Prvi put

Pohvala žirija na konkursu Spasimo putopis 2019. KADA? Kad sam jednom bio mali, moj najbolji drug je bio jedan Kosta. On poslušan – strelac, ja neposlušan – jarac. Imao sam utisak da je rođen u debelom hladu i da je tu, pod krošnjom, mirno provodio ovaj život, bez nerviranja, naglih pokreta i zainteresovanosti za fudbal. Sve polako, bez žurbe i na vreme, stvari u njegovom životu su se tiho događale kako treba, kao kad nakon preskočenog kozlića ulegneš na mekanu strunjaču. Kosta je bio na svom mestu, a ja sam bio van sebe, kao u nevreme, uvek tražio što ne postoji, kao zimo-grožđivi ljudi: to su oni kojima se u sred zime jede grožđe, ili lubenico-prolećni: oni koji u maju znaju reći: „Joj da mi je sada jedna kriška!“ – pa se oblizuju,.. Postoje i recimo, slanino-letnji; oni, ili možda – naravno svi mi, koji u julu prekoravamo sebe: „Što nisam sačuvao/la kaiš one domaće slanine, ala bi mi hladna legla uz paradajz!“ Da ne spominjem one jagodo-jesenje ljude, već mi kreće voda na usta... U suštini, Kosta je...

Pročitajte Prvi put