Govori: Zorka Blagojević
Tu noć, sudije su me ispitivale, bili su dvojica sudija iz Obrenovca, koje ja poznajem, Vlada Bilić i neki Sava Bokan, koji su bili mobilisani kao sudije, nisu oni bili četnici. Ali je bilo dva-tri koje ja ne poznajem. I vrlo glupa pitanja su mi postavljali. Da l' sam čitala Marksa, da l' sam čitala literaturu, sovjetsku... i tako nešto, bez veze. Kojoj ćeliji pripadam? Reko', ja nisam u partiji, prema tome nisam ni u jednoj ćeliji. Tako se to zvalo, partijske ćelije. I pitali me, a ova dvojica me branili, ovi sudije. Oni su govorili, pa ne znam, vi ste se družili sa ovim, pa sa onim... Pa to su mi školski drugovi iz Obrenovca, isto tako, koji su bili otišli u partizane, i tako. I na kraju... bez veze su me dugo pitali, i puste me.
I sad ja izađem na vrata... već sviće. Sigurno je tri-četiri sata trajalo to ispitivanje. A onaj Lala... a onaj Lala Koljač stoji ispod prozora. I ja silazim dole... Ajte, gospođice Zoro - on je mene tako zvao, gospođice Zoro – kaže, ja sam stajo ispod prozora, ako neko digne ruku na vas, ja ću da uletim. Zamislite vi tog... sad, mene strah od njega. Pa šta znam šta može da... Nikad nije...
On je mene doveo, vratio me gde sam bila. I to je ostalo za mene nešto neshvatljivo.
