fotografija: Nemanja Čokanović
Pohvala žirija na konkursu Spasimo putopis 2019.
KADA?
Kad sam jednom bio mali, moj najbolji drug je bio jedan Kosta. On poslušan – strelac, ja neposlušan – jarac. Imao sam utisak da je rođen u debelom hladu i da je tu, pod krošnjom, mirno provodio ovaj život, bez nerviranja, naglih pokreta i zainteresovanosti za fudbal. Sve polako, bez žurbe i na vreme, stvari u njegovom životu su se tiho događale kako treba, kao kad nakon preskočenog kozlića ulegneš na mekanu strunjaču. Kosta je bio na svom mestu, a ja sam bio van sebe, kao u nevreme, uvek tražio što ne postoji, kao zimo-grožđivi ljudi: to su oni kojima se u sred zime jede grožđe, ili lubenico-prolećni: oni koji u maju znaju reći: „Joj da mi je sada jedna kriška!“ – pa se oblizuju,.. Postoje i recimo, slanino-letnji; oni, ili možda – naravno svi mi, koji u julu prekoravamo sebe: „Što nisam sačuvao/la kaiš one domaće slanine, ala bi mi hladna legla uz paradajz!“ Da ne spominjem one jagodo-jesenje ljude, već mi kreće voda na usta...
U suštini, Kosta je rođen miran i flegmatičan, a ja suprotno...
ZAŠTO?
Nakon izlaska tadašnjeg hita „Čokolada“ Jasne Milenković – Jami i njenog izvođenja iste pesme u svetloplavoj mini-suknji od sitnih cirkona, Kosta i ja smo se iste sekunde, na prvi pogled, zajedno zaljubili u Jami. Pošto nismo bili polno zreli, Jami nam je bila isto što i Ejpril O’Nil sa kanala 6, jer smo „ZAM Production“ gledali svakog dana posle „Nindža kornjača“.
Nismo mi krivi što dečaci kasnije sazrevaju od devojčica...
Marko, naš drugar iz vrtića, pokušao je da nam se priključi, tačnije – i on se „kao“ zaljubio u Jami, ali Kosta i ja smo ga zajedno prebili, jer: „Ko je tebe zvao da se sa nama zaljubljuješ u Jami?! To je nekulturno!“
Moj otac je u to vreme, kao i većina Šapčana, švercovao automobile, a ja sam iz svakog novog vozila koje stigne u dvorište uzimao kasete i preslušavao ih na svom kasetofonu. Tu su bili sledeći izvođači i naslovi: Ivan Gavrilović – 200 na sat, Ceca – Emotivna luda, Džej – Nedelja, Dr. Iggy – Oči boje duge, M.O.P. – Cold As Ice... I moja najomiljenija – kaseta Ramba Amadeusa, album M–91. Najviše sam voleo pesmu „Prijatelju“, koja se nalazila na samom kraju druge strane kasete.
Svakodnevno gledanje TV-a trajalo je satima u iščekivanju da se urednici Pinka smiluju na nas dvojicu i puste u program neki video, studio, spot, emisiju, ili intervju sa Jami. Tada nije bilo youtube-a, nije postojalo instant rešenje, kao što u realnom životu nema takvih rešenja, a da su kvalitetna i prava. Nismo imali internet, ali imali smo zdravo detinjstvo i jaku pažnju, Kosta je imao baštu, a ja bujnu maštu...
KAKO?
U bašti smo ubrali čitavo polje jagoda i jednu malu lubenicu, ja sam iz kuhinje uzeo kilogram suvog grožđa, a iz zamrzivača ćapio kaiš slanine. Nasuli smo vodu u kesu za zamrzivač, jer će u toj kesi ostati hladna i dobro je zavezali u mornarski čvor, da se ne bi prosula. Tako opremljeni, sa rančevima na leđima, tog dana smo krenuli peške ka Beogradu – po Jami.
Poneo sam i očevu auto-kartu stare Jugoslavije, jer – kako drugačije da nađemo Beograd?.
Čekali smo nedelju jer, po mom mišljenju (a ja sam inicijator čitave akcije, kao što smo se obojica na moju inicijativu u istom trenutku zaljubili baš u Jami), ona nedeljom, kao i svi normalni ljudi, odmara kod kuće, malo kuva ručak kao moja mama, pa opet legne iscrpljena od burnog vikenda po tezgama, gde je pevala onim ćelavim, nabildovanim mazgama.
U mom desnom džepu se nalazila „sprava za spašavanje Jami“. To je bio crveni, plastični konjić, oko kog sam omotao dvadesetak metara kevinog crvenog konca. Ta spravica je bila nešto kao kaubojski laso, jer Jami verovatno živi sa mužem u nekoj zgradi, a kad nađemo tu zgradu i saznamo od komšija na kom je spratu njen stan, ja bacam tog konjića uvis, on će se okolomotati oko ograde na njenoj terasi, pa ćemo se nas dvojica zajedno popeti uz crveni konac, upasti joj u stan, prebiti njenog muža, jer sigurno je maltretira i zaslužio je to, zavezati ga za stolicu i naravno staviti mu debelu traku preko usta u više slojeva, pa neka mumla! Zatim ćemo pažljivo spustiti Jami niz konac i odvesti je negde, na neko pusto ostrvo, gde ćemo sve troje živeti srećno do kraja života. Happy end.
Konac je bio crven jer crveno donosi sreću, a sreća nam je svakako bila potrebna da konac ne pukne, a valjda neće, jer sreća prati hrabre.
NEDELJA
Pravac kojim smo krenuli ka Beogradu izabrali smo bacanjem novčića, jer normalno: ako je glava, od moje kuće idemo desno, a ako je pismo, možda ćemo opet desno, jer desno se ide ka centru Šapca, pa bi bilo sasvim glupo i nelogično da je Beograd levo; zapravo, mrzelo me je da vadim auto-kartu iz ranca: „Ko će sad da se raspakuje, pa ponovo pakuje, kad asfalt gori pod nogama!?“
ZATO!
Elem, smelo smo krenuli, koračali u tišini i preznojavali se od muke, jer svi ljudi u kraju su se normalno ponašali, obavljajući svoje dnevne aktivnosti, ravnodušno nas pozdravljali, retko pitali za ovo i ono. A kad bi samo znali u kakvoj smo akciji nas dvojica! Joj, joj bože, ovaj svet nema pojma ko ga spasava!
Odmakli smo, bogami, skoro dobrih dvesta metara od kuće, kad nam je put presekao moj ćale, koji se baš tada vraćao s posla (moj propust u planiranju vremena – trebalo je ranije da šmugnemo).
– Momci, gde ste krenuli? – pitao je odozgo, dok smo nas dvojica buljili u njega, odozdo, iz žablje perspektive. Jako neprijatna, groteskna situacija za naš mali muški ego u povoju.
„Šta da kažem ocu kad me pita? Šta da kažem, šta da slažem sad, a da ga ne rastužim...“ – što bi rekao Džej u pesmi „Nedelja“. Smišljao sam neke laži u glavi, pogledao u Kostu, a on mene, pa smo slegli ramenima u isto vreme, jer nismo tada obojica znali, kako žene naprave probleme... Jako me je nervirala sopstvena svest o tome koliko i kako Kosta uopšte ne ume da laže, tj. ne može, jer je za njega laž bila nekakvo strano telo u kom nikad nije boravio i nije imao potrebu za tim. Kao kad se lažovi jako usplahire kad govore istinitu činjenicu koja im odgovara, tako se on sav izgubi kad na silu pokuša da slaže. Možda je zbog toga jako retko dobijao batine od njegovih? Možda zbog toga izgleda lagan iako je buca? Možda je zbog toga sačuvao svoj mir do dana današnjeg? Ja, kao njegova sušta suprotnost, bio sam stručnjak za laž i u njoj sam se osećao kao u svojoj koži. Možda zbog toga danas imam mnogo ožiljaka po istoj?
Nego... On me odjednom ćušnu laktom i probudi me kao mamurnog iz dubokog sna: „Ajde reci... Reci mu gde idemo!“
Ostao sam bez daha.
Kakav kukavički potez mog najboljeg prijatelja!
Svet se rušio...
Bilo je potrebno čudo da nastavimo kud’ smo pošli.
Doveo me na sam kraj svršenog čina, spreman da me samog gurne sa litice.
Više nije bilo vremena za bilo šta, kao ono u akciji reprezentacije Jugoslavije, kada smo u poslednjem minutu postigli treći pogodak protiv Bugara (3:2) „Vujović – Radanović, i goool, da li je to moguće!!!“ – kako je to 1983. preneo legendarni komentator Mladen Delić. Da bi čudo bilo moguće trebalo je imati petlju; stisnutih zuba, prišao sam ćaletu jedan korak (čisto da ne budem u ravni sa izdajnikom) i sav zvaničan, kao da raportiram iz vojničkog stroja, prozborio: „Druže tata, mi idemo po Jami!“
– Gde idete? – upitao je mršteći se.
– Tamo gde si čuo, eto tu idemo! – odvažno sam zauzeo stav, ne osvrćući se pozadi na Kostu, kao na ružnu prošlost.
– Ajde bre kući dečaci, dosta zajebavanja i ovako sam crko gladan – mrtav umoran! – ovo poslednje mu je bila uzrečica.
I ETO...
Tada sam osetio koliko apsurd boli... kao so na ranu. Nije problem rana, ako je prava i junačka, već je problem u tome što je moj grandiozni plan, sa sve očekivanjima, planiranim ljubavnim slastima i ozbiljnim namerama na individualnom nivou, ismejan na nivou lego kockica! (Svašta sam smislio u vezi naše budućnosti na pustom ostrvu, u prevodu: proterati ovog dosadnjakovića u njegovu domovinu brodom, vezanog za stolicu na palubi, sa trakom preko usta, kako bi oslobodio prostor za Jami i mene i, naravno, naše buduće potomstvo.) Dakle, problem je so, apsurd koji soli ranu, a ima ga u neizmernim količinama, tako da rana ne zarasta ni lako, ni brzo.
Vratili smo se kućama, potišteni...
Naravno da se nisam pozdravio sa Kostom, jer je od tog dana za mene postao raspali ex-Kosta, kao raspala auto-karta raspale ex-Jugoslavije.
ŽIVA ISTINA
Nisam izlazio iz sobe, danima.
Drugari su zvali i ex-Kosta je zvao na fudbal i u krađu, ali nisam poklekao. Moji roditelji nisu znali šta se dešava u meni. Majka je u toku te teške sedmice u više navrata pokušavala da priča sa mnom, ali se nisam otvarao, već sam zatvarao vrata da bih na miru slušao Ramba Amadeusa, album M-9, i po čitav dan premotavao traku na pesmu „Prijatelju, prijatelju, m’rš u...“ Čekao sam da prođu radni dani, pa da u nedelju, bez pozdrava i oproštajnog pisma, sam sa sobom krenem po Jami.
Tog dana sam počeo da lutam, i lutao sam, lutao i dalje lutam, i još je nisam našao, ali sam otkrio istinu i prestao da lažem.
