HIPI TURISTI. FOTOGRAFIJA: SAM VOULTERS
Pre nekoliko godina, naleteo sam u Patagoniji na par iz Kanade, čiji je svaki korak bio praćen neplaniranim otkrivanjem lepih stvari za koje nisu mogli ni da zamisle da će ih videti. Stigli su u Nacionalni park Los Glaciares onog dana kada se ledeni most odvojio od glečera pod nazivom Perito Moreno, što je prizor koji se viđa jednom u deset godina. Na poluostvu Valdez videli su jato kitova ubica u pripremi za lov na mladunčad morskog lava, a sve to na istom onom vetrom išibanom rtu, gde sam, dve nedelje ranije, stajao celih šest sati i pritom jedva video poneko riblje peraje. A kako su opisivali svoju neverovatnu sreću?
"Bilo je strava" – kažu, monotonim glasom, sležući ramenima.
To je bio njihov odgovor na čuda prirode. Jedna dosadna rečenica.
Pre izvesnog vremena, uhvatio sam sebe u ponovnom razmišljanju o ovom boemskom paru. Postali su moj simbol za ilustrovanje sve prisutnijeg fenomena: dosadnog, ispraznog putnika.
Svakome ko je proveo određeno vreme po hostelima u raznim krajevima sveta ovaj stereotip trebalo bi da je poznat. On sedi na donjem krevetu – preplanuo, zategnutih mišica koje se pomaljaju ispod majice bez rukava, u paru vrećastih pantalona sa printom zmaja i počinje da se hvali gde ga je sve put do sad odveo.
Putuje već dva meseca, od čega je većinu vremena proveo đuskajući na plaži, odrađen dijetetskim pilulama i lokalnim alkoholom na bazi žitarica. Možda je lanac beskrajnog lumpovanja prekinula nedelja mamurnog volontiranja, tokom koje je sagradio potporni zid predodređen da se sruši te iste godine. Posećene destinacija opisuje glupim epitetom "sjajno"; lokalci su po pravilu "vrlo prijateljski nastrojeni". Ovo iskustvo mu je, međutim, omogućilo amaterski uvid u južnoazijsko društvo – kako veruje, uvid u samu ljudsku prirodu. Iznenada, on je Marko Polo koji se vraća sa dvora Kublaj Kana. Mora da napiše blog, da objavi beskrajnu seriju fotografija na Fejsbuku. Svi moraju biti prosvećeni njegovom novostečenom mudrosti.
Tipične aktivnosti turista u Egiptu
Ovakavo odsustvo maštovitosti moglo se i očekivati u doba kada izgleda da svi putuju. Turizam je delatnost koja doživljava intenzivnu demokratizaciju. Pre pedeset godina, dok su baka i deka letovali pokraj najbliže vodene tvorevine, iskusan putnik bio je duša puna priča, tragač za autentičnim, neobičnim saznanjima. Kad su pripadnici bejbi-bum generacije već ostarili, odmor u inostrantstvu postao je svakodnevna pojava. Tek dvedesetih godina, odlazak na egzotične destinacije i sveprisutno "pauziranje godine" postali su post-srednjoškolski obred za decu iz srednje klase.
Uvreženo verovanje je da nas putovanja čine interesantnijim i da su ona neizostavni činilac ispunjenog života. Ali negde u sudaru rastuće globalne radoznalosti, eskapizma praćenog egocentričnošću i podmuklih zamki tehnologije, čini se da putovanja gube svoju sposobnost da u nama proizvedu iznenađenost.
Intenet, taj ogromni, simplificirajući skup haštagova poput "samo jednom se živi" (YOLO - "You Only Live Once"), jedan je od glavnih uzročnika ovog fenomena. Ako uđete u bar u sklopu nekog hostela, velike su šanse da će više od polovina gostiju biti koncentrisano na boravak u svom virtuelnom svetu. Bezizražajna lica osvetljena LCD ekranima, ljudi koji sede unaokolo, na vezi sa domovinom koju su planirali da napuste, i koji imaju mogućnost da prethodno saznaju sve o letovima, hotelima i restoranima zahvaljujući bezbrojnim komentarima koje su na Internetu ostavili drugi. Internet tiranija sputala je našu sposobnost za samostalnim otkrićima time što je od sveta napravila globalno selo.
Sa pojavom Gugl naočara, egocentrični bestidnici širom sveta uskoro će moći da pristupe svim informacijama o putovanjima komunicirajući isključivo s parom naočara: "Dobro, cvikeri", reći ćemo, "molim vas pretražite i uništite moj poslednji tračak motivacije da se oslonim na ljubaznost stranaca i informišite me o apsolutno svemu blješteći preko ekrana pravo u moje proklete zakrvavljene očne jabučice".
U homogenom, užurbanom svetu, naš apetit za saznavanjem praćen mogućnošću da se momentalno informišemo unapred demistifikuje nepoznata mesta. Umesto da daju sebi vremena da upiju i razmisle, mnogi ljudi deluju mnogo zainteresovanije da putuju brzo, štikliraju u svojim blokčićima mesta koja se nalaze na spisku "nezaobilaznih atrakcija" i formiraju polovične zaključke zasnovane samo na minimalnom kontaktu sa mestom. Ipak, aksiom da su sva "putovanja" (nasuprot turističkim obilascima), oplemenjujuća i transformišuća iskustva, nastavlja da važi.
Osim što ne važi. Ne uvek. Odlazak na terensku ekpediciju po Tanzaniji, putovanje sa ljudima iz iste zemlje iz koje i sam dolaziš, iz poznate demografske sredine, istim, unapred određenim trasama, zaustavljanje da uperiš prstom na životinje i da kupiš kožne stvari u zapadnjački uređenim hotelima neće te učiniti kompetentnim da pričaš o problemima koji pogađaju modernu Afriku.
Možda su priče mojih prijatelja Kanađana o vremenu provedenom u Argentini potresla Ontario, čineći da njihovo pređašnje bezlično pojavljivanje na večerama postane sličnije Ernestu Hemingveju i Marti Gelhorn. Ili su, pre će biti, uspeli da se smuče porodici i prijateljima do granice podnošljivosti, zahvaljujući svojim anegdotama o mestima koje obavezno obilaze svi stanovici Severne Amerike koji putuju, i koje su ovi čuli bezbroj puta pre toga: anegdotama o ukusnom odresku, jeftinom kokainu i ozbiljnosti njhovih dijareja.
Delimično, naša netrpeljivost prema ljudima koji se hvale svojim doživljajima sa putovanja rađa se iz zavisti – ko uopšte, na kraju krajeva, želi da sluša o tuđim hedonostičkim pohodima dok ih usisava naporna rutina radnog mesta i vikend-opijanja? Ali, takođe, treba da shvatimo da nije svačija priča sa putovanja relevantna za naše živote.
Baš kao i tip na safariju koji ne diže pogled od objektiva, mnogi od nas počeli su da putuju na odmor da bi nagomilavali – priče, fotografije i iskustva - pre nego da jednostavno dopustimo da nas nepoznato osveži neočekivanim. Postali smo generacija putujućih potrošača, ubeđenih da fotografija magličastog izlaska Sunca nad Maču Pikčuom neće biti ista bez naših glava u prvom planu.
Kao da uporno previđamo činjenicu da nisu naša iskustva ono što je najvažnije, već način na koji ih stičemo. Apokrifni kosmički avanturista koji je proživeo čitav svoj izmišljeni život u, na primer, pomorandži, pošto je iskusio halucinogene droge – to je tip kakvog želim kao gosta na večeri, a ne nekog kretena koji je Jeo, Molio se i Voleo tokom nedelju dana odmora u Rišikešu, i koji je već prethodno isplanirao raznorazne načine na koje će putovanje promeniti njegov život pre nego što je uopšte kročio u Šatabdi Ekspres.
Ovaj članak je delimično ispovest. Ja sam putopisac, što zapravo znači lenji diletant sa ekstremno visokim sistemom vrednovanja sopstvenog iskustva. Ono što je započelo kao način da dam svojim beskrajnim lutanjima nekakvu svrhu preraslo je u vežbu bildovanja sopstvenog ega, i preraslo u teret – svaki delić puta istražen unapred, sa foto-aparatom uvek pri ruci.
Život o kome pričaju moje priče ima malo dodirnih tačaka sa realnošću svakodnevice. Za svaki sat koji proveden škrabajući beleške u nekom zavučenom mestu koje liči na Šangri-la, tu je još dvadeset sati provedenih u tipkanju po tastaturi pogrbljene kičme, u produkciji članaka koji samo doprinose problemu, podstičući ljude da posete mesta koja bi bila mnogo bolja bez njihovog pojavljivanja tamo. U trenucima iskrenosti, svestan sam da nikada neću moći da prenesem na papir magiju svojih prvih samostalnih putovanja u inostranstvo: naivni klinac večito izgubljen u Aziji, bez vodiča, mobilnog telefona ili mape koja bi me usmerila.
Ne kažem da su određene vrste putovanja bezvredne. Pobegni, osunčaj se, piši dnevnik, prepusti se anestetičnoj tehnologije i objavi svaki korak svog putovanja na društvenoj mreži ako moraš.
Ali shvati: Ako je putovanje samo način da vežbaš štikliranje u svojoj sveščici, ako nastojiš da makar i malo podigneš sopstvenu vrednost na osnovu broja zemalja koje si posetio; ako misliš da je spisak "10 najboljih" nešto poput najmanjeg zajedničkog delioca, putovanja te neće učiniti interesantnijom osobom. Samo će potvrditi da si još jedan od mnogih.
—
Tekst u orginalu objavljen na Vice.com, preuzet uz dozvolu autora
Prevod: Klub putnika
Fotografije: Henry Wismayer, preuzete uz dozvolu autora
