Intarzirani rad inspirisan Tunisom, autor Dušan Rakić.
Ka Mahdiji, četvrtak.
Opet je bio Mesec pun, i nanovo septembar, mediteranski vruć, tada nad starom prestonicom tunižanskih Arapa, nad Mahdijom.
U telima njihovim ključale misli bile su iste, u vremenu zaustavljene, tek daljinama razdeljene.
Klizio je u šumu aviona nebom nad Peskarom i Napuljem, nad magličastim svetlucanjem blago nabranog mora osrebrenog Mesecom, i nad oblacima, ka Mahdiji, sam.
Sa sobom sam i pomiren sa nemirom, da čeka i tim bademastim očima traga.
Kroz toplu i vetrovitu poznu noć i bela arapska naselja osenčena tragovima nemara, na bezimenom trgu tog dalekog putovanja, ispred njih se raskrsnicom odnekud najednom isprečila svadba i svadbari.
Uštogljeni mladoženja sa još uštogljenijim buketom u ruci, i debeljuškasti trubači stešnjeni u otvorenom kamiončiću.
U Mahdiji. Petak.
Vetrovito bistro popodne raznosilo je iskonsko smeće po sokacima ostarele varoši.
Bele, najčešće oronule kuće u stešnjenim uličicama unutar gradskih zidina isijavale su svoju tromu afričku vrelinu do trena olakšanja, iznenadnog trena kada bi se najednom ukazao omalen trg sa baštom kafane pod rashlađujućim eukaliptusima.
Život i ispadi živosti i pokreta napadno su se otimali toj nepomičnoj usijanosti gradića i njegovih ulica.
Oduvek.
Uvek, tog u miru tromog popodneva, u koracima kaldrmom, sa umirujućim osećajem da je taj pogled mekih badem-očiju ispod riđih lokni kraj njega.
Na njemu.
U njemu.
Sreda.
U daljini noći, munje brazdaju nebo nad pučinom.
Obesni rojevi oblaka celi su dan izlivali kišu, jaku i upornu.
Pričali su da su to prve kiše nakon tri-četiri godine.
I u priči, u tihom žamoru utopljen i sneno prepušten, njen glas bi nazirao.
A već izjutra, u magličastom kiptanju i nemirima mora, beskrajnog mora pred njim, s desna je, pomalo u daljini, u blagom luku u vetru lelujala osunčana Mahdija – bela i oniska sa tankim pustinjsko-smeđim okvirima zidina Medine.
U vetru i vlagi koja se nakon kiša nabirala u vazduhu, kao tanušna stabla gradićem su se povijali svetli minareti.
Pred njim do u dalj pučine, talasi su pleli u huku svojih nabora filigranske a divlje čipke. Čipke njene modre haljine, u ćutnjama njegovog poniranja pučinom i tek neprimetnom osmehu.
Samo nekoliko dana pre bio je zatečen.
U takvima kao ti, u svojoj moći obesni talasi, do opijajuće ponesenosti su se nametali, samo ne više neprekidno plavetno živi nego poput bolnog grča zaustavljeni, u jednom pradavnom magnovenju okamenjeni masivi Atlasa.
Kao ogromni ostenjeni talasi do surovosti su se nizali ponegde bledoljubičato-modri, smeđe-crvenkasti ili olovno-smeđi masivi i njihovi orgijastički visovi.
Zarobljenim urlikom iz pustinje, dizali su se, taložili i uzvisivali, obrubljeni tek retkim oazama.
Najednom, baš celim bićem osećajući je a ne videći je, u visinama jedna gola surost poigrala se pogledom, i silovito nametnula drugu. Jer, daleko nedohvatno ispred i daleko ispod tog planinskog trona, u nedogled, prostirala se užareno žuta titrava vrelina Sahare.
Tvorac kao da je lepotom iscrtavao, i iscrtavajući pomerao – granice pakla.
I beskrajnog pakla tišine u njemu.
Bez nje.
