Da svima ne ispričam šta je na tom snimku, nikad sami ne bi pogodili.

Nekih nedelju dana kasnije upoznajemo troje Beograđana koji, takođe u sopstvenoj režiji, putuju Šri Lankom. I slušamo njihovu priču. Oni su odmah po dolasku iznajmili kombi sa vozačem (Rohan, sjajan lik, upoznao sam ga), da ih osam dana vozi po svim ´bitnim za videti´ mestima po Šri Lanki. I kad su bili na delu puta koji sam malo pre pomenuo, Rohan usporio, deset minuta vozi iza nekog kamiona, ni ne pokušava da ga pretekne, a do tada (kao i svih prethodnih dana) vozio k’o manijak. Vide oni da tu nisu čista posla i pitaju:
- Rohan, jel nešto nije u radu sa kolima?
- Sa’će slon – kaže Rohan.
- ????? Kakav, bre, slon????
U tom trenutku kamion ispred njih staje i stoji tako na putu. Rohan pažljivo izviruje kombijem, pa skroz polako, polako, i oprezno kreće da obilazi kamion, i onda daje pun gas da škripe gume, a oni vide scenu: ogroman slon se glavom naslonio na šoferšajbnu kamiona i tako stoji.
Kad su malo odmakli, Rohan im objašnjava: izađe tako taj slon na drum i stoji. Kad naiđe vozilo, mora da stane. Onda mu slon priđe, nasloni se čelom na šoferku i neće da te pusti da nastaviš put dok mu ne daš neko voće. I dok se on zanima ukusnim voćem, ti ga obiđeš i nastaviš svojim putem, a on smandrlja ono voće i čeka sledeću žrtvu.
Hajduk Slon!
Ma, drumska mafija!
Naplaćuje putarinu, a samo on ima vajde!
Još Rohan kaže da mu je taj isti slon jednom razbio šoferšajbnu na kombiju. Jednostavno, nije procenio, malo jače se naslonio čelom, i cela šoferka uletela unutra. Od tad Rohan uvek pušta neko vozilo ispred sebe na tom delu puta.

Šrilankanski putevi su gusto naseljeni celom svojom dužinom. Čak i u unutrašnjosti (čitaj: debeloj provinciji). Uz put red-dva kuća, a zadnje dvorište – džungla. U Sigiriji, odsednemo mi u jednoj prelepoj kućici, u zadnjem redu od puta. Dvorište: eksplozija boja. Ambijent: bajka! Uveče sedimo u baštici, taman završili večeru - konzerve i voće što smo pazarili u nazovi bakalnici pored puta, ja smotao cigar duvana, uživamo u smiraju dana i nastupajućim zvucima džungle koji se polako pojačavaju, kad eto ti naše gazdarice. Jako fina žena. Došla da nam skrene pažnju i da nas upozori.
Kaže:   - Ako večeras čujete nešto, nemojte da se plašite!
- ??????
- Nemojte da se plašite, ali nemojte da izlazite napolje, i bezbedni ste!
- Molim??? Čega da se plašimo? Od čega da budemo bezbedni???
- Znate, mi u susedstvu imamo dve slonice, i dešava se da divlji slonovi iz džungle budu „željni ljubavi“ pa je tu potraže. Osete dve usamljene slonice. Nemojte da izlazite iz kuće i bezbedni ste! Its just a love story.

Naravno da nismo izlazili. Ko da izađe napolje, kad okolo u noći tumaraju divlji slonovi „željni ljubavi“, a pri tom im možda nije bitno ko će im pružiti „ljubav“!?!