Govori: Vujica Rešin Tucić
Saću da kažem nešto što nisam još nikad nikom rekao, i što će otići tako, možda više nikad neću ni setiti se šta sam rekao.
(...)
Vujica Rešin Tucić rođen 1941. godine 17. jula, kad se žito vozilo. Živim u Novom Sadu, Doža Đerđa 50B, stan 54, u sobi 3x3, sa ženom Nadom Tucić nekada Inđin, i ćerkom Tatjanom Tucić koja ima sedam meseci. Nezaposlen. Živim od pisanja poezije.
Stara je tuga iz luga, što ptici slomi živci. Stara je datum šara, kad postali smo krivci. Zapali cigaretu, na svoja medna usta, poljubi me još jednom, da ne ostaneš pusta.
Znam jednu kuću, iz svog detinjstva u selu Melenci, u kojoj je postojala reč badžura. U kuhinji sa otvorenim ognjištem postojala je jedna rupa tamna u zidu, u kojoj je stajala šibica. Između tog mraka, i tog huuuuuj koji je izlazio iz te rupe u zidu, i te vatre, te šibice kojom se palilo ognjište, ima mnogo veze sa onim, o čemu ja razmišljam danas, u poeziji.
Pre no što umr, pre no što crk, noge proteg, i premer but, nauči ljubit, ljubit je gubit.
A 1956. godine sam iz školske biblioteke u Melencima ukrao dve knjige dok su majstori krečili školu jula meseca. To do danas niko ne zna, na šta sam ponosan. Ali nisam ponosan što sam tada postao lopov za ceo život i smrt. Knjige su se zvale „Kroz pustinju i prašumu“ i „Ptičice bez gnezda“. Od svega je ostalo samo ono „bvana kubua“ iz prve knjige. Staša i Nena. Staša... i Nena. Žmarci me podilaze kad kažem to posle toliko godina.
--
Preuzeto sa sajta Audio i foto arhiv ljubaznošću Dragoslava Simića, autora radio-emisije "Dokumentarno popodne" i urednika sajta. „Vujicu Tucića Rešina, avangardnog mladog pesnika iz Novog Sada, snimio sam tonski jednog dana 1976. ili 1977. godine. Taj zapis spada u domen akustične poezije i sačuvan je slučajno. Nažalost Vujica više nije u životu.“ (Dragoslav Simić)
